Mirko Škiljević

Kratki osvrt na roman NACRTAJ MI ČEKANJE Vladanke Cvetković

Već sam naslov roman NACRTAJ MI ČEKANJE Vladanke Cvetković objavljen 2022 u izdanju LIBERLANDA, u stilu zen koana nagoveštava višeslojnost dela. Priča prati živote tri drugarice Tamare, Vukice i Mirjam. Uloga narotora pripala je Vukici koja revnosno zapisuje dogodovštine svojih drugarica ali se izjašnjava i o sebi.

I pored toga što se radi o literarnom delu koji pored horizontalne, narativne ima i saznajnu ravan, ovaj kratki osvrt se neće baviti navedenim kvalitetima već onim što prosijava između redova, onim što predhodi i jednom i drugom, odnosno o vertikalno spoznajnoj ravani. Naime, pošto se u najopštijem smislu sila definiše kao uticaj koji izaziva kretanje, kao ono što pokreće, sudbine junjakinja proizilaze iz vezanosti za “sile”, koje kreiraju stvarnost nepogrešivo stvarajući okolnosti i situacije koje naknadno, osvrtom unazad prepoznaju kao sopstvenu sudbinu.

U skoro svim duhovnim školama kao glavna prepreka oslobođenja od tereta sudbine pominje se vezanost a to se pre svega odnosi na tri “sile” koje prožimaju svako ljudsko biće. Opisno, te “sile” možemo predstaviti kao zbunjenost, elementarno neznanje, odnosi se na znanje o sebi, zatim strast bez koje se ništa ne može pokrenuti ili stvoriti, i vrlina, mudrost bez koje nema učenja i napredovanja u bilo čemu a pogotovu ne u osveštavanju sopstvene prave prirode i konačno samospoznaje. No, nevolja je u tome što one nisu ravnomerno prisutne već je uvek jedna dominantna a ostale dve je podupiru. Tek očitavanjem kroz lična iskustva i uvide može se odgonetnuti šta je u pojedincu dominantno a šta latentno što Vladanka vešto kombinuje, time oživljava karaktere junakinja i njihovim uvidima daje verodostojnost i životnost.

Tamara, ide iz avanture u avanturu, do zadnjeg daha žudeći za ljubavlju koju je poistovetila sa seksom što nam, uzgred budi rečeno, aktuelni narativ sa svih strana sugeriše, ali je ne nalazi ni u jednom partneru. Istina, doživljava privremenu hedonističku sreću i zadovoljstvo ali ne i trajno zadovoljenje i, što je još poraznije, vremenom postaje sve nezadovoljnija jer ljubav traži izvan sebe, u drugom a ona se, kao i u svakome od nas, nalazi u njoj samoj te je “sila” strasti, po svojoj prirodi vatrena, jednostavno sagorela. Dodeše, u jednom trenutku preispituje odnos prema suprotnom polu kao i odnos seksa i ljubavi. Time osveštava nedostak znanja o sebi ali pored jasnih uvida ne pridržava se naloga mudrosti već prihvata sebe onakvom kakva jeste čime se prepušta “sili” strasti koja joj kreira sudbinu. Napušta svet u najboljim godinama kada saznanjima stečenim kroz iskustvo življenja a Tamara ga je imala na pretek, da što-šta učiniti i život usmeriti u pravom smeru.

Mirjam, nakon lične tragedije kojoj nije uspela da sagleda ni uzroke ni samo izvršenje, skrhana bolom, tugom i patnjom, neprestrano okrenuta prošlošću, kako bi “stekla sebe” preduzima putavenje u zemlju i mesta stradanja naroda kome po majci pripada a po povratku osećajući dug prema narodu kome po ocu pripada obilazi sveta mesta očevog naroda kako bi pronašla “svoju drugu polovinu” čime doista pronalzi izvesnu utehu ali ne i sopstvenu suštinu te već postavljenom temeljnom pitanju: ko sam? pridodaje pitanje: šta sam? A to su pitanja na koja se ne očekuje konkretan odtgvor ali je njihovo postavljanje neophodno jer pažnju sa spoljašnjeg okreće prema unutrašnjem. Dakle, početna zbunjenost, elementrano neznanje, pokreće junakinju na putovanja na kojima se povezuje sa mudrošću, te se okreće sebi i propitivanjem saznaje ono za čim traga.

Vukica, razmišljanjima o smislu života, trezveno sagledava filozofske i psihološke koncepte koje ne potvrđuje ličnim iskustvom a kako je neposredno iskustvo jedino pravo znanje, od posredne mudrosti nema vajnu korist. Usput, zapisuje događaje iz života svojih drugaraica i druženja sa nijma, pre svega sa Tamarom kojoj potajno zavidi što u jednom trenutku govoreći o sebi i priznaje. No, kako je mudrost po svojoj prirodi hladna, odvaja je od prepuštanja avanturi življenja i sticanja sopstvenih iskustava što, iz potrebe da pronikne u njegovu tajnu intuitivno nadomešćuje beležeći dogodovštine svojih drugarica. Ali, tajna se ne otkriva. A ono što se otkriva jeste čovekova nedovoljnost obuhvatanja nečega tako kompleksnog kao što je život već samo svedočenje o proživljenom i prihvatanje da je onakav kakav i treba da bude: “haotičan, zamoran, euforičan, sa svim greškama i tugama, smehom i svojim iznenadnim i nepredvidivim radostima”.

A kako iskustva, saznanja i uvidi ne znači i usvajanje i vladanje u skladu sa njihovim porukama kao što je slučaj sa Tamarom, priča se završava bez decidnog odgovora da li su Mirjam i Vukica dosegle tačku razvezivanja od “sila” koje su ih vodile kroz život i tako sebe izvele izvan lanca uzročno posledičnih odnosa, tj. nesvesnog stvaranja sudbine što je i cilj i svrha življenja. Međutim, to nimalo ne umanjuje vrednost dela. Naprotiv, podstiče čitaoca na sopstveno istraživanje i naknadno isčitavanje inspitativnih stranica.

Ispisan pesnički neusiljenim manirom roman NACRTAJ MI ČEKANJE Vladanke Cvetković nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ženski deo čitalačke publike će neizmerno uživati u opisima i iskrenim iskazima koje možda i same imaju ali usled diktata tabua kulturološke senke potiskuju a muški, bez obzira na iskustvo u odnosima sa suprotnim polom, imaće priliku nešto i da sazna i da nauči.

Mirko Škiljević

NEŠTO LEPO

- Reci nešto lepo – jednog kišovitog, jesenjeg, izluđujeće dosadnog, nedeljnog popodneva, u ono doba kada se ništa ne mora činiti, umotana u čupavo ćebe, sklupčana u dnu otomana, tromim, lenjim glasom, izgovorila je moja bivša draga.

