Све у причама бива

По мирису ће вас познати

, 08 2026 18:52:53 +0200

"Ако Мене гоне и вас ће."

И на послу и у породици.

Долази време.

https://youtu.be/wtLO_DSgQhg?si=tfmv4PtWcUZ3H5HL

Запад против Цркве

, 06 2026 11:22:30 +0200

Слободан Антонић: Запад против Цркве

https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-zapad-protiv-crkve

Песмо моја

, 21 2026 10:33:12 +0100

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја, замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, –

Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја, већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца што се силно љубе.

Јован Јовановић Змај

https://youtu.be/tb0H-ZudIYA?si=FD0ENLWyY9vP-BMD

Црква није у кризи, ми јесмо

, 09 2026 14:22:18 +0100

Једном је Христос ушао у храм и преврнуо столове трговаца. Данас, гомила улази у храм са намером да преврне Христа. И то не зато што разуме шта се тамо дешава, него зато што јој смета што се тамо дешава нешто што не може да контролише, коментарише, хештегује и претвори у мишљење.

Кад човек изгуби Бога, не напада одмах Бога. То је сувише апстрактно. Он прво напада Цркву. Јер је видљива. Јер ћути. Јер не игра игру.

У времену када свако има став, глас, профил и потребу да буде морални центар васељене, једини прави непријатељ постаје онај ко одбија да у том циркусу учествује. А Црква управо то ради. Не демантује. Не објашњава.

Не улази у расправе. Ћути. И тим ћутањем сведочи више него што хиљаде твитова могу да произведу.

И онда почиње оптужница.

Црква је режимска. Црква је издајничка. Црква је пасивна. Црква је компромитована.

Не, драги моји. Ви једноставно не знате шта је Црква. А то што је нападате, само открива шта сте ви.

Црква није једна глава која мисли уместо вас. Црква није Патријарх. Патријарх је човек. Смртан, грешан, пролазан. И одговараће Богу, не вашем фејсбук трибуналу. Црква је нешто знатно непријатније за савремени ум: она је присуство Бога у свету које не зависи од вашег мишљења.

Ви бисте да верујете, али под условом да Патријарх говори оно што ви мислите. Политички, наравно. Не тражите Христа, тражите идеолошко огледало и политичку потврду себе. И кад га не добијете, проглашавате кризу вере. Не своје — него црквене.

То је као да неко дође у болницу и љути се што лекари не аплаудирају његовој дијагнози.

Ко данас најгласније оптужује Цркву за „моралну издају“, по правилу није човек који пости, моли се и долази на Литургију. Не зато што су ови други аутоматски бољи, већ зато што ови први од Цркве не траже спасење, него савезништво. А Црква, на њихову велику жалост, није револуционарна организација. Њен оснивач није организовао протесте против Рима. Није правио петиције. Није подизао барикаде. Победио је свет на Крсту, што је метод који се тешко уклапа у логистику уличног активизма.

„Царство моје није од овога света“ није поетска метафора. То је програмски документ.

Црква, дакле, неће да виче. И ту настаје проблем. Јер савремени човек верује само у оно што виче. Што се оглашава. Што има саопштење. Што реагује.

Црква не реагује. Она сведочи.

И то вас излуђује.

Јер ако она не учествује у вашој буци, онда вашој буци нешто фали. А то „нешто“ је смисао.

Црква није Порфирије. Као што ни породица није један рођак који вас нервира на слави. Али савремени ум воли персонализацију: „СПЦ“ је Порше, епископ са председником, поп који пуши. То је згодна карикатура, јер ослобађа од потребе да се разуме шта Црква заиста јесте.

А СПЦ је преживела Турке, Немце, комунисте, забране, конфискације, стрељања, прогоне, и – што је најтеже – сопствени народ. Преживела је јер није зависила од режима, него од Литургије. Од предања. Од нечега што не може да се укине декретом, нити обори твитом.

Да, у Цркви има лоших људи. Шокантно откриће: Христос је имао Јуду у ужем кругу сарадника. Па ипак, није распустио апостолат због кадровске грешке.

Али савремени верник би вероватно предложио ребрендирање. И ту долазимо до кључног неспоразума: људи хоће „праву Цркву“, одвојену од „институције“. То је најкраћи пут да завршите са Црквом у сопственој глави, где сте и Патријарх и Сабор и Свети Синод. То се у историји зове протестантизам, гуру култура и религиозни егоцентризам.

Црква није идеална. Црква је реална. Састављена од грешних људи који се кају, не од савршених људи који коментаришу.

Ви тражите правду, али не као плод покајања, него као алатку за освету. Тражите да Црква стане уз ваш гнев. А она је ту да вас од гнева лечи.

Црква ћути јер нема шта да докаже. Она се већ „изјаснила“ пре две хиљаде година. На Голготи. Крвљу, не саопштењем.

И зато је не подносите.

Јер не можете да је употребите.

Не можете да је уклопите у наратив. Не можете да је инструментализујете. Не можете да је натерате да аплаудира вашој моралној узнемирености.

