Užina kod Džoa

Čačak 23.4.2011. Protest za očuvanje gradskog parka

, 24 2011 22:59:56 +0200

Po urbanističkom planu koji je star više od 10 godina, u Čačku je planirana saobraćajnica koja će rasteretiti gužve u špicu u gradu i to tako što će proći pored bazena, zgrade Tehničkog fakulteta, kroz dvorište Instituta za voćarstvo i na kraju će prepoloviti gradski park, što će značiti da deca više tu neće moći bezbedno da se igraju jer će morati da paze na automobile, neće biti izvođenja kućnih ljubimaca, vožnje rolera, a ni zaljubljenih parova na klupama, jer ko bi još da sedi pored puta. Zbog toga je više građana Čačka izrazilo protest protiv takve neopravdane i ničim izazvane ideje kojom će se uništiti nešto lepo i okovati u beton, zelenilo će zameniti sivilo, sve zarad nekog kome je ta trenutna ideja dunula kroz glavu i koju je uvrstio u plan. Čačak time ništa ne dobija, već samo gubi. Zbog nečijih desetak minuta će se potrošiti ogromne pare i jedna oaza pretvoriti u još jedno sivilo. Da li su se gradski čelnici samo grubo našalili, ili su mislili da ovu nebuloznu ideju sprovedu u delo, videće se, uglavnom, upućena im je poruka da ima dosta ljudi koji misle suprotno, pa su se na trgu mogle čuti ideje tipa "da hoće u Evropu, ali onima u Evropi je jedna žardinjera bitna, a ovima ovde ceo park nije", "da su posekli jedinu brezu na trgu kod pošte da bi to okovali u beton", i da nam "konjopoj (kako zovu fontanu od milja) uopšte nije bio potreban." Posle govora na trgu, kolona građana se prošetala do gradskog parka, gde su podeljeni bedževi onima koji su se upisali da budu čuvari gradskog parka i koji će se organizovano boriti za njegovo očuvanje.

Ja sam mentalno retardiran

, 05 2011 01:12:36 +0100

Tako nam svaki dan poručuju ovi sa televizija, da smo tupi, glupi, da ne vidimo šta se radi, ili da ne želimo, da mogu da nam prodaju šta god hoće, pa i najortodoksniju glupost, u najveću laž njihovu ćemo poverovati i pojesti je, a bez da se zagrcnemo. Ja sam mentalno retardiran, da, jer moram da ćutim i trpim, ja sam mentalno retardiran jer poverujem s vremena na vreme da nešto može da se promeni, a za deset godina nema ni traga od promene, ko krene da menja, njega odmah kupe.
A sad nešto sasvim drugačije, jedan copy - paste sa fejsa:

729.520 nezaposlenih!!! A NIKO SE NE BUNI! Zaposleni su na minimalcu ili uopste ne primaju platu - NIKO SE NE BUNI! Najveća stopa poreza u Evropi - NIKO SE NE BUNI! Najveći i najbesmisleniji harač na svetu - NIKO SE NE BUNI - ZA NAŠE BOLJE SUTRA - KOPIRAJ OVAJ STATUS I DIGNIMO SE NA NOGE!!! I opet ih pola nece kopirati kao da nikoga nije briga za ovo (I NIKO SE NE BUNI!!!)

Srbija u štrajkovima

, 31 2011 21:51:36 +0100

Protest taksista u Beogradu, 31. januar 2011.

31.01.2011

Branka Trivić

Vruća zima socijalnog nezadovoljstva u Srbiji na temperaturuama duboko ispod minusa. Od ukupno 1.804 škole u Srbiji potpunom obustavom rada ili skraćenjem časova na 30 minuta štrajkuje 1.427 škola. Ministar prosvete i premijer traže obustavu štrajka, ali prosvetari nastavljaju protest tražeći veće zarade. Istovremeno, u Beogradu protestuje i 750 taksista tražeći izmene Zakona o autotaksi prevozu i ukidanje akciza na gorivo za taksiste do 300 litara mesečno.

Vlada Srbije i Ministarstvo prosvete spremni su za nastavak razgovora sa predstavnicima sindikata prosvete.

Ministar Žarko Obradović pozvao je sve prosvetne radnike da prekinu štrajk i da se što pre uspostavi nesmetani proces obrazovanja. Vlada je, ipak, morala da popusti pred upornošću štrajkujućih nastavnika.

Pre samo par dana, međutim, premijer Mirko Cvetković izjavio je da novca u državnoj kasi nema i da bi povećanje zarada nastavnicima od 24 odsto dovelo do inflacije od 300 procenata.

