Libertine

Zavestanje

Pre svega,

    Zaveštanje je pesma koju sam napisao u jednom mahu i času kad me obuzela gorka melanholija i moja jetka potreba da prigovorim moralnom coveku danasnjice i izrugam se vrednostima na kojima on zasniva i odrzava ovu ideologiju nazvanu Civilizacija. Glavni motiv pesme je apsurdnost religijskih obicaja i covekova tashtina kojom on zaodeva sve svoje misli i dela i pridaje im neki znacaj reda i smisla u haoticnoj sredini suste prirode. Da bi pobedio haos, stvorio je logiku! Da bi ukrotio ferocitnu, zivotinjsku i prevrtljivu prirodu coveka, nametnuo je konvencije! Da bi ga uzdrzao od nagona i sebicnih osecanja, nametnuo je pravila i pripretio kaznom! Zvuci neverovatno, ali ceo svet ideologije je sazdan od iluzija i predrasuda i to samo da bi se postigao jedan cilj – kontrola. Jednostavno, da nema ovih nekoliko stvari koje sam malocas nabrojao vladalo bi svetom nesto drugo sto ni sam ne mogu da zamislim buduci da nisam ziveo u takvom okruzenju koje bezuspesno pokusavam da zamislim u mojim mislima.

   Bilo kako bilo, nisam pesimist (dal' ova pesma doista izgleda tako?)! Ja bih pre rekao da sam samosvestan a pesimizam i samosvesnost ne treba meshati! Zapravo, razlika izmedju njih je retko uocljiva i samo istancani umovi je mogu prozreti. Ali opet, osecam se pesimisticki duboko u dushi, ali moj um je obuzet sumnjom i nepoverenjem prema svemu sto me okruzuje. Tako, emocija koja preovladava u pesmi je skepticizam i prezir. Ona je anarhisticka i podrugljiva. Iako je pesma nedovrshena i, kao sve shto je tek ugledalo sveta, mora da se uglacha dok ne poprimi oblik kakav joj je stvaralac namenio, zeleo sam da je podelim sa svetom.

   O knjizevnim osobinama pesme, o njenom stihu, ritmu, o samoj knjizevnoj i pesnickoj vrednosti pesme, na kraju krajeva, ne zelim da raspravljam, niti da je ocenjujem vlastitim ukusom. Da li je deseterac, jedanaesterac ili dvanaesterac, nije od presudne vaznosti i nije moja namera bila da je klasifikujem; da li je po raspolozenju refleksivna ili neshto trece, takodje, nije bitno! Osim emocija, u ovoj pesmi nema nishta autobiografsko! Ona jeste subjektivna i naglashava raspolozenje, emociju, i stoga jeste lirska. Moje opravdanje (pored toga shto nisam dovoljno vesht kao pesnik) za ovaj postupak uvidecete jasno kada, u prvom pogledu na pesmu, vidite njen fizicki izgled bogalja i primetite da se sastoji iz nekoliko delova koji cak nisu ni celoviti, nego vishe podsecaju na samostalne i maglovite delove neke celine, neke cele pesme, dovrshene i jasne. Kao grancica koju sretnete negde gde lezi otrgnuta na zemlji po kojoj znate drvo, a koja je udaljena od njega. Kao prica kojoj znate pocetak, ali ne i njen svrshetak. Jer ova pesma doista nesto govori (stoga je mozda i prozna), ali ne neki dogadjaj (bar ne u fizickom smislu) vec prica pricu emocije i njen dogadjaj, opet bez zacetka i svrshetka. Cela pesma je jedan stav! Tako je treba i gledati i suditi tom stavu pre negoli pesmi. Njenoj nameri sudite a ne njenom smislu:

                              Zaveshtanje

                   Tonem u glib poroka bede.
                   Časak za časkom, dublje i dublje.
                   Ne uze me opir stra'! A rašta?
                   Meni se oči u smrti ne lede!

                   Ne ištem ruke popova milost.
                   Njegova opela da utaba mi put.
                   Oprost dušmana, suza narikača,
                   Što sjaje oči moga groba pratilaca.

                   Suze moje mati sto kvase tlo,
                   Nemošto telo u crno uvijeno,
                   Modro, belo lice k'o avet iz Ada.
                   (Trice i kučine mi sada!).
                   ____ ___ ____ ____ ____ ____ ____ ____

                   Jedini od majke – bede mnogih brat!
                   Poživeh tek dvadeset leta.
                   Odrastoh uz sebi slicne – sirot!,
                   Dalje od majčine mile i doma sveta.

