Misli jednog kameleona...

Selim se...

Ne stvarno, samo virtuelno. Ako neko slučajno naiđe na ovaj blog, neka se uputi i na milosevicmilos.blogspot.com. Većina postova odavde je preseljena tamo, a biće valjda i novih.

Krstovi za spasenje

Moguće da je pomalo bajata vest, ali tek pre par dana sam čuo kako se planira izgradnja velikog krsta u Kragujevcu. Biće visok 18m i blagosloviće, naravno, svakog kragujevčanina ili bilo kog putnika koji tuda bude prošao, poklonio se i prekrstio. I bilo je vreme da se u Srbiji uradi nešto ovako, jer samo Bog čuva veliki Srbski narod. A onda su me nišlije još više iznenadile najavivši krst od 80m metara, što je tek pravi poklon za Boga i nas Srbe. Zanemarimo činjenicu da u Nišu verovatno ne postoji građevina viša od toga, Bog će nas videti i zavoleti još više nego što nas voli sad, pa će nam izgraditi nekoliko škola, bolnica i otvoriće par fabrika kako bi se zaposlili oni koji nemaju posao (zli jezici kažu da je najveći procenat nezaposlenih baš u Nišu, ali zašto bismo im verovali, da je to istina, gradonačelnik bi dozvolio da se izgradi kargo centar na aerodromu, za koji opet neki tamo kažu da bi doneo više od dve hiljade radnih mesta, ali to je čista laž čim gradonačelnih ne pristaje). Takođe, neki protivnici Boga i Srbskog naroda pričaju kako bi postavljanje tog krsta ličilo na pobadanje krstače nad, ionako već mrtvim, gradom, ali nikako ne treba verovati tom proevropskom šljamu koji želi da nas udalji od Boga.

Dakle, prvo da izgradimo krstove i još poneku crkvu, a tek onda ćemo misliti o školama koje se raspadaju, nesređenim terenima obraslim travom bez koševa i koševima bez obruča, fabrikama i preduzećima koja ne rade, o nekim tamo jadnicima koji tvrde kako ne mogu da nađu posao, a ustvari su obične lenčuge koje bi radije skapavale od gladi nego nešto radile. Treba samo verovati u Boga, ići u crkvu, moliti se, i garantovano nas čeka bolji život na onom svetu. To što će Niš potrošiti milion i po evra, a Kragujevac oko 110000 je ništa u odnosu na sve blagodeti koje nas čekaju kad nas Bog pogleda.

Sve će to Bog i narod pozlatiti.

Tunjevina

Sedeli smo za stolom, ručali i s vremena na vreme razmenjivali po koju rečenicu. Izbegavao sam da pravim šale na njegov ili bilo čiji račun, čak i da gledam u njegovom pravcu, to radim otkako smo se svađali. Kad ne ume da prihvati šalu, onda ću ja razgovore smanjiti na minimalni nivo. Umesto toga sam gledao u svoj tanjir sa tunjevinom, prevrtao je viljuškom i mešao sa kečapom. Odjednom je upitao zašto se uopšte zove "tunjevina". Odgovorio sam mu da je tako jer se pravi od ribe koja se zove tuna ili tunj.

"Ne, mislim da nije zato", uzvratio je samouvereno, stavljajući parče hleba u usta, "zovu je tako jer je usitnjena."

"Usitnjena?", zabezeknuo sam se.

"Da."

Da je bilo ko drugi ovo rekao, smejao bih se i zezao ga. Ovako, samo sam mu pokazao kutiju i mesto gde su napisani sastojci iz konzerve i nastavio da jedem. Nisam hteo da se ubeđujem, ispravljam greške prirode i lošu povezanost njegovih, kojih ionako ima malo, sivih ćelija.

Uvek kažem, live long and stay stupid, it's way easier.

Insomnija

Ne, nije reč o najnovijem dostignuću svima drage, plave, nepotopljive pevačice sa polnim organom u glavi u krađi i kopiranju, mada bih imao ponešto da kažem i na tu temu, ali neću, jer bi se svelo na uzvike gađenja i onomatopeje povraćanja, već o mojoj postepeno građenoj nesposobnosti da spavam noću. Dok ovo pišem, sat u uglu monitora pokazuje 4:14, a ja sam i dalje budan. Pokušao sam malopre da spavam, ali mi nije baš išlo. Juče takođe.

