Mama u sportu

EKSKLUZIVNO: INTERVJU SA PARAOLIMPIJCEM NEBOJŠOM ĐURIĆEM

, 19 2024 12:01:44 +0100

Hello everybody

Jako sam srećna što mogu da Vas upoznam sa jednim divnim i inspirativnim čovekom koji na najbolji mogući način predstavlja našu državu na mnogim takmičenjima širom sveta. On je jedan od naših paraolimpijaca, osvajač svetskog i olimpijskog srebra. Trenutno makarDame i gospodo, upoznajte Nebojšu Đurića.

-Pre svega dobar dan i želim da Vam se zahvalim na ukazanom vremenu za ovaj intervju. Čast mi je što ste pristali da malo približimo parasport i Vaš sportski put ljudima koji čitaju ovaj blog.

-Kako ste ovih dana?

Dobro sam Bogu hvala i hvala na pitanju.

-Možete li mi reći nešto o Vašem detinjstvu? Da li ste se i tada bavlli nekim sportom?

Slobodno mogu reći da sam imao jedno prelepo detinjstvo odrastajući na selu. Sada je to mesto izraslo poslednjih godina u prigradsko naselje.U pitanju je mesto zvano Bela Zemlja. Sa bratom blizancem Nikolom sam se kao dete igrao raznih igara jer su sve igre bile takve da se igraju van kuće. Ipak u to vreme nije bilo interneta i mobilnih telefona i sada kad se setim to odrastanje nizašta ne bih menjao.

Nisam trenirao nikakav sport jer je odlazak bio teži zbog prevoza pošto je trebalo uskladiti školu i prevoz autobusom, a roditelji su radili po ceo dan da meni i bratu ne bi falilo ništa i na tome sam im večno zahvalan. To je bio period jako teškog vremena u zemlji i teško se živelo. Ipak meni je bilo lepo i zato što sam voleo da pomažem pokojnoj babi i dedi u poljoprivrednim poslovima jer i tada sam voleo kao i sada sve domaće životinje.

-Ne bih Vas vraćala na teške životne momente pa ako ne želite ne morate odgovoriti na sledeće pitanje. Kako je došlo do nesreće u kojoj ste doživeli Vašu povredu?

Nesreća se desila na poslu. Radio sam u jednoj firmi ovde iz Užica kao vozać kiper kamiona. I tog dana, 23. novembra 2010. godine sam imao udes sa kamionom tj. kiper sanduk na kamionu se podigao i ja sam udario u nadvožnjak i izgubio svest. Dalje ćega se sećam jeste da sam bio u ležećem položaju u kamionu i tada sam osetio najveće bolove u svom životu. Kičma je bila prelomljena na tri mesta što su utvrdili kasnijim pregledom u hitnoj službi u Subotici jer sam tu bio na terenskom poslu.

-Kako se čovek oseća u trenutku kada shvati da mu se ceo život menja?

Ti trenuci su bili jako teški za mene. Da prihvatim to užasno stanje. U tim trenucima osećate se tako bespomoćno i kako bi rekao i tužno i uplašeno jer ne znate kako će dalje teći oporavak i ono najvažnije da li ću ikad ponovo stati na noge. Trebalo mi je sigurno 3-4 godine da se pomirim sa tom situacijom. U međuvremenu sam dobio sina Davida u junu 2011. godine sa sada već bivšom ženom. Dado mi je bio ogroman razlog da ne smem da se predajem koliko god da je teška situacija. On mi je davao snagu kao i moji roditelji i brat i Bog u koga tada nisam verovao koliko sada vere imam. I reći ću, kada sam počeo dublje da verujem i kada se čovek okrene Bogu mnoge lepe stvari će se kad-tad desiti kao što su i meni u godinama koje slede na sportskom i životnom planu.

-Kako je došlo do toga da počnete da bacate kuglu? Odakle ideja za početak treniranja uopšte?

Treniranje sam počeo prvo 2011. godine kod tadašnjeg trenera Željka Čelikovića i tu nisam dugo trenirao jer je u glavi bio oporavak još svež tako da sam nakon par meseci odustao i vratio se na oporavak koji je tu gde je i sada. Tada sam upoznao Miloša Zarića, druga koji se već spremao da "pokori" svet u sportskom smislu jer je bio tri godine u ozbiljnom treningu. Miloš je 2014. godine osvojio srebro na evropskom prvenstvu a ja sam bio srećan kao da sam ja osvojio. Zvao sam ga, čestitao i kasnije kada smo se videli on mi je predložio da krenem da treniram jer će da otvori atletski klub "Pora" i da budem u klubu čiji sam i dan danas član. Na Milošev nagovor i rečenicu u kojoj me je ubedio da krenem "Đuka sada ili nikada" ja sam počeo da treniram sa tadašnjim trenerom Nikolom Radovanovićem narednih 9 godina. U tom periodu osvojili smo 3 evropske bronze, 2 srebra i jedno zlato uz oboren svetski i evropski rekord koji je i dalje na snazi kao i, na moju radost, bronzu sa svetskog prvenstva. Od januara ove godine treniram sa Milošem Zarićem i sa njim osvajam srebro na svetskom prvenstvu u Japanu i 3 meseca kasnije srebro na Paraolimpijskim igrama u Parizu, toliko dugo čekanu i željenu medalju. Početna ideja je bila upravo jer sam video od svog druga Miloša da je osvojio medalju na evropskom prvenstvu i to mi je dalo motiv da i ja jednog dana i sam pokušam da uz naporan rad i trud uradim isto.

