Све у причама бива

Рат против веронауке

, 30 2026 14:51:54 +0200

Размишљам, како ватре у паклу горе од залеђености.

https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-rat-protiv-veronauke

Чија су ваша деца

, 16 2026 13:18:42 +0200

Адвокат Зора Добричанин, која заступа родитеље убијене деце у "Рибникару", говори о новом небивалом закону - још једном за наставак разбијања породице - где су деци дата права изнад родитељских и по којима је свако други (неки) бољи вашој деци од вас родитеља.

Ово је, уједно, и наставак разбијања друштва и заједнице, поготово школства, што се види по затварању наставника и професора, који одбијају да прихвате да су им "ђаци" кучићи и мачићи (између осталог, што је родно осетљивима дозвољено да буду шта год желе или осећају).

https://youtu.be/cA1U-ROBnH4?si=vA8HFWiEx_A-hpWE

Лажни духовници

, 27 2026 17:54:20 +0100

Зоран Ђуровић: Лажни духовници

https://youtu.be/X5FN3DAtbM0?si=q9vhvim6rmp3hYWw

Ко стоји иза лажних верских налога на мрежи

https://youtu.be/7biaqNPxyDI?si=nMvnQHAVqOFZzuja

1984 и Врли нови свет

, 08 2026 19:44:25 +0100

Поуке:

1. Најозбиљнија и смртоносна опасност је непријатељ у властитим редовима;

2. Најскупља грешка је слепа вера у мир;

3. Најхладнија и најпрецизнија реалност је логика супериорне (војне)моћи;

4. Најсуровији парадокс је илузија победе (ту мораш имати и дефинисан појам непријатеља);

5. Ултимативно и животно битна је самодовољност. (Космополитика)

https://kulturkokoska.rs/hakslijevo-pismo-orvelu-1984-vrli-novi-svet/

Дигиталне замке

, 15 2026 12:32:49 +0100

Да ли знате шта је "Doomscrolling"? Да ли сте чули за "семантичке капсуле" у којима наша деца живе?

У мају 2023. Србија се суочила са ужасним последицама дигиталног доба. У новој емисији "Живе Речи" гостује Слободан Стојичевић, аутор књиге "Дигиталне замке". Разговарамо о томе како интернет није само мрежа рачунара, већ сложен систем који прикупља "понашањске податке" и користи их као нафту 21. века.

У емисији откривамо:

Како раде "левци увлачења" у деструктивне култеве (случај Рибникар).

Шта су "Велики подаци о малим људима" и како се нама тргује.

Опасност "менталних вируса" и "блиц свести" која уништава пажњу.

Веза између алгоритама и поремећаја попут анорексије, булимије и аутодеструкције.

Како препознати да је дете упало у "мехур филтера" (Filter Bubble).

Ово је емисија коју сваки родитељ мора да погледа. Дигитална сфера није игра – то је минско поље ако немамо мапу.

https://www.youtube.com/live/ltjpowL9AdQ?si=AMhrV1ew0ZrRvIfq

Феминисти у православљу

, 01 2025 12:07:37 +0100

Већ смо навикли да је у ово наше време пуно тога могуће, па чак и оно што нам изгледа немогуће, испостави се да је могуће. Тако нешто, веровали или не, чусмо данас из уста појединих архијереја СПЦ, који сада потпуно јавно заговарају и отворено проповедају (Urbi et Orbi), да жене могу бити свештенице и да за тако нешто нема никакве верске, духовне па ни догматске препреке. По заговорницима феминизма постоје само историјске препреке, а оне су плод незнања, неинформисаности, конзервативне ригидности, другачије речено, интелектуалне затуцаности. Ове речи је изговорио брат наш, додавши да се феминизам није могао развити само у таквим срединама и да он то види као историјску и културну трагедију тих народа, који су били просто приморани да живе у таквим условима. Међутим, по речима поменуте братије, сасвим је другачије било на Западу који је био економски развијен, културан и просвећен. Тамо је људима било јасно да су мушко и женско исто пред Богом, и тако су дошли до закључка да не постоји реална препрека да би жене могле бити ђаконисе, свештенице па и бискупи.