А вама не треба љубав. Вама треба аплауз. Црква вас гледа онако како Бог гледа човека: са љубављу, али без илузија. Зна колико сте бучни, колико уплашени, колико гладни признања. И не осуђује вас. Али вам ни не повлађује.

И то је увреда коју јој не можете опростити.

Зато што Црква није у кризи. Ви сте.

Не желите ви подршку Цркве, већ себе са ореолом. А Црква је дала огледало.

Патријарх је достојан, Црква је достојна. А народ? Теже мало.

Радован Јеринић

Лекција из историје

, 07 2025 00:09:26 +0100

Прелазак Рубикона као укидање демократије илити: "Нећете имати ништа али ћете бити срећни. (Клаус Шваб) "

"Фактички је демократија у Риму нестајала сто година. Њено умирање је начето у време браће Граха и Гаја Марија, кад су се сукобили на једној страни они, а на другој Сула, као први диктатор Рима. Заправо су се сукобиле две групе богаташа, од којих је група браће Граха и Марија позвала у помоћ народ, јер није могла да се ослони на војску, коју је контролисала друга група. Они су имали неку представу о томе да ће помоћу масе, побудаљеног народа Рима, који је тад имао готово милион становника, да ће они успети да се наметну и да буду Сула уместо Суле. Нису они мислили да дају правду никоме, слободу или било шта, већ да се помоћу народа они попну на власт. Илузија је да ће народ сам да постави неку идеологију око које ће се борити; њега увек воде и контролишу или богати, или искусни. Услед сталних ратова Рима, а у демократији, ратови су били вођени помоћу грађана Рима, јер није било професионалне војске. Грађани Рима су имали војну обавезу, која је трајала од 19 до 30 година. И они су ратовали по седам-осам година; Цезар је у Галији био осам година. Војници оду, нема ко да обрађује земљу, нема ко да брине о домаћинству. Жене и деца покушавају да раде у домаћинству али губе; најме паре од зеленаша, не могу да врате, узму им се имања, они немају где и као сиротиња оду у Рим да просјаче, проституишу се, да би могли да животаре. И тако се Рим са неких сто хиљада напунио на милион људи. Тако је настала грађанштина римска. И онда је та грађанштина почела да бива звана од стране једних олигарха против других. У једној ситуацији је Марије позвао тридесет хиљада римских грађана да се скупе, као критична маса, на Циркусу Максимусу, где их је Сула позвао на договор да чује шта хоће. Кад су ушли у Циркус Максимус, он је затворио врата, пустио преторијанце и они су их све поклали. Пишу хроничари да је крв текла друмовима Рима. То тако траје до једног момента када земља, услед грађанских ратова, услед парализе привреде, где више нико ништа не ради него трају само ти урбани ратови, почиње да бива битно гладна. Изгубљена. Она сад живи само од пљачке. Читав Рим сад зависи од тога да ли ће Цезар нешто послати из Галије. Он тада почиње да спроводи све оштрију пљачку Гала, буквално их држи гладнима да би слао у Рим, али ни то не бива довољно. И прелази Рубикон, укида демократију, не формално - Сенат остаје и даље, али Цезар у Сенат уводи бивше робове и потпуно мења карактер система и трампи се са народом. Мерицу жита од 400g добијао је сваки становник Рима, а заузврат је изгубио сва политичка права. И они су то једва дочекали: да трампе слободу за нешто хране.

Свака сличност са овим што данас Срби раде је случајна. "

Демократију као диктатуру новца, у којој је памет талац, неће сменити оловка већ оно што је старије од ње - крв. Свака демократија завршава се цезаризмом. То је крај једне цивилизације и прелазак у другу. А ми управо гледамо како Хришћанску културу замењује егзистецијализам, и веру у Судњи дан смењује - хепиенд: све што почнем биће добро, а то добро је релативно и прилагођено потребама.

Наш буџет се већ данас пуни сивом економијом. Такозвана наша телевизија већ је извела трећи сталеж и прави четврти, којем је крилатица: у се, на се и пода се.

Неко опасно креше ратне варнице. А ви приметите: да ли можете да се скупите у друштву и да се око било чега усагласите или свако има своје мишљење? Зато је битно да већ данас нађете човека истих или сличних интересовања. Време урбаних ратова је пред вратима.

Запис из 2022. године

Кад лаж има бољу рекламу

, 25 2025 20:21:43 +0200

Говорите ли истину, силни?

https://youtu.be/koND1v8F0Fo?si=YgQ5BZh599m4K3He

А он рече: "Рекох и спасих душу своју."

https://youtu.be/__CVWSuVYOU?si=FRxxf-mUXRVmSgTf

Срби и партије, саборност и поделе

, 12 2025 15:27:03 +0200

Господе Велики и Силни

Који си небо и земљу створио

и човека као Икону Своју,

да напредује и усавршава се

у богопознању и човекољубљу,

и уподоби се Теби Створитељу,

како би вечно живели

у заједници савршене

Божанске љубави

у векове векова

Амин

Зашто сам овај текст почео молитвом? Па како другачије? Данас једино молитва има смисла, јер искрена и снажна молитва може чудеса чинити, као што је то било од апостолских времена до данас. Поред молитве треба да чинимо и оно што сами можемо, на шта нас свети Апостол Павле позива, али и свети Оци и учитељи Цркве. У наше време је о томе највише говорио Патријарх Павле поучавајући да ми треба да чинимо што је до нас, а Бог ће остало, али да при томе "будемо људи". Ове речи да - "будемо људи" је поука са свитка, где јој је заиста и место.

