feminizam

Khalida Messaoudi 2/2

, 08 2009 16:05:26 +0100

U rastućem konfliktu između vladajuće partije FLN i islamističke partije FIS Mesaudi je predstavnica „treće sile“, koja zahteva i podržava demokratski Alžir, koji će respektovati tradicionalne razlike mnogobrojnih naroda: „Ja sam protiv starih snaga FLN-a, koje gotovo 35 godina sistematski uništavjau Alžir, kojima je uspelo da pred sobom imaju hiljade mladih gotovo nepismenih ljudi, bez posla i stana. Ja ne želim ni jedno od ponuđenih društava i borim još od 1979. godine se za drugi model.“

FLN-ova država, koja je proglasila islam za državnu religiju, islamističkom pokretu nije pružila nikakav otpor, nego ga je pokušala instrumentalizovati protiv demokratskog i građanskog pokreta. Demokrate i žene sve su više postajale žrtve terorističkih akcija, koje se uglavnom pripisuju islamističkim grupama, ali grupama koje finansira arapska država. Ove akcije su s početka imale veliki odek i u stanovništvu, obzirom da se dobro smišljenom politikom davala pomoć najsiromašnijim u džamijama, a besperspektivnoj mladeži ponudila se kakva-takva slika sveta. Žene, ukoliko se nisu priključivale islamističkom pokretu, bile su cilj islamističke propagande koja ih je proglašavala grešnima, a i same su bile krive ukoliko nisu mogle pronaći posao, iako je s početka 90-tih godine jedva svako stoto radno mesto bilo dodeljivano ženi.

Kada je 1991. godine Islamski sveti front na prvom prebrojavanju glasova za parlamentarne izbore osvojio 42% glasova, vojska je prekinula izbore. Mesaudi i drugi demokrati pozdravili su prekidanje izbora zbog straha od uvođenja islamske države po ugledu na Sudan ili Iran. Kada je 1992. godine bivši vojnik Muhamed Budiaf imenovan za predsednika, ona je radila u njegovom savetodavnom gremiju, s obzirom da se on zalagao za demokratske reforme. U junu iste godine Budiaf je ubijen pred uključenim kamerama. Nakon toga došlo je do ciljanih atentata na demokrate i intelektualce. Osvetničke akcije vojske nisu išle u prilog civilima, već islamističkim grupama. Broj do sada palih žrtava od prekida izbora procenjuje se na 30.000 do 40.000. 12.6.1993. godine Mesaudi je postala žrtva javne smrtne presude, tzv. „fetve“ koja ju je proglasila „divljači za odrstrijel“.

Mesaudi se odlučila da ostane u svojoj domovini, a ne da pokuša pobeći u inostranstvo kako su to radili mnogi progonjeni. Od tog dana ona živi u podzemlju i svaki dan menja mesto boravka, a podržavaju je njena rodbina i prijatelji. Morala je prestati sa svojim radom kao nastavnica. Postala je simbolom otpora. Uspela je pukim slučajem preživeti dva atentata. Njen politički rad se, uprkos najtežim uslovima nastavlja: U novembru 1993. godine izabrana je za jednu od potpredsednica „Pokreta za Republiku“ (Mouvement pour la république, MPR). Ona u svojim govorima kritikuje i neaktivnu ulogu zapada i neumorno ukazuje na desetine hiljada civilnih žrtava u ovom „ratu protiv naroda“, te posebno naglašava povredu prava žena.

1997. godine na otvorenoj listi RCD-a ona je izabrana u Parlament. S tim u vezi bitna je njena kampanja „Milion potpisa“ kojom pokušava promeniti zakon o porodičnom pravu u korist žena. Kada je nakon krvavog ugušivanja protesta berbera ona dala izjavu solidarnosti, njene dugogodišnje kolege su je isključile iz partije. Ona smatra da je razlog za to zapravo njena borba za prava žena. Kalida Mesaudi je jedan od organizatora udruženja "S.O.S. Femmes en Détresse".

