pundravci u guzici

nisam dugo... ne znam da li da ....

, 30 2011 00:19:07 +0200

nisam pa se razmisljam

Saosečajnost

, 27 2008 20:06:35 +0100

Uključio sam taj dosadni mod telefona. “Normal mode”.
Telefon u tom modu zvoni glasno, difoltnom melodijom. Menjam u “Moby-in this world”.
Najtužnija pesma koju sam ikada čuo.

Vratio sam se, sećam se, sa diplomske žurke Žileta astronauta i otvorio pivo. Seo sam pred tv, koji zuji već nekoliko dana, bez prestanka. Animirani lik se švrćka sa svojim psom i svi ga ostavljaju, napuštaju. Na kraju, na mesecu, ostavlja ga i njegov verni pas. “…hanny don’t leave me…”.
Postavio sam ovu pesmu na mesto difoltne jer me svaki put, kada telefon pozvoni, podseti da nije sve tako divno in this world.

Meni, sklonom idealizovanju i po malo sujevernom, potrebne su takve stvari.
Puc prstima i za čas si u real svetu. Iza ćoška vreba neka dosadna tužna vrba, mada nemam ništa protiv vrba inače, i o čas posla smajli se obrne u tugajli.

Nisam ja saosećani čovek prepun vrlina ali vrline novog poretka potiru sve moje mane a saosećajnost, ta tako ni čemu služeća stvar se pojavi, bufff.

Možda je to deo lične sreće jer spoznaješ da neka osećanja zaista postoje u tebi. Za mene, to je bio šok. Veći nego šok koji sam doživeo gledajući koncert Amy na Open festivalu u UK. Ta glasčina sa Ejminim telom isceđene pomorandže me je jebeno šokirala. Svi bi dop. Jeb’o vas dop. Duvajte gandžu!
Saosećao sam i sa njom iako one ne oseća verovatno, više.

Osećanja u Novom okruženju su jako zajebana stvar. Ili ih bildujes steroidima i herbalajfom ili su pritajena dok tuda nekuda ne prođu njene dugačke noge predvođene ogromnim, lepo oblikovanim sisama. O, da! Osećanja moja tada raskošno se rasipaju. Volim je a ne poznajem je. Šta bi bilo da je poznajem?
Hoćeš sa mnom na kafu? Jebeš kafu, hajdemo u krevet. Tamo znam o čemu bi smo. Uz kafu bi se upetljao u tvoju mrežu Novog sveta i bila bi verovatno dosadna. Slušao bih pre zvuk šoljica koje se sudaraju iza šanka u rukama slabo plaćene šankerice nego o uspehu tvoje multinacionalne brzorastuće kompanije.

“Konsultant, kažeš?“, pitao sam gospođicu Dugačke noge. Izgledala je jebeno dobro.
“Da, to je u stvari konsultantska agencija koja se bavi bla-bla-bla…”, počela je bez namere da stane. U stvari, verovatno i dalje priča na istom onom mestu sa kog sam otišao pre nedelju dana. Bio sam pijan, pa šta?! Ona je konsultant i to je dosadno koliko i činjenica da sam opet bio pijan.
“Kako bih mogao da se pokonsultujem sa tobom?”, pitao sam.
“ha, ha… To mi nije u delokrugu posla.”, reče i izvadi neki rokovnik.
Brate, ova zapisuje imena nas koji je startujemo i onda nas strelja čim ugrabi dobu priliku. O, jebem tii.
“Kako se zoveš? Da li mogu da dobijem tvoj telefon?”, pitala me je.
“Šta, konsultanti nemaju kredit? Si čula za postpejd?”, iskreno, pomislio sam to, nisam rekao na glas jer ima jebeno dobre noge. Rekao sam “Može, naravno.”.
Eto, u sekundi sam sam opet bio saosećajan. Izgovorio sam reč koju najviše mrzim
“naravno” dok sam naravno gledao u njene noge, praveći se da pogledom tražim zapušač pivske flaše jer mi je navodno trebao, baš još jedan i baš taj što je u senci njenih nogu,za nagradnu igru.

Ne pratim nagradne igre, suviše su agresivne. Agresivno pratim njene, i njene, i njene noge, naravno.

Da. To toj odličnoj, o da, odličnoj savetnici spoljnotrgovinskog poslovanja bih bez briga poverio brigu o mom poslovanju. Verujem joj, stvarno. Mogla bi da šalje pomoć Gazi preko Libijskog fonda humanitarne pomoći umesto da pare ležu na moj račun i ja bih joj potpisao svaku fakturu ne gledajući šta je iznad crte na kojoj će stajati moj potpis. Pored njenih nogu sve crte sveta su suviše kratke. Objektivno, ona ima dve noge, može jednu da ostavi meni za izložbu koju bih organizovao u njenu čast. O kakve noge.

“Moj dečko, radi u jednoj IT firmi, završio je FON.”, kaže bez nekog posebnog povoda.
“Ja nemam dečka tako da ti se nemam čime pohvaliti.”, kažem s predlogom, dakle s povodom.
“Haha… zabavan si. Zasmejavaš me, baš.”, govorila je kroz smeh.
Biću tvoj kovn, bradata žena, debeli koji jede 200 jaja za tren oka, dreser pudlica i krokodila, tatu majstor, trener džezera, ma kupiću ti 20 džezera da ti sviraju svaki dan samo da budem među tim nogama. Mislim u sebi, razvaljen sam i misli se pokreću teško, samo sada reci da si se tako jebeno napila i da ne odgovaraš ni za šta i da palimo do mene. Ja odgovaram za vožnju u pijanom stanju. Saosećajno, zar ne?