- Neću. Boleće me – prenut iz omamljujeće, snolike letragije, uzvratio sam nesvesno.

- Molim? –prenula se i ona.

- Samo od lepog najebeš – nadovezao sam, igre radi.

- To nije tačno! – gotovo da je podviknula.

- Hoćeš da kažeš da sam ružan? – dočekao sam spremno.

- Ha…Ha…Dragi moj, ti si običan ali moj – uzjogunila se, nakostrešila kao za svađu.

- Znači, nisam ti lep? – i ja sam se naoštrio.

- Naravno da jesi, ali ne kao u početku – zamislila se na kratko. – Navikla sam na tebe.

- A to boli – nisam krio razočaranje.

- Šta to? – vešto je odglumela zbunjenost.

- Kad lepo prestane da bude lepo – pritiskao sam prigušenom ljutnjom.

- E to ne može – opet se nakostrešila, pa dodala. – Samo promeni formu.

Bio sam prinuđen da napravim dramsku pauzu. Promicala joj je očigledna kntradiktornost. Nisam ja promenio formu, tri godine i nekoliko meseci, nije moglo toliko da me promeni. Barem ne fitički. U pitanju je bilo nešto drugo. Ona sama. Ali, nisam imao volje da se natežem oko toga.

- Da. Navika je čudo. Navikavanjem na lepo pretvaraš ga u obično – izustio sam i slegao ramenima.

- Onda nađeš drugo lepo – i ona je slegla ramenima kao kod podrazumevanog sleda događaja, ali i ugrizla za usnu, kasno postjući svesna da je rečeno ono što je trebalo prećutati.

- Uz odbacivanje stare, uobičene lepote – nonšalantno, nastavio sam logični sled.

- Mudro – ljupkim gestom, glavu naginjući na desno, priznala je, zakolutla očima na gore i dodala pitanje. – Nego, šta predlažeš?

- Nešto lekovito – lakonski sam uzvratio. Nisam imao ništa zanimljivo, intriantno ili bar vredno pomena. Inspiracija me izdala.

- A to bi bilo? – ona je, međutim, tražila nešto konkretno.

U škripcu, prebacio sam se sa fotelje na otoman, nežno je zagrlio i poljubio sočno.

- Svako neka uživa u svojoj lepoti – prošaputao sam pri tome.

- A kad se izuživa? – otrgla se taman toliko da palacne jezikom.

- Kružni tok – uzvratio sam uz rotacioni pokret ruke koji je završio na njenim grudima.

- Neću – zgrabila me za ruku.

- Neću ni ja – bio sam iskren. Voleo sam je. Ali ništa osim toga nisam mogao da joj ponudim. Nikakva izrečena iskrenost i čvrstina obećanja nema moć da promeni prirodni tok stvari, navikavanje, uobičavanje, odbacivanje.– Pomozi mi Hedone… – otelo mi se pri tome.

- A to znači? – zbunjeno se upiljila u moje oči.

- Prepusti se meni – uzvratio sam, prineo usne njenim a ona svoje rastvorila. Čulno zadovoljstvo tvori iluziju trajnosti. Očiglednost prolaznosti prekriva lepotom i tako čini neprepoznatljivom. Čista magija. Ali, nedovoljno moćna. Otišla je drugom. A i ja sam se snašao.

BES, LJUBAV I UTEHA (deo)

Kući sam se vraćao okolnim putem. Peške. Noć je bila prijatna, neobično topla za ovo doba godine. Utonuo u sebe, nisam žurio. Iako sam već uočio da preterano bavljenje sobom može biti pogubno, izvan sebe nisam nalazio ništa vredno pažnje. Zbivanja u sebi doživljavao sam kao dragocenost ali značenja su se preplitala. Zbunjivala su me.

Sa svih strana spočitava se da u životu, nas, običnih ljudi, ono što se događa u nama ne sme biti doživljeno kao dragocenost vredna bavljenja. Ne može se materijalizovati. Važnost onoga što se događa oko nas, jer samo otud može se izvući korist, mora višestruko nadilaziti ono što se događa u nama. Uprotivnom, nikada ništa nećemo ni steći ni imati.

Tvorac se baš i nije pretrgao kada je uređivao odnos posedovanja i postojanja. Arogantno je pretpostavio da verovanje u nagradu ili kaznu na kraju puta, u sva ta pravila i poduke, uključujući onih čuvenih devet ne i jedno da, može da ispuni život svakog ljudskog bića. Računajući na strah od kazne, nastavio je da pretpostavlja da će preraspodela među ljudima biti pravednija i nešto prepustio ljudima. A ljudi egzistiranje obeležavaju posedovanjem. Verovanje je intimno pitanje.

Iz Savske skrenuo sam u jednu od pobočnih ulica. Hteo sam na obalu kako bih se zagledaou vodu i, prateći refleksije mesečine, sve probleme vizualizovao kao tamnu kuglu i potopio je, pošto ne mogu da ih rešim, prepustim da se sami pobrinu za sebe. Tako je radio moj bivši šef Svetolik Jokić. Poverio mi se jedini put kada je u mom prisustvu potegnuo malo više. Tom prilikom, postao je čudno agresivan i, da sam mu se suprostavio, možda bi bio i nasilan. Kleo se kako to pomaže, da zamišljeni problem, nekako, sȃm od sebe nestaje. Zašto to ne bih pokušao i ja?

Pri kraju ulice, začuo sam smeh i dreku. Dopirala je iza ugla kuda me je put vodio. Kako me unutrašnja zbivanja ne bi zanela i sprečila da na vreme uočim opasnost, najpre sam provirio. Grupa huligana, maltretirala je nekog jadnog starca. Po šalovima i dresovima engleskih, italijanskih, nemačkih, španskih i holandskih, ali ne i naših klubova, nije moglo da se zaključi za koji klub navijaju.

Bilo ih je devetoro. Šest mladića i tri devojke. Devojke su stajale sa strane, pile alkohol direktno iz flaše, pušile i vrištale od zadovoljstva. Trojica, urlajući kao sumanuti, rasturali su i bacali starčeve rite sa starih, izanđalih kolica za pijacu. Druga trojica su kružila oko jadnika, pljuvala ga u lice i usiljeno se smejali dok je on mirno stajao. Uopšte se nije branio, samo ih je gledao. Čak nije brisao pljuvačku sa lica i duge, sede brade.

