S I B I C A R E NJ E

ANKETA

POEZIJA

Breme

Tmurno nebo iznad glave mi se svilo,
dok me tiho škrope lake kapi rose,
a ja gledam laste nebom što odlaze,
ko da pesmom svojom dušu mi odnose.

Nedelja je. Praznik.
Ljudi, čini mi se,
mnogo srećniji od mene,
dršću od radosti
i nade skrivene.

Deca što ih majke za ručice vode,
okicama sjajnim putem mašte hode,
u srcima gajeć` životvorno seme,
dok ga jednom, nesvesno,
ne proguta vreme.

A onda iz magle,
iz stoletnog taja,
dolazi tuga,
ko gošća nezvana.

Ona nosi ime dvaju bolnih seni -
žene belih ruku i dečaka riđeg,
kad najteže beše,
od svih ostavljenih.

A eno ih sada po zvezdama hode,
i prstima kupe njihov zlatni prah,
sa rukom u ruci smireno se smeše,
radosni što prođe samrtnički strah.

Hajmo uspomene, večno moje breme,
putem sete koji već odavno znam,
a kad zvezda nebom tiho zatreperi,
znaću da se suza u oku joj rađa,
da na ljubav seća riđe kose plam.

SPOMENIK

Hladni svedoci mramornog jutra,

bivstvom samim poruku šalju,

s praporcem na peti on prolazi tromo,

prilazeć` lagano sopstvenom kraju.

Ne, straha nema...

Davna ga želja ponovo mami -

još jedan komad tišine sa njom.

i večnost celu da su sami.

Iza kulisa plača i sveta,

gde se ne mrzi kada se greši,

osmehom većim i od života,

njemu se jedan spomenik smeši.

Osetiv beskraj između prsta,

hladan dodir kamena

i usta,

kroz korita bora dok bujice liše,

u bolnoj grimasi starac izdiše.

***

Negde daleko voz jedan staje

i čovek neki u njega seda,

hartiju žutu u ruci drži,

i dugo, dugo u noć gleda...

Poezija

Evo opet... Ostavite komentar.

STRAH

Oluja nad jezerom,

površ što mu bora,

dok oko njih metež

sve veći se diže,

i oči neke,

još dublje od mora,

što pogledom streme

u dubinu njenu.

A mene je strah,

ja se baš njih bojim.

Lik u ogledalu,

u kome će neko

pronaći blizanca,

a neko će,

opet,

samo da palaca,

i da zube kezi,

u podsmehu hladnom.

A mene je strah,

ja se njega bojim.

Retki su, znam,

ratnici svetlosti,

što u sebi zrno

svoga tvorca nose,

i sa svojim štitom

vremenu prkose,

druge samo vetar

razbije o hridi,

i more ih tami

zaborava pruža.

A mene je strah,

ja se njega bojim.

Al` strah najveći,

teži i od boljke,

da sve su ovo

bedne jadikovke,

duši nikad`

da se smiri

ne da,

i tako će biti

sve dok duša traži,

sve dok srce boli.

i dok oko gleda.

Poezija

Umjesto uvoda...

Panem et circences

Ti im hleba tražiš,

oni igre daju,

gde pobedit` moraš,

oni upravljaju.

Poražen si i pre

no što igra krene,

ti si samo jedan

od milion broj,

i baš tada

ulog postaje vam isti -

ulog tad postaje

i sam život tvoj.

Poezija

Dugo vremena sam bio odsutan, ali evo, ipak, sam nekako uspio da ponovo uhvatim pramenčić inspiracije... Ostavite komentar...

OSVETA

Krik u duši davno zaglušen,

nametom vremena skriven,

nikad zaboravljen,

uzdižem iznad,

u prazninu,

k zvezdanom nebu

nad glavom mojom.

I stope ove,

u pesku,

kojim hodim,

već su mi dugo znane,

ali uvek samo do pola dođu,

nikad do one druge strane.

Sumnja me nazad vraća,

što tu je svaki dan -

i danas i juče,

dan pre, dan posle,

što sve mi moje

pod noge prospe,

ja pokušam nemoćno

da skupim,

al` nikad sve ne bude tu,

i uvek nešto novo izgubim

Da li stvarno treba

dugove plaćati,

iz ovog dana

u prošli vraćati,

možda je važnije

moći srušiti

zid oko srca,

što slabo kuca.

POEZIJA

Nije joj vreme. Ali, napolju neodoljivo podseća....

U JESEN

Pod teretom noćnog mira

u maglenom ogrtaču,

otpao je listak jedan

žut, istrun`o i sav bedan.

Pada tiho,

Pada nemo,

već dugo se

na to sprem`o.

Ne dočeka zrake Sunca

da `no lišće,

što sad vene

bar još malo ozelene.

Da bar vetar dune jače,

u vihoru da ga nosi,

bar još jednom, za trenutak,

sudbi svojoj da prkosi.

Ali vetar miran, ćuti...

Evo već i zora rudi -

on ne mari više zato,

on zna sudbu,

svoj nespokoj,

njega dole čeka blato.

Marković Slobodan

POEZIJA

Ocijenite ovaj rad da cujem vase misljenje.

NIT

Kakva je ono linija

što svetluca u daljini

kao spaljenih uspomena plam -

da li je to samo linija horizonta,

il` linija života

za nečiji tuđi dlan.

Da li je delić nje

i ovaj plamen što utrobu greje

i s krvlju pali svaki krajičak tela,

da li je on istina, postanje,

il` samo prokleta želja.

Odgovor krije golgota,

gde duša nastavlja da čeka,

naslućujuć` iz mraka njena

svetlost što uzdiže čoveka.

Marković Slobodan

POEZIJA

Komentarišite...:)

CRTAČ

Uzmi crvenu pastelu

naslikaj mi san,

ja sanjaću ga -

bar toliko mogu -

sanjaću ga sve dok ne svane dan.

Ujutro ti ćeš nestati

u gomili što puzi -

ti nećeš biti ko svi,

s crvenim noktima i bled,

al, ipak, na kraju, znaj

nećeš ostati svoj.

Slobodan Marković

POEZIJA

Ah, ta slatka inspiracija...

MOMENTUM

Pesmo moja,

ogledalo budi -

dušu svoju puštam

da vodi i sriče,

a pesma nek` joj ka večnosti kliče,

i zlatnu nit u ruku mi utka,

baš u trenu ovom kad Sunce zamiče.

Marković Slobodan