Misli jednog kameleona...

Noć

, 28 2007 02:23:31 +0200

Sedim sam okružen teškim mrakom. Pritiska me i guši, vuče me za obraze, uši, nos i ruga mi se: “Ona te neće!” Podlo se smeje. Ne prestaje. Ćutim. Ne odgovaram na njegove uvrede. Kao da sam joj nešto skrivio, Noć je rešila da me izgazi i slomi, da me dotuče i ovaj put. Kao da nije dovoljno što šalje Mrak da mi se ruga i da me vređa, već šalje i Vetar koji mi donosi njen lik i glas. Čujem je. Vidim je. A onda prestane. Bol. On ne prestaje. On je uvek tu. U meni. Noć to zna pa šalje svoje sluge da ga potpiruju. Ne! Neće joj uspeti! Neće ti to uspeti, čuješ li?! Ne i ovaj put. Moji glasovi odzvanjaju kroz prostor i brzo nestaju. Još jedan trik Noći. Moj glas se brzo gubi a oni koje ona donosi ostaju duže. Evo ih opet! Predajem se... Pobedila si... Kad već ne mogu da čujem njen glas u stvarnosti, donesi ga ti, Noći. Neka samo ostane što duže. Da, ponesi i njenu sliku. Hvala...

Simptomi

, 20 2007 03:43:58 +0200

“Sledeći!”, začulo se sa druge strane belih vrata. Na njima je stajala lepa, crna pločica sa izgraviranim imenom doktora Simonovića. Jedna drhtava ruka je uhvatila kvaku, nežno je pritisnula i otvorila vrata sa izvesnom dozom straha.
“Uđite, mladiću”, reče doktor neočekivano ljubazno.
“Ko bi rekao da je ovo isti čovek koji se onako izdrao malopre”, pomisli pacijent koji je ulazio. Razgledao je ordinaciju za trenutak. Uredno složeni sto ispred doktora, idobna stolica za pacijente, diplome na zidovima... Sve to mu je ulivalo poverenje, ali je još uvek mrzeo doktore. Oni nikada ne saopštavaju dobre vesti. A ipak, nisu ni oni krivi, sa ljudima uvek nešto nije u redu.
“Izvolite, sedite”, reče doktor, prekinuvši mu ove trenutke razmišljanja. “Recite mi razlog vaše posete.” Dok se spremao da odgovori, još jednom mu prolete nekoliko slika kroz um i obli ga znoj. Možda je doktor pomislio da se ovaj znoji zbog njega ili straha koji gaji prema nečemu što je primetio u ordinaciji. Medjutim, rešio je da bude strpljiv i da sačeka da njegov pacijent odgovori.
“Ovaj...”, najzad pacijent prekide tišinu koja se u debelim slojevima nataložila za tih nekoliko sekundi, “došao sam kod vas jer se osećam veoma bolesno nekoliko poslednjih dana.”
“Molim vas, detaljno mi ispričajte kako se osećate.”
“Pre nedelju dana sam šetao gradom u društvu nekih drugova. Duvao je hladan vetar a oblaci se namerili da uguše sunce koje je do tada veselo gledalo na bezbrižne stanovnike Zemlje. Sreli smo neke stare drugove i drugarice i malo popričali s njima kad nas je iznenada prekinula kiša. Otišli smo svako svojim putem. Kad sam došao kući, moja porodica je primetila da sam drugačiji. Bio sam, kako vi doktori kažete za decu, hiperaktivan. A onda su počeli i problemi. Na predavanjima nisam mogao da održim pažnju, uvek su mi misli lutale negde, više nisam lepo spavao, u stvari, nisam nikako spavao, što se odrazilo na ceo moj život a posebno na prostor ispod očiju, kao što možete da vidite. Zatim sam primetio da mi i srce nepravilno radi. Jednog trenutka je sve normalno, kad odjednom ono ubrza ludački. Ponekad ihvatim sebe kako sedim na terasi, buljim u zvezde i uzdišem.
“Zanimljivo...”, promrmlja doktor.
“Možete li mi reći šta se dešava sa mnom? Koji lek treba da popijem da sve to prođe?” reče mladić tužnim tonom usaglašenim sa izrazom u očima.
“Bojim se da je vaš slučaj beznadežan. Za takvu bolest još uvek nema leka.”, samouvereno mu odgovori doktor. “Vi ste nepovratno zaljubljeni i nijedan doktor vam ne može pomoći. Ako želite da ostanete u istom stanju neka vam ta devojka bude još uvek drugarica, ako želite da se stanje pogorša - neka vam bude devojka. A ako želite da se izlečite - oženite je! Posle toga nećete imati probleme ni sa srcem ni sa snom. Doviđenja i ne zaboravite da platite pregled na šalteru.”

