JUGOSLOVENSKI ESPERANTO

Kako je Mile Budak postao srpski pisac

Srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik ima jedno vazno obelezje klasicnih jezika: mrtav je. Bar sto se tice bivsih jugoslovenskih republika. Tu je duboko zatrpan, a zemlja iznad njega dobro je nabijena. Sto se ostatka sveta tice, srpskohrvatski je i dalje u normalnoj upotrebi medju lingvistima, prevodiocima i profesorima knjizevnosti. Ali, ko njih pita.

Iako je imao najduzi naziv na svetu, ovaj jezik je ziveo kratko. Rodjen u Novom Sadu 1954. godine, nije se dovukao ni do cetrdesete, kad su ga braca jedne mracne noci sacekala iza coska i polomila ko nepismen kredu. Tako je srpskohrvatski otisao na djubriste istorije, zajedno s Jugoslavijom, socijalizmom i slicnim glupostima, a braca su se, okupljena oko svojih ognjista i promukla od rakije, duvana i patriotskih koracnica, oglasila svako na svom, posebnom, jeziku. Ideal evropskog romantizma o trostrukom jedinstvu jezika, nacije i drzave doziveo je tako apoteozu na brdovitom Balkanu krajem XX veka. S malim zakasnjenjem od 200 godina.

Stari jezik nije se bio ni ohladio, a vec je zamenjen novim, lepsim jezicima. Jezici su, poput stotinu cvetova iz Maove kulturne revolucije, cvetali diljem bivse Jugoslavije, pod budnim okom lokalnih ministara kulture, dvorskih jezikoslovaca i seoskih uciteljica. Ovi su vredno djubrili svoje baste, takmiceci se ko ce o svojoj ili, jos bolje, tudjoj, smisliti nesto do tada necuveno i nevidjeno. Zahvaljujuci senzacionalnim otkricima - poput pronalska onog hrvatskog strucnjaka da je srpski jezik nastao tacno 1918. godine, kad su ga Srbi ukrali od Hrvata – lingvistikom su poceli su da se bave i gradjani koji su od strucne literature do tada pratili samo TV program u vecernjim novinama.

U Beogradu je 1998. godine, prvo u vladinom dnevniku “Politika”, a zatim i kao posebna knjizica u kolosalnom tirazu od 300.000 primeraka liferovan rad pod epskim nazivom “Slovo o srpskom jeziku”. “Slovo” je otkrilo niz do tada dobro cuvanih tajni - da srpskohrvatski jezik ne samo da ne postoji, vec da nikada nije ni postojao, da hrvatski jezik takodje ne postoji, vec da Hrvati govore srpski a da to i ne znaju, te da ne znaju ni da oni sami ne postoje, tj da su svi Hrvati u stvari Srbi. Shodno tome, sva hrvatska knjizevnost je srpska, a to su i pisci. Mile Budak narocito.

Uzajmane optuzbe o tome ko je kome sta pokrao postale su jedna od omiljenih tema radnika, seljaka i asistenata-pripravnika sirom tzv. “srpskohrvatskog govornog podrucja”. Steta sto se ova tema nije prosirila i van njega, jer bi bilo jako zanimljivo pratiti polemiku izmedju Engleza i Iraca oko naziva “anglo-irska” knjizevnost ili oko toga ciji je pisac bio Samuel Beckett. Pogotovo sto je covek pisao na francuskom. A tek Joyce – taj ne samo da je od Engleza maznuo engleski, vec ga je koristio tako da niko ziv nije mogao da ga razume. Pogotovo ne Slovenci, dok je ziveo u Trstu.

------------

Ceo tekst mozete procitati na http://cyberotpisani.blog.co.uk

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem

CyberOtpisani

JUGOSLOVENSKI ESPERANTO

Čestitamo!