Khalida Messaoudi 1/2

, 08 2009 15:58:01 +0100

Kalida Mesaudi je tačno četiri godine starija od njene zemlje Alžira, koji je 1962. godine nastao nakon krvavih borbi za osvajanje nezavisnosti i oslobođenje od francuske kolonijalizacije. Rasla je sa dva brata i dve sestre u uglednoj kabiliskoj porodici. Tu je i upoznala alžirski islam koji je u svom izvornom obliku dosta tolerantan: Svaki čovek je odgovoran samo Bogu, a privatnost vere se poštuje.

Otac, državni službenik, hteo je da joj pruži što je moguće bolje vaspitanje. Tako je Mesaudi posećivala veoma uglednu žensku gimnaziju. Ovde se morala susresti sa arabizacijom školstva, jednom od mnogih pogrešnih odluka vladajuće socijalističko-vojne partije jedinstva FLN (Front nacionalne slobode), te sa sistemom kojeg su obežavale korupcije i prividna privreda. 1982. Mesaudi je počela raditi kao nastavnica matematike. Ona se pokušala boriti protiv arabiziranja i islamiziranja obrazovnog sistema, te se zalagala za održanje svetskog standarda u vaspitanju dece.

Tek početkom 80-tih godina po prvi put se politički oglasila, kada se izjasnila protiv novih po žene nepravednih zakona FLN-režima. Novi izborni zakon odobravao je muškarcima da glasaju umesto njihovih žena. Novi zakon o porodičnom pravu, potcrtavao je da žene celi svoj život ostaju zavisne od muških pripadnika svoje porodice, dakle od njihovih supruga. U brakorazvodnom pravu, te u zakonima o nasledstvu žene su bile oštećene. Ovi zakoni predstavljali su kršenje Ustava, koji je i za žene i za muškarce propisivao jednaka prava i obaveze. Zajedno sa feministkinjama, komunistkinjama i starim partizankama iz oslobodilačkog rata Kalida Mesaudi sakupila je 10.000 potpisa protiv novih propisa porodičnog prava i sa hiljadama žena organizovala demonstracije na ulicama. Zakon o putovanjima zbog stvarno jakog pritiska žena morao je biti povučen, ali je zakon o porodičnom pravu, ipak, uspostavljen 1984. godine. Ovo je bio još jedan korak vlade koja je zemlju udaljavala od demokratije i vodila je prema islamizaciji.

15. marta 1985. godine Mesaudi je sa svojim saradnicama i istomišljenicama osnovala „Udruženje za jednakost muškaraca i žena pred zakonom“, koje je postojalo do 1989. (="Association pour l’egalité devant la loi entre les femmes et les hommes"), ona je postala preteča građanskog alžirkog pokreta za prava žena, osim toga ona je velika simpatizerka kulturnog pokreta Kabila koji zahtevaju priznavanje njenog jezika i kulture.

1988. godine nakon veoma teških nemira vlada se odlučila da demokratizacijom potraži izlaz iz teške socijalno-ekonomske situacije. Ovo je imalo za posledicu organizovanje više od 50 partija i časopisa koji su kritikovali vladu. Ovo otvaranje nije dozvolilo organizovanje samo levičarsko-liberalnih partija kakva je bila RCD (Udruženje za kulturu i demokratiju) kojem je bliska bila i Kalida Mesaudi, već i organizovanje islamističkih partija kao što je FIS (Islamski sveti front). 1990. godine Mesaudi je osnovala feminističko „Nezavisno udruženje za dobivanje prava žena“ ("Association indépendant pour le triomphe des droits des femmes" AITDF), i postala njegova predsednica.

Clara Zetkin 2/2

, 14 2008 18:53:36 +0100

Klara Cetkin je u SPD-u sa Rozom Luksemburg, bliskom prijateljicom i poverenicom bila jedna od glavnih ličnosti levog revolucionarnog krila partije. U debati o revizionizmu na početku dvadesetog veka sa Rozom Luksemburg napada reformističke teze Eduarda Bernštajna.