Štrajk u Srbiji ispraznio je učionice

Predstavnicima sindikata, međutim, još nije stigao zvaničan poziv vlade za nastavak pregovora. Kako je pre podne izgledao nastavni proces u nekoliko beogradskih srednjih i osnovnih škola zabeležio Radovan Borović:

“Sindikat je doneo odluku da se nastava u školi obustavi na tri dana, a od srede kreće nastava sa skraćenim časovima od 30 minuta. Naravno da nam je cilj da pridobijemo javnost za naše zahteve”, kažu profesori u beogradskoj Prvoj ekonomskoj školi.

Nastavnicima i profesorima u štrajku pridružilo se i 750 taksista taksi-preduzetnika, koji su protestnom vožnjom kroz Beograd stigli do gradske skupštine, s namerom da ukažu na potrebu uvođenja zakonitosti i reda u taksi prevoz i ukidanje akciza na 300 litara goriva mesečno.

Na zahteve za povećanje zarada srpska vlast odgovara lakonski da para nema. Iako se stalno deklaratorno ponavlja da je obrazovanje glavni razvojni pokretač Srbije, prosvetni radnici u proseku zarađuju 320 evra mesečno i imaju najniže plate u regionu.

Siromaštvo nije cunami

No, više od tog podatka javnost iritira bahaćenje vlasti na račun ubogo osiromašnih građana Srbije. Kako ukazuju mnogi komentatori, vrhuška na vlasti uprkos žestokoj ekonomskoj krizi, ima novca da u javnim nabavkama pokrade čitavu milijardu evra godišnje.

Ima para, primerice, i da ministar za životnu sredinu Oliver Dulić raskalašno, iz džepova građana plati 26.000 evra za internet sajt koji normalno košta 26 puta manje; ne nedostaje sredstava ni da vlast iz dzepova građana, ne pitajući ih, uzme milion dolara za isplatu odštete za dičnog srpskog tabadžiju Miladina Kovačevića koji je pretukao američkog studenta; ili da plati odštetu tešku 28 miliona evra izraelskoj firmi za aferu “satelit”.

Novca, razume se, u ekonomskoj krizi ima i za platu od 10 000 evra direktoru “Srbijagasa” Dušanu Bajatoviću; za stotinu pedeset novih radnika koje večiti gubitaš “Železnice Srbije” zapošljava - i to mimo konkursa; za 28 000 beskorisnih činovnika koji ovu zemlju drže u u zagrljaju srednjeazijskog poimanja javne uprave.

A šta tek reći o podatku da je samo tokom prošle godine država od novca građana Srbije isplatila više od tri milijarde dinara na ime finansijskih kazni, penala i naknada štete na osnovu sudskih postupaka koje je izgubila.

Marinković: Niko nema pravo da traži da prosvetni radnik vaspitava i uči našu decu za 300 evra mesečne plate, dok s druge strane postoje neshvatljive privilegije.

Iritirajuće izjave ministra prosvete Žarka Obradovića i premijera Mirka Cvetkovića, kaže za radio Slobodna Evropa Darko Marinković, profesor na MEGATREND univerzitetu, izazvane su snagom protesta prosvetara. Vlast, međutim, nikako ne sme biti iznenađenja protestima prosvetara jer ih je sama izazvala, a ako ovako nastavi, opominje naš sagovornik, svi građani Srbije završiće na kazanima narodnjih kuhinja.

“Vlast se uporno kockala sa granicom ljudske trpeljivosti, onim što se u narodu zove ‘trpilo’, i očigledno da je to počelo da puca, da dolazi do one granice kada ljudi kažu – a šta će mi ovakav život?! Izjavu vlasti – ako damo prosvetarima, tražiće i drugi – ocenjujem kao veoma nekorektnu. Ne daju oni ništa jer to nije njihovo; to je naše, to je nacionalni dohodak, kako se lepo i zove, i pravo je građana da ga i kontrolišu. Pogledajte, to izjavljuju funkcioneri koji su nesporno krivi jer devet godina nisu dozvolili da se uspostavi funkcija državnog revizora koji kontroliše trošenje budžeta. Niko nema pravo da traži da prosvetni radnik vaspitava i uči našu decu za 300 evra mesečne plate, dok s druge strane postoje neshvatljive privilegije; imamo latinoameričku podelu društva na 7-8% svirepo, bezdušno, bogatih i sve ostale koji su manje ili više siromašni. Pri čemu je jedna stvar očigledna: siromaštvo nije cunami, nije zemljotres koji je pogodio baš nas, pa, eto, trpimo nesreću; siromaštvo, odnosno, bogatstvo ili kvalitetan, dostojanstven život, jeste pitanje sposobnosti vršilaca javne vlasti da na kompetentan način vode državu u korist svih svojih građana”, ocenjuje Marinković.

