Bioskop Arhiv Vi oktobar

Чаглавчанке

На каналу Биоскоп архив VI октобар, објављена је песма "Чаглавчанке све девојке".
Снимак је са отварања изложбе ликовних радова студената Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици
Изложба је отворена у Галерији Завода за проучавање културног развитка, 7. марта 2024. године.

Песму Чаглавчанке све девојке изводи КУД Факулетата уметности, из Звечана.
Снимио је Видан П. Богдановић

линк ка снимку:

Чаглавчанке све девојке Youtube

Збогом мајко

На видео платформи youtube објављен је одломак из говора ког је одржао Видан П. Богдановић, на сахрани своје мајке Симхе.
Снимак је настао 1. септембра 2022. године, на београдском гробљу Лешће.
Линк ка снимку Youtube

https://www.youtube.com/watch?v=0X1aaeKefqQ

Јован Стричевић - Више и мање од живота Богдана Богдановића

Јован Стричевић - Више и мање од живота Богдана Богдановића

Са спонтаним, дугим и топлим аплаузом пријатеља и поштовалаца сахрањен
је 27. априла 1977. године на Малом православном гробљу у Сомбору глумац Богдан Богдановић. Умро је у шездесет и трећој години, у послу, док је као редитељ припремао позоришне аматере из Стапара.
На сцени је покојни Богдан Богдановић увек деловао сигурно и сугестивно,
јер његов глумачки дар, високи стас и дубоки глас, пун неке чудесне
животне снаге, били су упечатљиви. Ван сцене, као човек, умео је да се
људима обраћа као браћи. Својим познаницима и пријатељима обраћао се
питањем: »Браћа, како си« И за све нас он је био Браћа Богдан
Богдановић, са широким људским осмехом на лицу, увек кад се сретнемо са
њим. Остала је неиспуњена жеља да на магнетофонској траци забележим
понешто од онога што је сомборско позоришно искуство Богдана
Богдановића. Одлагали смо тај разговор за погоднију прилику, изгубивши
заувек сваку могућност. Остало је кајање Богдан Богдановић постао је
глумац у доба рата, када су људи истински и до краја испољавали своју
противречну људску природу која је тражила, ако не прави израз, а оно да
се потпуно испољи. Прво као сарадник народноослободилачке борбе, а потом као глумац, Богдан Богдановић вршио је своју улогу човека. При крају
1944. године, у Срему је настајала Уметничка екипа Окружног
народноослободилачког одбора Срема. »Та екипа давала је представе, како
за војнике на фронту тако и за народ у Срему, како у селима тако и у
градовима ослобођеног Срема. А од 15. маја 1945. године, екипа израста у
Народно позориште Срема, са седиштем у Сремској Митровици« Тако је у
персоналном упитнику, између осталог, о почетку своје глумачке службе и
живота написао Богдан Богдановић.
»Звање члана драме« Богдан Богдановић је добио 15. децембра 1944.
године, када је, у ствари, постао професионални глумац. »још од
детињства сам заволео глуму, а први 'знаци' су били сакупљање слика
глумаца и глумица. Од ране младости у мени је тињала жеља за глумом, да
би се разбуктала тек у зрелом човеку од двадесет девет година када сам
управо одлучио и ступио на 'даске'. Иако је играње у позоришту прилично
напорно, ниједног момента се нисам покајао, нити пожелео да променим
професију.« Тако је, на питање »Сомборских новина« од 3. априла 1964.
године да ли је задовољан својим позивом, искрено и убедљиво одговорио
глумац Богдан Богдановић, коме је позориште животни позив.
У три позоришта играо је Богдановић. До 1. августа 1950. године радио је
у Народном позоришту у Сремској Митровици, када прелази у Српско народно позориште. У Новом Саду остао је две године. Враћа се у Митровицу. Од 1. септембра 1954. године је у Народном позоришту у Сомбору у којем је провео на је више година, тумачио највише ликова и својим креацијама постигао глумачку зрелост.