Рачунајући на молитву, али и на сопствени рад и труд, можемо учинити неко добро. Сада конкретно мислим на добро за наш народ у Републици Српској. Ево ових дана смо посетили председника Републике Српске Милорада Додика са нашим Патријархом Порфиријем. Били смо код њега не ради политике, него да га посетимо као човека, да узмемо учешћа у његовој невољи и људској драми. Неки ће људи ову посету видети само страначки и политички, али ја кажем и тврдим ово што сам рекао. Данас се често заборавља људскост и човечност, и у свему се види политика, али то је проблем нашега времена.

Пошто се дотакох речи странка и партија, покушаћу нешто о њима да кажем. По мом најдубљем уверењу партије су рак-рана нашег српског друштва. Смела тврдња, али се надам да ћу у даљем тексту успети то и да објасним. Уколико желимо да кажемо нешто о партијском живота код Срба, посебно овде у Републици Српској, морамо неизоставно подсетити наше читаоце на деловање "високог представника Аустро-Угарске монархије 19-ог века Бењамина Калаја". Без њега је немогуће разумети феномен партија у Републици Српској. Недавно смо у нашој Епархији објавили књигу "Бењамин Калај и његово зло доба". Књига није велика по обиму, али сматрамо да је врло значајна, јер је Калај појава која се ретко у историји сусреће. Био је аустроугарски дипломата, психолог, етнолог и ко зна шта још, али се зна да је све што је радио - било против Срба и то у свим областима друштвеног, културног и политичког живота. Њега и његово деловање су нажалост многи данас заборавили, али ево, користимо прилику да их сада подсетимо.

Шта је радио Калај? Калајисао. Кога је калајисао? Србе. Познато је да је ишао на све скупове Срба, свадбе, сахране, и на све врсте политичких окупљања. Проучавао је психологију нашег народа и у њој тражио слабе тачке, јер је непрестано био руковођен идејом како овај непокорни српски народ победити и уништити. То је била суштина његовог калајисања. Оно што бих сада посебно нагласио, а веома је карактеристично за Калајево деловање, је чињеница да је он спознао да су Срби јаке личности и отуда је говорио: - Морамо их што више у партије делити. Тако ће бити много слабији и лакше ћемо њима управљати. Познато је да партијске поделе у сваком друштву изазивају непрестане унутрашње сукобе и ослабљују га.

Недавно смо дошли до запањујућег податка, да у Републици Српској, тј. у Бања Луци, има регистровано ни мање ни више него 35 политичких партија. То је за веровати или не. Ову чињеницу, и постојање толиког броја партија овде код нас, не можемо одвојити од личности и деловања, по злу чувеног - Бењамина Калаја, управо зачетника идеје многобројних партија код Срба.

Наш просечни Србин данас ће тешко довести ове две ствари у везу, Калаја и ових 35 политичких партија, али морамо им покушати помоћи да то схвате. Ево да упоредимо и видимо колико у другим државама има регистрованих партија. Недавно су били избори у Америци, а и врапци на грани знају да у тој земљи од 300 милиона људи, постоје само две партије - Републиканци и Демократе. Паметном доста, рекло би се. У европским земљама (Немачка, Француска и др.) је слична ситуација. Код њих постоје 4 или 5 значајнијих партија, не више, и оне се смењују на власти.

Можда ће се неко упитати зашто се ја као епископ Српске Цркве уопште бавим овим питањима. Прво због тога да покажемо да нико нема ексклузивно право да говори о овој теми било као појединац, било као организација. Рекао бих и следеће. Песници су увек говорили и писали о свему што се тиче живота, поготово о ономе у чему су видели опасност за друштво. Сви се сећамо речи народног песника: Све ме ране рода мога боле. Тако и мене ова рана боли, јер она уноси поделе и раздор и сукобе у само биће нашег народа. Моја жеља је да ту дубоку рану вином и уљем залијем да би се она исцелила. Само је то разлог и ништа друго.