Mogao sam da se okrenem i odem, ali nisam. Neke druge sile, jače od razuma, uzele su me pod svoje. Ponižavanje nemoćnih uvek izaziva burne emocije, opravdan gnev pre svega. Kao onda u utočištu, kada je bes pokuljala iz mene i izmakla se kontroli, sada se dogodila ista stvar. Odreagovao sam impulsivno. Ako ništa drugo, u tom trenutku, osetio sam da postojim.

– Ostavite tog čoveka! – povikao sam i ustremio se na barabe.

Ali, huligani nisu pobegli kao kukavni slučajni prolaznici. Naprotiv, odmah su se skupili u grupu. Devojke su se svrstale uz njih.

– Vidi, vidi, superheroj. Šuplji zub. Zaštitnik trulih i propalih – iskezio se najmanji, ali daleko najagresivniji među njima.

Ostali su prasnuli u smeh. Zvučao je zastrašujuće osiono.

– Sram vas bilo! Kako bi bilo da neko drugi maltretira vaše roditelje?! Na šta bi to ličilo?! – počeo sam da vičem.

– Na batine! – oglasila se ohola, do razdeljka u teget, a od razdeljka u drečavo roze ofarbanakurvica.

Naletili su na mene istog trena. Nisam stigao ni ruke da podignem, našao sam se na trotoaru. Podvriskujući od radosti, svojski su me gazili. To je bio njihov način da dokažu postojanje. Začudo, udarci su boleli samo trenutno. I bilo ih je mnogo.

Sledeće čega se sećam bilo je da sam sasvim mokar. Vodom iz nekog starog, zarđalog termosa koji je nekim čudom preživeo nasrtaj vandala, starac me je umivao. Teško sam se pokretao. Bol je bio potpun, pojačavao se sa svakim naglim pokretom.

– Šta ti je to trebalo, sinko. Malo bi se zabavili i otišli. Razbacali bi mi stvari, lako ih je pokupiti. U najgorem slučaju ćušnuli bi mi koju šljagu. Ja im nisam interesantan. Od mene ne bi dobili ono što su želeli – drobio je jednoličnim tonom. – U ovakvim situacijama, jedino što ne smeš da uradiš jeste da im se suprotstaviš. Oni upravo to hoće. To im omogućava da budu surovi, opaki i opasni. Samo tako oni mogu da se ižive; da isprazne sve svoje nezadovoljstvo. Ovo je njihov protest, njihov način da kažu: ovako ne valja! – podigao je ton, ali i odmah stišao. – Šteta što to niko ne razume.

Nisam mogao da verujem. Ja sam dobio batine zato što sam hteo da mu pomognem, a on je njih branio.

– Jebeni Gandijevcu! – riknuo sam i snažno ga odgurnuo – I ja sam nezadovoljan, pa zbog toga nikome ne razbijam glavu! Majka me je ostavila, deda smestio u dom, brat odbacio, žena me napravila budalom, pa mi niko ne daje pravo da zbog toga drugima lomim kosti!!!

Starac se pridigao, dovukao do flaše koju su devojke odložile uza zid, nalegao leđima na njega i dobro nategao. Odbio sam da mu se pridružim.

– Uzalud se srdiš. Ti si izgleda dobar i plemenit čovek, ali to nije dovoljno. Sve da si najbolji na svetu, ne smeš drugima da sudiš prema sebi. To vodi u jednostranost, a ona je potvrda osrednjosti. Ključ je u razumevanju. Ako nisi u stanju da razumeš, uzdrži se od osuda – odgovorio je smireno.

Obratio sam posebnu pažnju. Na prvi pogled, odavao je utisak hroničnog alkoholičara koji preživljava vukući se od kontejnera do kontejnera. No, da li me utisak varao? Očigledno, bio je star, koliko? Da li baš star ili zapušten? Duge sede kose i brade, bistrih, živih očiju, kao i zbog onog što je izgovorio, podsećaoje na indijskog gurua, asketu.

Pomogao sam mu da pokupi stvari i, umesto njega, povukao kolica. Stao je kod prvog kontejnera.

– Kako se zoveš? – upitao sam, tek da započnem razgovor.

– Niko – odgovo je nemarno.

Svu svoju pažnju usredsredio je u preturanje smeća.

– Gde živiš?

– Nigde.

– Budi moj gost – nešto mi nije dalo mira.

Hteo sam njegovu priču.

– Već si mi pomogao, umeš i da slušaš, ali vidim koliko ne razumeš. Ja nisam od onih koji se rado goste.

Prišao sam da mu pomognem. Odmerio me pogledom i laganim klimanjem glave odobrio. Gledao sam šta on radi, šta uzima, a šta odbacuje. Bio sam mu od male pomoći. Ono što sam smatrao vrednim, ono za šta sam pretpostavljao da mu može koristiti, on je odbacivao. Na primer, tranzistor koji je uz krčanje još uvek radio, cipele salonke, skoro nove, iako je on na nogama imao stare, pohabane, radničke cokule, par pantalona demodiranog dezena, ali nove, iako je on nosio široki somot neprepoznatljive boje. Vrhunac je bio kada sam iščeprkao portabl televizor, ruski YUNIST, a on ga jedva pogledao.

– Ja, sinko, uzimam samo ono što mi je zaista potrebno. Treba vremena da se to nauči, ali ne beri brigu, čitav život je pred tobom – zasmejao se dobrošudno, pa potmulo zakašljao.

Bio je pun sekreta.

Od svega pronađenog i, s moje strane ponuđenog, ako zanemarimo da je pojeo par nagnjilih jabuka i bananu, zadržao je samo staru, ispranu, flanelsku košulju, par, grubih, ručno štrikanih prljavih, ali gotovo novih vunenih čarapa i dve tanke knjižice.

– Kako to da si na ulici? Klošari ne govore takvim rečnikom – pokušao sam da se nadovežem i uvučem ga u razgovor.

Kao da je čitao moje misli, samo se osmehnuo, kašljucnuo i do sledećeg kontejnera povukao kolica.

– Skitnice su obično ogorčene, pune mržnje. Krive čitav svet zato što su promašili. U tebi nema takvih osećanjâ. To ne ide sa skitni čenjem. Ko si ti? – obletao sam oko njega.

– Ja sam niko i ništa – opet se sakrio iza nemara i sistematično nastavio da pretura po kontejneru za smeće.

Oćutao sam. Bio sam ubeđen da starac odmerava moju motivaciju. Iako sam goreo od znatiželje da dokučim značenje tog tako iritirajućeg stava, nisam hteo to da pokažem.

– Ni ti nisi klošar, a ipak, ne ustežeš se da gurneš nos u smećaru – izgovorio je i uputio mi dug ispitivački pogled.