                   Oca mi nema, s'rodjenja pobeg'o
                   Pijanica stara, ispi mi kolevke dara
                   Zidar vešt, mnogo je žena zaveo
                   Al' hulja!, - ne zazire od božijeg kara!

                 Slovo učih u zidine škole rdje,
                   Al' ucitelj sebe sama bejah.
                   Ugled činovnika osorom osporavah.
                   Svetovni običaji podmeha mi orudje.

                   Za tle ovo kruto nepodesan
                   Bespar! Ni ubogom par!
                  "Udesa svog krivac ti si!" svet me kori.
                  "Mlad sam," velim, "grešnih bol me ne mori."

                   Od života kushan nisam, savest mi mlaka.
                   Ne birah strana, ni raznih mu opredeljenja.
                   Čednog morala, ne primah sude mnenja,
                   Al', ah! mene je moja naiv raka!

   U me' vere nema, ničije volje sužanj
                   Suveren! Jedino oseta rob i služanj.
                   Crkava, svetaca, svih ludila ti'a
           Jetko se odrekoh, molitve se nikad čatia.

                   ____ ____ ____ ____ ____ ____ ____ ____

                   O sudbo zlosna! O majko kleta!
                   Zašto me dadoste u ova sveta!?
                   Gore: okova rob života veka.
                   Dole: smrti zrtva zanaveka.

Veliko Zaveštanje

U zelji da se unekoliko odužim pesniku Vijonu za njegove izvanredne stihove ovim sitnim i skoro nedostojnim činom zahvalnosti, objavicu nekoliko pesama iz Velikog Zaveštanja (nažalost, zbirka njegovih pesama u prepevu Sranislasa Vinareva vise nije u mom posedu, ali sam bio toliko srecan sto sam mogao nauciti napamet deo stihova koje ću izneti ovde bez uzdržavanja):

Франсоа Вијон

Le Grande Testamente

Франсоа Вијон – „Велико Завештање“, у препеву и избору Станисласа Винарева.

Велико Завештање

Избор

Napomena: download u pdf verziji: Veliko Zavestanje

Fransoa Vijon, elegicar, hulja, vucibatina, pijanica i pesnik humanist.

Fransoa Vijon, elegicar, hulja, vucibatina, pijanica i pesnik humanist.

Zavestanje ili opomena?

Veliki francuski pesnik srednjega veka; svojim delom i mislju zaloznik svih dobi i narastaja; Fransoa Vijon! pise, ogorcen i u zajedljivog besa zanosa, izgnan i okrivljen od drustva koje zigose patnike i osudjuje jadnike... Drustvo, koje decu svoje rdjave birokratije i neetickog nahodjenja prozdire i tamnici u strasnim mukama. Zanavek!

Srednjovekovna tiranija olicena u popovskoj odori koju simbolise "Konstantina cara snev", crux ordinaria, kojemu je Vijon bezuslovno odan u svoj njegovoj pravicnosti i nebeskoj pravednosti, a koje je pokorilo, okovalo i nicice bacilo sve narode sveta. Taj prevrtljivi papski credo, koji zapoveda veru i milosrdje i pokornost, prvo Kanonu, usledno dalje, Crkvi i njenim cinovnicima pa, skraju, i Hristu; tj. prvo, knjizi, ljudima cije crno mastilo i nestresnjen uput za ljudski rod jedino boji reci tih knjiga i, naposletku, Judejskom Proroku! Srednjovekovna Crkva je u svojoj krutoj i slepoj poboznosti sasvim nemoralna. Njena sveopsta i svevremenska ljubav i milosrdje ne trpe neistomisljenike. Njihova smernost proganja ideju i misao. Njihova blagost - podozriva je! Njihovi blagoslovi - opominju i prete! Kaludjerska odricanja - nezasita su u otimanju! Njihove svete vrline su ohole i prekorne. Njihove devize poducava ostrica maca. Drustvo je bila Crkva, a Crkva tamnica ljudske svesti. Svest je cesto tamnicila medju hladnim i mracnim zidovima tog zdanja tastine i dekadence! Nauka, razum i slobodna misao robovali su fanatizmu religijskom. Svetlost je bila sluskinja mraka. Sinonimi za drustvo toga vremena su bili: crkva, mrak i fanatizam, a rec antonim jos ne bese izumljena tada. Stado bese jedno, vezano neznanjem u lance straha, a medj' stadom, individualnost je bila fizicki atribut i puka brojcana i matematicka vrednost. Vijon vidi!