“Ja bih sada mogla da popijem nešto?”, kaže gospodja Duge noge.
To!!! Mislim se u sebi, jebeno to reci i evo me za šankom.
“Pivo, vino, džin, votka, pa da votka to je to. Izgledaš kao neko ko pije votku.”, rekao sam nemajući pojma kako izgledaju ljudi koji piju votku. Valjda kao ja.
“Ne, pre možda čaj od hibiskusa. Da definitivno hibiskus.”, reče.
E jebi ga. Čaj od hibiskusa nikada nisam naručio u kafani. Ne umem ja to Duge noge.
Da si rekla kleka, vilja, pivce da vi’š kako naručujem ali hibiskus se protivi mojim normam ponašanja u kafani. Hibiskus je za poslepodnevi program na RTS i uz kevine čajne kolače. Da su znali ovi na ulazu šta ćeš naručiti, ne bi te pustili u klub.
Ne, to treba uvesi. Odmah na vratima, “Dobro veče. Alkoholičar ili ne? Ne pijete, molim Vas u levi deo u desnom su neke pijane budale koje se zezaju, Vi bi ste to sve sjebali. Hvala, prijatno uz benko.”.
“Izvini, ne naručujem hibiskus u kafani. Sramota me. Svi me poznaju za šankom. Misliće da sam se zaljubio i zajebavaće me. U ostalom, ne umem da izgovorim to probao sam. Kada vidim šankera probam, hib... hib.. jebeni hibi... Daj mi bre hiljadu mililitara piva, zezaju se ovi moji pa izražavamo u manjim mernim jedinicama celo veće piće.”, otvoreno bezosećajno joj saopštih.
Sedoh na barsku stolicu i zapalih cigaretu. Pogled mi je bio isti kao onog animiranog lika iz Mobijevog spota. Sam ću da popijem ovo duplo nešto pa palim a ti grej ruke na hibiskusu.
“Ni zbog mene to ne bi mogao da uradiš?”, rekla je. Svetla su se ugušila, sama stoji na sredini te prostorije i đuska u nekoj kratkoj crvenoj suknji uz Morphine – Have a lucky day( http://www.last.fm/music/Morphine/_/Have+a+Lucky+Day). Noge su duplo duže nego pre sekund i lete na sve strane. Ruke su joj podignute u vis i okreće se oko svoje ose. Pruža mi ruke i zove me. Oooooooooo, fuck. Jebeni hibiskus. Ima da kažem daj hibiskus, dupli, jebem mu mater, zaljubio sam se! Napisaću to na prvom zidu pogodnom za grafit. Ma, ostugaću noktima malter sa zida kako bih to napisao.

Krećem odlučno ka šanku. Malo hibiskusa, malo “kako ide posao, kako tvoji” i eto ti nas već se penjemo kod mene. Popiću još nešto duplo, moje srce neće izdržati strejteru strejt.
“De si brate? Uobičajeno, duplo?”, pita me Šmile.
“Šmile. Brate. Ponosu šankeraja. Dođi malo bliže da ti šanem nešto.”, kažem mu.
“Reci burazz.”, kaže.
“Vidi, brate. Ja sam sada u, tako reći, delikatnoj situaciji. Da li bi ti meni pomogao da prebrodim ovaj trenutak delikatnosti?”, uvodim lagano u priču.
“Bato, delikates ti je u drugoj prostoriji. Tamo gde si bio. Ovde samo ološ razlupani.”, upozorava me.
“Ne, Šmile, burazeru, nemoj da se zajebavaš sada! Ovo je izuzetno zajeban trenutak po pitanje mog obitavanja na ovom mestu, u ovoj ulici, u na ovom svetu u opšte, jebi ga.”, uozbiljen saopštavam.
“Znači čaj, brate?”, konstatuje Šmile.
“To! Ti si ponos naše ulice, svedok-istoričar naše sadašnjosti a to je ozbiljan zadatak. Za pokolenja. Samo današnjost nije trenutak shvatanja tebe. Sutrašnjica će u čaršiji biti prepuna legendama o tebi.”, kažem.
“Zajebavaš me, a? Znaš šta?! Evo batice, lepo ti uđi u šank, ionako ne mogu da te oteram iz njega posle 1 pa sam skuvaj jebeni čaj. Svedok-istoričar, pizda meterina! Idem do klozeta.”, reče i okači mi krpu o rame.

Dj pušta usranog Džordž Majkla i ja stojim ispred aparata za kafu.
Treba da pritisnem, onda se čuje šššššš i da umočim kesicu hib...hib..hibi... jebem ti... kesicu toga u šolju.

“Well, I've no daughters, I've no sons
Guess I'm the only one
Living in my life” - George Michael.

Mrzim ga.

“Treba pomoć?”, dobacuje Dugačke noge.
“Nemaš pojma koliko.”, odgovaram.
“Hoćeš jedan vinjačić da razbijemo tremu pred hib.... hib... aaaaaaaa?”, pitam.
“Ne, samo čaj, hvala.”, odogovara.
E, jebi me. Da li sam to rekao na glas? Bolje da jesam.