Nadajući se poštenoj trampi, priču za priču, neobično lako, istisnuo sam svu muku. Nisam zatajio čak ni postojanje, a ni značaj koje zapisivanje trenutno ima u mom životu. Da sam to morao da priznam Mariji ili Nadi, ili ma kome drugom poznatom, ne bih uspeo.

– Zàsad, to je samo traganje za onim što ti nedostaje, ali ono što može da proistekne iz njega nije za potcenjivanje. Budi oprezan. Nemoj da previdiš mogućnosti koje otvara, ali nemoj ni da dozvoliš da te one zavedu – oborio je pogled, oslonio se o kontejener i tiho dodao: – To se dogodilo meni.

– Kako? – predosetio sam trenutak njegovog otvaranja.

– Glupom potrebom da dokažeš kako si vredniji od drugih. Uverenjem da je obeležavanje postojanja a ne življenje svrha života – u njegovom glasu, u boji i tonu, u proceđenom izgovoru, tragovi gorčine bili su jasno uočljivi.

Nisam najbolje razumeo šta je hteo da kaže. Suzdržao sam se od komentara i pretvorio se u uvo.

– Po obrazovanju sam arhitekta. Svojevremeno, moje mišljenje poprilično je uvažavano. Ali, to je važilo samo kada je u pitanju bila struka. Van struke kao da nisam postojao. Ono što je zaokupljalo moju pažnju i izazivalo moje iskreno divljenje, druge nije doticalo, a ono što je njih uzbuđivalo, automobili, sport i žene, mene je ostavljalo ravnodušnim. Želeo sam da me prihvate kao sebi ravnog ali i zbog, po mom sudu, interesovanja višeg reda i kao boljeg od sebe. Ali, ne ide to tako. Društvene veze se formiraju prema srodnosti interesa ili interesovanja i traju koliko i interesi ili interesovanja. Odlučio sam da se zainteresujem za one stvari koje su uzbuđivale ostatak sveta. Kad su u pitanju automobili, brzo i lako, naučio sam svu silu tehničkih podataka. Skupio sam statističke podatke o klubovima i igračima, prvenstvima i titulama koje sam s ponosom, sipao kad god mi se ukazala prilika. Ali, nije pomoglo. Drugi su padali u vatru, prepirali se i ubeđivali, a ja sam služio kao katalog. Nisam odustajao, ne daj bože, nešto da ne propustim. Istovremeno, postajao sam potišten, naročito pri kraju svake kalendarske godine, u decembru. Neki od njih bili su posebno čemerni. Kako bih to prikrio, zatrpavao sam se besmislenim radom. Najteži sam bio sebi. Nikako nisam uspevao da proniknem u uzroke svojih turobnih osećanjâ. U noći dočeka 1985. godine, nakon slavlja, legao sam veoma kasno. Svi u kući su već pospali. Čim sam spustio glavu na jastuk, osetio sam kao da mi telo odumire, a unutrašnja snaga ističe. Nesvesno počeo sam tiho da izgovaram: Mrzim Novu godinu...Mrzim Novu godinu...Mrzim Novu godinu...Hteo sam da izgovorim: zašto? Nisam uspeo. Nisam vladao sobom. Zbog toga prožeo me strah tako dubok, tako snažan, tako živ, da je to skoro nemoguće pojmiti. Te noći sam i osedeo. Ali ono neizgovoreno dobilo je odgovor: Zato što prolaziš, zato što si svake nove godinu za godinu bliži smrti, a ti nisi i nemaš nameru da ostaviš trag sopstvenog postojanja. U trenutku, ona istočena snaga formirala je oblik, a ja, ne otvarajući oči, u njemu sam prepoznao sasvim novu estetiku, novi stil gradnje. Istog trenutka, silovito, snaga se vratila u mene. Osetio sam ogromnu energiju, iskočio iz kreveta i za samo nekoliko sati uradio projekat kuće bez ijednog ćoška. Kupio sam plac i počeo da gradim. Razglasio sam to. To je bila tema. To je bila ideja. Svet bez ćoškova! Svi redom su dolazili da vide čudo ispod Avale. Bio sam pun sebe. Iz sve snage radio sam na projektu velikog naselja tog tipa, stizao svugde i na svako mesto, ne daj bože nešto da ne propustim. Neprestana žurba i naporan rad, brzo su me samleli. Nisam mario. Jednog vikenda u jesen iste godine potrpao sam porodicu u automobil i veoma rano, pre zore, krenuo na plac. U planu su bili završni radovi, a planirana je i fešta. Roštiljijada. Da se zna. Međutim, sudbina je htela drugačije. Kolovoz je bio klizav od rose, pukla je prokleta guma, izgubio sam kontrolu nad autom, bankina me odbacila u suprotnu traku, naleteo je kamion i preživeo sam jedino ja. Žena i deca su stradali na mestu, meni je slomljen levi kuk, sada vučem veštački, prelomljena potkolenica, nosim zlatnu šinu... – udario se s mržnjom po kuku i nozi i produžio. – Kada sam se oporavio, srušio sam kuću, a projekte spalio. Društva sam se zauvek odrekao... Svega sam se odrekao...

– Zašto? Bio si mlad. Mogao si da počneš iz početka...

– Početi iz početka znači oprostiti sebi, a ja to nisam mogao. Imao sam sve, a hteo sam više. Imao sam porodicu, potomstvo, jedini pouzdani trag postojanja, a to nisam umeo da cenim. Za kaznu izabrao sam ulicu, siromaštvo, ništavnost...

– Nijedan život ne pripada isključivo onome ko ga živi. Ma šta da mu se dogodi i ma kako da se opredeli, dužan je životima koji su prethodili njegovom i obavezan je životima kroz koje se nastavlja – izletelo je iz mene.

– Kasno je za mene – posle kratkog premišljanja, umorno je izgovorio, ustao, povukao kolica i otišao sa svojim paklom.

Nisam krenuo za njim. Ja sam ostao sa svojim.