Bilo je neophodno boriti se. Bilo je potrebno uteci iz mraka. Kultura je zvala da je se ljudski rod primi i sa svih strana nehotimicna i sasvim predvidljiva lavina prigovora i protesta pretocena u reakciju, u pobunu!, dize se, i ono sto je vreme tako dugo i verno kovalo, covecanstvo je, dok jos bese uzareno i vrelo, iskovalo i oblikovalo u pokret, sasvim nov, za odbranu covekove casti i povracaj njegovog zgazenog dostojanstva mu. Sloboda je vapila. Sloboda je bezmalo morala da rodi slobodoumnike i pravednike koji ce siriti njeno slovo svesti i znjanja i za svog mladozenju izabrala Razum. Dosao je cas da se probudi prometejski duh u zivlju srednjeg veka i, kako to neodlozno biva, sirom zemlje evropske, kao pupoljci osnazeni svetloscu sunca i snagom prirode protiv zimske hladnoce, nikli su novi ljudi i nova osecanja. Nuzda je gonila duhove uzavrele. Ucmala sadasnjost je morala da ustukne pred neminovnoscu i utece u reku toka i tecenja. Ta reka znacila je progres. Ta reka bila je civilizacija! Rodjeni su novi ljudi, veliki delima, preveliki, a opet, rastom nasih visina, koji ce sluziti jedino svom ljudstvu i njegovom razumu i koji za oruzje imaju samo knjigu i na svojoj strani predodredjenost za napredak covekov. Tim ljudima i Vijon je bio vican! On je njihov brat po stremljenju i drug po cilju plemenitom. Za orudje svoje protiv ludosti i jednostranosti u coveka srednjeg veka izabrao je poeziju, bespostedne stihove i prkosne slikove i njima zigosao malodusne i uskogrude, lukavstvo i varvarstvo odezde manastirske i pameti lisicije. Jos vise, dovitljivost i pronicljivost karaktera njegova, nije previdela besmislicu i laz u teoloske traktate i nametnute imperative moralne, vec je, vodjen milenijumskom mudroscu narodnom, uvideo divljastvo u teoloskim tananim i uglacanim sofizmima i ukrasenom slovu, i podrugljivoscu razjario njihovu gordost. U bahatom prizvuku njegovih stihova bilo je vise poboznosti nego u popovske liturgije. Njegovo je pero navodio fatalizam, jer u njegovim profanim i cinicnim slikovima bese vise milosrdja, pravde i milje, nego u papskom blagoslovu. Njegov duh bese prosveceniji, jer se, u tezini oskudnog materijalnog zivota, teskih patnji tamnicenja, mukama na koje je bio stavljen, u siromastini i bedi, naucio skromnoscu i prastanju. Njegov samaricanin bese nikogovina! Patnja i vesala, to je zivot njegov, od zivota zemaljskog! To mu je udeljeno kao po vecnoj kazni, a njegov povracaj zemlji je mnogostruko vredniji od nepravicnosti kojom je za zivota tretiran - njegov poklon dzelatu je njegova poezija i zavestaj njegovih boli, i njegovi stihovi vecma su opomena zivotu i nepravdi, coveku i zlu.

U odbranu izvornog i blazenog propovedanja Hristove ljubavi i pravde, verodostojnosti i autenticnosti njegovog ucenja, i, podjednako umoljen socijalnom savescu, ostar u recima, nedvosmislen u idiomima, u stihu setnom, tugaljivo, moleci, klececi, pozivajuci, opominjujuci, ismevajuci, kuneci... njegov glas i prazaicnost se i danas podjednako snazno cuju; njegovi pronicljivi stihovi odzvanjaju kroz vekove i narastaje; ...tako Vijon pise! I vise, tako Vijon peva: u suzama, osmehom, ogorcen, gladan, nazebo, zedan, mrtav! Peva...

Njegov senzibilitet i pesnicka vestina su, u istinu, dorasli njegovoj visevekovnoj reputaciji; njegov licni dozivljaj patnje je licni dozivljaj patnje svakog coveka ponaosob i covecanstva u celosti; njegova osecanja su nasa, pripadaju svima; on je genije pesnicki, on deli sa nama svoj istorijski genij i svevremensku opomenu i svetlost, a opomena i svetlost su nasi vodici kroz mnoge puteve kojima ce covecanstvo jos imati ici; ako Vijonovo zavestanje nije dovoljno smerna i snazna opomena razumu, onda, dopustam, neka covecanstvo koje zivi bude dokaz genija poezije.

Libertine,

5.10.2008.