Да наставимо и даље о партијама. По самом називу pars, partis - зна се да су партије нешто делимично, нецеловито, ограничено, подељено, нешто што уситњава, дели, раздробњава унутрашње биће једног народа (политичко, културно, национално и верско). Када се свему томе придода и чињеница да су модерне партије устројене на принципима секте, онда овај феномен задобија свој пуни смисао и указује на велики проблем партијског схватања живота. Свети владика Николај Жички и Охридски богомудро је говорио да ће партије уништити Србе и Србију. И ја лично мислим да смо близу таквог неславног краја. Ми Срби смо сада пред великом дилемом шта изабрати: партије или саборност, делимично или целовито, поделе или јединство, земаљско или небеско? Ако и даље останемо верни идеји многобројних партија Калаја, јасно је да нас то води у суноврат. То сви обични и добронамерни Срби виде и знају. Неко ће рећи, али се не питају. Нека се и не питају, али треба да знају и да се питају. Ми људи из Цркве смо увек за саборност и јединство, јер је то наш народ сачувало кроз историју, па је логично да томе идеалу и данас верни останемо.

Вратимо се опет проблему странака код нас у Републици Српској. Лично бих се радовао, када би се неко озбиљније позабавио овим проблемом, тј. мноштвом политичких партија у Републици Српској. Оне су по логици ствари један велики дестабилизујући фактор српскога народа. По званичним подацима у Републици Српској живи око милион Срба, али не заборавимо и 35 партија. Постојање 35 партија би нанело штету и највећим државама света. Ми Срби морамо схватити да је ове многобројне партије посејао и засадио, бар теоријски, "наш велики, доказани пријатељ - Калај", и ми се убисмо у овом тексту то доказујући. Ако овај наш текст не донесе никаквог плода - остаће глас вапијућег у пустињи. Међутим, ја сам ипак оптимиста, јер сам разговорао са многим председницима општина, начелницима и градоначелницима. Сви су они показали интересовање за овај проблем, и то да су спремни помоћи у његовом решавању.

Наравно, није једини проблем у Републици Српској велики број партија. Има и других, вероватно већих и важнијих. Ми смо поменули овај, зато што као пастири Цркве имамо духовну одговорност за целовитост нашега народа, његово национално, културно, политичко и верско биће. Црква је увек за целину, не за разбијеност и делове. Партије нажалост о свему томе поменутом не воде рачуна. Интереси, само интереси, као што је у вулгарном капитализму - профит и само профит. Црква у једној држави, у једном народу постоји као душа у телу, да то тело оживљава и спасава, чини га целовитим и одржава у животу. То је брига Цркве, не дневна политика и земаљско. Ако неки у деловању Цркве виде само ту земаљску димензију, то је њихов проблем. Црква у најширем смислу речи узето постоји у свету да овај свет спасава, не само један народ нити једну нацију. То је космичка димензија Цркве, која се огледа понекад и у њеном најмањем деловању у оквиру једног народа, па чак и једног храма или парохије. Црква је увек целовита и савршена - јер је мистичко Тело Христово. Савршена је и света је Савршеним и Светим - Спаситељем Исусом Христом, Коме нека је Слава, Част и Хвала у векове векова Амин.

Митрополит Фотије

(I део)

Деманти

, 07 2024 22:54:48 +0200

*текст је дугачак због бројних важних информација које су јавно доступне и лако проверљиве, а битне за разумевање збивања око увелико разводњене борбе против отварања рудника литијума и бора у Јадру и Рађевини од стране Рио Тинто.

У емисији на каналу Х33 коју води Вук Росандић, уважени професор Шумарског факултета, Ратко Ристић, заједно са поменутим водитељем изнели су низ нетачности који се тичу како борбе против рудника литијума и бора, појединости које се односе на пројекат, тако и што се тиче мог лика и дела. Од господина Росандића сам преко заједничког контакта остварила комуникацију и тражила да ми се дозволи деманти што је он одбио. Због тога, информације којих јесте много (не због мене, него због починилаца), али су веома важне, објављујем овде из одговорности према самој себи, удружењу и свима вама који сте најважнији део одбране од пројекта „Јадар“.

Господа Ристић и Росандић доводе у питање моју стручност за потребе одбране сопственог опстанка. Тако нешто доживела сам само од геолога и рударских инжењера и то морам да нагласим, од неколицине њих који су радили студије за Рио Тинто, као и од ботова СНС-а који то понављају по задатку. Можда треба да закључим да нестручни људи немају право на одбрану? Или да нико ко није завршио Факултет политичких наука не сме да се бави политиком или иде на гласање? Како то да им на челу Одбора за заштиту животне средине није сметао потпуно нестручни Ћута и како то да се овим бавим један једнако стручан Вук Росандић?

Увек и на сваком месту са задовољством истичем да сам дете и Рађевине и Јадра и по струци професор француског језика и књижевности, као и латинског језика сваки пут имајући на уму колико је у стицање тог звања уложено мог личног и труда, љубави и средстава моје породице и узимајући у обзир високу одговорност коју радно место наставника носи са собом. Да, истина је, ја нисам стручна ни за питања геологије, ни рударства и то изговарам са подједнаким задовољством. За шта је тачно стручан Росандић, не знам, али док је сва струка са мештанима Јадра у Србији ћутала 17 година, професорка француског и латинског је уз повелике личне жртве покренула борбу коју многи и даље наплаћују. Поставља се озбиљно питање шта је силна струка заиста радила у Србији док је пут ове борбе крчила професорка језика и књижевности? Да није било ње и њеног оца, овај рудник би сада радио јер су сви остали ћутали.

