Životarenje

SELJOBRITIJI U DOBA KORONE

, 04 2021 21:13:24 +0100

Da li se sećate kad je jedna estradna pevačica donirala flaširane vode tokom poplava, pa prekrila pakovanje svojim slikama da narod vidi da je uz njih? Je l' ste i vi mislili da ne može niže od toga?

Kako smo samo bili naivni...

Svaki put kad smo pomislili da eri seljobritija dolazi kraj, naši estradni umetnici su se potrudili da nam dokažu da čekamo Godoa.

Od krimi mecena, preko pravljenja karijere od zadnjice, do zahtevanja subvencija jer "zašto da drugi imaju sve olakšice, a mi... vruće uštipke", naše zvezdetine su prešle kilometre i kilometre neplaćenih računa za struju i neprijavljenih prihoda na ruke, poznatijih kao "narukvice", u svojim luksuznim automobilima kupljenim od novca sirotinje.

Kada stignu u svoju oazu na Dedinju, obavezno pretražuju kako se pravilno izgovara ime modnog brenda, da kad dođu u emisiju kod Lee Kiš i strpaju koju kobasicu u svoju "Birkinku", pa naiđu na znatiželjne modne kritičare iz tabloida, ne ispadnu ignorantne budale, već samo budale.

Ali ovo nije sve...

Počeli su i rođendanske čestitke da naplaćuju.

"Srećan rođendan" - 50 evra. Isto to, uz posvetu fanatiku - 100 evra. Ako zapevaju, ni Vučićevih dodatnih 60 evra nas neće izbaviti iz ekonomske krize. Osim ako nemate penzionere u porodici. Zamislite koliko je Merilin Monro mogla da naplati Kenediju rođendansku pesmu ili Ekrem Vesni Vukelić Vendi... Mnogo košta. (Napomena: Cene su paušalne i nemaju nikakve veze sa stvarnošću.)

Zašto niste zaslužili pomoć od države (Čitaj građana države)? Evo nekoliko razloga:

1. Utaja poreza,

2. Pohlepa,

3. Treš muzika;

Nedovoljno razloga? Previše, dame i gospodo.

Okej, otišli ste na tezgu i dobili novac na ruke, čelo, tacni, u dekolte, u gaće... Nije ni bitno. Okej, zasvrbeo Vas je levi dlan, pa ste umesto da platite porez, novac sakrili u džep.

ALI ODAKLE VAM PRAVO DA TRAŽITE NOVAC IZ BUDŽETA DRŽAVE KOJI PUNE SMRTNICI OPOREZIVANJEM NJIHOVIH MIZERNIH PLATA KOJE VI ZARADITE ZA SAT VREMENA FALŠIRANJA, MEKETANJA, LIP SYNC-OVANJA, KAKOFONIJE, NEPRIVLAČNOG TVERKOVANJA I "AJMO SAD VI" B.S.?

BOGATA SIROTINJA

Zašto se naši eminentni pripadnici estrade ne hvale svojim prihodima? Zašto, kad na društvenim mrežama ne kriju svoju imovinu od javnosti, te svakodnevno možemo da zavirimo u njihove novčanike (bukvalno), garderobere, luksuzne stanove i kuće, da bacimo pogled na njihove najnovije automobile uz obaveznu napomenu da su sve sami stvorili (osim kad treba da prijave prihode; tad svi imaju bogate tetke iz Beča) ili da dobijemo njihove zadnjice na tacni iz svakog ugla (uz napomenu da ih majka takve rodila; plastičari na aparatima)? Zato što su skromni, ne žele da se osećamo loše kad vidimo te astronomske tarife, ili zato što im je to prozor da manipulišu zaradom i troškovima i na taj način plate daleko manji porez nego što bi trebalo?

ISPIRANJE MOZGA

Je l' se sećate kad je Goga Sekulić pevala odu švalerkama, onu o insignijama feminizma i uspeha - gaćicama koje su još uvek kod njega. Baš je zavukla njegovoj devojci/ženi.

