http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17 Thu, 14 May 2026 10:41:06 +0200 http://www.lifetype.net <div>SIVO DOBA LJUBAVI I RATA</div><div><br /></div><div>&nbsp;Bilo je to neko čudnovato vreme, puno nerealnih poroka ljudi, priroda je nedokučivo osećala taj nesklad. Sve je bilo izme&scaron;ano poput mleka i kaka&#39;a ni crno ni belo, već ne&scaron;to između toga. Čak ni sivilo nije pravi opis, ipak u svemu tome postojalo je neko svetlo, svetlost ljubavi rođene u tami.&nbsp;</div><div>&nbsp;&Scaron;etali su pokraj umorne reke, koja vi&scaron;e nije svojim glasnim žuborom budila ptice. Čuli su se samo krici vrana u daljini, pravi glasnici lo&scaron;ih vesti. Eh, ta devedesetdeveta nosila je u sebi toliko toga, neku snagu i ujedno neku tugu - jad i gorčinu. Rat je uveliko ru&scaron;io ti&scaron;inu, mir i cvrkut ptica, samo njih dvoje tiho su &scaron;aputali, toliko tiho kao da strahuju da ne upla&scaron;e leptira, koji se skrivao u latici obližnjeg ljiljana. Njihova ljubav je trajala već mesecima, ali toga dana je sve bilo drugačije... Jer je ba&scaron; tada bio njihov rastanak. Njega su zvali ratni drumovi, redovi boraca čekali su pojačanje. Ona je grčevito stezala njegovu ruku, želela ga je zadržati, a on je znao da sa narednom zorom mora poći, jer mu je suđeno da bude vojnik. Rođen je na brdovitom Balkanu u zemlji božurova i junaka. Mislima opijeni koračali su poput vihora, koji raspr&scaron;uje vrelinom opijeni miris rata. Gore na nebu, grmeli su avioni, jači od gromova olujnih noći i svaki je nosio svoje pismo nepravde, jeze i straha. Zadrhtala je, nasloniv&scaron;i svoje krhko telo uz njegova snažna ramena, uzdahnula je i tiho pro&scaron;aputala :</div><div>&nbsp;- Hoće&scaron; li se čuvati, hoće&scaron; li se vratiti... Kada sve ovo prođe! Hoće&scaron; li?</div><div>Ćutao je, pognute glave, jedna suza tiho se skotrljala niz njen obraz.&nbsp;</div><div>-Za&scaron;to ćuti&scaron;? Hoće&scaron; li se vratiti?&nbsp;</div><div>Upitala ga je tužno, slomljena samim ponavljanjem već postavljenog pitanja. Podigao je tužno pogled ka njenom licu, obrisav&scaron;i trag već skliznute suze, uzdahnuo je...&nbsp;</div><div>Prekinuo je ti&scaron;inu i neizvesnost, koja je strujala između njih... kao hladan sibirski mraz:</div><div>- Ne znam, najdraža moja. Te&scaron;ko je reći istinu o povratku, ali jedno ti obećavam, učiniću sve da se tebi vratim. Kunem se!</div><div>Tužno su se zagrlili, tihi uzdah bola zanemeo je u poljupcu iskrene ljubavi.&nbsp;</div><div>Dugo su te noći ostali van kuća, prkoseći avionima iznad Srbije, ljuti na rat i rastanak sedeli su svako u svojim mislima duboko zami&scaron;ljeni.&nbsp;</div><div>U ranu zoru, pokraj njenog prozora ostavio je ružu...&nbsp;</div><div>Oti&scaron;ao je, nije hteo da ga gleda kako odlazi! Pokraj ruže na&scaron;la je pismo, koje je jo&scaron; uvek mirisalo na njegove tople ruke.</div><div>Napisao je:</div><div>&nbsp;- Vratiću se, obećavam. Čuvaj moje mesto u grudima... Čekaj me, neka moj povratak bude, dolazak tebi!</div><div>Vreme je užurbano prolazilo, rat je uzimao žrtve, koseći pred sobom nevine osmehe, rasipajući tugu... Njoj je vreme nasuprot tome trajalo previ&scaron;e dugo, skoro kao sedam života... bez njega život je izgledao jadno. Sivo doba ljubavi i rata, prolivalo je suze u njenim nežnim očima.