-Možete li nam ukratko približiti kako izgleda jedan Vaš trening?

Trening moj izgleda kao i svaki drugi ali na svoj način. Pošto su bacanje kugle i diska tehničke discipline, zahtevaju da budete jaki, brzi i što bolje tehnički potkovani. Nekad je to trening u teretani gde se dižu za mene jako teške težine jer svaki deo tela koji nije pogođen invaliditetom mora da bude u top spremi da bi se mogao izdržati sav napor koji predstoji. Na stadionu kada je lepo vreme, obično od marta pa do oktobra,novembra, bacamo kuglu i diskove. Kugle mogu biti, u zavisnosti od priprema i datuma takmičenja, u manjim ili većim kilažama. U teretani zna da bude podignut teret od 12-15 tona za nekih sat i po, dva što je zaista dosta, a i na stadionu do 40-50 hitaca. Bez takvog rada,po meni, rezultata ne bi ni bilo to garantujem.

-U čemu je razlika između regularnog bacanja i bacanja u parasportu? Ima li razlike u distancama?

Ta bacanja se izvode na bacačkoj stolici pravljenoj po mojoj meri tj. dimenzija nogu. Ima na snimcima pa možete videti. Tako da je to razlika između mene i redovnih bacača. U daljinama ima dosta razlike jer mi bacamo sa specijalne stolice prilagođene nama i po propisima World Para Atletics-a. Velika je razlika u svemu i uopšte nije za poređenje sa redovnim sportistima.

-Šta znače klase invaliditeta F55 i F56 u kojima se Vi takmičite?

Klase 55 i 56 znače razliku u stepenu invaliditeta. Veći broj označava dosta sposobnije ljude, sa lakšom povredom nego što je moja. To se određuje na međunarodnoj klasifikaciji u razvijenim zemljama.

-Na toj skali koliko je Vaša povreda teška?

Pa moja povreda je negde na skali od 1 do 5 da kažem 3. Od svake povrede ima i težih naspram moje.

-Koja je Vaša prva medalja, koja najteže osvojena a koja najdraža?

Prva medalja je bila za mene da kažem iznenađujuća bronza u koplju na evropskom prvenstvu u Italiji 2016. godine. A najteža u svakom smislu i najdraža uprava ova srebrna paraolimpijska medalja iz Pariza.

-Upravo sam htela da Vas pitam za komentar na taj skandal u Parizu. Šta Vam je tada prolazilo kroz glavu?

Ovo što se desilo u Parizu je stvarno toliki bezobrazluk i lopovluk pokušan ali hvala Bogu pravda je bila na našoj strani. Stvarno sam ogorčen što se sve to izdešavalo a i nije prvi put, setite se Milorada Čavića u Pekingu i sve će vam biti jasno. Tada sam se, kao i uvek, Bogu molio da da snage našem timu da se izborimo za našu zasluženu medalju. Tih 3 dana je bilo najteže jer ne znate šta će se desiti na kraju. Ipak sam imao neki spokoj u sebi jer znam da sam ja, kao i moja bacačka stolica sa koje se takmičim, uvek ispravan, fer i pošten takmičar bio. Na kraju smo Bogu hvala a i mom treneru i paraolimpijskom timu uspeli da vratimo našu medalju.

-Kugla ili disk?

Eto malo je disk omiljena disciplina jer je to sprava koja mi najbolje leži u ruci i kao da sam se rodio sa njim(smeh). Samo što su u disku pravila užasna i samim tim nepoštena i borba je nemoguća sa tim ljudima iz 56 kategorije jer bacamo u istoj grupi bez tih koeficijenata na invaliditet. Ali šta je tu je,bacam kuglu i sad sam još više motivisan nakon olimpijske medalje tako da ću dati još više od sebe da svoju zemlju predstavim u još boljem svetlu.

-Omiljeni sportista?

Novak Đoković. Definitivno čovek koji menja istoriju jednog sporta i to je zaista neverovatno i za veliko divljenje i poštovanje jer je Novak naš najbolji i najveći ambasador zemlje ikada.

-Kakva je pozicija parasporta u Srbiji? Šta biste promenili?

Pozicija parasporta je mnogo bolja nego pre 10 a kamoli pre 20 godina. Ulaže se dosta kao i u sve sportove a tu su i rezultati koji opravdavaju sve to što naša država Srbija ulaže. Nadam se da će u narednom periodu i godinama pred nama biti još većih ulaganja a samim tim i više uspeha i medalja.

-Parasport iza kulisa. Postoji li slučajeva dopinga kao u regularnom sportu?