Већ на почетку глумачког позива Богдана Богдановића видимо његову
способност да тумачи различите људске судбине и ликове различитих људи.
У првој години живота на »даскама« био је писар Жика из »Сумњивог лица«,
Адолф Шварц из »Покојника«, Хитлер из »Змије у процијепу« Иве Чаће...
Потом је у наредним годинама био веронски кнез Ескало у представи
Шекспирове трагедије »Ромео и Јулија«, отац Ане Франк која је оставила
потресна сведочанства о страдањима људи, газда Митар из »Покондирене
тикве«, Ча Бона Шимић Матије Пољаковића, Оберлајтант Валтер у представи Крлежине драме »У логору«, Свети Петар у »Вуку Бубалу« Бранка Ћопића. ..
При крају напорног глумачког века, Богдан Богдановић је био песник
Вековић из Давичове »Песме«, трговац Софра Кирић из »Вечитог младожење« Јакова Игњатовића, а као Живота Цвијовић у представи Нушићевог »Др« доживео је највише признање. Те године, 1964, за уметничку креацију високог домета у тумачењу тога лика, Богдан Богдановић је добио награду
Удружења драмских уметника Србије. Све своје знање и искуство, свој дар
и занос, целога себе, глумац улаже у двочасовну игру која је велика
авантура и још већа неизвесност, у игру која узбуђује, узноси,
оплемењује... и нестаје као да је није ни било. Гледаоци са представе
понесу свој доживљај те игре, тај се доживљај стапа са другим и
различитим доживљајима, нестаје у њима. Занос, игра, дим распаљене ватре
наших емоција и — ништа!
Само понешто од те позоришне двочасовне игре и њеног доживљаја остане
записано на хартији. Читамо те речи, са жељом да се, у сећању, вратимо у
лепоту и трагику глумачке игре и позива. »Максим младога глумца Богдана
Богдановића није остао незапажен. У оквирима својих глумачких
могућности, Богдановић је, можда још сировом изражајношћу, али на неким
местима са врло трагичним акцентима оживео очајничку патњу и бол за
изгубљеном срећом« (Јован Виловац: »Слободна Војводина« од 27. децембра
1951. године). Сумњам да ћемо у овим искреним, тачним и добронамерним
речима позоришног критичара према глумцу наслутити атмосферу позоришне
представе у којој се млади глумац саживео са сложеним и трагичним ликом
Максима Црнојевића, а камоли да ћемо сазнати шта све глумца подстиче и
спутава док гради лик који на сцени оживи.
У »Сомборским новинама« од 12. децембра 1958. године, непотписани
аутор, пише о томе како глумац Богдан Богдановић игра на сцени и како
припрема улоге. Он је тада играо у представи »Дрвени тањир« од Едмунда
Мориса. Тумачио је лик старца Лона »који после многих болних сцена,
увидевши да му у његовој рођеној кући и поред рођеног сина нема места —
гордо напушта кућу. (...) Нарочито су оставиле трага оне сцене када Лон,
у својој физичкој немоћи, говори сам са собом и када својим великим
искуством старца упућује прекор друштву које га је одбацило као крпу; у
тренуцима када онако дрхтав и погурен, но ватрених очију, влада
позорницом и гледаоцима, што једино може постићи уметник као што је
Богдановић.
Он поред талента поседује и необично велику упорност при спремању улоге.
(...) Спремајући лик Лона, Богдановић је био чест гост Дома стараца у
Сомбору где је 'улазио' у старачку психологију«.
Пре него што је постао глумац, Богдан Богдановић је у свом родном месту,
у Бијељини, 1929. године завршио четири разреда основне школе и четири
разреда гимназије и до почетка рата био »државни чиновник катастарске
управе као дневничар-званичник«.