&nbsp;</div><div>Napokon, utihnu&scaron;e zvukovi rasutih bombi, jecaj se pretvori u zlokobnu ti&scaron;inu... Prividni kraj rata i početak žalosti! (Kažem prividni, jer nije isto kada proglase mir i kada zaista bude mir.)</div><div>Čekala je, molila se i nadala.&nbsp;</div><div>O njemu ni&scaron;ta nije čula, a pitala je sve koji su se vraćali. Trčala je, čim čuje snažne zvukove vojnih tenkova i kamiona. Svaki put se sve teže kretala ka svojoj kući! Strepnja u njenim grudima,&nbsp; kosila je već umornu nadu!</div><div>Vraćali su se: vojnici, ratnici... Svi osim onih, koji su svoj život hrabro dali za domovinu. Njegovi su već žalili za njim, bio je jedan od onih nestalih u akciji.&nbsp;</div><div>More suza za njim, stvaralo je u njoj razorni bol, ponavljala je:</div><div>&nbsp;- Živ si, živ!&nbsp;</div><div>Ali dani su prolazili, te reči su bile sve manje čujne. Sanjala je... Anđela kako leti iznad njene kuće... Otvarajući sanjivo oči, tiho reče:</div><div>-Nema te, vi&scaron;e te nema...&nbsp;</div><div>Daleko, tamo gde je svet ličio na pepeli&scaron;te, neko je lutao pustim ulicama... Izgubljen i sam, bez sećanja sa jo&scaron; svežom ranom na glavi...</div><div>Teturajući se ulicama, nabasao je na loptu izbu&scaron;enu metkovima. Uzeo je u ruke, podižući umorni pogled ka nebu. Neka čudna ti&scaron;ina, parala je vazduh. Osećajući kao da na nebu ne&scaron;to nedostaje, tužno se oslonio na prvu ogradu... Tu pokraj nekada divnog parka! Pitao se &scaron;ta je i ko je on, pred očima su mu igrale nejasne senke, jedino &scaron;to je nazirao u svim tim senkama, bile su neke divne, sjajne oči. Strah ga je obuzimao! Zaleđen pogled pade mu na ruku, kada je dotakao svoje čelo. Krv... crvena kao rubin, klizila je niz njegov dlan. Jedna kapljica krvi pala je na trotoar, tu u pra&scaron;ini rasturenih delova spomenika, koji je očigledno koliko juče bio tu. Sada su to bili, samo razbacani delovi betona i mermera izme&scaron;ani sa ugljevljem nagorele ograde.</div><div>&quot; Rat! &quot;</div><div>Protutnje mu kroz misli, ta zlokobna reč! Poku&scaron;avao se setiti jo&scaron; nečega, ali u mislima su mu odjekivali rafali i lebdele neke divne suzne oči... Zateturao se, klonuv&scaron;i ka vrelom betonu u pra&scaron;ini, izmučen utonu u san ili je to bio gubitak svesti...</div><div>Stotinama kilometara daleko, tamo u Srbiji... Uplakana devojka grlila je sliku, rasipajući suze po jastuku, izvezenom sitnim, ručnim vezom njene stare bake. Slomljeno srce, vi&scaron;e nije verovalo u njegov povratak, a opet čekala ga je... Jo&scaron; uvek je oslu&scaron;kivala zvukove, nadajući se da će čuti njegove korake! Klela je nebo &scaron;to joj je uzelo ljubav, jedinu pravu stvar u ovim ludim danima rata. Proklinjala je bombe koje su padale do pre nekoliko dana, ljuta na ceo svet i ove noći je zaspala sa suzama.</div><div>Jutro, sunce je svojim toplim zracima milovalo ranjenu zemlju, ljubeći tlo senkama. Jedan zrak obasja polukrvavo lice izmučenog ratnika, otvorio je oči... Zbunjen, trgnuv&scaron;i se ugledao je nepoznate vojnike, koji strojevim korakom patroliraju po gradu. Pričali su nekim nepoznatim jezikom! Teturajući nestabilan jo&scaron; uvek ustao je podignute glave. Jedan vojnik mu je dolazio u susret, imao je neki strah u očima... Mladić, sa tek možda dvadesetak godina u nepoznatoj zemlji, zbunjenim glasom obratio mu se nekim nepoznatim jezikom. Ranjeni junak&nbsp; nije razumeo ni&scaron;ta, ali je po&scaron;ao sa njim. U obližnjoj, polusru&scaron;enoj ambulanti previli su mu ranu i odvezli do granice. U njemu je tinjala radost, ali je stajao kao kip. Tužan i slomljen, pitao se gde da krene, gde je njegov dom...