Preuzeto sa http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_u_strajkovima/2293192.html

Imam sitnine za taxi,

, 31 2011 00:40:22 +0100

tačno koliko mi treba

i nije me sram

da mu ih izbrojim sve

dinar po dinar.

Više je sramota

pomoćnu radnicu

koja mi ovaj put

oprašta doručak

da se ne bih brukao.

Nema sramote

i dinarčići su pare, lova,

đengi

kako god ih zvali.

Ako neće da uzme,

ja ću ih staviti u džep.

Kažu da je kriza

i kako treba da čekamo

da bi se izvukli.

Kako treba da štedimo,

kako treba da kupujemo domaće.

Ne žive oni ispod proseka.

Ne pitaju se oni

da li će imati za taxi.

Oni samo pričaju

prazne priče

da bi nešto rekli,

da opravdaju svrhu

i bivstvovanje tu.

I tata bi da bude političar,

ali ne može,

nije svima dato.

Kad bih mogao da imam

tako čvrst stomak

da se ne ispovraćam

na svoju debelu laž,

onda bih i ja mogao.

Iskoristi dan

, 16 2010 13:20:27 +0100

Posle iha -ha redovnih postova, malo sam se umorio. Nije da neću da pišem , nego nemam kad. Drugi, mnogo bitniji zadaci su došli na red, kao što su nošenje, hranjenje, presvlačenje, ljuljanje, vozanje, igranje, cupkanje, pričanje, pevanje, buđenje noću. Svi oni su zanemarljivi naspram čistog uživanja dok gledate malo čudence dok raste pred vašim očima, dok se mazite sa njim dok ponavljate za njim prve zvuke koje ispušta, dok mu dodajete igračke koje namerno baca po sto puta, dok se ljutite što okreće glavu kad mu dajete kašicu, pa umesto usta deo završi na njegovoj kosi. Ima li veće radosti? Pa kad samo kaže nešto što liči na prvu reč, a vi skočite i kažete: "Evo, slušaj, progovorio je!!!". Dani vam brže prolaze, ni ne osetite ih, jer nema praznog hoda, nema pauze, nema vremena ni za čitanje ni pisanje, ali ko šiša čitanje i pisanje kad je ono tu. Biće vremena za sve, samo neće biti vremena za ono što ste propustili u odrastanju vašeg deteta, jer ono je sutra već drugačije, a ono što mislite da ćete videti, ako danas niste, se nikad ne ponavlja. Zato iskoristi dan, Carpe diem, Seize the day. Sutra je već sve drugačije.

Kako napraviti velike balone od sapunice

, 06 2010 21:35:22 +0200

Prvo napravite smešu od 80% vode, 15% deterdženta (bolje nekog gušćeg, npr. Fairy - ja) i 5% glicerina. Zatim uzmite stari reket, umočite i počnite sa igrom. Baloni će biti ogromni i veoma su zarazni, ja sam se igrao ceo dan, kao dete, otimao sam svom klincu reket da ih ja pravim. Nekad je postojao deterdžent koji se zvao Sjaj i koji je bio izvanredan za pravljenje . Sipao bih ga bez vode i odjednom bi moglo da izleti po pedesetak balona, a pošto sam stanovao iznad haustora gde je bila promaja non - stop (prolaz sa jedne na drugu stranu zgrade), baloni bi leteli svuda i bilo ih je milina gledati.
Kako je samo lepo biti mali, deca ne znaju šta imaju i hoće što pre da porastu, a onda bi se svi vratili u detinjstvo.