IZAZOV

Danima sam se osećao kao u snu. I pored toga što mi ništa nije nedostajalo i što me telo savršeno služilo imao sam utisak da sam odsečen od sopstvenog života. Um mi je bio pretrpan slikama, scenama i frazama pokupljenih iz medija i društvenih mreža. Iskakale su kao zečevi iz čarobnjakovog šešira, presecala misaone tokove i preusmeravala u nove bez ikakve povezanasti sa predhodnim sadržajem. Međutim, lakoća i dostupnost izobilja ništavnosti imala je presudni uticaj. Besomučno kliktanje se ukorenilo. Navika je uspostavljena. Pretila je da ozbiljno ugrozi moje radne sposobnosti. A onda, predhodnog vikenda, došlo je do preokreta. Ali, to nije bio plod moje namere. Dogodio se sticajem okolnosti. No, kako se ispostavilo da je imao otrežnjujući učinak prosledio sam ga na isti način na koji je došao do mene. “Znaš li Engleski?“ Poslao sam poruku FB prijateljici koja je moj telefon filovala postovima do kasno u noć. Ne nadajući se brzom odgovoru otišao sam na kafe pauzu ali jedva da sam okusio pošten srk, moj pametni je zavibrirao. Bila je to ona. “Igrom slučaja to mi je profiesija.“ “A znaš li Turski?” Odmah sam uzvratio. Na pola maha do kafe presekao me zvuk koji je oglašavao da je prispela nova poruka. “U čemu je trik?” Titralo je na ekranu. I da je mogla da vidi moj osmeh sumljam da bi joj bilo jasnije. Ukucao sam: “Doći ćemo i do toga.” I pomislio, ako ne razbiješ tastaturu, pa dodao. “Dakle, znaš li Turski?” “Nisam poliglota.” Poruku je pratio emotikon smajlija isplaženog jezika. Nisam mario. Uzvratio sam provokacijom: “Zašto?” “Aman, gde ovo vodi? Zato što sam učila Engleski a Turski nije bio deo nastavnog programa. Zadovoljan?” Zbunio sam je. Izgleda da ne miriše priču koju ona ne kontroliše, zaključio sam. Upravo to sam na ovaj način želo da utvrdim. Drugačije nije bilo moguće. Virtuelna razmena sadržaja kao da isključuje živi, neposredni razgovor. “Zašto učiti strani jezik?” “Zbog profesije. Sklonosti. Komuikacije. Dovoljno?” I naljutila se. Samo to sam čekao. Najzad se ukazala prilika da postavim pitanje koje sam smerao i pre početka razgovora. “Otkud potreba za komunikacijom?” “Čovek je društveno biće. To se uči još od vrtića, zar ne?” Lutnja se prepoznavala i kroz ekran. “Zašto?” Opet sam odapeo zbunjujuću provokaciju. Uvek pali. Ljudi vole da pametuju. “Zato što je čovek!” Ekspresno je uzvratila. Ali i, uz virtuelni osmeh, dopunila. “Voli da voli.” E, a to je ujedno i bio momenat koji sam priželjkivao. Više od pametovanja ljudi vole da su u pravu. “A da li bi ti to proverila?” “Kako?” Možda je pomislila da se redi o virtualnom flertu ali u pitanju je bilo nešto sasvim drugo. “Isključi mobilne, fiksne, internet i TV. Zaključaj knjige, časopise, novine, papire, sveske i olovke. Napuni frižider i ovaj vikend provedi sama. Oslušni srce. Ako se pojavi ljubav u bilo kom vidu ti si u paravu a ako se pojavi strah onda je u pravu neko drugi.” “Izazivaš me?” Nisam odgovorio. Iz strateških razloga, naravno. Ni ona se nije javljala. Nisam se preterano potresao. Ali, već prvog radnog dana naredne nedelje, dok sam srkao prvu jutarnju stigla je poruka. “BLOK!!!” Krupna slova su ispunila ceo ekran. Osmeh je zatitrao na mom licu. Upecala se na mamac. I odreagovala je na isti način na koji sam i ja uzvratio svom izazivaču. Potom, zamislio sam se. Kako to da smo i ona i ja imali istovetan odgovor na isti poticaj? Nije li vreme da se skinem pogled sa ekrana, izmestim se iz virtuelne iluzije i zaživim stvarni život?

Mistika svakodnevice jednog od nas u romanu Mirka Škiljevića

Savremeni srpski roman se, posle avangarde, posmoderne, esejistike, između ostalog vraća linearnoj fabuli, što pokazuje i neobično nadahnuta proza Mirka Škiljevića. Moguću tradicionalnost u psihološko ispovednoj pripovesti Jožefa Červenog – remeti ukomponovani podtekst, tačnije paralelni tok imaginarne mitologije, kao ključ za tumačenje sasvim svakodnevne stvarnosti koja bi trebalo da bude banalna.

Ovakav ključ bi mogao predstavljati nužnu inovaciju, budući da nas romaneskni povratak na fabulativnu formu ne zatiče pred onom istom fabulacijom od pre avangarde, a ni ista reka nije uvek ista, i u nju se ne može dva puta ući.

Slobodni „mitološki“ podtekst kojim se povest objašnjava, može značiti i pripovedačevu samouverenost da krajnjom eksplikacijom neće umanjiti užitak čitanja i nepredvidjivost same priče. Bes, ljubav i uteha stoga jeste i knjiga-koncept, sa izvesnom didaktičnom sadržinom, a lik koji zatičemo u nesvakidašnjoj i potencijalno neobjašnjivoj životnoj situaciji/neprilici jeste lik u razvoju, koji na početku i na kraju događaja nije sasvim onaj isti.

Događaj, za događajem, kao i događaj iza događaja, počinje Jožefovim uverenjem da ga je žena prevarila sa nekim, to jest očevidstvom jedne takve izdaje i bekstvom od duševne neprilike – u skitanje, na ulicu, i odbijanje svakog povratka na staro. Junak koji ispašta bez krivice, deluje kafkijanski pomalo, kao i potka začeta takvom „krivicom“. Autor dnevnika, koji želi odbaciti lažni život (kakav je, sledstveno ženinom „neverstvu“ vodio do tada), pravi drugu verziju života, sa sasvim drugačijom ženom, slučajnom poznanicom; ili to život pravi drugu verziju njega.

Značajnu pripovednu ulogu imaju snovi junaka, koji se stidljivo uvode, da bi naposletku bili razvijeni u paralelni tok radnje, to jest jedno otkrovenje paralelno onom koje Jožef doživljava kroz udarce sudbine, koji mogu izaći i smisleniji i harmoničniji nego što je to u „banalnoj stvarnosti“ izgledalo moguće. Naoko je sve nasumično, isključivo u pukoj realnosti, bez mešanja pisca sa svojim smislom, prosto kao možda kod Karvera. Nova žena, tek poznanica, Marija, kao već razvijena junakinja, zastupa određenu životnu filozofiju, što bi trebalo tumačiti kao eho gorkog iskustva povezanog sa promiskuitetnom prošlošću. No, ovde se jedna stvarnost postavlja kao odjek druge, te je ta njena mudrost u stvari emanacija imaginarnog božanstva Utehe, iz zemlje besmrtnih stvorenja, koja se zalažu za smrtnike radi nekog svog božanskog dokazivanja, ili se junaku to barem, prilično uverljivo – čini – beležeći sve jasnije i čudnije snove, smeštene u isto tako iščašene životne situacije.