</div><div>Danonoćno je koračao, svuda je pitao da li ga možda neko poznaje. Tražio je sebe, dokaz o svom postojanju! Nigde niko, ba&scaron; niko nije znao ni&scaron;ta o njemu. Prolazili su meseci, nalazio bi razne fizičke poslove, lutajući od grada do grada... Noći su mu bile posebno te&scaron;ke, ko&scaron;mari ispunjeni likovima njegovih ratnih drugova, tužan nije mogao nikako da im se seti imena. To ga je uni&scaron;tavalo... Stalno neki ko&scaron;mari... Video je dragi ljudi kako ginu, svaki put se budio u znoju... Telo mu je drhtalo, ponekad paničnim vriskom budio je i obližnji kom&scaron;iluk. Srećom, stalno je menjao mesto boravka, inače bi ga verovatno prijavili, ko zna možda bi ga smestili i u ludnicu... Ljudi, svi oni koji su ga svuda gledali čudno! Tuga, zar niko ne razume suze ratnika! Zar je toliko te&scaron;ko pogledati ispod izmučenog lica, njegove oči govorile su mnogo... Niko nije razumeo! Niko...</div><div>Srbija je nastavila da živi sa svim ranama rata, svi su se nekako pona&scaron;ali kao da se ni&scaron;ta nije ni desilo. Ali on, on nije mogao... Njegove rane su bile ko&scaron;marni snovi, jedino &scaron;to ga je održavalo u životu bile su one divne, sjajne oči... Oči bez lika! Povremeno mu se činilo da čuje reči: &ldquo;Da li će&scaron; se vratiti? &ldquo;</div><div>Te reči su ga podsećale na neku zakletvu. Ne, nije se mogao setiti koju... Ali je svim srcem znao da je nekome dao reč, da je položio zakletvu...</div><div>Zar može, ratnik pogaziti reč? Ne može, naravno! Pa tako, nije mogao ni on!</div><div>Nakon tri godine lutanja, prolazeći ka nekom idućem gradu... Pogled mu pade na prelepi pejzaž pokraj puta. U daljini je ugledao visoke topole, između čijih stabala se nazirala rečna obala... Telom mu prođe neka prijatna jeza, poskočio je i uzviknuo vozaču:</div><div>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;-Zaustavite autobus! Stanite!</div><div>Svi su se okrenuli ka njemu, gledali su ga razrogačenih očiju. Smejao se, od sveg srca se smejao... Po prvi put nakon toliko godina, glasoviti smeh se razlomio kroz zagu&scaron;ljivi vazduh starog autobusa.</div><div>Vozač je zaustavio autobus, uz psovke i namr&scaron;teni pogled upućen ovom za njega ludom putniku. Pazi... Ludom putniku! Eh, ono tužno i izgubljeno lice po prvi put nakon toliko vremena blistalo je u svim nijansama sreće... Lepota njegovog lica se pojavila u punom sjaju, jer zaboga ima li i&scaron;ta lep&scaron;e od iskrenog osmeha!?</div><div>Bukvalno je iskočio iz autobusa, na ramenu je nosio stari već pocepani ranac! Čim se autobus udaljio, kleknuo je poljubiv&scaron;i zemlju... Slike su mu se ređale pre očima, ceo njegov život... Otac, Majka, Brat, Sestra, detinjstvo, mladost... Ona, daaa Ona! Njegova ljubav, njegovo sve... Ljubav, rastanak, zakletva da će se vratiti, rat... Pucanj, mrak... Buđenje!</div><div>Sve, tako ljubeći zemlju setio se svega! Dugo nije pomerao svoje lice od tla, tog divnog toplog tla koje du&scaron;u greje i leči sve rane.&nbsp;</div><div>Kada je napokon ustao, njegov osmeh je zamenila briga i strah... Strah da ga ona možda vi&scaron;e ne čeka, zar može neko nekoga čekati toliko godina! Zar je nekada neko čekao ratnika tako dugo? Tuga se iznova pojavi na njegovom licu!