Generalno parasport je u zadnjih 10 godina u velikoj ekspanziji, sve veći broj ljudi se aktivira. Rezultati se podižu da je to neverovatno. Što samo govori da mora da se trenira i preko svojih mogućnosti ukoliko želite da se borite za medalju i najveće plasmane. Iza sporta to je jedno prelepo druženje sa svim ljudima iz celog sveta. Sa nekima se čujem i dan danas jer stvarno ima, kao i svugde, mnogo dobrih ljudi i to mi je jako drago. Jedni od dražih su nam ljudi iz susednih država, Bosne, Hrvatske, Makedonije, Slovenije jer smo gotovo uvek zajedno i na manjim takmičenjima i na ovim najvećim tako da je to nešto zaista prelepo.

Kao i u redovnom sportu i u parasportu ima slučajeva prevare i pozitivnog testa na doping nažalost. Tako da mi treba da vodimo računa o sebi da mi ne budemo u toj situaciji ne daj Bože,a za te ljude nemam šta pametno reći osim da to nije fer i pošteno.

Na kraju intervjua sam mu se zahvalila na ukazanom vremenu a njemu je bilo drago što želim da ljudima malo približim parasport i njih kao takmičare.

Divan čovek, odličan sportista, naš srebrni paraolimpijac - Nebojša Đurić.

Pozdrav i čitamo se uskoro

Parasport

, 13 2024 14:55:12 +0100

Hello everybody

Ljubitelji sporta znaju da nakon regularnih Olimpijskih igara uvek slede takozvane Paraolimpijske igre. Međutim mnogo ljudi ne zna razliku između ta dva takmičenja tj. šta znači taj prefiks para, ko se takmiči na Paraolimpijadi i šta je to uopšte parasport. Zato sam rešila da naredna tema ovog bloga bude upravo posvećena ovim inspirativnim ljudima i njihovim karijerama jer zaslužuju mnogo više od dve rečenice na nekoj preskočenoj strani novina. Zaslužuju da se čuje za parasport i da se vrednuju podjednako, čak i više nego "obični" sportisti.

Parasportom se bave ljudi sa invaliditetom bilo da je on psihičke ili fizičke prirode. Postoje 4 kategorije invaliditeta: psihički, fizički, trajni i trenutni, dok je parasport nastajao u skladu sa 3 grupe: gluvost, intelekt i fizička sprema.

1. Prvo takmičenje ljudi sa poremećajem sluha održalo se u Parizu 1924. godine pod nazivom Paris Silent Games. Od tada do sada to takmičenje je preraslo u svojevrsnu Deaflympics kako stranci to nazivaju.

2. Kada govorimo o intelektualnom invaliditetu prva takmičenja ljudi sa mentalnom zaostalošću održana su 1960tih godina tačnije 1962. kao deo letnjih kampova čuvene Eunice Kennedy Shriver koja se smatra pionirom ovog tipa parasporta. 1968. godine održala se zvanična prva Specijalna Olimpijada. 18 godina kasnije osnovana je i prva Federacija koja podržava osobe sa ovim problemom i integriše ih u sportska takmičenja.

3. Najčešći tip invaliditeta je pak fizički tip u šta spadaju paraplegičari, kvadriplegičari, ljudi sa amputiranim udovima itd. Nepopularno nazvana Olimpijadom bogalja 1911. prvi put se održalo takmičenje ovih parasportista u Americi. Ser Ludwig Guttmann smatra se pionirom rehabilitacionog sporta kao i implementiranjem tog sporta u regularna sportska takmičenja. On je 1948. godine organizovao prve takozvane Stoke Mandeville igre koje kasnije prerastaju u IWAS svetske igre a one potom u Paraolimpijske igre. Prve zvanične POI organizovane su nakon OI u Rimu 1960. godine. U početku na tim takmičenjima su učestvovali samo sportisti u kolicima koji su najčešće bili ratni vojni invalidi, da bi 1975. bila proširena i na sportiste sa amputacijama i poremećajima vida. 1980. uvršćavaju se i ljudi sa cerebralnom paralizom te se tako zaokružuje skup potencijalnih takmičara u različitim disciplinama.

Kao što se može i pretpostaviti parasport je najrazvijeniji u Americi gde se najviše novca i vremena i ulaže i gde se najčešće i razvijaju nove discipline. Neki od sportova u kojima se takmiče paraolimpijci su goalball (specijalno dizajniran sport za ljude sa poremećajem vida), fudbal 5 na strani, sedeća odbojka (interesantno nastala u Holandiji gde se najviše i danas igra), košarka u kolicima, mačevanje u kolicima, ragbi i tenis u kolicima.

Paraolimpijske igre, kao što sam već na početku naglasila, se uvek održavaju nakon Olimpijskih igara kako bi zadržale zainteresovanost gledalaca koji su pratili prvo Olimpijadu. Nekada nekim ljudima padne na pamet da probaju da izigraju sistem pa je tako LPOI 2000. godine u Sidneju pogodio strašan skandal kada je reprezentaciji Španije oduzeto 5 medalja jer je jedan od članova pobedničkog tima(ustvari tajni novinar) otkrio da nisu svi takmičari prošli neophodne IQ testove i da su sa normalnim IQ-om probali da prođu i osvoje medalje.