Што се тиче стручности уваженог професора БУ, господина Ристића и ту се може поставити пар питања. По сопственом признању, господин Ристић је од 2010. до 2021. године био члан Ревизионе комисије Владе Републике Србије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре за пројекте од значаја. То је, дакле, тело Владе Србије чије чланове поставља надлежни министар и које даје мишљење и/или сагласност на пројекте од значаја. Уколико ова Комисија не да сагласност на неки пројекат, тај пројекат се враћа на дораду или чак одбија, али у сваком случају не иде на гласање и одобравање. Као члан те комисије, професор Ристић се није успротивио изградњи МХЕ све до 2017. године упркос чињеници да се активисти, нарочито на Копаонику, боре против ове пошасти још од 2012. године. У отвореном писму упућеном Александру Вучићу од 5.2.2023, професор Ристић пише: „Тачно је да сам учествовао у изјашњавању Комисије о прихватању техничке документације за неколико МХЕ, али само до тренутка када сам био суочен са чињеницама о њиховим негативним ефектима.“ Професор Ристић дакле, сам признаје да је учествовао у изјашњавању о неколико МХЕ све док није увидео да су штетне. Било би добро да видимо колико је то „неколико“, какво је мишљење дато и ко су власници тих МХЕ и ко је коме род или кум. То би била сасвим фер и коректна изјава од нестручне особе, какве су рецимо професорке француског језика, али будући да долази од особе која је једна од насјтручнијих за област Ерозија и конзервција земљишта и вода и која ту област предаје студентима, ради се о једној заиста храброј изјави, а ја сам жена која цени храброст, у свим смеровима. Господин Росандић спремно изјављује да са мном нема о чему да полемише, ваљда нисам стручна и бира да учи од људи као што је уважени проф. Ристић. Сасвим нов ниво храбрости. До данас није познато да је и једна МХЕ демонтирана и уклоњена. Вероватно зато што и није.

Уместо тога, 15. марта 2023. на порталу Н1 објављена је вест са следећим насловом: „МХЕ у Ракити почела да ради, Ћута – прелазимо у илегалу, сигурно ће бити срушена.“
До данас ништа није учињено иако је поменути Александар Јовановић Ћута био на челу Одбора за заштите животне средине у Скупштини у којој је СНС имао већину којом је Ћута морао бити изгласан.

Имамо ли ми, који нисмо себи приуштили луксуз ћутања и „необавештености“, ми који јесмо све ово покренули и чији су животи и имовина директно и лично угрожени да не верујемо људима који су своје „резултате“ већ показали. Имамо свако право да не верујемо овом двојцу и да не желимо наслове за Јадар и Рађевину као што је овај за Ракиту, и многи други. Наравно да имамо. Има ли било који професор право, само зато што је професор, да се на овакав начин и износећи неистине уплиће у питања локалне заједнице? Нема, може му се, али му није на корист. Професор Београдског универзитета би требало да се бави оним за шта је стручан и да на достојанствен начин пружи помоћ ако му се неко за њу обрати, а не да се бави чаршијским причама.

Као што и овде таксативно и аргументовано наводим чињенице због којих део локалне заједнице не верује поменутом професору и екипи окупљеној око њега, а поучени пређашњим искуством других активиста у Србији нећемо да дозволимо да било ко у јавности стане испред нас и помисли да нас може представљати на било који начин укључујући толико промовисане дијалоге Рио Тинта и „стручне јавности“. Уместо да одговори на исти начин, уважени професор са поменутим власником канала Х33 износи низ неистина и то базираних искључиво на ad hominem аргументима. То ли је та професионална етика једног професора високошколске установе и другог који се представља као новинар.