“Slušaj, ne mogu da ti napravim niti da naručim čaj od hibiskusa. Jako mi je to teško. I ako ti misliš da sam lud grešiš. Ja sam u stvari jedan super momak koji bi ti opušteno prepustio svoje poslovanje i gledao bih tvoje noge dok ne oslepim a onda bih ih dodirivao sve dok nervi na vrhovima prstiju ne odapnu skoz. Daj mi tvoje noge i kuvću ti bre ručak a ne samo čaj.”, kažem joj pedantno savijajući krpu po šavovima.
“Ložim te. Daj mi konjak onaj sa police. Samo stavi zrnce kafe u čašu i otvori još jednu flašu, trebaće mi. Zaradila sam dosta danas. Popiću pola.”, kaže.
“Iiiiiiiiii-haaaaaaaaaaaaaa! Flajka za damu. Odma’ dođe!”, kličem.

Sabila je pola boce, nisam se ni okrenuo, a onda ostavila pare na šanku, ljubazno se nasmejala, zahvalila na društvu, okrenula se i izašla.

“Jel? Muvaš uspešne ribe uvek ovako ili si samo danas imao pomračenje Venere od senke Jupiterovog dupeta?”, pitao je Šmile.
“Jok brate. Vidiš da pravim čaj od hibiskusa. Koji ti je? Zamenio si me sa nekim.”, odgovorih.

Imam njenu vizit-kartu. Slagao sam je nešto o nekom gistro poslu koji treba da započnem. Nisam ja odustao. A ne! To nikako. Nego, fina devojka, saoseća pa mi dala.

štednja

, 19 2008 00:27:28 +0100

“Mnogo sam se razbio!“. Tako bih mogao opisati svoj život poslednjih nedelju dana.
Nedelja u kojoj sam izgubio levi retrovizor automobila, dvadeset piva jer sam se uporno kladio u pivo. Očigledno je, nisam bio u pravu. Bar 20 puta. Nedelja u kojoj sam izgubio kajiš, jednu čarapu i tri dugmeta sa pantalona. Nemam pojma ko ih je pronašao a ako iko jeste neka mi ih ne vraća. Ipak, nisam pri novcu pa bi mi eventualno novo skidanje pantalona, čarapa i kajiša činilo veliki trošak.
Da, odričem se fantastičnog seksa, strasti i jutarnjeg, sigurica, seksa jer ne’am.
Pomislio bih drugom prilikom da sam lud ali danas, sada, ne.
Ekonomija pre seksa.
O da!

Sve u svemu, kada posmatraš moj odustanak o seksa, onako ekonomski gledajući, ja sam se odrekao seksa radi investicije. Radi kajiša, dugmića i čarapa. Samo, ne bih baš bio presrećan kada bih odricanje od seksa morao da oročim na neko vreme. Kamata je tu teško naplativa.
Zato, čim legnu novi dugmići eto mene opet ali ovaj put, dalje prste od mog šlica, devojko! Svako svoje skida.

Jebi ga, neću moći da to izgovorim kada bude najpotrebnije zato štedim.
Štednja je danas ne samo trend već i trendi.
“I am trendy, trendy, trendy, trendy... tonight.“.

Nisam spavao neku noć. Bio sam na žurci koju su organizovali...ae... neko sa FDU-a. Sasvim u redu bi bilo da spomenem festival koji se održavao ali bi to bilo moje proseravanje jer nisam video ‘F’ od festivala.
Tamo sam samo nastavio da pijem. Jedno pivo ovde, rakija onde a jedra ode.
Zaspao sam kod Maše sutradan oko 6,7 uveče i probudio se oko 10. Dovukao se, jedva, kući i uz Terry Caller zaspao. “…He thinks it's easy to fly, he’s just a little bit freer then I…du-di-dibuu-bu-bu-di-du-di…”.
Pred isključenje sistema sam čuo stih “…I’m just average guy and don’t you know each bird in the sky is just a little freer then I…”. Posle toga tišina između pesama u winamp-u i jutro ubrzo.

Umesto jutarnje kafe, džemper i košulja. Naspram mene valjevka, šefica filijale. Prijatna žena, nema šta ali njena sekretarica me izluđuje. Riba me je gledala neprogovarajući reč. Osetio sam njen pogled s vrata i htedoh par puta da joj kažem da prestane. Kada sam izlazio iz kancelarije opet taj pogled sekretarice na meni a na moje učtivo “prijatno” njen zavodnički klim glavom. Jedno “Ne balavi!” ne bi joj lepše stajalo, zar ne?!

Kafa sa drugarom mi je legla dobro posle šminke kancelarijske.
“Skinuo sam neki glupi film sinoć. Idiot se kao loži da bude uspešan a ne ide mu. Popizdi posle par godina, rokne komšiju jer je ovaj bio uspešan i ode u zatvor. Tamo se nabilduje i počne da radi kao obezbeđenje. Tu, na vratima kluba, prebije nekog pijanca i opet ode u zatvor. Tamo ga uzme glavni baja u zatvoru za svoju devojku i cepa ga svaki dan. Ovaj popizdi jedan dan i rokne glavnog baju. Osude ga na još 20 godina. Onda, on nađe svoju devojku u drugom zatvoru pa ga devojčica rokne jedan dan.”, rekao je.
“Brate…”, prevrnuo sam očima.
“Sranje, kažem ti.”, reče.