Socijalni element upleten je u štivo i nenametljivo korespondira sa ezoteričnim i ljubavnim podtekstom. I društvo je u padu, kao i protagonista, koji prelazi na najniži mogući posao i odstupa od običajno-moralnih regula sveta u kom je obitavao. Prate ga još neki „beskućnici“. Ako njegova supruga nije moralna, ne vredi poštovati ni druge oblike morala, izgleda. To jest, ukoliko je ono prethodno bilo privid, potrebno ga je potpuno negirati, moto je protagoniste.

Privid je inače pojam kojim Mirko Škiljević imanentno žonglira u ovoj pripovesti, šireći područje mogućeg tumačenja. Prethodni (sređeni) život je privid, ali je to isto i ženina „prevara“. Privid je način razmišljanja, i slično.

Pseudomitološka zemlja Nova, iz sna, sa svojim bogovima, neka je vrsta jungovske zamke, arhetipskog mamca za svakog čoveka. Smrtnik uvek smatra kako je on najvrednije stvorenje među drugima svoje vrste, i da je baš njemu mesto među besmrtnicima – dopisaće Mirko Škiljević diskretni mitološki ključ ove priče. Stoga ih, navodno, besmrtnici nadmudruju dovodeći ih, kriomice, do reke Privid gde ovi zauvek nestaju.

Staro uverenje da čovek ipak može nadmudriti bogove, ne prevelikim samoljubljem, nego relativnom vrlinom i nekom vrstom ontološkog lukavstva, kao da je smrtnicima dato nešto što bogovi nemaju, te da je to dvosmerna ulica, – sadržano je i u ovom dȅlu. Jožefovo nadmudrivanje, otkrivanje relevantnog nedostatka božanskog načina razmišljanja i vratanaca kroz koja se i smrtnik može uzdići – izvedeno je doduše sasvim nenametljivo, kao vrsta duševnog razvoja, sticanja poverenja u drugog, poput izlaska iz predvorja paranoje.

Ko sam, u stvari, ja, rečenica je kojom junak završava svako poglavlje dnevnika. Drevna maksima upoznaj sebe, ovde je realizovana metafora, odnosno potka. Pomeren iz urednog života, Jožef uviđa kako jedino zna da to ne zna. Naime, mogao bi biti bilo ko... Ne znajući zašto je ranije živeo onako kako navodno treba, nastavlja naposletku da ponovo živi tako, ali svojom voljom, sa plemenitijom svešću koja inicira dosad zatvorenu mogućnost da sa suprugom dobije dete.

Galerija upečatljivih likova, ponekih sasvim pozadinskih, kao i feministkinja Gordana, najbolja drugarica junakove supruge Nade, smeštaju roman u socijalni balkanski prostor, milje koji ga ne sprečava da se okrene u ezoterično. „Uteha“ kao moto svakog smrtnika koji mora završiti u „Prividu“, kontrastiran je pitanjem – Ko sam, u stvari, ja(?) i logičko-metaforičkim nadmudrivanjem sa besmrtnošću.

Zbog toga čitaoci mogu poželeti da ga ponovo iščitavaju.

Ivan Despotović

https://mirkoskiljevic.jimdofree.com/knjige/

BES, LJUBAV I UTEHA (Mit o utehi - odlomci)

Zemlja bogova se prostirala na višem nivou platoa Nova dok je niži nivo zauzimala visoravan Kao. Sa istočne strane bio je opasan planinskim lancem nad kojim dominirao vrh I-ma. Sa zapadne strane omeđen nizom visova i litica a najviši od njih, nazvan Iz-gled, svojom robusnošću, ulivao je strahopoštovanje. Sa južne strane zaleđe joj je čuvala široka i prostrana planina Bi-ti čiju masivnost nosi razuđeno podnožje saliveno u dubljem tektonskom sloju zemlje smrtnika. Sa severne strane nalazio se uski klanac kroz koji je proticala reka Pri-vid. Taj kompleks je poznat po drevnim nazivom Kapija svetova. Sva preostala teritorija pripadala je zemlji smrtnika.

I pored toga što Božanski poredak nije bio organizovan i uređen, vladao je stabilan odnos međusobnog uvažavanja. Svi bogovi su imali isti status, ali se svojom arogancijom isticao bog Sirov. Prihvaćen je kao najmoćniji. Svesni da bi međusobno sukobljavanje i nadmetanje u snazi i mudrosti bilo kobno za ceo bižanski svet, opredelili su se da održe takvo stanje sve dok, po pradavno ozakonjenim načinom na koji se i zvanično potvrđuje čast vrhovnovnog boga, jedan od njih ne bude ustoličen.

Nasuprot planinama I-ma i Iz-gled, planina Bi-ti, naoko pitoma, blagih uspona i pristupačnih visova, bila je još uvek neosvojena. Po predanju, na najvišem vrhu nalazilo se prestono mesto vrhovnog boga zemlje Nova, rezervisano za onog boga koji uspe da se popne do njega. Mnogi su bogovi i boginje pokušavali da ga se domognu ali ono je ostalo upražnjeno. Naime, jedina nevolja prilikom uspona bila je u tome što je kandidat morao da se kreće potpuno sâm ali u osami bez divljenja prisutnih svi su brzo gubili volju i snagu te su stoga njihovi poduhvati ostali bezuspešni.

Visoravan Kao su nastanjivale dive polubožanskog statusa i zvanja. Gradile su i održavale velelepne viseće vrtove. Sazdani od latica koje odbijaju svetlost i u odsjaju, sobom noseći sve boje cveta, tvorile su iluzorni efekat titrajuće duge večne trajnosti. Pri prolasku iz božanske zemlje Nova u ubogu zemlju smrtnika, po pravilu, opijeni mirisima, efektima astralnog bleštavila i lepotom egzotičnog bilja u cvatu, bogovi su podlegali čarima poluboginja i tu, u opojnom hladu visećih vrtova, prepuštali se samozaboravu. Zbog toga, poluboginje su ljubomorno čuvale prilaze visoravni Kao. Nikome, pa ni Utehi u njenom pokušaju da im se pridruži, nisu dozvoljavale naseljavanje. Nadale su se kako će bogovi ostati trajno uz njih, da će tako ostvariti svoj cilj, domoći se božasnkog zvanja što se nikada nije dogodilo. Kada bi se okrepili i zasitili ugoda svake vrste, bogovi su nastavljali svojim božanskim putevima.