Ipak postoje i svojevrsne legende parasporta koje svojim primerima daju inspiraciju mnogima sa sličnim invaliditetima da je sve moguće ako to dovoljno jako želite. Neki od njih su:

Stephen Miller (cerebralna paraliza)-terenska atletika, 16 medalja od toga 9 zlata

Beatrice Hess (cerebralna paraliza)-plivanje, 15 zlata

Mike Kenni (povreda kičmene moždine)-plivanje, 16 zlata

Tanni Grei-Thompson (spina bifida)-atletika, 11 zlata na 100/200/400/800m

Franz Nietlispach (povreda kičmene moždine padom sa trešnje u 15oj godini)-trke u kolicima, stoni tenis, drumski biciklizam, od 1976 do 2008 učestvovao na svim POI

Jonas Jacobsson (poremećaj u razvoju nogu)-30 godina neprikosnoven u streljaštvu sa čak 16 zlata

Naravno ne ide a da ne spomenem i naše divne sportiste koji nas uvek obraduju sa medaljama sa velikih takmičenja poput Dragana Ristića (vazdušna puška 50m u ležećem stavu), Borislava Pekić-Ranković (stoni tenis), Nebojša Đurić (bacanje kugle), Željko Dimitrijević (bacanje čunja) i mnogi mnogi drugi.

Elem, nadam se da vam je ovaj članak bio zabavan i da ste saznali nešto malo više o parasportu. Moram priznati da sam i ja dosta naučila istražujući o ovoj temi, a želela sam jer me je uvek bilo sramota kako slavimo naše sportiste kad se vrate sa medaljama sa OI a naše paraolimpijce uvek nekako skrajnemo i ne divimo se dovoljno njihovom uspehu. Sve što obični sportisti urade ovi ljudi to urade sa 10 puta više uloženog truda i to je zaista za divljenje. Sledeći put kada vas bude mrzelo da potrčite za autobusom ili se dobacujete sa svojom decom loptom setite se ovih ljudi koji uprkos svim nedaćama koje su ih snašle pre ili kasnije u životu nisu dozvolili da ih to sputa i limitira već su gurali napred i uradili ono što su želeli dokazujući da je sve moguće.

Pozdrav i čitamo se uskoro sa još jednom zanimljivom temom

Najveći doping skandali u istoriji

, 05 2024 11:28:58 +0100

Hello everybody

U skladu sa prethodnom temom rešila sam da priču o dopingu zaokružim jednom listom koja će obuhvatiti najveće doping skandale u istoriji sporta. Istražujući, bilo ih je jako mnogo, ali samo je par zaslužilo mesto na listi najvećih prevara. Sportisti za koje niko nije očekivao su varali, a neki su se branili da nisu bili svesni šta uzimaju. Bilo kako bilo na vama je da odlučite da li ćete im verovati, ali svakako su kažnjeni na adekvatan način.

"Najveća lažna sportska karijera", "Promašen život" i "Rak biciklizma" su samo neki naslovi koji su pratili najveći doping skandal u istoriji modernog sporta. Lance Edward Armstrong, čuveni američki biciklista koji je od 1999 do 2005 sedam puta uzastopno osvajao Tour de France doživotno je suspendovan od bavljenja bilo kakvim sportom jer se smatralo da je tokom svoje bogate karijere koristio nedozvoljene supstance što je on priznao tek 2013. godine. U toku samo sudskog postupka izjašnjavao se da nije kriv, a njegovi doping nalazi nikada nisu bili pozitivni.

Mnogi su je nazvali "najprljavijom trkom u istoriji atletike" jer su samo dva učesnika ostala "čista" do kraja svojih karijera, a svi ostali su u nekom trenutku padali na doping testovima. Tu trku pobedio je Benjamin Sinclair Johnson, kanadski sprinter. U sezoni 1987/88 smatran je najbržim čovekom planete jer je oborio svetske rekorde na 60 i 100m. 1987. na svetskom prvenstvu a potom i 1988. na olimpijskim igrama u Seulu osvaja zlata ispred svog velikog rivala Karla Luisa istrčavši 9,83 a potom 9.79 i to samo sedam meseci posle povrede. Međutim tada Karl Luis počinje sa aluzijama na potencijalni doping ne samo DŽonsona već i drugih takmičara. WADA tada uzima uzorak DŽonsonu i on ispada pozitivan na anabolički steroid stanozolol. Zlata sa ova dva takmičenja su mu oduzeta a on se prvobitno branio da ga je uzimao kako bi održao korak sa drugima a potom i da je zbog promene ugovora o sponzorstvu između Adidasa i Diadore zaradio "opomenu" smatrajući da su tada Adidas sportisti bili zaštićeniji. Danas bi količina stanozolola pronađena u njegovom uzorku bila smatrana negativnom statističkom greškom. 1991. pokušao je da se vrati u sam vrh atletike međutim bezuspešno. Još dvaput je padao na doping testovima (1993. u Grenoblu pozitivan na testosteron a 1999. čak tri puta pada na hidrohlorotiazid iako je sam tražio test). Na kratko je 1997. bio trener čuvenom Maradoni što nas upućuje na sledeći skandal.