Zvekene me, posle te kafe, neka riba na parkingu svojim novim džipom. Razvalila mi je celu levu stranu. Zatiče me kako sedim na suvozačkom mestu, pošto je izašla iz svog džipa.
“Jesi dobro?”, pita.
“Ma, kul sam. Volim da sedim na suvozačkom mestu.”, odgovorim.

Jebo te, ovo je jedina šansa da dobijem telefon dobre ribe. Počeo sam da je ubeđujem kako možemo da izbegnemo policiju i da ona meni ostavi svoje podatke pa da moja kola okrpim o njenom trošku. Pristala je ali su se dva žandara šetača pojavila ni otkuda.
“Dobar dan. Dečko nešto si pio jel?”, pita me jedan.
“Jesam. Već deset dana se ne treznim i ti nikako da me uhvatiš dok vozim pijan ali eto sada si me uhvatio kada mi je ona razvalila automobil. Uhapsi me. Stvarno sam se parkirao propisno. To na Dorćolu ionako niko ne radi. Ja, ja se samo kurčim pa parkiram propisno. Nesvakidašnje bezobrazno.”, kažem.
“Da duvaš!”, kaže.
“Da. Duvam.”, kažem.
Duvam...
“Ništa, nisi pijan, dobro.“, kaže.
“Bolje da jesam.”, kažem.

“Devojko, da li ste pili?”, pita drugi pandur.
“Paa, jesam malkice. Moj dečko je danas dobio novi leteći tanjir pa smo malo slavili. U stvari, to je bilo sinoć, mislim proslava, ali sam ja krenula malo pre odande. Mislim, nisam ja poslednja, nemojte pogrešno da me razumete. Ostala je Mina i ostala je Vukica i Laza Bambus i Kempa. Nisam poslednja krenula odande.”, kaže.
O brate, udarila me je mrtva pijana riba. Do jaja!

“Da duvate.”, kaže pandur.
“Ne bih umela to. Nikada nisam duvala i imam astmu pa ne smem.”, kaže.
“Astmu?”, začušeno će žandar.
“Daaa. To je ono kada se gušite.”, dodaje devojka.

Duva…

2,2 promila alkohola.
Ja se kočim od smeha a policajac se brine za njeno zdravlje.

“Ne, ja ću sve nadoknaditi momku. Nema razloga da se sada pravi gužva oko toga.”, kaže devojka.
Nadoknaditi! Ja likujem.
“Ali gospođice, Vi ste pijani kao zemlja.“, kaže pandur.
Glupi pandur. Sad će da mi sve sjebe.
“Nemoguće.”, dodaje ona pa podiže kažiprst u vis i koluta njime.

Potpisah zapisnik i krenuh da odškripim sa Dorćola. Ona mi maše, vidim je u srednjem retrovizoru.
U rukama drži moj odvaljeni branik i sa osmehom kaže:“ Otpalo ti.”.
Stojimo nekoliko koraka udaljeni od pandura a ona mi kaže:“ Razvalila sam se. Pijem već treću noć. Izvini, platiću ti sve. Evo ti moj telefon.”.
Uuuuu-huuuuu!

Zvao sam taj broj, malo pre. Nedostupno, kao i ona.

Prestajem da pijem. Danas više ni kap neću popiti. Sutra, ako baš bude ćef, u suprotnom nipošto.

cirkus

, 30 2008 17:46:52 +0100

Dva klovna sede na bankini. Na leđima im kamperski rančevi. U njima sve što imaju.
Cirkus, u kojem su im klinci stiskali crvene, gumene, okrugle noseve a ovi ispuštali zvukove koji su opanašali sirenu automobila, je izgoreo.
Nedaleko od njih, žena sa bradom sedi u obližnjem restoranu i pije čaj. Prehladila se. U kamp prikolicama je bilo hladno jer vlasnik cirkusa nije imao novca da plati struju. Koristio je agregat koji je uključivao samo tokom predstava.
Trenirajući lavove za prolazak kroz zapaljeni obruč, dreser je nesmotreno srušio zapaljeni obruč. Lavovi su trenirani da to ne urade ali dreser nije. Obruč u plamenu je pao na pod prekriven slamom i vatra je proždrala ceo glavni šator, kamp-prikolice a na kraju i improvizovanu kuhinju, sve za čas.

Sinoć su svi članovi cirkusa gasili vatru ali nisu uspeli ugasiti je.
Slon Džo, najstariji radnik cirkusa, je usrknuo surlom nekoliko litara vode iz bazena u kome su bili delfini i počeo gasiti vatru. Vatra se primicala Džou a on bi ustuknuo tek kada bi plamen bio tik ispred njegovih stopala. Hrabar je Džo ali iako veliki i snažni Afrički slonovi, kakav je Džo, imaju izvanredno osetljiva stopala. U cirkusu zvali su ga Nečujni Džo jer Afrički slonovi gaze vrlo nežno iako su teški preko 5 tona.
Msje Žake, mađioničar, trčao je uspaničen oko glavnog šatora sa kofom vode u ruci a kada su vatrogasci stigli on je prvi počeo da odmotava crevo okačeno o vartogasni kamion vičući “puštaj vodu! Puštaj!”.