Planine I-ma i Iz-gled, pored toga što su na njima preovladavali strmi usponi oštrih litica i negostoljubivi visovi, bile su relativno lako osvojive čak i smrtnicima; da mladi bogovi u polubožanskom statusu dokaz svojih božanskih moći nisu obezbeđivali privođenjem smrtnika do reke Pri-vid u čijim su talasima zauvek nestajali – božanska zemlja Nova bila bi preplavljena smrtnicima i samim tim obesmišljena.

Kapija svetova bila je, u stvari, uski kanjon između planina I-ma i Iz-gled kroz koji teče reka Pri-vid i razdvaja zemlju bogova od zemlje smrtnika. Mlada boginja Uteha, nije mogla da se načudi impozantnoj gomili koja se tiskala oko prolaza. Svi oni su vrebali priliku da se neopaženo ušunjaju na visoravan Kao, a odatle, na isti način, u zemlju bogova Nova. Međutim, ništa konkretno nisu preduzimali. Gubili su svoje samrtničko vreme postojanja neprestanim odmeravanjem mogućnosti koje im stoje na raspolaganju, a uzdali su se u čudo koje se nikada ne događa. Istina, postojale su priče o uspešnim prodorima do visećih vrtova i ostajanja u večnom zagrljaju diva, ali te priče niko nije mogao da potvrdi. Služile su promućurnim.

Oslobođen zahteva postizanja cilja ni u čemu Meni nije nalazio teškoću. Ubrzo, podnožje se izgubilo iz vidokruga. Novim elanom pohrlio je naviše. A kada je dospeo na najviši vrh planine Bi-ti, nije pronašao prestono mesto. Na samom vrhu nije bilo ničega. Jedino je opojni pogled koji nije imao prepreka ma u kom pravcu da je bio upućen i mada se nije dao opisati, ispunjavao srce toplinom i bogatstvom beskrajne ljubavi. Međutim, takav doživljaj sveta bio je moguć samo tu, na tom mestu. Bilo je potrebno da mu se vraća ili da tu usamljen ostane do smrti. Ono što je mogao da ponese sa sobom bio je ni sa čim merljiv, dragoceni osećaj vanvremenosti. Odmah je uvideo da to za bogove uopšte nije primamljivo. Bogovi su želeli moć, a ne lepotu beskrajne ljubavi u večnosti jer ni lepota, ni ljubav, ni večnost nikoga ne potčinjavaju.

https://www.liberlandknjizara.com/besljubaviuteha.php

AKO!

AKO NEŠTO NE PREDUZMEMO,
ŽIVEĆEMO UZ SUZE I BOL,
HRANOM I VODOM TROVAĆE I NAS I ONE POSLE NAS,
RAZBOLJEVAĆE NAS I LEČITI KORISTI NJIHOVE RADI,
A PONUDIĆE PONOS STATUSA ROB!
AKO NEŠTO NE PREDUZMEMO,
STRAH I MRŽNJU LJUBAVLJU ĆEMO ZVATI,
NJIHOVI ZAKONI BIĆE SUDBINA NAŠA,
NJIHOVE LAŽI BIĆE ISTINE NAŠE,
NJIHOVA VOLJA BIĆE DUŽNOST NAŠA
A IMAĆEMO PONOS STATUSA ROB!
AKO NEŠTO NE PREDUZMEMO,
IMOVINA NAŠA BIĆE RESURS NJIHOVIH ZELENAŠA,
KAMERE NJIHOVE LOVIĆE TAJNE NAŠE,
ZENICA OKA IZDAJNIK ĆE BITI,
ODAVAĆE BES, RADOST I STRAST,
ČIPOVAĆE I NAS I ONE POSLE NAS!
AKO NEŠTO NE PREDUZMEMO SADA,
NI PESAMA BEZ ROGOBATNIH REČI PEVATI SE NEĆE,
AKO NE BUDE BARIKADA,
PREZIRAĆE NAS OD VEČNOSTI PA DO SADA,
AKO SE NE PROBUDIMO SADA,
ROBOTIZOVAĆE I NAS I ONE POSLE NAS!
Mirko Škiljević
Fb 12,07,2020

„Znam ko nisam“ – književni prikaz

Mirko Škiljević je znalački oblikovao sadržinu romana „ Bes, ljubav i uteha“, unoseći i jednu vrstu ključa za njegovo čitanje. Pisac vešto barata materijom romana, a istovremeno i psihologijom čitaoca. Zahvaljujući pomenutom ključu, on nam otvara mogućnost da knjigu čitamo od početka do kraja ili od kraja do početka. Time neodoljivo podseća na Milorada Pavića koji je voleo da uključuje čitaoce u aktivnije čitanje svojih knjiga, jer ste njegovo delo mogli da čitate kao da rešavate kao ukrštenicu ili ste birali muški ili ženski primerak.

Mislim da je namera pisca ovog romana bila slična, da pripovedanje izmesti iz njegove linearnosti, da zaintrigira čitaoca i stavi ga u poziciju da odabere sopstvenu mapu čitanja. Možete uzeti ključ sa kraja knjige i polako otključavati podsvest, svest junaka, socijalno okruženje u kome živi i kreće se, a možda ćete čitati od početka i prolaziti kroz taj lavirint zamišljen od snova i zbilje, od privida, želja, utehe, uspona i padova. Izbor je na vama i svaki je dobar. Na taj način autor postiže da će gotovo svaki čitalac pročitati knjigu najmanje dva puta, a to znači da će je dobro proučiti i zapamtiti.

Mirko Škiljević piše britko, duhovito, moderno, precizno opisuje i oblikuje svoje likove. Roman je obogaćen jasno iznijansiranim mislima o stvarnom, svakodnevnom životu. Radnju romana je postavio kao slikar perspektive slike, kako bi delo dobilo dubinu i navelo čitaoca da učestvuje u radnji, i da se poistoveti sa junacima romana.

U prvom planu i perspektivi je glavni junak koji nakon trauma iz detinjstva koje je delimično proveo u domu, doživljava i izdaju voljene žene. On se odriče se predjašnjeg života, napušta posao i odlazi u skrovište za beskućnike. Želi da dotakne dno života i društvene lestvice. To je njegov beg od stvarnosti. Ali, tek kada se život ogoli i kada te zaboli, tek onda se može shvatiti da se u ovom surovom svetu ništa ne dobija i ne zadržava lako. Jožef zapravo nikada nije vodio život, gledao je samo da izvuče korist i u tome je uspevao. A kroz život ga je vodila njegova žena Nada. Analizirajući sebe shvata da je živeo prazan život, bez cilja, bez samopouzdanja. U svemu je gledao da ugodi Nadi.