Изјављује Росандић смело да та Марија „све напада“. Увек се изнова зачудим како то пар једних те истих људи за неког представљају „све“. Дефиниција „напада“ је посебно интересантна, ваљда ће ми дозволити да бар за језичке анализе будем стручна? Оно што је у стварности одбијање сарадње са људима који нису на истој линији и оријентисани ка истом циљу и који износе истину уз аргументе и чињенице, многи погрешно схватају као „напад“ и „деградирање“. Ако сматрате да вас деградира када неко наглас изговори ваша дела, онда имате проблем сами са собом јер то нешто сте ви учинили, а ми се нисмо заветовали на ћутање. „Напад“ није ни када је особа приморана да се брани, као ја ономад у Утиску недеље када је проф. Ристић уистину, а како сам каже, бранио Ћуту. Док сам ја трпела нападе од пола земље што нећу са Ћутом, његов бот тим ме уредно провлачио кроз блато користећи лажи, није ми се могло опростити што сам гласно и крајње искрено рекла да не могу да сарађујем са особом која је нашу интерну документацију послала Зорани Михајловић. Ћута је то признао јавно, чак и у том јављању у Утиску недеље, нашавши за сходно да ми у уживо емисији припрети речима: „Не треба ти то, Марија“, на шта је професор Ристић осетио још јачу потребу да брани Ћуту. Кад смо већ код једног Утиска, ту су још и два и три. Озбиљно је питање како је пошта адресирана на Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ доспела код проф. Ристића и Ћуте. Једне новембарске прилично касне вечери (што је у датом контексту несрећна околност) Ћута је инсистирао на томе да је допис доспео прво код Ристића, а онда и да га је Ћута послао Зорани Михајловић. Да ли бисте ви наставили сарадњу после тога и тој особи поверили све што имате? Ако је одговор потврдан, препишите им сву имовину ваше деце. Ако је одричан, будите људи па тако и реците. Утисци се само нижу. На јесен 2019. године ничим изазвани и ничим легитимисани, професор Ристић и васкрсли Гарибалди помножен са Че Геваром, одлазе са још два члана Покрета ОРСП, на разговор са тадашњим министром Александром Антићем и Александром Вучићем, вазда ненадлежним за питања за која састанчи. На састанак на коме је договорено, опет по речима уваженог проф. Ристића, да се од тог тренутка „више неће градити МХЕ у заштићеним подручјима“. Опет, да се тако нешто омакло некој цењеној професорки језика, слегли бисмо раменима и продужили даље. Али, ово је изјавио деценијски члан Ревизионе комисије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре који је морао знати да се подручја заштићују управо да у њима не би реке трпале у цеви и земља натопљавала сумпорном киселином, да парафразирам нашег Гарибалдија (далеко напреднија верзија од италијанског). Од свеукупне документације коју је као члан поменуте комисије имао пред собом, чак и да заиста није знао да су МХЕ штетне (што не видим како уопште може да буде олакшавајућа околност), морао је бар да примети да су радови планирани у заштићеним подручјима и самим тим не би требало да се десе. Заштићена подручја у тренутку тог договора обе ненадлежне стране чине тек нешто преко 6% наше територије, чиме се осталих 92 кома нешто посто дају инвеститорима на извол’те, а о чему нас нико није питао. Да нико није питао ни локално становништво Старе планине у том тренутку у јеку борбе против МХЕ шта о томе мисли говори саопштење које преносим у целости:

„Поводом објаве којом се Александар Јовановић самопрогласио за представника села Темске у делегацији коју је сам саставио, а коју ће примити председник Србије, Савез месних заједница Старе планине и Месна заједница Темска објављују:
Свако може да представља себе онако како хоће али да би неко представљао друге мора бити одабран од тих других и мора их представљати у договору са њима. Како никаквих разговора и договора са састављачем делегације око њеног састава није било обавештавамо јавност да у поменутој делегацији нема представника Савеза месних заједница Старе планине нити села Темске. Без обзира што налазимо за потребно да јавности саопштимо ову истину желимо делегацији пуно успеха на поменутом састанку а на добробит река Србије и будућих генерација.
У Темској, 23. септембра 2019.г.
Председник Савеза МЗ Старе планине Небојша Илић
Председник МЗ Темска Томислав Панчић“

Закључујемо из тога да су проф. Ристић и Александар Јовановић Ћута отишли на састанак на коме су договором са Александром Вучићем аболирали све они који су градили МХЕ у заштићеним подручјима и који су за њих издали дозволе (каква несрећна случајност), упркос ставовима мештана да их поменута лица не заступају. Исто се дешава сад у Рађевини и Јадру. Ристић и Ћута, Саво Манојловић и многи други (изузетне стручности за рударска питања!) не могу представљати локалну заједницу у борби против Рио Тинта иако се упорно намећу што ја, као власник земље, лично угрожена особа и неко ко јесте ову борбу започео и достојанствено водио, имам право да кажем. Ваљда локалци имају право да неком не верују и јавности пошаљу поруку да дотичне особе не могу да их заступају? Или нам је то право укинуто по инквизиторском принципу Рио Тинта и СНС-а?
Изгледа да није проблем само у тим Алимпићима које је Ратко Ристић крајње малициозно набројао у истом низу са заговорницима пројекта, као што су Шешељ и син. Таква изјава јесте злонамерна и обмањујућа будући да ми никад нисмо напустили идеје са којима смо кренули у ову борбу и да таква изјава доводи гледаоце у заблуду. Све то звучи још гротескније и злонамерније када се узме у обзир да је проф. Ристић, иначе „нестраначка личност“ до јуче био кандидат за градоначелника Београда госпође Милице Ђурђевић Стаменковски (чак ни то није знао) и Бошка Обрадовића, док се његов друг из Жаркова (не са Старе планине) наизменично изјашњавао о „изгубљеном Косову“ и одлукама суда у Хагу који морамо признати па и онда кад нас на правду Бога проглашавају геноцидним.