Danas, svi su tužni. Stanovnici okolnih zgrada su se sjatili oko ostataka cirkusa, osmuđene vrteške i uplašenih zivotinja.
Neki pitaju, drugi kritikuju a treći jadikuju.

Vlasnik cirkusa je ispratio radnike i poželeo im sreću. Posao koji su roditelji roditelja njegovih roditelja započeli propao je u jednom satu. Tužan, bez novca, sa desetak životinja i bez hrane za njih, vlasnik cirkusa Prota Dimitrev ne ispušta telefon iz ruku. Zove zoološke vrtove, osiguravajuće kuće, prijatelje.

Klovnovi za to vreme sede na bankini i stopiraju.
Otići će u drugi grad. Možda pronađu neki drugi cirkus tamo ali je verovatnije da će već sutradan prati posuđe u nekom restoranu ili će vukljati džakove cementa po nekoj građari.

šarenica

, 26 2008 22:40:10 +0100

Opet isto. Jutro, ona, pepeljara puna opušaka i proliveno pivo na podu.
Ne znam je, opet. Okrenut joj leđima pokušavam da se ne mičem, čak, dišem na silu ravnomerno. Čini mi se da bi na moj najsitniji pokret ona svoju ruku prebacila preko mene, onako prosto da proveri gde je i kako ovog jutra stoji sa novim dečkom. Ja znam, daleko je i zato se ne mičem.

Mišić stezač popušta kao i krevet u drugoj sobi gde Mare jaše drugaricu ove nepoznate žene pored mene.
Ustajem. Ne osvrćem se. Odlazim u kupatilo. Vrata sobe su otvorena i opet za dobro jutro dobijam maljavu Maretovu guzicu ali i butine i listove drugarice moje sinoćne zajebacije.
Zatvaram vrata, tiho.

U kuhinji, sranje od sinoć. Poluprazne flaše piva po uglovima a mačka koju su sinoć naduvali Mare i Janna sedi na simsu i razmišlja.

Telefonski kabl sam pokidao slučano noćas bauljajući hodnikom a mobilni sam opet izgubio, tako da otpada mogućnost da pozovem Mareta na njegov mobilni i izglumatam kako moramo odmah da idemo na Sajam, da su nas zvali i da su jako ljuti jer se nismo pojavili na vreme.
Moraću da se vratim u krevet. Bolje je da sama ode nego da joj objašnjavam kako nemam pojma ko je ona i šta će u mom krevetu.

Sačekala me budna.
“Dobro jutro. Kuvaš kafu?”, pitala je.
“Ne, moram da krenem, strašno kasanim.”, odgovorih.
“Ok, samo da pokupim svoje stvari i palim.”, iskočivši iz kreveta kaže.

“Gde mi je pasoš, video si ga negde?”, pita.
“Ne.”, odgovaram.
“Ostaviću ti svoj broj pa ako ga pronađeš, molim te, javi mi.”, kaže dok se oblači.
“Zapiši ga na ovaj papir.”, kažem i pružam joj album sa sličicama svetskog prvenstava u fudbalu u Meksiku.
“Pravi si dečak. Skupljaš sličice.”, reče a onda ustima skide poklopac acetonca.
Samo da ne pronađem taj usrani pasoš, mislim u sebi. Ma, i ako ga pronađem poslaću Mareta da joj odnese. On je uljudniji od mene.

Dok sam se tuširao, čuo sam kako se otvaraju ulazna vrata, Marka koji nešto obećava ovoj drugoj i škljoc brave.

“Brate, moram da pišam. Požuri.”, viče Mare lupajući o vrata kupatila.
“Jesu otišle?”, pitam.
“Jesu, brate. Ajde!”, odgovara.
Ja otvara vrata a Marko uleće u kupatilo.

“Dobra je ona tvoja.”, kaže Marko.
“Nije ona moja. Nisam je ni video.”, odgovaram.

Mare je uvek jebeno srećan kada ustane i odmah počinje da priča o hiljadama stvari.
Mrzim srećne i pričljive ujutro.
Otišao sam do pekara kako bih izbegao “odjebi Mare, smaraš me.”.

“Zvala te je Gia, malo pre, na moj mobilni. Kaže da joj se javiš jer pretpostavlja da si opet izgubio svoj mobilni telefon.”, s vrata mi govori Marko, po povratku.
“Dobro, javiću joj se posle.”, spuštajući kesetinu peciva na sto, kažem.
“Nećeš joj se javiti. Ja sam ti preneo. Toliko. Neću da popujem, tvoja stvar.”, kaže.
To je jedna od vrlina ovog čoveka. Ne dosađuje sa suvišnim pitanjima.
Inače, u stanju je da priča danima, toliko da mi odzvanja u glavi isto toliko dana posle ali ne postavlja suvišna pitanja.
Jednom sam, povraćao jer mi je bilo loše od njegovog iseravanja o nečemu. Ne sećam se o čemu ali povraćao sam, predhodno zamolivši ga da prekine dvadeset puta.
Prestao je posle prvog mlaza.

Pojeli smo pecivo koje sam doneo i zakuntali gledajući Žikinu šarenicu na RTS-u. Obožavamo tog idiota.
Ja sam se smestio u stolicu sa naslonjačem i klatio se dugo. Zaspao sam kod trećeg gosta a Mare je ležao na podu ispred tv-a. Mare ćuti samo kada gledamo Žikinu šarenicu.
Prvo smo tog pajaca gledali sa podozrenjem a posle nekoliko epizoda, nakon noći –“upoznao sam neku devojku ne znam joj ime a ona upravo leži pored mene.”, Žiku smo počeli posmatrati kao našeg ličnog psiho-tarapeuta. Posle vike i neprijatnih trenutaka tih jutara, Žika bi nam legao taman.