To nije bio najbesmisleniji tekst ikada. U poslednjih nekoliko godina, na estradnom nebu održava se takmičenje u apsolutnom besmislu.

Od afirmativnih poruka:

Tresi, tresi, tresi, tresi, tresi, tresi
Tresi, tresi, tresi, tresi, tresi, tresi
Tresi, tresi, tresi, tresi, tresi, tresi (vreo)
Tresi, tresi
Tresi, tresi, tresi, tresi, tresi, tresi
Tresi, tresi, tresi, tresi, tresi, tresi (vreo)
Tresi, tresi, tresi, tresi,…

Da, pa teško je ne shvatiti instrukcije.

Ne mogu da zaradim, kol'ko trošim u danu
Ona hoće nove silikone - dobiće bananu

Ma bitno da se rimuje...

Slazem samo dolare, evre i franke
slazem nokte, haltere, stikle i tange (zato slazem)
slazem zlato, dijamante, brilijante
slazem, samo slazem i necu da stanem (zato slazem)

Da, OKP?

Ti lutaš, bebo

Skren'o si s puta, bebo

To nije ljubav, bebo

Samo sam luda, samo sam luda

Ko ne želi da skrene s puta nakon što čuje ovo?

Da ne nastavljam, shvatate poentu. Treš.

SMRT NEURONIMA

Slušajući ovaj treš od muzike spali smo na dve funkcionalne nervne ćelije. Alkohol. Droga. Kriminal. Nasilje. Slava. Lova. Siže svakog hita u poslednjih nekoliko godina.

Žene se svakodnevno degradiraju, gube se prioriteti, usađuju pogrešne vrednosti u mozak. Omladina očajnički traži afirmaciju u broju pratilaca, lajkova i komentara na društvenim mrežama. Slava postaje sve. Očajnička želja za slavom bez ikakvog pokrića (danas je retkost biti talentovan za scenu) i lakom lovom, dovodi klince u poziciju da biraju između onoga što jesu i onoga što bi želeli da budu. Većina odabere pogrešno.

ONO ŠTO ESTRADA ZABORAVLJA

Kada pogledate svoju aktivu, da li razmišljate o onima koji su Vam omogućili sve što posedujete? Estradna eminencija ne.

Oni hodaju zemljom kao bogovi, paraju oblake svojim izoperisanim nosevima veličine kikirikija i pričaju o uticaju koji imaju na još uvek nerazvijene, mlade mozgove s ponosom (Mi edukujemo i motivišemo Vašu decu. Povećajte im džeparac da mogu da se naroljaju na našim nastupima. SRDAČNO, ESTRADA).

Gde je nestao umetnički izraz? Kako možemo da Vas nazovemo umetnicima kad svakodnevno servirate kič i šund na naše dovoljno pune tanjire? Je l' umetnički izraz batinanje i varanje bračnih partnera i partnerki? Možda slike Vaših polnih organa na naslovnim stranama najpoznatijih toalet papira od novina? Ili Vaši kostimi za nastup (lateks tanga gaće i čipkani steznik, a preko toga svemirsko ćebe da zaštitite silikone od sunčeve toplote)?

Ali najvažnije od svega, zaboravljate ko Vam je omogućio lagodan život i pogled ispod obrve. Narod. Sirotinja. Fanatici. Omladina. Zaboravljate da Vi živite od nas, ne obrnuto. Mi bez Vas možemo. Bez Vaše treš muzike, Vaših kič kostima, sintetičkih umetaka, fotošopiranih do neprepoznatljivosti lica sa naslovnica, Vašeg neznanja.

Setite se kad prođete u skupom automobilu da na pešačkom stanete ljudima koji će Vam sutra doći na nastup (Ne da ih pregazite). Setite se da podelite koji broj za lečenje dece SMS-om bez prethodnih molbi očajnih roditelja u inbox-u. Setite se kad vidite radnicu u supermarketu, poštara ili konobara u kafiću, da se zahvalite osmehom zbog usluge i 90.000 dinara. A mi ćemo se setiti pouke koju smo izvukli iz pandemije.