Овакво мишљење и став није нам непознат, јер смо имали прилике и раније да га чујемо, али сада дође тако брзо пред врата (ante portas) да нас баш изненади. Став да жене могу добијати црквене свештене чинове, полако, полако изгледа да добија право грађанства код нас. Ми ћемо се слушајући те информације навићи на њих, као кад се жаба почне кувати у хладној води која се полако загрева и жаба се пријатно осећа и остаје у тој води док се скроз не скува. Користим овај пример који се често наводи када се један народ или друштво на нешто навикава. То је увек процес који ће се довршити ако се опасност не препозна и нико на њега не скрене пажњу и упозори људе. То се дешава и са проповеђу феминизма код нас у Цркви и то са званичних катедри, са амвона. Проповеда се потпуно неправославно учење и на то нико не реагује, а чујемо да се држе и трибине о матријарх(ату), који се такође темељи на феминизму. Он је продукт западног човека и његове изопачене животне философије. Зашто нама православнима баш то покушавају да наметну, то је тајна за одгонетање.

Са своје стране ми морамо рећи следеће, верујемо да поменута браћа и господа знају, да Православље није породило феминизам. Феминизам је западни феномен. Православље као традиционално хришћанство води порекло од Самог Господа и Апостола. Православна Црква на својим васељенским и помесним Саборима никада се није бавила том проблематиком нити је у учењу светих Отаца икад постојала дилема и проблематика да ли жене треба и могу да буду свештенице или не. То је нама нешто страно и није својствено Православљу нити светом Предању и учењу наше Цркве. Такве ствари као што су феминизам, либерализам у теологији, као и Варлаамово учење о исихазму, све су то лажна учења која долазе са Запада и кидишу на Православље у намери да се милом или силом наметну Православној Цркви и православним верницима. Отуда се ми чудом чудимо, како то ова наша православна братија упорно и упорно инсистирају и проповедају то неправославно учењу. Остаје нам једино да то разумемо као њихову жељу да нас просвете, као што су то у своје време чинили Доситеј Обрадовић или Васа Пелагић, који су били православни монаси, и кад су се уморили од монашких подвига, вратили су се философији људског разума, философији логике и свему ономе чему је мера човек. Не знам како бисмо боље овај феномен могли објаснити.

У Православној Цркви не постоји дискриминација жена, нити се наше вернице у том смислу осећају ускраћене и угрожене. Оне би, ако би им неко понудио да буду свештенице, сигурно то одбиле, јер осећају и знају да је њихово призвање брак и породица, мајчинство и живот у заједници, или монаштво за оне које изаберу тај уски пут живота и подвига у Цркви.

Зато бисмо ову братију најискреније позвали, драга братијо, оставите нас да живимо у својој светосавској православној традицији и у нашој светој православној вери, у којој захваљујући светим Саборима и светим Оцима, ни јота није измењена, па ви то зовите конзервативизмом, традиционализмом или како год желите. Ми се држимо Речи Господњих: - Ко и једну јоту у Закону промени и научи тако људе, најмањим ће се назвати у Царству Небеском. Због тога је Православље традиционално и не робује модернизму и либерализму, јер не прихвата саображавање овоме свету.

Неки од светогорских Отаца су говорили да је ово време у коме живимо - век Православља. То нажалост не разумеју поједини православни људи, а међу њима ни поједини тзв. академски теолози. Православна теологија није наука разума, већ наука срца. Старац Пајсије је често говорио у својим беседама да на свету постоји много добрих људи у свим религијама и у свим философским учењима, али да једино Православље даје светитеље, чак и у ово наше духовно раслабљено време.

Откуда ова нова учења у Православљу? Одакле извиру и који им је смисао? Откуда долазе и куда воде?