Cetkinovu je veoma interesovala ženska politika, uključujući borbu za ravnopravnost i pravo glasa za žene. Razvila je socijaldemokratski ženski pokret u Nemačkoj; od 1891. do 1917. pisala je za SPD-ove ženske novine Die Gleichheit (Jednakost). Godine 1907. postaje vođa novoformirane "Ženske kancelarije" u SPD-u. Organizovala je proslavu prvog "Međunarodnog dana žena", 8. marta 1911.

Tokom Prvog svetskog rata, Klara Cetkin je sa Karlom Libknehtom, Rozom Luksemburg i drugim uticajnim političarima iz SPD-a odbacila partijsku politiku Burgfrieden (primirje sa vladom, obećanje o uzdržavanju od svih štrajkova tokom rata). Uz druge antiratne aktivnosti, Cetkinova je ortanizovala međunarodnu žensku antiratnu konferenciju u Berlinu 1915. godine. Zbog antiratnih stavova bila je hapšena nekoliko puta tokom rata.

1916, Klara Cetkin je bila jedan od saosnivača Spartakističke lige i Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke (USPD) koja se 1917. otcepila od svoje matične partije, SPD-a, zbog neslaganja sa njenim proratnim stavovima. Januara 1919, nakon Nemačke revolucije novembra prethodne godine, osnovana je KPD (Komunistička partija Nemačke) kojoj Klara Cetkin pristupa i predstavlja je od 1920. do 1933. u nemačkom parlamentu. Intervjuisala je Lenjina o "ženskom pitanju", 1920. i transkript intervjua se može naći na [1] (na engleskom).

Do 1924, Klara Cetkin je bila član centralne kancelarije KPD-a; od 1927. do 1929. bila je član partijskog centralnog komiteta. Takođe je bila član izvršnog komiteta Komunističke internacionale (Kominterna) od 1921. do 1933. Godine 1925. izabrana je za predsednika nemačke levičarske humanitarne organizacije Rote Hilfe (Crvena pomoć). Avgusta 1932, kao predsedavajuća Rajhstaga po starešinstvu, pozvala je narod da se bori protiv nacionalsocijalizma.

Kada su Adolf Hitler i njegova Nacional-socijalistička nemačka radnička partija preuzeli vlast, Komunistička partija Nemačke je izbačena iz Rajhstaga, nakon požara u Rajhstagu, 1933. Klara Cetkin poslednji put odlazi u egzil, ovoga puta u Sovjetski Savez. Tamo je umrla 20. juna 1933, sa skoro 76 godina. Sahranjena je kod zidina Kremlja u Moskvi.

Clara Zetkin 1/2

, 14 2008 18:43:00 +0100

Klara Cetkin, devojačko prezime Ajzner (nem. Clara Zetkin, Eißner; 5. jul 1857 — 20. jun 1933), bila je uticajni nemački socijalistički političar i borac za ženska prava. Do 1917. je bila aktivna u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke, a zatim je stupila u Nezavisnu socijal-demokratsku partiju Nemačke (USPD) i njegovom ekstremnom levičarskom krilu, Spartakističkoj ligi - koja je kasnije postala Komunistička partija Nemačke (KPD), koju je ona predstavljala u Rajhstagu tokom Vajmarske Republike od 1920. do 1933.

Školujući se za nastavnicu, Klara Cetkin se povezala sa ženskim i radničkim pokretom u Nemačkoj od 1874. 1878, postala je član Socijalističke radničke partije (Sozialistische Arbeiterpartei, SAP). Ova partija je osnovana 1875. spajanjem dveju prethodnih partija: Opšte nemačke radničke asocijacije (ADAV), koju je osnovao Ferdinand Lasal i Socijaldemokratske radničke partije (SDAP) Augusta Bebela i Vilhelma Libknehta. Godine 1890. njeno ime je promenjeno u današnje - Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD).

Zbog zabrane socijalističkih aktivnosti koju je u Nemačkoj uveo Bizmark, 1878, Klara Cetkin je prešla u Cirih, 1882. a zatim je otišla u egzil u Pariz. Tokom boravka u Parizu igrala je važnu ulogu u osnivanju Socijalističke internacionale. Takođe je uzela prezime svog partnera, ruskog revolucionara Osipa Cetkina sa kojim je imala dva sina. Kasnije je bila udata za umetnika, Georga Fridriha Cundela od 1899. do 1928.