Diego Armando Maradona Franco, za fudbalske fanove Bog fudbala, najveći igrač koji je ikad postojao. Nažalost kroz svoju bogatu i preuspešnu karijeru pratila ga je i zavisnost koju je spoznao igrajući tada za Barselonu. Kokain mu zarađuje prvu suspenziju na 15 meseci 1991. godine, da bi 3 godine kasnije, 1994, na Svetskom prvenstvu u Americi odigrao samo dve utakmice jer je odmah pao na doping testu, ovoga puta zbog efedrina. To mu je ujedno bio i poslednji meč za reprezentaciju. Tada je tvrdio da je koristio efedrin kako bi smršao i da je to bio dogovor sa FIFOM, a u svojoj autobiografiji da je efedrin verovatno ušao u njegov organizam preko energetskog pića koje je popio pred utakmicu, a čija američka verzija ima više te supstance od argentinske. Tri godine kasnije ponovo pada na efedrin i tada zarađuje suspenziju na tri meseca. Karijera obeležena neverovatnim uspesima ali i skandalima i padovima zbog raskalašnog načina života. Ne mogu a da se ne zapitam da li je postojala nekakva poveznica njegove saradnje sa Benom DŽonsonom i dopinga koji ga je pratio u poslednjim godinama karijere?

Iako je mnogo atletičara tokom godina padalo na testovima ipak najveći skandali su bili Ben i njegova koleginica Marion Lois Jones. Najpoznatija sportistkinja umešana u tada čuveni BALCO skandal zbog čega su joj oduzeta najznačajnija odličja koja je osvojila na OI u Sidneju 2000. Tri zlata i dve bronze. Tada se izjašnjavala da ništa ne zna o tome kako je bila pozitivna na testovima za eritropoetin i neke steroide, da bi 2007. godine priznala da je svojevremeno lagala zbog čega je zaslužila 6 meseci zatvora.

Nekada su i cele zemlje koristile doping sredstva na svojim sportistima bilo da su oni znali ili ne. Najpoznatiji i najupečatljiviji je primer Istočne Nemačke koja je decenijama svojim sportistima davala doping u različitim oblicima kako bi poboljšali sliku svoje države u svetu. Neki sportisti su pristajali na to, neki su bili prevareni a neki ucenjivani. Najpoznatiji slučajevi su Renate Neufeld koja je 1977. prebegla u Zapadnu Nemačku, zatim Heidi Krieger tačnije Andreas Krieger koji je 1986. postao prvi poznati primer promene pola među sportistima, a Jorg Sievens je nažalost 1973. pronađen mrtav sa značajno uvećanim srcem kao posledicom korišćenja steroida.

Ni današnja sportska scena nije lišena primera dopinga pa su tako često predmet rasprave američki košarkaši, kineski plivači, ruski reprezentativci u brojnim sportovima. Potvrđeni slučajevi dopinga su ipak dva tenisera - Jannik Sinner i Iga Natalia Sviatek. Iga je bila pozitivna na trimetazidin, lek koji se koristi za regulisanje krvnog pritiska, ali se ona branila da je on zapravo bio onečišćenje preparata melatonina koji je koristila te je dobila mesec dana suspenzije, dok Janik i dalje tvrdi da nije koristio klostebol-anabolički steroid koji je kod njega pronađen. Ovaj slučaj još nije dobio epilog a Janik se branio time da je njegov fizioterapeut koristio sprej te supstance za tretiranje svoje rane na prstu a onda bez rukavica tretirao noge i stopala Janiku Iskreno ova odbrana je, po mom skromnom mišljenju, totalna sprdnja ali videćemo šta će na kraju biti. WADA traži suspenziju na 1-2 godine.

Eto, ovo su po meni bili neki od najfrapantnijih i najpoznatijih slučajeva dopinga u istoriji sporta. Ima tu još dosta primera nefer borbe ali ovi sportisti su zaslužili svoje mesto na ovoj večnoj listi. Svi uspesi se brišu kad probate da obmanete i sistem i narod.

Pozdrav i čitamo se uskoro

Doping sa farmaceutskog aspekta

, 29 2024 14:38:03 +0100

Hello everybody

Doping kao tema je nepresušan izvor kontraverzi,poluinformacija i komentara ljudi koji se ne razumeju mnogo ni u sport ni u farmaciju. S obzirom da sam po struci magistra farmacije smatraću sebe dovoljno kvalifikovanom da ovaj članak posvetim farmaceutskom aspektu dopinga i kako određeni lekovi koji sportisti koriste mogu uticati na njihove performanse tokom takmičenja.