Јован Стричевић (Домети, 1977, 12)

Давид Кецман Дако - Предраг Богдановић Ци (1944-2021) -ПЕСНИК-БУНТОВНИК

СЕЋАЊЕ

Предраг Богдановић Ци (1944-2021)

ПЕСНИК-БУНТОВНИК

Предраг Богдановић Ци ( Бијељина 1944 – Земун 2021), угледни српски песник, критичар, естета, драмски писац и новинар, преминуо је после краће болести изазване вирусом корона, 22. априла, у Земунској болници, а сахрањен на београдском гробљу „Лешће“.

Био је изузетно привржен граду Сомбору којег је сматрао својим другим завичајем. Иначе, Сомборац је постао када се његов отац, глумац Богдан, познат надимком Браћа, после ангажмана у позориштима у Сремској Митровици и у Новом Саду, са породицом доселио у овај град и до одласка у пензију био првак Драме сомборског театра. И прве поетске радове Предраг је објавио као ученик сомборске Гимназије. Иначе, студирао је и апсолвирао Општу књижевност са теоријом књижевности и историју уметности на Београдском универзитету. Остао је упаћен и као песник – бунтовник, један од најистакнутијих предводника студентских немира 1968. године

Међу његовим познатим књижевним остварењима су књиге песама: Доле, доле где ракови живе ( 1970), Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо ( 1972), Баш челик и чардак на четири воде ( 1978), Скомрах женик леђанске невесте (1985), Александријска библиотека (1994), Ходећи водом (1997), као и драма Потерница за Орфејом (1996). Неколико књига објављено му је у преводу на италијански, румунски и бугарски језик.

Заступљен је у бројним антологијама савремене српске и европске књижевности, а добитник је већег броја домаћих и међународних награда и друштвених признања за послеништво у књижевном раду и на пољу културе. Међу тим признањима посебан значај придавао је Награди „Венац Лазе Костоћа“ коју је примио 2015. године.

Од 1996. до 2007. године био је генерални секретар Удружења књижевника Србије, а остаје упампћен и као успешни водитељ чувене Трибине „Француска 7.

Давид Кецман
(Политика, 25. јул 2021.)

Studentske demonstracije 1968. godine nepoznata fotografija

Nepoznata fotografija iz 1968. godine

Григорије Божовић - Две мајке

Normal 0 21 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Две мајке

Чудан стицај. Један догађај, који изводе два сина, по учину не зна се који од којега лепши,

даје две мајке, њихове мајке, које на двама крајевима српске земље, у двама опеваним и

историским градовима у исто доба клешу од себе по једну још Југовића Мајку. Једна у

царском Призрену, а друга опет у царском Крушевцу. Какав стицај!

Несумњиво не без унутрашњега смисла, не кроз просту игру слепога случаја. Кад се

навршују времена и године, које видовити предосећају а само најбољи и најхрабрији

понесу, та времена и те године на свој тајанствен начин поиграју са догађајима и људима,

даду им смисао и лепоту, са дубоким символичним значаjем повежу места и људе. Та

навршена времена и године дале су Призрену и Крушевцу по једну нову, познату Југовића

Мајку, да би ваљда на тај начин посветиле и оне многобројне незнане, које је тешка

прошлост низала по свој Српској земљи. Не, није проста случајност да Велико-Хочка

Погибија из година 1905 и кроз мајке веже Призрен и Крушевац, као што је кроз њене

јунаке везала Србије: јужну и шумадијску...

Велика Хоча дала је епопејског галерији два лика Мајке. Кујунџића и Миловановића

Мајку. Два обличја која није еп у својој болној ширини дотеривао и улепшавао за будућа

поколења, нити далеки песник, по свему далек од присности, који ни поред свеколикога

полета није могао погодити ни праве црте ни истинско мастиво. Јер Велика Хоча дала је

те Мајке сасвим спонтано и без припрема, онаке какве су оне дужно биле, како их је дало

време, какве су и морале бити све добре српске мајке. Не у намештеном ставу, не у лажном

покрету и говору какав хоће

сцена и филмски објектив, не у спремљеном држању венедичких матрона, издресираних на

богатој доколици за све животне ситуације и положаје, кад се смејало а да се не укаже