Infantilo perfektan.

Tako je bilo i jutros.

starac i novine

, 26 2008 21:41:13 +0100

Na čošku stoji namrgodjeni starac.
Pod rukom drži presavijene novine.
S vremana na vreme ih rasklopi i čini se s pažnjom čita. Onda ih opet sklopi i stavi pod mišku.

Danas su novine pokisle. Kiša je padala pre podne.
Starac sada okreće stranice novina pažljivo i nežno tako da ih ne ošteti.
Rubovi novina su se ipak polako krzali i otpadali.
Na prsima mu ostaje boja razlivenih naslova, zamuljanih kišom slika dana iz novina a on ruke samo obriše o svoj tamni mantil.
Svaki dan ostaje na njegovim rukama i na njegovom mantilu.

To su obične dnevne novine.
Na kraju dana ih sklapa pažljivo i slaže u ćoše.
Ne čita ih iznova. Samo jednom je to uradio i zabrinuo se.
Od tada, kada jednom pročita novine ostavlja ih i više ih nikada ne otvara.

Danas mu je prišao jedan prolaznik i mislivši da starac prosi ponudi mu novac.
Starac ga pogleda i reče :”Ne treba. Ne prosim, čitam.”. Prolazniku bi neprijatno pa se poče izvinjavati.
Starac ga sasluša pažljivo i reče :”U redu, niste znali. Kako bih Vam mogao zameriti na dobronamernosti?”.
Prolaznik se zainteresova onda pa poče zapitkivati starca šta čita, šta mu okupira pažnju, šta misli o nekim stvarima...
“Izvinite, pokušavam da čitam novine. Navrnite kasnije da poričamo.”, rekao je starac boreći se sa velikim listovima novina.

Znao je da ovaj neće doći kasnije, opet ali starac nije hteo da popunjava vreme nekome kome se samo učinio tajanstvenim i zanimljivim.

Prolaznik ode izvinjavajući se na smetnji i već posle nekoliko koraka promrlja :”Kakav ludak!”.

Dojčile

, 25 2008 14:39:49 +0200

Sedam za šank ubeđen da kasnim. Dogovorili smo se, Marko i ja, u Cvijećari u 9. Međutim, Mare je sreo usput sisatu koleginicu sa posla i buljanje u kompijuter zamenio je buljanjem u njene sise. Razumem. Iz 3D u 2 velike.
Poslao mi je poruku na jedna razumljivom jeziku.
“ksnm br 15 mnut) sreo Dojčile. Hoho.”

Naručio sam 2 pelinkovca. Svaki za svaku.

Ispijam hemiju i buljim u ekrančinu. Fudbal. Neka “liga bez briga“. Rezultat rukometni, 7:2.
Momak i njegova jebeno zgodna devojka igraju bilijar. Ne pričaju. Samo natežu i okidaju štapovima kugle.
Neke devojčice se kikoću u ćošku i pričaju o njemu, njoj, meni, sebi, hemiji, fizici, matematici. Bilo bi kul da imaju barem 20 godina, ukupno. Ovako, čekaću Mareta sa Salzurgovim fudbalerima.

“Daj vinjak meni, njemu šta pije i bensedin da dođem sebi. Kolike sise, brate. Ona ne spava na stomaku, sigurno.”, govori Mare sa vrata i udara se otvorenom šakom po glavi.
“Kolike? Pokaži.”, pitam.
“Ovolikeeee!”, pokazuje mi.
“U!”, iznenađeno ću ja.

Prilazi nepoznata devojčica. Traži upaljač. Palim joj cigaretu a Mare joj gleda u sise.
Kaže “Pih!” i odmahne rukom.
“Šta pih?“, pita devojka.
“Nešto sam prehlađen pa se suzdržavam da ne kinem.“, laže Marko.
“Aha. A ja budala mislila da komentarišeš moje ise.”, kaže ona.
“Ne, ne. Mislim, dobre su. Ali ne komentarišem ih.”, laže Mare.
Ja gledam u njene sise, Mare gleda u njene sise, ona gleda u svoje sise.
Osmehnemo se svo troje. Ona ode.

“Brate, sise ove devojčice su m.i.z.e.r.i.j.a. naspram Dojčilinih.”. kaže Mare.
“U!”, iznenađeno ću na to.

7 dana

, 23 2008 00:17:46 +0200

Kišni dan. Sedim sa njom u kolima parkiranim nepropisno u sporednoj ulici.
Zatvorili smo prozore do kraja a guma na izvicama vrata puca. Ne puštamo nikoga u unutra, ni vazduh. Ne puštamo nikoga napolje, ni dim.
Prozori su zamagljeni ali nam ne smeta. Niko nas ne vidi i ne ometa.
Sedimo, samo sedimo.

“Misliš da možemo u kolima da sedimo večno?”, pita me.
“Ne. Moraćamo da izađemo jednom.”, odgovaram.
Ćutimo onda dugo.