Da ste bogata sirotinja.

Zona komfora - Najveći paradoks ikada?

, 30 2021 16:18:16 +0100

2021-01-30 16:59

Život je nepredvidiv, stresan, buran, često nemilosrdan, pun iskušenja i boli, agresor koji udara ispod pojasa i kad smo sklupčani na podu, obučeni u nemoć i samosažaljenje. Život je jedan korak napred, dva koraka nazad. Ne postoji način da ga kontrolišemo, da ga "pripitomimo" i učinimo bezbolnim i sigurnim. Zato ograničavamo sami sebe - svoj potencijal, svoje misli, emocije, bitisanje, potrebe, želje i ambicije stavljamo u uski prostor, pod ključ, duboko, na samo dno naše svesti kako bismo izbegli koji udarac i smanjili nivo anksioznosti. Pa, niko ne može da nas krivi što u ovakvom vremenu želimo optimalan nivo stresa, makar i u teoriji, zar ne?

ŠTA JE ZAPRAVO ZONA KOMFORA?

Zona komfora je, kako teoretičari kažu, mesto iliti prostor u kojem se osećamo prijatno i sigurno tako što minimiziramo svoje strahove. Ja bih pre rekla, izvinite na laicizmu, da je to stanje u koje zapadnemo zbog straha od života, tako što minimiziramo svoje opcije i prihvatimo da je status quo nepromenljiv.

Paradoks ili ne?

Zona komfora je komforna samo za naše strahove. Prikriva im tragove i postepeno pretvara u dementore koji isisavaju život iz nas i ostavljaju nam gorčinu i frustracije u amanet, a koje potom lečimo porocima i degradiranjem tuđeg uspeha. Na taj način pravimo alibi za sopstveni neuspeh i neostvarene želje koje nam na kraju naše skupo plaćene-možeš uvek da izađeš-komforne-putešestvije deluju kao bujna mašta infantilnog i nezrelog čoveka.

Jedina komfornost koju čovek ima se ogleda u izostanku bilo kakvog kretanja. Ponekad se čini kao da stojimo u mestu dok sve oko nas prolazi - vreme, živa bića, oblaci, vetar, život. Nema razočaranja. Nema uzbuđenja. Nema rizika. Nema napretka. Nema koraka nazad. Nema koraka napred. Nema života, a ipak živimo.

Zašto onda biramo da ostanemo u ovoj kolotečini koju smo stvorili kao beg od stvarnosti?

Zbog straha. To je motiv zbog kog smo uopšte potpisali ovaj nevidljivi ugovor ni ne razmislivši čega se sve odričemo, jer nam je u fokusu misao o tome da nemamo šta da izgubimo, a zaboravljamo šta sve možemo da dobijemo ako rizikujemo.

Svima nam se s vremena na vreme, kad pomislimo o svom životu, desi da pomislimo: "Da li je ovo dovoljno? Da li je to to?"

U zoni komfora to je sve o čemu mislite kad napravite retrospektivu svog života. Kad dozvolite sebi da mislite, jer i razmišljanje je naporno i remeti unutrašnju harmoniju zbog koje žrtvujemo sve što jesmo i što bismo mogli da postanemo. Veći je rizik bivstvovati u zoni komfora, nego u haosu nepoznate, nesavršene, neizvesne stvarnosti zvane život.

ZAŠTO MORAMO IZAĆI IZ ZONE KOMFORA?

Prvenstveno zato što možemo da se izgubimo u istoj. Lako je izgubiti identitet sa pojmom o vremenu i prostoru. Ono što ste danas, ne morate biti i sutra. Niko nije postao uspešan preko noći.

Drugi problem je laka adaptacija na ovaj način egzistencije. Mi težimo savršenstvu, a život bez stresa ili bar sa minimalnom dozom istog deluje idilično. Lepota života je upravo u neizvesnosti, a život iz navike je melanholičan i lako se konzumira kad se ne osećamo dobro, dok ne istrošimo sve unutrašnje resurse i stimulanse i postanemo senka onih osoba koje smo nekada bili.