Nakon što je Jozef spasio mladu ženu od napasnika u skrovištu, pisac otvara drugu perspektivu i stavlja je u kontekst snova, snovidjenja i Mitske zemlje kao pandan onome što proživljava junak, kako bi došao do saznanja „Ko sam ja“’ ili „Ko nisam ja?“ U tom snu Marija je boginja Uteha koja je u ovaj svet sišla da nadje dokaz da njene moći neće biti upotrebljene u sebične svrhe. I našla je njega, kao idealnog, čoveka bez karaktera, koji tek treba da se oblikuje. Jožef je želeo da nadje sebe, da sazna ko je on u stvari, ima li osećanja, iskrenosi, dušu, ili je i dalje sebičan. Zato je zapisivao i pratio tokove misli sve što mu se dešava , nadajući se da će otkriti, gde je grešio i izgubio smisao života i dostojanstvo.

Snovi, osećanja i misli junaka preuzeli su primat u ovom romanu. Polako počinju da mu se nižu snovi i snovidjenja. On sve manje razlikuje san i javu, jer mu se gotovo sve doživljeno tokom dana javlja u snu, razlika je samo što misli da stvarnost može da kontroliše, a snove ne. U jednom trenutku i pita sebe: “I Otkud takva mitska atmosfera i toliko mitskih motiva u meni? Koji deo mene je suštinski i bitniji onaj, koji u snu učestvuje ili onaj koji sve to posmatra, ili su oba jednako bitna. Zašto su razdvojena? Ko sam zapravo ja?“ A pošto je svet besmrtnika pun bola, tuče, otimačine on nailazi na razna iskušenja . Sve to proživljava i kroz maštu i fantaziju, koju prati Marijin tok misli. Nailazi na uske nepremostive klance, bistru reku u kojoj nestaju smrtnici, planinske vence koje treba preći. To su sve prepreke i iskušenja koja mu se dešavaju u životu. Zapisujući tokove svojih misli uspeo je da se rastereti, uskladišti svoje nemire i strahove, da upozna samog sebe, da razume ljude, situacije, da se obuzda kada treba, da ne bude „arogantni tvrdoglavi skot“, da ne bude pacov koji se krije čim treba isterati stvari na čistac i suočiti se sa nevoljom. Jasno mu je je da ne treba ni ceo život da provede na poslu, (kao arhitekta-beskućnik), već da treba da ostavi trag o postojanju. Shvatio je da se promenio, da ima karakter i da lično dostojanstvo nema cenu. A da Privid ima visoku cenu.

Treća perspektiva se otvara umetanjem kulisa tranzicije društva počev od firme, preko prevare i pljačke stanara dok je radio u kotlarnici, sve do načina na koji se on na kraju zapošljava kod bivšeg šefa. Svi smrtnici se tiskaju oko Kapije svetova, razvijaju svoje mane kako bi sopstveni interes predstavili kao opšti interes, baš kao što su to radili mali-veliki bogovi . Uvodjenje ove perspektive ilustruje kako se materijalno urušava i ne znači ništa. U skladu sa tim on bira svoj nekadašnji život, svoju ljubav, svoja osećanja, svoje produženje da nešto traje iza njega. Sve ostalo je prigrabljivanje, bol i patnja, interes, služenje drugima da se osećaš kao potrošna roba.

I na kraju se zaista pored svih mitskih planina i vrhova, iskristalisala poenta. Počeo je kao gubitnik, uniženi čovek koga su svi napuštali, bez svoga Ja. Bez zaokruženog karaktera. Spustio se na dno, porinuo duboko u sebe, izvukao iskrenost, dobrotu, dobru dušu, sposobnost da savlada iskušenja i ljubavna i ona prevarna koja donose novac, izdigao se iznad doušnika, želeći da ga ljudi cene i poštuju,.Provlačeći se kroz sve klance prolaze,uspone, stao je nemoćan, ali popeo se na Vrh. I onda je shvatio da taj put uvek može da prodje, da se „napaja ljubavlju i nežnošću“i da bude na Vrhu, na kratko. Bogovima ipak treba samo sila i moć. A za njega:“ Nema drugog života sem svakidašnjeg“. To mu donosi mir, spokojstvo i sreću. I nadu da će ostaviti trag sopstvenog postojanja.

Svetlana Joksimović

Beograd, 23.11.2021.g.

MAKSIM, LJUBAV I LEPOTA

Može li se voleti ono što nije lepo? Pitao se Maksim. Za objekat posmatranja uzeo je novac. I to nije bio slučajan odabir. Tištila ga je dilema: pristati na rad onoga što se ne voli ili nestanak. Barem za sada nije pristao i, začudo, nije nestao.

Novac nije lep. I prljav je. Prolazi kroz mnogo ruku i svako na njemu ostavlja svoju nečistoću. Ali, neophodan je. Razumljivo. Njime se kupuje ono šta se nalazi na tržištu a prodaje se sve, počev od iluzija pa do savesti. U pitanju je jedino cena. Nizale su se misli dok je na svom putu u nepoznato prolazio ulicom crvenih fenjera. Ženska lepota je kiptela. Bilo je na svakom ćošku ali ne i za njega. On neće uživati u njoj. Njegovi džepovi su prazni. Upotpunjena ličnim iskustvom, odveć poznata fraza: lepota je u oku posmatrača, dobila je oblik primeren okolnostima. Kada ne može da se doživi i ostalim čulima, lepota ostaje u oku posmatrača.

Kako njen smisao ne bi zalutao u beskrajnim lavirntima uma, podsećao se prolazeći istom ulicom. To je duži put ali je prepun lepote a lepota se voli i kad je nedostupna. Ne kaže se uzalud, bez ružnog nema ni lepog. Nije li time i njegova dilema razrešena? Pre ili kasnije moraće da pristine. Ako to nije učinio iz straha od nestanka, učiniće iz ljubavi prema lepom.

A ono pitanje o voljenju onoga što nije lepo ispostavilo se ispraznim. Kao što je nerazdvojiv dan od noći jer su sastavni deo jednog ciklusa tako je nerazdvojivo ružno od lepog. No, to nije uvek očigledno. Lepota provocira prijatna osećenja i svako želi tako da se oseća pa ono što nije lepo, u najmanju ruku, zanemareuje. Dame iz ulice crvenih fenjera zasenjuju lepotom svog tela ali to što tu lepotu daju za novac, barem u etičkom smislu, nije lepo. Naravno, one koji su spremni da užitak plaćene ljubavi iskuse ili ga redovno upražnjavaju, to ni najmanje ne dotiče. Takvi misle samo na sopstveno zadovoljstvo i sve što im stoji na putu odbacuju. Perspektiva praznih džepova može da bude i otrežnjujuća.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.