put svetlosti

ČEKANJE

, 30 2022 11:43:37 +0200

Mislim da se moj, a verujem i dosta drugih života u stvari svelo na čekanje.

Kao dete jedva sam čekala da odrastem i da budem“velika“ kako bih mogla …sve. Pa kad napunim tih famoznih 18 godina, onda sam svoj čovek. Čekala da završim školovanje, da se zaposlim, čekala da nadjem bolji posao, pravog dečka. Čekala da tata ozdravi, da mama ozdravi. Čekala da se udam, da dobijem dete, da dete napuni 6 meseci, 3 godine 18 godina….

Čekala sam prijatelje, familiju, čekala neko bolje vreme, bolje ljude, bolju sebe. Onda shvatim da mi se ceo život u stvari sveo na neko čekanje nečega, nekoga a ni ne znam šta čekam i da li je to šta god bilo i vredno nekog čekanja.

Onda zastanem i utihnem u samu sebe i pokušam da se setim da li sam ikad išta zaista i dočekala i ako jesam da li sam bila svesna toga. Da li sam uspela dočekavši da u tome i uživam, prepustim se dam celu sebe jer sam to na kraju krajeva samo i čekala….Dati ono najbolje od sebe, onaj deo sebe koji toliko godina pripremam i dajem na to čekanje. Da li sam u tom čekanju uspela sebe da pripremim za taj događaj.

Da li sam uspela da prepoznam majčinstvo u sebi i prepustim mu se do kraja? Da li sam prijateljstvu dala pravog prijatelja kad je trebalo? Da li sam pravu ljubav nahranila ljubavlju kakva joj je potrebna ili sam svemu davala mrvice i dalje čekajući jer ne verujem da sam uspela da dočekam?

Da li me je čekanje napravilo u čekalicu koja ne očekuje da išta može dati ili još manje da može primiti. Da li me je svo to čekanje napravilo u čekalicu na železničkoj stanici koja je svesna svih perona , dolazaka i odlazaka ali ne znajući koji je njen voz, shvata da nikad neće ući ni u jedan voz iako joj je to jedina svrha. Da li je moj voz možda već otišao ili samo kasni po redu vožnje?

A onda u jednom momentu osetim iz dubine duše da je jako bitno i pravo veselje imati koga i šta čekati. To čekanje je u stvari taj put. To čekanje je ona nada koja ispunjava celo moje biće. To čekanje budi leptiriće u mom stomaku i oko mene budi proleće života. To čekanje je onaj pravi miris behara koji probudi sva moja čula iz dubine moje bašte. To čekanje vredno čekanja daje onu pravu magiju mojoj mašti, mojoj kreativnosti. To čekanje koje je vredno čekanja su svi oni moji snovi utkani u jednu jedinu svrhu, to čekanje je ona pesma što mi probudi suzu u oku, to čekanje je ono ježenje niz kičmu od same pomisli da ću možda i dočekati.

Šta raditi kad jednom nestane to čekanje???

Šta raditi kad čekanje samo nestane bez traga i probudi mi strah da ga nije ni bilo? Kako vratiti lepotu čekanja kad imaš koga i šta čekati? Kako sedeti na železničkoj stanici koje više nema? Kako živeti, disati a ne guštiti se u suzama jer mi je jedino vredno oduzeto…čekanje. Šta ako je čekanje otišlo sa onim poslednjim vozom iz stanice koja više ne postoji? Kako dalje čekati a nemati šta i koga? Kako dalje krenuti a šina nema?

Nije problem krenuti ni peške ....ali nemati ni gde ni za kim. Da mi je ostavljeno bar čekanje….