Pre svega želim da naglasim da su i sportisti kao i mi samo ljudi i da se i oni razboljevaju od istih stvari kao i mi koji se sportom ne bavimo, te da njihova upotreba lekova nije uvek s predumišljajem za poboljšanje njihovog nastupa već je nekad doping samo produkt nedovoljnog znanja o leku koji koriste.

WADA( World Antidoping Agency) izdaje tačnu klasifikaciju zabranjenih supstanci među kojima su one koje su zabranjene samo u određenim disciplinama kao i one koje su zabranjene samo tokom takmičenja. Naravno, ukoliko je to moguće, najbolje je izbegavati korišćenje bilo kakvog leka.

Ovde neću pisati o zabranjenim procedurama kao što su bilo kakve hemijske ili fizičke alteracije,manipulacije krvlju i krvnim derivatima kao i o genskom i ćelijskom dopingu. Obradiću neke od najkorišćenijih i najpoznatijih doping sredstava.

Na prvom mestu stavila bih anabolike jer se oni najviše koriste, posebno kod muških sportista.Pre svega oni nastaju hemijskim modifikacijama molekula testosterona koji je prirodan hormon sveprisutan i kod muškaraca i kod žena(u manjoj meri). U cilju da se testosteron koristi u lečenju određenih bolesti počelo se sa njegovim modifikacijama ali se na kraju taj efekat zloupotrebio i dan danas ga mnogi sportisti i ljudi u treningu koriste da bi poboljšali svoje performanse. Oni kod sportista povećavaju telesnu masu, dimenzije i snagu mišića i time ih čine "jačim" u odnosu na protivnike. Brojna su neželjena dejstva ovih supstanci a svi koji ih uzimaju bi trebalo da budu upoznati pre upotrebe sa njima. Neka od najvažnijih su toksičnost na jetru, pojava grudi kod muškaraca i preterane maljavosti kod žena, povećanje krvnog pritiska, povećana agresivnost, akne, infekcije itd.

Peptidni hormoni i hormoni rasta se takođe jako često koriste. Najpoznatiji su hormon rasta, insulinu slični faktori rasta, insulin i gonadotropini. Sam hormon rasta deluje tako što utiče na metabolizam ugljenih hidrata, razgrađuje masti i stimuliše sintezu proteina mišića. Gonadotropini su zabranjeni kod muškaraca i to horionski gonadotropin i luteinizirajući hormon jer pojačano stvaraju testosteron te tako narušavaju prirodnu ravnotežu testosteron-estrogen. A što se insulina tiče on je relativno novo doping sredstvo i deluje na taj način što povećava izdržljivost povećavajući rezerve glikogena u mišićima.

Eritropoetin i njegovi derivati se inače normalno stvaraju u bubrezima odraslih osoba a kada se koriste kao doping sredstva povećavaju aerobni kapacitet i izdržljivost pa poboljšavaju rezultate naročito u aerobnim disciplinama kakve su brzo hodanje, trčanje na duže distance i biciklizam.

Kortikosteroidi su zabranjeni samo u formi injekcione primene. Dozvoljeno je uzimanje oralno, dermatološki, inhalaciono, oftalmološki čak i injekcija u zglobove, ali je naravno neophodno obavestiti nadležne službe o uzimanju. Kortikotropin tačnije ACTH povećava nivo vlastitih kortikosteroida u organizmu što dovodi do povećanja nivoa energije.

Jedna od najrasprostranjenijih grupa lekova koja se svakodnevno koristi su diuretici. Oni služe, narodski rečeno, da izbace višak vode iz organizma. Međutim, u sportu se taj efekat koristi kako bi se prevario fer-plej sistem. Takmičari u sportovima koji zahtevaju određenu težinu koriste ih da bi upali u kategoriju koja im odgovara,a pored toga česta je i upotreba u cilju bržeg eliminisanja narkotika i drugih zabranjenih supstanci iz organizma. Zato oni spadaju u takozvane maskirajuće agense.

Beta-2 agonisti koji se često mogu naći u inhalacionim preparatima poput formoterola,salbutamola itd. su izrazito zabranjeni zbog njihovog dejstva na bronhije, mišiće i lipide tela. Proširuju bronhije omogućavajući bolje disanje, povećavaju stvaranje mišićnog tkiva i redukuju masti u telu smanjujući težinu i povećavajući izdržljivost. S druge strane beta blokatori su zabranjeni samo u nekim sportovima gde je neophodna brza reakcija ili preciznost (automobilizam, bilijar, golf, streljaštvo). Usporavanjem rada srca i smanjenjem krvnog pritiska povećavaju koncentrisanost i preciznost.

Sve prethodno navedene grupe doping sredstava su zabranjene UVEK, ali postoje i grupe koje su suštinski svakako loše po zdravlje ali su sa zakonske strane zabranjene samo U TOKU TAKMIČENJA. To su narkotici (morfin, kodein, fentanil, petidin, metadon), stimulansi (kokain, amfetamin, modafinil, efedrin, pseudoefedrin), kanabinoidi (kanabis,hašiš, THC) i glukokortikoidi ( deksametazon, budesonid, flutikazon, hidrokortizon).