Olympe de Gouges 2/2

, 14 2008 18:27:58 +0100

Potaknuta revolucionarnim događanjima 1789. sve više se okretala prema politici. De Guž je bila redovna posetiteljka sednica Nacionalne skupštine. Svoje ideje pretočila je u predloge socijalno-političkih mera, koje je štampala o svom trošku i lepila kao plakate po Parizu. Na taj način je o njoj diskutovao ceo Pariz.

Svojom Poveljom o pravima žene i građanke Olimp de Guž bila je prva osoba koja je formulisala zaista opširna ljudska i građanska prava. Član 1. glasi: Žena je rođena slobodna i ostaje jednaka muškarcu u svim pravima. Socijalne razlike mogu se opravdati samo blagostanjem zajednice.

Ova deklaracija je postigla veliki ugled u celoj Francuskoj, ali i u inostranstvu. Njen spis "Tri urneka ili dobrobit domovine" doveo je do njenog hapšenja. Ovo je dalo povoda da se u Olimp de Guž prepozna pripadnica partije žirodinaca, koja je istovremeno (maj/juni 1793.) bila izbačena iz Konventa. De Guž je u svom spisu predložila referendum na kojem bi narod glasao o tri predložena oblika vladavine: "Republikanska vlada, jedna jedina i posredna, federativna vlada ili monarhija". Pored toga u decembru 1792. godine ona je javno, pre svega iz humanih razloga, stala u odbranu kralja. On je želela promenu društva, ali ne putem besmislenog nasilja, već putem reči, objavljivanjem spisa i apelima na zdrav razum. Time je ona - uprkos razlici između nje i Rusoa - ostala prava zastupnica prosvetiteljstva.

De Guž je došla pred tribunal Revolucije. Obe akcije, njen spis, te njen istup u odbranu kralja protumačeni su kao zalaganje za monarhiju. 3. novembra 1793. godine Olimp de Guž je giljotirana.

Olimp nije osuđena samo kao pripadnica partije žirondinaca, već i kao borac za prava žena. Njene reči su nastavile da žive i posle nje: "I pored svih intriga, i pored svih stranaka čije su strastvene borbe podelile Francusku, odabrala sam za sebe sasvim novi put, oslanjajući se samo na moje sopstvene oči, slušajući samo moj unutrašnji glas, usprotivila sam se tlačiteljima i svoj sam život žrtvovala Revoluciji."

Olympe de Gouges 1/2

, 14 2008 16:46:57 +0100

Olimp de Guž (rođena Meri Guž 7. maja 1748. – pogubljena 3. novembra 1793.) je bila francuska spisateljica i revolucionarka i borac za prava žena za vreme Francuske revolucije. Napisala je čuvenu Povelju o pravima žene i građanke.

Olimp de Guž je rođena 1748. u Montobanu u blizini Tuluza u južnoj Francuskoj kao Mari Guž. Njeno poreklo bilo je malograđansko. Iako je bila jednako pametna, kao i lepa, njenu inteligenciju nisu poštovali i unapređivali: gotovo da nije znala čitati i pisati, a kao neko poreklom iz južne Francuske nije znala govoriti ni čisti francuski jezik. Svoja dela kasnije je diktirala sekretarici.

Uprkos mnogobrojnim manama: „pogrešan“ pol, „pogrešno“ poreklo, loš odgoj, bez imetka i još pored toga još udovica, Mari Guž nije želela da se prepusti životu kakav ju je očekivao. Ona se preselila u revolucionarni Pariz, gde je sama sebi dala lepo ime „Olimp de Guž“, te stupila u kontakt sa obrazovnim krugovima i kulturnim društvima. Živela je od darova koje su joj davali njeni ljubavnici, koji su istovremeno plaćali i njene troškove, a klevetu da je kurva prihvatila je kako bi ostvarila svoj san - želela je postati spisateljica.