Prolaznost života je još jedan stimulans da se pokrenemo. Ne znamo da li sutra postoji, ali danas je tu. Danas je trenutak da nešto učinim sa svojim životom.

U zoni komfora je samopouzdanje misaona imenica. Da bismo se nosili sa strahovima, tuđim mišljenjem i stresom koji nam svakodnevica nameće, moramo biti sigurni u sebe. Zona komfora nas ne podstiče, ne izaziva, ne motiviše. Naprotiv. Stagniramo.

Lični rast i razvoj (u svakom smislu) ostaju na vrhu lestvice potreba ukoliko se ne krećemo. Nekad će nam se činiti da je put do samoaktualizacije nedostižan, da nas svaki korak čini sve udaljenijim od konačnog cilja, ali i to može da bude svrha postojanja i zato put treba popločati sitnim ciljevima kako ne bismo izgubili motivaciju i volju da nastavimo dalje.

KAKO IZAĆI IZ ZONE KOMFORA?

Ovo je najteži deo puta, iako se čini najlakšim - samo ispružite nogu i izađete. No, jedno je teorija, a drugo život. Jako je važno zapamtiti da nismo lagano zakoračili u ovaj rutinski ciklus ponavljanja gde smo ušuškani od tuđeg i sopstvenog mišljenja, te da nećemo lako ni iskoračati.

Gde/U kome/U čemu vi pronalazite vašu zonu komfora?

Kod kuće? Na profitabilnom poslu sa sigurnom i redovnom platom? U partneru u kojeg niste zaljubljeni, ali ne možete da budete s onima koje zaista želite? U filmovima i serijama? U hrani i piću?

Šta je to što vas plaši? Neuspeh? Život sa neuspehom? Zato žrtvujete mogućnost da uspete? Strah od neuspeha limitira mogućnost bilo kakvog progresa. Tuđe mišljenje? Hej, pa ima ga svako. Život? Imamo jedinstvenu priliku da budemo tvorci svoje sudbine. Iskoristimo je. Menjajmo se. Učinimo život komfornim tako da ne moramo da bežimo od sebe samih u iluziju koja je trebalo da bude privremeno sklonište, a nekako je postala jedina stvarnost koju poznajemo, toliko stvarna da je osećamo čitavim telom ili još gore, ne osećamo ništa.

Nova iskustva su prilika da promenimo način na koji interpretiramo određene stvari ili da doživimo nešto po prvi put. Na primer, probajte neku namirnicu koja vam je oduvek izgledala odbojno ili recept koji niste probali do sada jer niste niste imali vremena. Odvojite vreme za nova iskustva i poznanstva. Naučite novi jezik.

Introspekcija - Istražite sebe i okean vaših misli. Neka vas ne iznenadi plima vaših najdubljih tajni. Pustite sve na površinu. Ne ostavljajte demone vaše prošlosti da čame u skrivenim odajama vaše duše i izađu kad ste najmanje spremni da se suočite s njima.

Promenite rutinu - Nemojte doručkovati svaki dan ovsenu kašu. Počnite da trenirate. Pročitajte drugi žanr knjige. Rutina menja perspektivu na život. Nemojte da učaurite svoj um u dosadi svakodnevice i tempu koji nam nameće.

Učinite nešto za sebe - Ne treba vam razlog da sebe usrećite. Pojedite čokoladu. Počnite da štedite za neki kurs ili možda putovanje na egzotičnu destinaciju. Kupite cipele. Ne osećajte krivicu jer želite da budete srećni.

Počnimo malim koracima.

Ovo je moj korak. Prvi. Sićušan. Deluje krupno iz ove perspektive. No, možda ovo niko neće ni pročitati. To me neće zaustaviti u nameri da pišem o životu kroz moje naočare sa dioptrijom.

Čestitamo

, 28 2021 22:57:56 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.