бора, и кад се нарицало а да од суза не настрада шминка. Него ваистину у свој

спонтаности, у свеколикој голој истини без икакве копрене. Кујунџића Мајка и до славне

Хочке погибије била је позната подримска сељанка. Крупна, озбиљна, ваљана и вредна

домаћица, једна од оних жена које остављају презимена и какву за супругу моли од Бога

Арнаутин, јер ће му оставити „ја ђаљ, ја фјаљ“ (или сина витеза или глас по себи). Али је

она опет била брижна мајка и нежна намучена душа. Па је превазишла себе, превазишла

женску моћ владања над собом, владања над страхом и снашла се у својем најтежем

тренутку да осети смисао жртве и да се при том опет не наруга над природом и над

ненадмашним и најсветијим ликом мајчиним.

Велика Хоча је сасвим близо до Ораховца. Још рано изјутра Мајка Лазарева је сазнала да

јој је Лазар погинуо. За свакога је јасно колико је и како погођено мајчино срце, тим више

што јој је Лазар измеђ све деце био материна бољка и понос. Али она и под таквим ударом,

као за рата Кастелно на француском фронту, одједном сагледује страшан положај

целокупне Подриме, целокупнога призренскога краја. Она се сећа друге деце, великога и

разгранатога братства Кујунџића, осталих Срба по крају. Па је увидела да ће разјарене

гомиле потрчати да огњем и пушком слисте све живо. Те му мајка тврда срца била.

Оставила кукање за другу прилику и потрчала да се људи затворе по тврдим кућама и

колико је могућно спреме за отпор. А сама стала на капији. Не плачући и не наричући.

У Призрену, пред хућуматом Турци пред непрегледном гомилом света опружили мртва

Лазара. Приводе му мајку и откривају му лице, које су нарочито били покрили да би

утисак био изненаднији и потреснији. Сви су упрли очи у њу.

—Је ли ово твој син Лазар?

Она прилази мирно и достојанствено, дуголика, жута у лицу као земља, окамењених црта.

Нагиње се као што би се нагнула свака жена над светињом смрти. Она види и ако никога

не гледа да сви посматрају шта ће се на њеном лицу одиграти. Јер је мајка-увек мајка. Али

она камени свој бол, затеже своје црте на лицу, подиже своју главу:

—Не, није ово мој син Лазар...

Турци знају да је то доиста Лазар и изненађени су њеним држањем. Осећају и сами да је

по среди нека друга заповест, која је у овом тренутку јача од мајчина срца. То тумаче, на

чудо, лепо.

— Дакле није твој син Лазар?

— Није мој Лазар. Али је то опет син мајчин, мајка га је родила: ето да га пољубим за

његову мајку ...

И пољубила без грча на лицу, да би и Турци с дивљењем прекинули даље испитивање пред

једним таквим пољупцем.

Миловановића Мајка у Крушевцу опет на други начин ожаљује свога уписано лепа сина у

најлепшем цвету његове младости. У Крушевцу, у другој престоници. Она је свесна жртве

и смисла њена, она схвата величину подвига свога сина. У то доба великога националнога

покрета човек је могао, смео и имао чиме да теши мајчино срце, па је и мајка могла да се

утеши ако би преживела страшни удар. И да у неку руку осети утеху кад види очиту

жалост.

Међутим ова мајка из Крушевца болује свој бол у једном обиму који надмашује све

причано и певано. Југовића мајка добија очи соколове и бела крила лабудова и одлази

на Косово. Једна колика-толика олакшица души, мајчину јаду, било да препукне.

Кујунџића Мајку доводе у Призрен Турци; бар види мртва сина и олакшава срцу томе што

га стеже пред крвником, што је једна виша ствар нагони да превазиђе себе и да за ту

наприродну снагу нађе у самој себи оправдање. У сасвим изузетном положају је

Миловановића Мајка. Она нема пред киме да се испрси, не може до Призрена да дође.

Али бол и не износи преко прага, нити тражи, премда на то има пуно право, да још ко са

њом жали њеног сина. Напротив, затвара се у својој кући и тамо сама, да је нико не види,

бори се са својом тугом до смрти, нежно и болно разговара са својим сином до последњега

даха.