Olimp de Guž pokušala je zaraditi za život kao autorka pozorišnih komada. Godinama se borila za postavku svojih predstava u konzervativnom i kralju podređenom teatru Komedi France. Već jedna od njenih prvih predstava u Parizu je postala političko pitanje. U komadu "L´Esclavage des Nègres" (ropstvo crnaca) obradila je ropstvo u kolonijama Francuske. Već nakon tri izvedbe gradonačelnik Pariza zabranio je predstavu. U novinama je de Guž bila ismejana.

Ogorčena napisala je: Čemu ova predrasuda usmerena prema mom polu? Zašto se kaže, što sam više puta čula, da Komedi France ne bi trebalo da postavlja predstave žena na scenu? Ja sam žena, ne tako bogata ... zar ženama nikada neće biti dozvoljeno da na strahote siromaštva odgovore nekim drugim sredstvom?

...

, 30 2008 22:20:25 +0100

A sad nesto opustenije :)

, 30 2008 22:14:07 +0100

Međunarodni dan žena - 8. mart 2/2

, 30 2008 22:11:22 +0100

Demonstracije povodom Međunarodnog dana žena u Rusiji bile su prvi stadijum ruske revolucije. Nakon oktobarske revolucije, boljševička feminstkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane državni praznik, i tokom sovjetskog razdoblja se koristio za obeležavanje "herojstva radnica".

Međutim, u mnogim komunističkim državama taj je praznik izgubio svoju ideološku osnovu i postao prilika muškarcima za iskazivanje ljubavi i poštovanja prema pripadnicama suprotnog pola, posluživši kao svojevrsni pandan Danu majki i Danu zaljubljenih u zapadnim državama.

U Čehoslovačkoj se Dan žena za vreme komunističkog režima pretvorio u parodiju, te je ukinut nakon baršunaste revolucije. U Mađarskoj je, pak, običaj poklanjanja cveća ženama zadržao i nakon pada komunizma.

Dan žena je ostao državni praznik u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji, Mongoliji i Tadžikistanu, a obeležava se cvećem i poklonima.

Na Zapadu se Međunarodni dan žena uglavnom prestao obeležavati 1930-ih, zbog toga što ga povezuju s komunizmom. Međutim, 1960-ih su ga ponovno počele slaviti feministkinje. Godine 1975. koja je proglašena Međunarodnom godinom žene, UN su službeno počele obeležavati Međunarodni dan žena.

Danas mnoge organizacije u svetu, obeležavaju Međunarodni dan žena, a neke se nastoje izboriti da postane državnim praznikom u kojima to još nije slučaj.

Međunarodni dan žena - 8. mart 1/2

, 30 2008 22:09:14 +0100

Međunarodni dan žena obeležava se 8. marta svake godine. Tog dana se slave ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnika ženskog pola. Prvi Dan žena je obeležen 28. februara 1909. u SAD-u deklaracijom koju je donela Socijalistička partija Amerike. Između ostalih važnih istorijskih događaja, njime se obeležava i požar u fabrici Triangle Shirtwaist u Njujorku 1911. godine kada je poginulo preko 140 žena.

Ideja za obeležavanjem međunarodnog dana žena pojavila se prvi put početkom 20. veka u doba brze industrijalizacije i ekonomske ekspanzije koja je često dovodila do protesta zbog loših uslova rada. Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. u Njujorku. Tekstilne radnice su protestovale zbog loših uslova rada i niskih plata. Demonstracije je rasterala policija. Te iste žene su osnovale sindikat dva meseca kasnije.

Protesti 8. marta događali su se i sledećih godina, od kojih je najpoznatiji bio 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Godine 1910. prva međunarodna ženska konferencija bila je održana u Kopenhagenu u organizaciji Socijalističke Internacionale te ustanovila „Međunarodni dan žena“ na predlog slavne nemačke socijalistkinje Klare Cetkin. Sledeće godine je Međunarodni dan žena obeležilo preko milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Ti događaji su koincidirali s požarom u fabrici Triangle Shirtwaist u Njujorku, nakon koga su slabe mere sigurnosti na radu okrivljene za veliki broj žrtava. Na početku Prvog svetskog rata žene širom Evrope su 8. marta 1913. održale demonstracije za mir.