Počinjem da dosađujem. Mašem rukama kako bi me primetila.
Ne vidi me. Ja vidim samo nju.
Prevće očima. Dosađujem joj, jasno je.
Prija mi što joj dosađujem. Tako će pre otići. Znamo oboje da to treba da uradi.
Ja sam otišao već nekoliko puta i nije bila neka histerija. Sada ona treba da ode.
Opet, ne bih voleo da histerišem kada to uradi.

“Zapravo, bez koga ti stvarno ne možeš da nastaviš da živiš? Bez koga svarno ne bi mogao?”, pitala me je Gia pre neki dan.
Setih je se sada. Pokušavao sam da pronađem tog nekog bez koga ne bih mogao, bez koga ne mogu. Rewers, dugo. Niko.
I dalje dišem, bez tebe i bez tebe. Čak, s “tobom” shvatih da mogu lakše disati bez „tebe“.
Govorio sam Gi da nema smisla poricati ljudsku stranu ljudi. Ubeđivao je da postoje ljudi bez kojih ne možeš živeti. Istovremeno, nisam imao pojma o kome to pričam.

“Ta devojka, o kojoj pišeš kako sedite u kolima, jel živiš sada bez nje?“, pita me Gia.
„A, na to pitanje je lako odgovoriti. Nikada nisam živeo sa njom tako da živeti bez nje je nekako kao da živiš sa njom.”, odgovaram.
“Zvučalo je kao da vam je bilo lepo u tvojim kolima u sporednoj ulici.”, kaže Gia.
“Samo zvuči. Tako pišem o njoj.”, dodajem.
“Zašto? Zašto tako ne pišeš o meni? O meni pišeš samo kao tvojoj seksualnoj fantaziji, kao o jako zgodnoj ženi, pametnoj ali nepotpunoj, nedostojnom tvojih kola u sporednoj ulici.”, pita me.
“Ne znam. Ti si savršen sagovornik. Ona je savršena u krevetu.”, zatvarajući oči i zamišljaći Nju odgovaram.
“Vodi ljubav sa mnom. Hajdemo, odmah!”, kaže Gia i priljubi svoje telo uz moje.
“Ne mogu. Tebe volim.”, izvlačeći se iz zagljaja kažem.
“Hajdemo onda na palačinke. Slane.”, reče.
Krenusmo.

Vratili smo se u kući sa smradom cigareta koji su upile naše stvari, dok smo sedeli u kolima. Predlaže mi da ode. Već danas. Sada. Ne sutra ili sledeće nedelje. Odmah.
Kaže, joj da radi kako joj je volja.
Ostaje.
Otići će sledeći put. Sada joj se spava.
Opet mašem rukama. Primetila me je i goli ležimo u krevetu dugo, posle.
Ipak sam trebala otići. Ovako, moram sada.
Nemoj sada, idi sutra.
Ostaje.

“Ne razumem. Ona hoće da ode, ti hoćeš da ona ode a ona ne odlazi. Zašto joj ne daš da ode?”, pita me Gia.
“Ne znam. Volim kada je tu.”, odgovaram
“Ali, ona će otići sledeće nedelje.”, konstatuje Gia.
“Do tada ima punih sedam dana.”, kažem.

reklama

, 16 2008 00:00:01 +0200

Morala je u radnju a njena baba je umrla. Njena majka je dolazila sa posla uvek u četiri. Sada je deset do četiri, majka joj uskoro dolazi a ona mora u radnju.
Morala je nekako objasniti majci da je baba umrla, da su je odvezli mrtvačkim kolima u kapelu gde se postepeno hladi.

Ceger joj je vec u ruci. U drugoj, tabak čitulja kojima treba oblepiti grad. Umrla je Gilda. Gospođa Gilda Malmadeš. Ćerka radnika toplane i kafekuvarice pijačne kafane.
Jedino što je želela ta gospoja je da se celi grad oblepi njenim partama. Na parti, slika iz mladosti, datum smrti i kratak tekst “Umrla je Gilda, žena koju upravo gledate. Ja.”.

U radnju je morala po selotejp. Čime bi lepila umrlice? Jezikom?

“Šta ako ja umrem na putu do radnje? Ko će mojoj majci objaviti da sam umrla ili da me pregaziolo nešto? Ko?”, mislila je.
Odlučila je da ponese sve lekove iz kredenca i njima je natovarila kesu. Za smirenje, za pritisak, protiv bolova, protiv peruti, vitamini i povrh, Pavlovićeva mast.
Stavila je kesu među zube, ceger na rame i uzela olovku kojm je napisala na poleđini jedne parte “Otišla sam u prodavnicu. Nemoj nikuda ići, imam nešto važno da ti kažem. Tvoja ćerka.”.
Izletela je u dvorište i za čas prekoračila malu drvenu ogradu kojom je ograđeno.

Majka se vratila sa posla. Sa vrata je uočila veliki beli papir na kome je pisala poruka.
Pročitala ju je pa papir zgužva i baci u korpu.
Ušla je u kupatilo i na šolji cupkajući isčekivala ćerku.

“Mama!”, viknula je sa vrata, držeći u rukama selotejp.
“Pričaj.”.
“Umrla je baka. Izašla sam po selotejp kako bi njime lepila čitulje.
”Verovatno si ceo dan gledala televiziju i ništa nisi radila, takođe?”, rekla je majka.
“Televizor nisam uključivala. Mislila sam da to nije red.”, odgovorila je ćerka.
“Normalno da nije red. Umrla ti je baba. Čemu služi ta tvoja glava?! Idi lepi čitulje.”.