Vetar

, 19 2007 03:39:43 +0200

Nekada su dani bili lepi. Sunčani i topli, mirisni i puni energije, a ne kao sada: oblačni i hladni. Možda je to do prirode a možda i do ljudi čiji nam ih osmesi ispunjavaju. Sada, kada ih nema, ili kada skinu svoje maske čini nam se da se to priroda igra svojim licima. Moje sunce je donosila jedna devojka kose boje lana, predivnog lica i osmeha, očiju svetlijih i lepših od zvezda. Barem se meni činilo da mi sunce izlazi svakih godinu dana, onda kada je vidim, kada se ponovo zaljubim u nju.
Posle nekoliko izlazaka sunca, odlučio sam da je vreme da prestanem samo da maštam da će Sunce češće dolaziti i da učinim nešto da se to konačno i dogodi. Uzeo sam svoj telefon u ruke, tu spravu koju svaki dan proklinjem, i predložio da bismo mogli da “zajedno ubijamo dosadu” (pošto mi se stalno žalila kako su joj dani a posebno večeri dosadne). Za divno čudo, pristala je! Sav radostan, proveo sam nekoliko narednih dana u maštanju i očekivanju subote. Ono što ja nisam pretpostavljao je da će događaji u subotu promeniti mene, suprotno mojoj želji da ja promenim ono što će doći.
Bila je jesen. Kiše još nije bilo, ali je već hladnoća ispunjavala vazduh. Zbog toga, nigde nisam mogao da nađem ružu. Poslužio bi i neki drugi cvet, ali jednostavno - nije bilo ničega. Sve što sam uspeo da pronadjem je davno precvetalo, osušilo se i nije bilo pogodno za moje namere.
A onda je konačno došao i taj dan. Jutro je bilo sunčano i obećavalo da tako i ostane. Uveče sam se spremio i otišao malo ranije, jer nisam hteo da kasnim i da me onda čeka. To je ono što me i uništava, ta preterana pomantičnost koju se trudim da pokažem na svakom koraku. Uvek kao Don Kihot stavljam želje dama ispred svojih, uvek se trudim da im govorim lepe stvari, da im privučem stolicu i još milion drugih sitnica koje su danas izgleda bitne samo meni. Povezao sam i neke drugove, a sad žalim zbog toga. Stigao sam malo ranije od vreme koje smo pominjali u našim porukama od pre nekoliko večeri. Onda sam stao i čekao. Prošlo je deset, a onda još toliko minuta, pa još dvadeset, ubrzo i ceo sat ukupno. Ja sam sa nekom čudnom upornošću još uvek stajao na istom mestu, stalno govoreći sebi da će doći, da samo malo kasni. U jednom trenutku sam se i zabrinuo: da joj se nije nešto desilo? Sasvim iznenada je počela i kiša. Iznenadni pljusak se spustio na ceo park i pokvasio sve staze, drveće a i mene između ostalog. Onda je došao i vetar, počeo da ljulja drveće i da donosi hladnoću. Tresao sam se poput kakvog malog psa, ali sam i dalje čekao svoju gospodaricu. U jednom trenutku se pojavila iza ugla. “Ali čekaj, ona leti?” Da, ali ne zato što ima krila, već zato što je vetar nosi. Nisam mogao da verujem svojim očima. Išla je od jednog do drugog prolaznika ne zadržavajući se previše ni sa jednim. Krenula je i prema meni i tada sam se ponadao da ću je uhvatiti i zadržati od tog vetra. Opet sam se prevario, mene je zaobišla i odletela kod nekog drugog, trećeg ili desetog, više ni sam ne znam. Ostao sam sam, i pokisao, smrznut okrenuo sam se i otišao.
Možda sve ovo prevazilazi granice pojmljivog, ali je ona, na kraju krajeva, bila toliko laka da je vetar mogao nositi bilo gde, a njoj to i nije smetalo. nije smetalo ni ljudima pred koje je padala, koji su mislili da je to zbog njih ili da ih sreća prati. Mislim da sada retko izlazi jer se plaši tog vetra, koji još uvek, neprestano duva.
Ja sam od svega toga nazebao, dobio upalu pluća i komplikacije sa srcem. Više se i ne nadam da će dunuti u mom pravcu i izbegavam da stojim na vetru. Jer, kada on donese nešto, sa sledećim to već odlazi i često niša ne ostane - niti san, niti nada.