Čestitamo

, 27 2022 10:11:52 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

FENIKS

, 27 2022 10:11:07 +0200

Najinteresantnja činjenica za pticu Feniks je ta, da se smatra besmrtnom i da se ponovo rađa iz pepela svake tristote ili petstote godine. Kada se bliži kraj njenom životnom ciklusu ,feniks skuplja aromatične trave iz celog sveta od kojih će za sebe napraviti lomaču ili gnezdo. Sedeći na gnezdu on bi zapalio vatru mašući krilima ili uz pomoć sunčevih zraka. Kada njegovo staro telo sagori on se ponovo rađa iz crva, svoje koštane srži ili iz jajeta koje bi ostalo u pepelu. Onda bi krenuo u svoje novoživtno putovanje narednih 500 godina.

Htela sam da svi zavirimo u neke svoje dubine i da se prisetimo kad smo se poslednji put osetili kako umiremo? Kada smo poslednji put osetili kako se rađamo?

Mislim da me je svaka jača tuga odvela u duboku, ne depresiju ali u težak bol da. Da me je svaki gubitak bliske osobe, prijatelja, odveo u one delove mene u koje nikad pre nisam ni zašla. To su svi oni hodnici mog životnog putovanja koje sam izbegavala tražeći prečice preko svojih patnji, vešto ih izbegavajući nadajući se da će me zaobići.

Kao da nisu sastavni i možda čak onaj najbolji deo mene. Samo kad se okrenem preko ramena i shvatim koliko sam puta bila povređena samo od mene same, jer sam svakome dopuštala da me povredi čim je to i učinio. Koliko sam puta iz svake te povrede naučila toliko toga i ne baš svaki put ali se zahvalila na svakoj rani i ožiljku iz samo jednog jedinog razloga. Svaka ta bol, patnja, ožiljak mi je toliko toga dao i pružio.Toliko sam dobro spoznala i dalje upoznajem sebe kroz sve te hodnike kojima svakodnevno prolazim. Svaki delić tog hodnika i tog puta sam ja sama , to je onaj deo koji sam udaljila od sebe same dajući prednost svim tim strahovima da me postave u onaj deo gde dobijam lažni osećaj sigurnosti i bezbrižnosti. U onaj deo gde stagniram i postajem anestezirana na sve ono na šta treba da obratim pažnju. U onaj deo mene gde nikad ništa ne umire ali se ni ne rađa.

Onda sam zahvaljujući svim tim ožiljcima, patnjama počela da se budim, da se saplićem na sitne kamenčiče po putu. Počela sam sve češće da padam, da osetim kako mi krvare kolena i laktovi duše. Kroz te padove sam iz dana u dan počela da svraćam u deo po deo hodnika i da ga najzad osećam svojim, da shvatim da sam sve to ja. Da sam ja i kad najače padnem ista ona ja koja je i kad stigne na vrh svojih očekivanja.

Da su suze tuge i suze radosti isto moje suze i da mi daju ono što mi je u datom trenutku nasušna potreba . Sa svakim tim padom, suzom, sam umirala i sa svakim ustajanjem sam se ponovo rađala.

Svako razočarenje, bol tuga me je slomilo u milion komada i prepuštala sam mu se nadajući najzad da je mukama kraj. A opet svaki taj pad me je naterao da ustanem i krenem iz početka kao da nikad nisam osetila ni bol, glad, potrebu za bilo čim.

Svako to novo rađanje mi je donelo toliko spoznaja kao kad dete prohoda i padne ali ne ostaje da sedi na podu. Svako to rađanje me je učinilo još boljom osobom sa mnogo više razumevanja za sebe samu pa i sve druge ljude. Svaki pad mi je dao sposobnost da zavolim sebe kad sam najgora i svako rađanje mi je donelo jednu novu mene koju sam sa zadovoljstvom upoznavala i volela svakim trenom sve više.

Koliko još padova me čeka, koliko još senki ću svojih sresti i potrčati im u susret kao najdražem ujaku? Koliko još rađanja će mi doneti pregršt lepote, ljubavi i obilja?

Radujem se od srca svakom novom umiranju jer osveščujem sebe i željno iščekujem svako novo rađanje jer to donosi onu mene koja ja zapravo i jesam.