Док проф. Ристић ниже стручне бисере, а господин Росандић од њега учи, нестручна професорка француског језика и књижевности је јавно препозната као легитимни представник локалне заједнице чији је текст објављен у зборнику САНУ под називом „Пројекат Јадр – Шта је познато?“

Овде није крај неистинама. Професор Ристић потпуно игноришући сваки облик етике каже да је ППППН за пројекат „Јадар“ са пратећом документацијом укинут у децембру 2021. после протеста изневши лаж колосалних размера, а када се узме у обзир да долази од особе његових звања и позиција, ствар се чини још гором. ППППН је укинут на Јовањдан 20. јануара 2022. године што нема директне везе са протестима у децембру чија тема су били измена Закона о експропријацији и народној иницијативи и референдуму. С друге стране, Влада Србије у свом извештају Секретаријату Бернске конвенције при Савету Европе у Стразбуру где Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ води спор против Владе Републике Србије одговара да је пројекат „Јадар“ укинут по тој нашој жалби 20.1.2022. што се види у Службеном гласнику број 8/22. Дакле, професор Ристић свесно износи неистину и то за тако баналну ствар која се провери на два клика, очигледно са циљем како би укидање пројекта приписао свом другу Ћути. Ако је и од професора, много је? Да ли бисте ћутали на овакве лажи са предумишљајем на своју штету? Наравно да не. Да ли је овакво понашање прихватљиво од особе каквом се проф. Ристић представља? Наравно да није јер ред је да се зачарани круг прекине.

Професор Ристић се први пут по питању пројекта „Јадар“ огласио 2021. године на скупу у САНУ при чему је другог дана скупа, 7.5.2023. из публике здушно предложио да се локално становништво огласи по питању пројекта за шта је једини начин референдум, следећим речима:

„Међутим, представници грађанских удружења не представљају све грађане Јадра већ свега града Лознице и општине Крупањ и чини ми се да је крајње време да се у јавни дијалог уведу сви грађани те две локалне самоуправе и да добију прилику да се изјасне о томе да ли желе или не желе један овакав пројекат.“

У истом временском периоду референдум предлаже власник канабета из 2019, Александар Вучић. Да ли је професор Ристић несвестан да у тим селима добија СНС и да се сваки избори у Србији покраду? Одвише несвести за неког ко је хтео да води град Београд, зар не?

18 дана након ове изјаве, тачније, 25.5.2021. професор Ристић је изабран за проректора Београдског универзитета, као део тима новоизабраног ректора Владана Ђокића кога је изгласала иста комисија која је сменила Иванку Поповић (поништила докторат Синише Малог), а за кога пише овако:

„Декан Архитектонског факултета Владан Ђокић, а сада новоизабрани ректор Београдског универзитета, пред кандидатур јавну подршку добио је од бившег министра просвете Младена Шарчевића, због чега је убрзо окарактерисан као интелектуалац по мери власти. Осим тога, Ђокић је члан Скупштине ФК Црвена звезда, а био је и део радне групе, која је одобрила почетак градње Београда на води!“

Десетак дана након тога, 4. јуна 2021. Александар Вучић изјављује: „Спремни смо за локални референдум о пројекту Јадар“.

Иако је у поменутој емисији професор Ристић изјавио да за пројекат „Јадар“ није знао, изгледа да је ипак морао знати за пројекат „Јадар“ и пре 2021. године, али је, не знамо зашто, дозволио да битку воду нестручна професорка француског и латинског. Његов добар пријатељ и министар заштите животне средине од 2017. до октобра 2020, Горан Триван који је докторирао код проф. Ристића 2018. године, само годину дана касније, 2019. прима делегацију Рио Тинта којој јавно обећава пуну подршку свог министарства за пројекат од „националног и интернационалног значаја“. 27. јануара 2020. године Министарство заштите животне средине дало је сагласност на Извештај о стратешкој процени утицаја Просторног плана подручја посебне намене за пројекат „Јадар“.

У поступку при Секретаријату Бернске конвенције, Владу Србије заступају Министарство рударства и енергетике, Министарство заштите животне средине и Завод за заштиту природе Србије који се својим извештајима у Стразбур више пута осрамотио. Баш тај Завод је ставио под заштиту прве категорије Предео изузетних одлика Тршић-Троноша чијих преко 1000 хектара је ушло у Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“. На студији Завода за заштиту Природе Србије о Тршићу и Троноши радила је, између осталих, супруга професора Ристића, госпођа Мила Ристић. Завод за заштиту природе Србије јесте ћутао на пројекат „Јадар“ као и на друге бројне штетне пројекте, чиме их је одобравао, нечињењем или директно. Да ли је заиста могуће да професор Ристић није знао за пројекат „Јадар“ узевши у обзир његове позиције, звање и окружење? Зашто није ништа предузео? Да ли је тада уважени професор био само неодговоран или износи неистине?
Иначе, на јесен 2019. удуржење Заштитимо Јадар и Рађевину сазнаје за пројекат „Јадар“ и свим доступним средствима покушава да анимира јавност не знајући да се у том периоду спрема „јавна“ расправа за Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“ при Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Ако смо ми као лаици сазнали и активирали се, како то није знао члан Владине комисије при поменутом министарству коме је све доступно, и Влада Србије, и РТС и Н1 и Нова С и...