Dakle, da sumiramo. Sve ove supstance se manje-više mogu pronaći u preparatima koji se povremeno ili redovno koriste za lečenje određenih stanja, međutim kada ste sportista ipak morate voditi računa da vas neznanje i neinformisanost ne bi koštali karijere. Namerno korišćenje svakako nije fer plej te stoga ne mogu reći da sportiste koji iste upotrebljavaju mogu okarakterisati kao ambiciozne i one koji su dostojni da osvoje neku titulu na grbači nekoga ko je na pošten način probao da stigne do nje.

Budite fer i uvek budite informisani šta uzimate.

Do sledećeg čitanja pozdrav

Najuspešnije mame u sportu

, 29 2024 09:17:38 +0100

Hello everybody

Danas vas na mom blogu očekuje lista najuspešnijih sportistkinja koje se osim vrhunskih rezultata na terenu mogu pohvaliti i privatnim uspehom i najvećim trofejem života, a to je dete. Mogu vam reći da je istraživanje o sportistkinjama koje su postale majke u toku svojih karijera ili nakon završetka istih bilo vrlo teško, tačnije jedna od ključnih impresija mi je da dosta sportistkinja koje su bile na vrhunskom nivou nema/nije imalo decu. To je samo pokazatelj da vrhunski sport zahteva jako mnogo truda, rada, vremena, energije i posvećenosti i da su neke od njih ipak rešile da se ostvare samo na jednom polju svog života, u ovom slučaju karijeri. Pa da počnemo...

1. Serena Williams - tenis

Nekadašnja najbolja teniserka sveta koju mnogi smatraju i najboljom svih vremena postala je prvi put majka 2017. godine. Tada njena već zavidna karijera počinje polako da se gasi iako je igrala sve do 2022. kada se nakon meča na US Openu sa Ajlom Tomljanović povlači sa terena i prepušta reket mlađim generacijama. Ipak ne možemo a da ne pomenemo sve titule koje je ikada osvojila, između ostalog da naglasimo da je ona jedina teniserka u Open Eri koja je ostvarila takozvani Career Golden Slam (osvojivši sva 4 Grend Slema i u singlu i u dublu).

319 nedelja je bila prva na WTA listi, osvojila je čak 23 Grend Slema i 4 Laureus nagrade. Da bude još veći heroj, tri meseca nakon teškog porođaja vraća se na teren i nakon 2 godine oscilacija vraća se u top10 svetskog tenisa. 2020 osvaja ASB Classic, prvu titulu nakon dobijanja malene Olimpije. Time pečatira svoju vrhunsku karijeru. I dalje važi za jednu od najplaćenijih sportistkinja sveta zahvaljujući brojnim ugovorima sa sponzorima.

2. Stefanie Maria Graf- tenis

Još jedna teniserka na ovoj listi. Rođena u Zapadnoj Nemačkoj ova žena je osvojila čak 22 titule u singlu, 4 Golden Slema,a 1988. godine čak i sva četiri Grend Slema i olimpijsko zlato. Bila je svetski broj 1 čak 377 nedelja, a onda odlučuje da se sa samo 30 godina povuče i posveti porodičnom životu. Svo to jurcanje po turnirima i svetu donelo joj je i poznanstvo sa kolegom Andreom Agasijem za koga se udaje 2001. godine i zasniva porodicu. Član je Teniske kuće slavnih.

3. Nadia Elena Comaneci Conner- gimnastika

Da razbijemo monotoniju i u ovu večnu listu najboljih uvrstimo i jednu gimnastičarku- Nađu Komaneči. Naša komšinica iz Rumunije je čak pet puta osvajala OI u svim individualnim disciplinama, a četiri puta i svetske titule. 1976, sa samo 15 godina, postaje prva i do sada jedina gimnastičarka koja je dobila perfektnu ocenu 10.0 za vežbu. Zbog političke situacije i pritisaka rumunske diktature ona se povlači 1984. godine a 1989. odlazi u Ameriku u potrazi za slobodom. Tamo upoznaje svog muža i sa njim 2006. dobija sina. Zahvaljujući svom neizmernom doprinosu gimnastici čak dve vežbe na razboju danas nose njeno ime.

4. Mariel Margaret "Mia" Hamm- fudbal

Iako ženski fudbal još uvek nije na mapi najpopularnijih ženskih sportova Mia Hamm se potrudila da se u njemu ostvari i stavi svoje ime i svoj sport u žižu javnosti. Ova žena, majka, kraljica je bila dva puta olimpijski šampion i dva puta svetski šampion. Čuveni Pele ju je uvrstio u 125 GOAT igrača najvažnije sporedne stvari na svetu. Član je Fudbalske kuće slavnih, a svoju aktivnu karijeru je završila posle OI 2004. godine. Danas živi mirnim, porodičnim životom kao majka troje dece i obavlja funkciju globalnog ambasadora FK Barselone.