Lepila je čitulje na vidnim mestima a onda ju je čistač ulice zamolio da to ne radi jer se plakati, čitulje, posteri koji se nalepe na zid cepaju a on onda mora da to čisti.
Nije je bilo briga. Gospođa Gilda je umrla i svi to moraju znati.
Nastavila je da lepi čitulje, gde god je stigla. Više nije birala mesto za podlogu. Lepila je po klupama, drveću, izlozima, semaforima.
Policajac joj je prišao i zamolio da to ne radi inače će joj naplatiti kaznu.
Nije shvatala da je policajca ozbiljno pa ju je ovaj uhvatio za kaput, pod mišicu. Trgnuo za ruku i ponovio da to ne radi.
Pogledala je policajca i nasmejala se.

“Napraviću gužvu. Policajac ce na mene vikati, ubeđivati me da to ne radim a svet će se ubrzo sakupiti. Svi će saznati da je umla gopođa Gilda. To je pun pogodak.”, pomisli.
Počela je da iz sve snage maše tabacima parti i da ivicama kači bradu policajčevu.
Policajac se nervirao a onda joj je istrgnuo iz ruku parte i bacio ih na zemlju.

“Narode! Pogledajte šta rade! Žena je umrla a on mi ne da da to objavim. Žena je umrla!”, vikala je.
Ljudi se počeše sakupljati. Svi su imali u rukama bar jednu čitulju gopođa Gilde.

“Gilda, ko je u opšte ta gadura. Odakle joj smelost da nas zmajava svojom smću? Koga je briga? Umrla, pa šta?! Pih!”, pričala je žena kepec.
“Neka prostakuša kojoj je najvažnije bilo da svi saznaju da je ona umrla. Treća klasa reklamiranja.”, vikao je poštar.
“Umrla je mlada, izgleda. Jadna? Što ja nisam umro tako mlad i lep a ne da me starost dočeka u ogledalu ovakvog.”, reče šišobranžija.

Svi se okrenuše u trenu i odoše. Svako svojim putem.
Parte gospođa Gilde je vetar već sledećeg dana raštrkao po celom gradu.
Kada se vetar smirio, parte su ležale na pločnicima a svi su gazili preko njih.

treba mi

, 12 2008 02:17:03 +0200

Razgovor za posao je drugi naziv za uštirkano dosađivanje.
Jedna malverzacija obična.

Pozovu te, ti dođeš. Oni te poslušaju, “otvori usta, reci aaa”, zagledaju ti nokte, zanoktice, navode te da upotrebiš baš sve poštapalice koje koristiš, pronalaze ti mane i rupe u tvom CV-u, pričaju o svojoj kompaniji svesni da ćeš ti to nekome ispričati kada te taj neko bude pitao “kako je bilo na razgovoru?”, da ćeš ih na taj način izreklamirati.
Iskusno, daju ti bar nedelju, dve da o tom poslu razmišljaš, da se nadaš, da o njemu pričaš, posećuješ njihov sajt, upoznaješ se sa njihovim proizvodima i uslugama. Reklama za džabe.

Posle dve nedelje, jave se mailom. “Ništa, aj ćao.”.
Primili su tipa koji je brat sestrine kume od kevine tetke. I onako im je to bila namera. Procedura ispoštovan. Radno mesto popunjeno. Veza ispoštovana. Kontra usluga sledi.

Ti kao popišan, vratiš se kući, iskenjaš se na establišment, privatni sektor, javni sektor, tetku sestrine keve od tasta i odeš da spavaš. Ne zaspeš odmah. Prevrćeš se dugo. Razmišljaš o dugovima, dugo. Ubeđuješ sebe da ti ne trebaju nove gilje, gramofon, ploče, pičeri, knjige, novi hard disk.
Šta će mi to? Treba mi šljaka. Šef, koji je džiber polupismeni, koji cedi bobuljice i češe muda dok sa portirom priča o novoj sekretarici. Zna da otvori samo speed dial adrese u Operi koje mu je podesio neki mučenik “personal assistant” koji je, by the way, popušio sa mesta sekretarice pardon “personal assistant”-a, jer je bobuljičavi skontao da mu je posao ugrožen od strane njemu direktno podčinjenog.
Mali zna posao, primetili su ga ovi odozgore, zajebni, daj da ga mičem inače smaknuće mene.

Treba mi brdo pačenika koji se po “kodeksu firme” oblače, keze, upotrebljavaju iste reči, često na engleskom jer to daje težinu njihovom ne/poznavanju oblasti o kojoj kenjaju.
Nesećni ljudi, opterećeni porezima, kreditima, frustriranim ženama/muževima, “deadline”-ovim, očekivanjima firme pardon, kompanije.

Treba mi sigurna plata, svakog meseca, sa uplaćenim doprinosima za penziono, socijalano, za slučaj zemljotresa, grada, izlivanja reka ponornica, presušenja mora, globale krize i ostalih faktora rizika.

Treba mi back up za moju samostalnu šljaku. Zato i pristajem na to. Ali kada uzmem keš, daću otkaz. Pojaviću se u dukserici sa kapuljačom, neobrijan u Convers blatnjavim patikama i reći :”So long suckers!”.