Наишао светски рат и непријатељ завирио у сваки најскривенији кут наш, грабећи што

стигне и одузимајући војничке ствари. Овој мајци остао као једина успомена на сина

његов нов официрски шињел. Мајка се чудно довија да га очува. И пред смрт даје

последњу оваку поруку:

— Кад умрем, место покрова покрићете ме Жикиним шињелом; а после кад се изврши

његова и његових другова сахрана, одвојићете моју десну руку и однети у његов гроб: —

бар тако да га мајка грли кад друкчије није могла ...

Можда би јој овај аманет ваљало испунити данас, кад мраморни гроб у Великој Хочи није

тешко наћи.

Гр. Божовић

Слађанина креативна радионица друга епизода

У другој епизоди Слађанине креативне радионице

упознајемо се са радом Слађане Ђурић

Слађана нам показује како се припрема пасуљ против заборава

Пасуљ против заборава

опере се у две воде

стави се да ври

како правимо запршку?

дода се брашно, алева паприка, кашика брашна, црни бибер

више на https://www.youtube.com/watch?v=waJBRPyyAks

In memoriam Предраг Богдановић ЦИ (1944-2021)

Предраг Богдановић ЦИ

(1944-2021)

Предраг Богдановић ЦИ, песник, новинар, књижевник, културни делатник,

учесник студентских протеста, политички дисидент, дугогодишњи секретар

Удружења књижевника Србије преминуо је 22. априла 2021. године у земунској болници.

Рођен је Бијељини 25. јула 1944. године у уметничкој породици.

Његов отац Богдан био глумац и првак сомборског, сремскомитровачког и

новосадског позоришта и блиски рођак професора Лазара Мирковића.

Од гимназијских дана почео да објављује своје песме и књижевне радове

у угледним књижевним часописима.

Студије светске књижевности и историје уметности је започео на

Београдском универзитету, а подстицај за писање поезије дао му је

његов професор књижевности Рашко Димитријевић.

Јуна 1968. године повео је побуну студената у Студентском граду, био

први говорник и председник првог акционог одбора. После тога одлази у

добровољан егзил и у Лондону проводи неколико година.

По повратку у Београд почиње да пише чланке са друштвеном и политичком

тематиком за часопис Студент.

После једног ванредног броја са још тројицом осуђен је на три године

за увреду председника државе и државних органа, по деликту слободног

мишљења.

Услед великог притиска јавности, казна је преиначена у условну и

губитак грађанских права.

Ипак власти су озбиљно схватиле студентске протесте.

Дом официра постао је Студентски културни центар, изграђен је велики број студентских одмаралишта и домова.

Студенти добијају повластице и њихов глас се чује у друштву.

Од 1982. године Богдановић уређује књижевну трибину Француска 7.

Водио је и организовао више стотина књижевних манифестација и вечери.

Угостио је и одржавао је везе са великим светским писцима и

Нобеловцима(Аленом Гинзбергом, Чеславом Милошем Петром Хандеком). Био је члан Културно-просветне заједнице. Један je од оснивача фонда самосталних делатности, за уметнике, велики борац за поштовање ауторских права.

Од 1995. године до 2007. био је генерални секретар Удружења књижевника Србије.

И после пензионисања наставио је да води бројне културне манифестације

и уређује часописе.

Писао је песме, драме, новинске чланке и есеје из области историје уметности.

Његове песме објављене су између осталог на румунском, италијанском,

француском, немачком, руском, белоруском, кинеском, белоруском,

пољском, шпанском, бугарском, словачком, мађарском и енглеском језику.

Добитник је и носилац бројних књижевних награда и признања.

Био је председник жирија Академијe Иво Андрић, оснивач и председник

жирија Сабора духовне поезије у Раковици, почасни председник удружења

Време и моје право.

https://www.youtube.com/watch?v=Dg-qs5Hej_M

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.