&nbsp;</div><div>Razmi&scaron;ljao je &scaron;ta mu je činiti i doneo je odluku, ionako je on ovde već mrtav za sve koje je voleo i znao. Za&scaron;to da im dira u rane, možda bi njegov povratak i njoj poremetio sreću. Da, sasvim sigurno da je na&scaron;la svoju sreću!&nbsp;</div><div>Želeo je samo da jo&scaron; jednom vidi stazu na kojoj su se rastali, tu u blizini pokraj reke.Da njegove stope jo&scaron; jednom prođu poznatim putem, željan je predugo da oseti poznato tlo u ovom svetu gde mu je godinama sve bilo nepoznato!</div><div>Krenuo je ka reci, ugledao je poznatu stazu... Niz njegovo lice slivale su se suze, nije mogao sakriti ni suze niti jecaj koji se prolamao kroz neku čudnu ti&scaron;inu. U svoj toj ti&scaron;ini odjednom se začuo poj slavuja, potrčao je poželev&scaron;i da ugleda tu divnu ptičicu! Trčeći i gledajući u nebo sudario se sa nekim, spustiv&scaron;i pogled... Ugledao je nju, niz lice su joj lile suze.</div><div>Otvorenih usana, poku&scaron;avala je ne&scaron;to reći... Ali reči su zanemele, klonula je! Brzinom svojih ruku prihvatio je u naručje da ne padne, drhtao je...&nbsp;</div><div>Seo je polako tu u travi, pokraj staze držeći je čvrsto u naručje...</div><div>Mazio joj je lice, njegove suze su padale po njenim obrazima. Trgnula se, zbunjenog pogleda gledala je u njega ne mičući se ni milimetar. Nije čak ni disala par sekundi, možda čak i minut... Poljubio je, plačući! Njene i njegove suze su se izme&scaron;ale, dodirima usana i lica koji su usledili.</div><div>Tihog glasa pro&scaron;aputala je:</div><div>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;-Vratio si se, zaista si se vratio... Živ si!</div><div>Stegao je u zagrljaj jo&scaron; jače, srce mu je tuklo tako jako...</div><div>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;-Jesam, ljubavi moja... Jesam! Nisam mogao pre, nisam se sećao...&nbsp;</div><div>Stavila je prst preko njegovih usana:</div><div>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; -Ćuti, samo ćuti... Pričaće&scaron; mi... Čekala sam te, sve ove godine! Zagrli me i nikada vi&scaron;e nemoj otići!</div><div><br /></div><div>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;Zagrlio je, sklapajući oči... Dok se u sebi zahvaljivao Bogu &scaron;to mu je vratio njegovu voljenu u njegov tugom prekriven život! Konačno, nakon mnogo ko&scaron;mara i tužnih dana, noći i lutanja imao je svoj život, sećanje... Imao je Nju! Najdraže i najvažnije od svega, Nju... Čekala ga je, uprkos svemu... Čekala ga je, čak i kada vi&scaron;e nije verovala da je živ!&nbsp;</div><div>Pogledao je njene oči dok mu je milovala ožiljak na čelu, pogledao je i znao je... Te divne, sjajne oči su ga održale u životu! Zbog tih očiju nije zaboravio zakletvu! Slavuj je zapevao jače, dok su njihova tela drhtala od sreće u zagrljaju prave i jedine istinske ljubavi! Ljubavi, koju nije ubilo vreme!</div><div><br /></div><div>&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;Kraj&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;&nbsp;</div><div><br /></div><div>Radica Matu&scaron;ki</div> http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/sivo-doba-ljubavi-i-rata http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/sivo-doba-ljubavi-i-rata http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/sivo-doba-ljubavi-i-rata sadasnjica17 Генерална Sat, 02 Nov 2024 22:56:58 +0100 ZA BUDUĆE DANE <div>Чују се вести, али само тишина одговара.