Dobra strana ovakvog načina života je što imate vremena da radite besmislene stvari, poput besomučnog pregledanja ko je postao fan koje grupe, ko je okačio koji bezvezni klip, pisanje bloga na kome članke objavljujete u razmaku od nekoliko meseci itd. Na (ne)sreću, postoji i loša strana (ona postoji i bez dobre), a to je da možete propustiti lepe stvari, kao što su jutra i ispijanje jutarnje kafe sa lepim komšinicama, na primer. Ili predavanja na fakultetu. Ili jutarnji džoging. Ili iritirajući cvrkut docimerovih ptičica. Ili prepodnevni san. Ustvari, mislim da su jutra precenjena, dan takođe. Više mi se sviđa noć jer je u bar dve stvari bolja od dana. Prvo, mnogo je mračnija, i drugo, uglavnom je idiot-free.

Verovatno ste do sada shvatili da ovaj članak govori ni o čemu i da ste nepovratno izgubili nekoliko minuta svog života. Bilo mi je zadovoljstvo da vam to učinim.

...

Postoje stvari koje je bolje zadržati u sebi, ne izgovoriti ih niti pustiti na slobodu, već samo razmišljati o njima i nagomilavati ih u duši, držati iza rešetaka, zaključane, da bi voljeni ostali bezbedni. Te stvari su obično stravično razorne i samo jedna kap može izazvati lančanu reakciju i eksploziju neviđenih razmera, supernovu života.

Pravilo rol-viršle

Pre izvesnog vremena dolazim u stan i stavljam na sto neka peciva koja sam kupio u obližnjoj pekari (pošto mi se studentska menza ogadila) i, pošto sam bacio ključeve i ostatak stvari iz džepova u sobu, sedam i počinjem da otvaram kesu. Njam-njam, rol-viršla, samo što su je ljubazne i ne-baš-zgodne devojke iz pekare izvadile iz rerne, hrskava i vruća. Zagrizem, onako muški, kad ono cvrc! Viršla je manja od peciva koje je okružuje i skroz na drugom kraju. U sledećem grizu sam već došao do nje, ali nešto razmišljam: ako je pecivo život, a viršla sva sreća i zadovoljstvo u njemu, obično je nema za celo pecivo i nalazi se ili na jednom ili na drugom kraju. Ako je nađete na početku, neće biti dovoljno za kraj, i obrnuto. Tako je možda i sa srećom u životu.

Najbolje bi bilo da iseckaju prokletu viršlu, praznina se lakše podnosi kada je ispunjena barem malom količinom sreće, pardon, viršle. :)

Vetar i ja

Danas sam išao do menze

vetar me užasno nervirao

pa sam mu rekao da ga duva...

i on je duvao...

METAL FOREVER!!!

Zar i ti, sine... Papo?!

Lepota

U prirodi lepote je da fascinira i opčinjava ljude, da svojim nevidljivim prstima dodirne naše najdublje želje i osećanja i da ih svojim snažnim kandžama izvuče na površinu. Ali je takođe u prirodi lepote i prolaznost. Vreme neumitno teče i za nju. Svakim sekundom talasi vremena je preplavljuju i skidaju sloj po sloj, otkidaju deo po deo onoga što se činilo tako veličanstvenim, nepobedivim i neprolaznim.

Sve nestaje. Večan je samo zaborav.

Savršenstva

Svaki čovek pronalazi sebi idealan , savršen cilj, ono što sanja, što želi i za čime stalno žudi. I sve mu se to čini tako magično, nestvarno, čak božansko. U stalnoj želji da dostigne taj cilj, zaboravlja da je neke stvari bolje ostaviti takvim jer je opasno ostati bez snova. Bez njih smo samo prazna ljuštura koja nije potrebna nikome i kojoj ništa nije bitno.

Neka ih u snovima. Sjajne i nedostižne, neka borave s one strane stvarnosti, magične i božanske...

18.10.