Ne možemo a da ne pomenemo još neke ikone svetskog ženskog sporta poput Billie Jean King, Lindsey Vonn, Katie Ledecky, Monica Seles itd. Međutim ova lista je posvećena majkama u sportu te za njih nažalost ovde nema mesta. To naravno ne umanjuje njihov uticaj na svet sporta.

I mi "konja za trku" imamo, a naše dame nisu ništa manje uspešne i legendarne od ovih gore pomenutih. Neke od najvažnijih su:

1. Jasna Šekarić- streljaštvo

1988. zlato na OI, 1992, 2000 i 2002. srebro, tri puta prvakinja Evrope, dva puta najbolja sportistkinja Jugoslavije, tri puta najbolji strelac na svetu, pa čak i u XX veku i lista tako ide u nedogled.Ova fenomenalna žena danas je selektor reprezentacije u pištolj disciplinama, a može se pohvaliti i sinom i ćerkom koji su joj sada najveća podrška.

2. Sonja Vasić- košarka

Udajom za veslača Miloša Vasića Sonja Petrović se ostvaruje kao supruga i uskoro i majka jedne male devojčice a pre pelena i igračaka sakupljala je trofeje. MVP 2021. evropskog prvenstva na kom osvajamo zlato. Tri puta osvajačica Evrolige, tri puta trofeja za najbolju igračicu Srbije i dva puta evropsku medalju zlatnog sjaja. Nažalost nije uspela da skupi svetsko i olimpijsko zlato ali se može pohvaliti bronzom sa OI 2016. godine.

3. Svetlana Kitić- rukomet

Zvanično najbolja rukometašica svih vremena do tog priznanja došla je titulama sa Radničkim kao i medaljama sa OI i svetskih prvenstava. Igrala je do 46 godine a da ljubav prema rukometu nikad nije prestala dokazala je dve godine kasnije kada se vratila nakratko na teren. Pored slamanja čvrstih odbrana na terenu slamala je i muška srca. Udavala se četiri puta i iz tih brakova dobila troje dece. Danas živi mirnim životom vodeći jednu pekaru u Beogradu.

4. Ana Ivanović- tenis

Nakon osvajanja Roland Garosa 2008. godine provela je 12 nedelja kao svetski broj 1. Osvojila je 15 WTA turnira i važi za našu najuspešniju teniserku do sada. 2016. se povlači, udaje za nemačkog fudbalskog reprezentativca Bastijana Švajnštajgera i sa njim dobija dva sina. Danas se bavi humanitarnim radom.

5. Vera Nikolić- atletika

Pionir ženskog sporta i atletike u Srbiji. Ova vrhunska žena i sportistkinja je dva puta bila prvak Evrope na 800m i dva puta prvak Mediteranskih igara na 800 i 1500m. 1968. postavlja svetski rekord na 800m koji ruši Hildegard Falk 1971. godine. Umrla je 2021. godine kao majka troje dece i baka šestoro unučića koji će sa ponosom uvek govoriti ko je bila njihova baka.

Naravno i ovde moramo spomenuti Maju Ognjenović, Tijanu Bošković, Ivanu Španović, Milicu Mandić, Andreu Lekić itd. kao vamp žene današnjeg sporta.

Nadam se da vam se svideo ovaj članak. Ako se sa nečim ne slažete komentari su više nego dobrodošli. Ne zaboravite da sam ja ipak laik i samo veliki ljubitelj sporta, a ovim simboličnim tekstom sam htela da započnem "karijeru" u nečemu u čemu zaista uživam.

Stay tuned i čitamo se

Me, myself and I

, 27 2024 15:52:36 +0100

Hello everybody

Nadam se da će ovaj blog dopreti do velikog broja ljudi, pre svega ljubitelja i ljubiteljki sporta.

Najpre da vam se predstavim. Moje ime je Bojana Šmigić i imam 29 godina. Živim u Beogradu i po struci sam magistra farmacije. Od malena sam sanjala da postanem spiker vesti ili voditelj neke talk show emisije, terala moje roditelje da mi glume goste i gledala tv sa velikom pažnjom kako bih učila kako treba a kako ne. Kada sam odrasla shvatila sam da mi trema ne bi dozvoljavala da lepo obavljam taj posao i upisala sam i završila svoju drugu ljubav, a to je farmacija. Ipak ljubav prema novinarstvu je ostala negde u dubini čekajući priliku da se iskaže. Kada nemate iskustva mnoga vrata će vam ostati zatvorena i retko ko će vam dati šansu da pokažete da, iako niste završili školu za neki posao, možete ga obavljati možda čak i bolje od školovanih ljudi.

Ja sam rešila da probam ovako da utolim žeđ za pisanjem i to pisanjem o nečemu što jako volim i pratim a to je sport.

Nisam se nikada bavila nijednim sportom. Uvek sam bila sa druge strane ograde i pratila najviše odbojkaške i košarkaške mečeve naših reprezentacija, išla na dočeke ispred skupštine i navijala.

Zato ako neki ekspert naiđe na moj blog nek ne zameri ako ima koja greška, ipak sam ja laik

Pozdrav i čitamo se.