&nbsp;&nbsp;</div><div>Гласови су нестали, а ехо протеклог времена разнесе сваку наду.&nbsp;&nbsp;</div><div>Скршени смо под теретом свакодневице,&nbsp;&nbsp;</div><div>изгубљени у неким заборављеним сновима,&nbsp;</div><div>док у нашим очима светли само ружна истина.&nbsp;&nbsp;</div><div>Слика од пожутелих папира, обећања,&nbsp;&nbsp;</div><div>која су као старе играчке, завршила у фиоци немо,&nbsp;&nbsp;</div><div>праћене криком душа без гласа.</div><div>Јуче се опет иста прича поновила,&nbsp;&nbsp;</div><div>недостају ти који су мирно шетали,&nbsp;&nbsp;</div><div>одлазили или чекали,&nbsp;</div><div>седели с&#39; осмехом и надањем.</div><div>Дечица сјајних очију, која су знала само за доброту, игру и љубав...&nbsp;</div><div>Сви они су били попут звезда које нису никако смеле да престану са својим сјајем.&nbsp;</div><div>Док ми као немост никада немамо времена да заплачемо, ни када нам отимају светлост,&nbsp;&nbsp;</div><div>а ми и даље ћутимо пред насиљем, пред неодговорношћу, пред страдањем.&nbsp;</div><div>Немамо времена, јер морамо преживљавати, морамо обезбедити основно за данас, морамо купити лекове који су прескупи...</div><div>Морамо - почиње да личи на изговор.</div><div>Остали смо заробљени у сопственом уништењу.&nbsp;</div><div>А, жртава све више... Трагедије се нижу. И боли ме све то, боли ме до сржи...</div><div>Толико пута сам позивала свој народ, своју земљу на буђење.&nbsp;</div><div>Само ретки су чули мој глас, јер ја сам само обично зрно у тонама пшенице...&nbsp;</div><div>А, кукоља све више!</div><div>Кад ће зло и саможивост око свих нас</div><div>коначно престати да буде део свакодневнице?&nbsp;&nbsp;</div><div>Систем нам имитира животе,&nbsp;&nbsp;</div><div>а нама пред носом улазе тамни контрасти још тамније будућности:&nbsp;&nbsp;</div><div>изгубљене шансе, покрадене наде, порушени снови који се распадају пред нашим очима.</div><div>У нашој тишини, осећам сву патњу&nbsp;</div><div>и знам да&nbsp; никада нећемо моћи заборавити ниједну од жртава... Успомене које нису успели доживети, рођендане, венчања, славља, детињство, младост... Све што су требали имати, а нису стигли.&nbsp;</div><div>Све то стајаће у нашим душама и у самој вечности.&nbsp;</div><div>А, вама анђели недужни нек вам је царство небеско и замолите за нас грешне,&nbsp;&nbsp;</div><div>јер ми као вечити путници и даље путујемо кроз мрак.</div><div>&nbsp;</div><div>Текст написала: Радица&nbsp; Игрутиновић Матушки&nbsp;</div><div></div> http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/cuju-se-vesti-ali-samo-tisina-odgovara... http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/cuju-se-vesti-ali-samo-tisina-odgovara... http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/cuju-se-vesti-ali-samo-tisina-odgovara... sadasnjica17 Генерална Sat, 02 Nov 2024 21:24:53 +0100 ZA BUDUĆE DANE Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем. http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/cestitamo3 http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/cestitamo3 http://sadasnjica17.blog.rs/blog/sadasnjica17/generalna/2024/11/02/cestitamo3 sadasnjica17 Генерална Sat, 02 Nov 2024 21:03:53 +0100 ZA BUDUĆE DANE