Gde car ide peške

, 04 2010 20:13:08 +0200

Nekad mi se čini da imam toliko toga da kažem, ali kad bih krenuo, odjednom je glava prazna, tako da onda nemam da kažem ništa. Nije ni čudo što mi najveća inspiracija dolazi na šolji, jer tu čovek dolazi samo jednim poslom, oslobođen svih briga i obaveza, tako da uvek nove ideje naiđu, nekad polako kao malo tvrdo govance koje predstavlja čep onom što iskulja posle njega. Posle pola toga zaboravim, pa mi žao što tu negde ne držim olovku i papir ili bar mobilni, da mogu da izdiktiram trenutne misli. Juče mi, recimo, palo na pamet da pišem svoju biografiju, jer tu bih zaista imao materijala, počev od mnoštva likova koje lično poznajem, do obilja događaja koje bih prilično verno mogao opisati. Tek sa ove distance mogu da kažem da nije sve crno – belo u šta sam slepo verovao (i bio duboko u zabludi) kao jako mlad i zelen. Ta biografija bi bila uglavnom samo meni i interesantna i možda ponekima koje bih opisao (želeli bi da vide da li sam ih ocrnio ili nahvalio). Pošto bih pisao ono što stvarno mislim, velika većina bi se i naljutila, no to bi bilo ono što sam ja, ne cvećka, već jedan pomalo samoživ, sebičan, gadan i loš lik. Sve izbegavaš da nekome kažeš u lice šta misliš radi dobrih odnosa i lepog ponašanja, ali konačno shvatiš da je tako trebalo odavno da radiš. Ono malo preostalih bi bili oni što zaista vrede. Kad na vreme vidiš kako ljudi mogu biti ružni, prljavi i zli iznutra, onda te i malo ljudskosti i dobrote zaista obraduje. Toliko glume i fasada, toliko identiteta da je internet malo dete u poređenju sa minutom pravog života, toliko laži i onih koji u njih slepo veruju, toliko pretvaranja i kameleona, toliko cinizma i prećutkivanja, toliko zanemarivanja i negiranja. Toliko se ljudi prave ludi, žive kao da se nije dogodilo ono što ne žele da vide. I svima je lepo, svi se smeškaju nabacujući svoj najbolji kez, govoreći sebi da je lepše da imaju i život u laži sa lepom fasadom nego da svojim komšijama budu najnoviji aber i osoba za sažaljenje...

Pustio sam vodu i oprao ruke.

Sličice

, 11 2010 00:02:52 +0100

Nekad, kad sam bio baš mali, sam ludeo za sakupljanjem samolepljivih sličica i popunjavanjem albuma. Nije bila samo fora da popuniš album, već da imaš što više sličica koje ćeš nositi u školu, razmenjivati duplikate, ili igrati par - nepar. Ne sećam se koji album mi je bio baš prvi, ali jedan od prvih je bio Ljubav je, sa momkom i devojkom golih guzičica i ljubavnim porukama ispod koje su sve počinjale sa Ljubav je. Bio je baš lep i neobičan, naročito za klinca tih godina. Onda bio je tu i album Pčelica Maja, sa nezaobilaznim trutom Pavlom, pa Tarzan koji sam prvi popunio i gde sreći nije bilo kraja kad sam zalepio poslednju sličicu. Onda su došli fudbaleri Španija `82. Tu sam prvi put zamrzeo nekog ćelavog lika, mislim da je bio golman i igrao je za Poljsku ili Češku, a sve zato što bih sličicu sa njegovim likom dobijao u svakoj turi sličica, kao da su samo njega štampali, imao sam skoro 20 njegovih sličica. Zatim je tu bio Zagor i Čiko (Felipe - Kaetano - Lopez - Martinez i Gonzales), kao i Snorkijevci.
A danas, danas su sličice skupe.

Nokti i nešto za pušače

, 19 2010 16:31:34 +0100

Tatoo

, 13 2010 00:00:06 +0100

Nekad sam jako želeo da se tetoviram. Mislim, želim to i dalje, ali nisam baš siguran da bih uradio tatoo o kome sam maštao. Možda mi se jednog dana to ne bi svidelo, pa bih posle dao još veće pare za lasersko skidanje tetovaže. Zašto? Zato što moja ideja nema veze ni sa čim, to je jednostavno nešto što mi je slučajno palo na pamet, neke lude asocijacije povezane sa trenutkom listanja engleskog rečnika i oblikom brojeva koji liče na slova. Niti je to bilo vezano za neki događaj meni važan, niti za neku osobu koju bih da nosim na telu do kraja života, već jednostavno ideja za koju sam se zalepio ni sam ne znam zašto. Izgledala mi je kao dobra tada, čak odlična, čak sam i maštao da sakupljam lovu i to konačno uradim. Ali, godine prođoše, ali je ja ne uradih. Dođe emisija Miami and L.A. Ink i ja se setih kako sam nekad maštao o toj parnoj lokomotivi, napred bi se video onaj „ledolomac“ i deo pruge, iz točkova bi izvirivale kandže, a iz tela lokomotive krila, dok bi na prednjem delu vijorio pamflet u stilu starog papirusa sa natpisom „Train 23“. Naravno, crna dimčina bi kuljala iz dimnjaka lokomotive. Prava mešavina SF-a i horora.

Hm, možda. Do tada ću da gledam zanimljivu Kat von D i priče njenih mušterija kojima baš znači taj tatoo što ga stavljaju, vezan za najintimnije trenutke njihovih života, za najbliskije osobe, stvarne događaje, za proživljene patnje, za sam život, ma kako gorak bio. „Tatoo – ruža na grudima....“