Сада ми је једнако нејасно како је професор Ристић са Шумарског факултета необавештен о пустошењу српских шума које траје годинама и на које поред активиста који скрећу пажњу редовно, сада имамо и апокалиптичне наслове као што су „Србија за пет година остала без чак 48.2% шума!“ Ако се нешто озбиљно не предузме, мораће опет опет неки стручњак за језике и књижевност да реагује.
Није никакав проблем да нечија дела коментаришу или критикују, међутим, једини начин дискредитације Марије Алимпић се води искључиво на ad hominem аргументе (доказ који се не заснива на самој ствари или чињеници, већ на особинама или положају оних који је износе)где је моја највећа грешка управо моје образовање и чињеница да Рађевци јесу одбранили част кад је била прилика, прекинувши инстраживања Рио Тинта у свом атару и не продавши им ни метар земље. Рађевина је, иначе, област у којој је Рио Тинто планирао депонију индустријског отпада површине од 360 хектара (са подзоном) коју професор Ристић из неког разлога не види јер Рађевину јавно не спомиње, баш као ни Копаоник.
Ако је моје занимање и то што вам се не свиђам једино што имате да ми пребаците, ја вам се господо, захваљујем на једном од највећих комплимената икада, јер не свидети се и не одговарати неким људима је некад сасвим довољан разлог за миран сан. Миран сан подразумева да о мом имању (и не само мом) не може да се пита неко са превише „нисам знао“ у стручној биографији.
Кад сам чула за ову емисију, мало се изненадих, али су моје сумње убрзо отклоњене информацијама као што су да је господин Росандић ипак био на листи СНС и то као припадник Вулинове странке и да је 2015. био одборник у општини Палилула, након чега се вратио у ДС.
Поред тога што су нам медији са националном фреквенцијом недоступни, затим званични медији тзв. супротног спектра где се појављујемо на нивоу статистичке грешке, сада смо забрањени и на неким Јутјуб каналима, што када се узму у обзир све околности у којима живимо, сматрам апсолутно одличним показатељом много тога.

Да да, знам да ће многи сада опет или лажима или аргументима „како је то добар човек“ да бране поменутог у немогућности да одговоре ни на једну наведену чињеницу истином. Ја бих им, пријатељски, препоручила да ћуте и чувају бар себе, али предисторија дешавања показује да нису претерано оптерећени рачуницом даљом од сутрадан.

Зато би било добро да уважени професор Ристић остане подаље од Рађевине и Косова и Метохије и да пусти „обичан“ народ да уради своје, он је ипак „превише сачувао“.
 
Заштитимо Јадар и Рађевину 

Нови ултиматум

, 14 2022 19:39:57 +0200

"Нови "Закон о демократији и просперитету Балкана" стиже нам из Америке. Ултиматум Аустроугарске био је мала маца спрам овога.

"New bipartisan Act, called the Western Balkans Democracy and Prosperity Act, aims to support security and economic development in a region vulnerable to Russian penetration."

Управо је сада активиран Опен Балкан.

Све иде по плану.

Ви, млађи, не наседајте на већ једном продану цркнуту мачку. Ми смо у добу ратног комунизма, где је потпуно ново књиговодство. Јешће онај који ради. Ко живи од незарађеног кредита нека се чува!"

Враћају се осамдесете

, 03 2021 14:28:40 +0100

" Влада Србије донела је одлуку да ограничи висину цена шећера, брашна, уља, млека и свињског меса. Двадесет година прича о лепотама слободног тржишта (изузев Небојше Катића):од Лабуса, Динкића и оних првих вуцибатина па до последњих, а на крају завршимо у интервенционизму. Како ви сад можете неком приватнику да ограничите цену за његов производ? Што је најважније: донесете уредбу по којој он не сме да испоручује мање? Шта би се десило уколико би ваша производна цена уља или меса била већа него малопродајна цена? Каква је разлика између овога и онога што је радио Милошевић? Само што је он ограничавао друштвена предузећа, па је то још и имало неког смисла, а ови ограничавају приватна предузећа. Ово ће морати да фермају мали приватници; за Темпо или Лидл то неће важити. Они који су дали велике провизије неће бити контролисани. Ово је ту само да прочитају пензионери, да виде како држава брине о њима, њиховом стандарду, а поскупљења се настављају. Не можете то зауставити јер држава није ограничила цену нафте. Чим она крене горе, и све остало ће расти.

Ово никад није дало резултат сем једног: хиперинфлација је средство да се од народа извуку паре."

А ми живимо тренутно у времену када је новац оно што се договоримо. Гледајте да вам новац не пропадне, уложите га у нешто што ће вам вредети.

Разлози за раст цена или несташицу налазе се у лимитираној цени, немогућности доставке и помањкању интереса произвођача за производњом неисплативог.

Узгред буди речено: Русија је званично објавила да има нафте за још 30 година.