Ја бих се усудио рећи да су сва поменута и непоменута учења, збирним именом речено, плод Екуменизма. Екуменизам је посебан феномен у историји Цркве и Хришћанства уопште. Неки од Отаца су екуменизам називали свејерес (Свети авва Јустин Поповић), због тога што екуменизам садржи елементе свих досадашњих јеретичких учења, неких више, неких мање. Али оно што је најкарактеристичније је да су екуменисти напали онај део Символа вере који говори о Цркви Христовој, као што су ранији јеретици нападали горње чланове Никео-цариградског Символа вере. За екуменисте Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, већ за њих постоје многе цркве и све оне заједно допуњавају једна другу и тако постају нека врста надцркве или суперцркве, што је за Православље потпуно неприхватљиво.

Православно Предање учи да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска и да је настала у 50. дан по празнику Васкрсења Христовог, када је Дух Свети у виду Огњених језика сишао на Апостоле и учинио их силним и неустрашивим проповедницима Јеванђеља Христовог. Самим тим, није могуће да се нека друга црква формира, а да није рођена и настала на Педесетницу. Познато је, посебно у протестантизму од 16-ог до 19-ог века, да су оснивачи појединих верских заједница оснивали сопствену цркву и постали њени поглавари на основу личних визија и откровења. То исто можемо рећи и за Велики Раскол 1054. године када се Западна Црква одвојила од Православне и кренула својим путем, не Крста и Јеванђеља, већ нажалост путем штита и мача. Кад то кажемо мислимо на Крсташке ратове који су наводно вођени због одбране светог града Јерусалима, али су заправо били ратови против Православља и свих других хришћана који нису хтели да се поклоне папској сили и власти. Кулминација обоготворења папе као човека у католицизму, десиће се на Првом ватиканском концилу који је сазвао 1868. године папа Пије IX, а одржан је у Риму 1869/70. на којем је донесен небивали догмат о непогрешивости Римског папе.

Екуменизам је корен из кога ничу сва ова нова учења која нам долазе са Запада. Поред већ поменутих, ту су и молитвене осмине и друге заједничке молитве, како са хришћанима, тако и са представницима других нехришћанских религија. То је за нас Православне, такође апсурд над апсурдима.

Таква молитвена пракса је потпуно противна учењу Православне Цркве и учењу светих Отаца и светих Канона. Са друге стране, можемо разумети да је то некоме све заједно прихватљиво, из простог разлога што је њихова теологија таква, и вера и побожност. Њихова вера је примерена човеку и по мери је човека и хуманизма уопште.

Православна Црква је позвана да чува верно Предање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, ништа не мењајући и не додајући учењу светог Јеванђеља Христовог. То није никакав конзервативизам, нити православни фундаментализам, како су склони да олако окарактеришу Православље они који здушно прихватају да робују идејама либерализма и лажне слободе у Христу. Православље је правоживље које иде средњим царским путем следећи Христу Господу и свему ономе чему нас учи Црква Христова, Црква Бога Живога. Ми Православни смо позвани, не да се прилагођавамо другим хришћанима и другим хришћанским учењима, већ да их Истином Православља приведемо Живоме Христу - Једином Спаситељу и Богу нашему. Зато је био у праву Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић позивајући се на Шантића, који је песничким језиком рекао: - Ми свој пут знамо, пут Богочовека. Тако је и Атанасије говорио: - Ми треба да ходимо средњим царским путем, не скрећући ни лево ни десно, већ да идемо путем Православног икуменизма. Оне који имају очи да виде и уши да чују, треба да приводимо Светоме Православљу као Лађи спасења, никоме ништа не намећући, никога ни на шта не присиљавајући. Бог хоће слободне кћери и синове, а не робове.

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8280.mitropolit-fotije---feministi-u-pravoslavlju.html

Профанарска теологија

, 03 2025 18:22:25 +0100

"Свети архијерејски синод СПЦ одлучио је да са Православног богословског факултета уклони предаваче – епископа западноамеричког Максима (Васиљевића) и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара епископа диселдорфско-немачког Григорија (Дурића)..."

За владику Максима Свети Сава је на превару добио аутокефалност Српске цркве

Епископ западноамерички Максим Васиљевић је својевремено написао како је Свети Сава добио „аутокефалност“ а не аутокефалност. Намерно стављајући под наводнике реч аутокефалност јер нагињући новој теологији Цариграда која има за циљ да оправда папистичке тежње патријарха Вартоломеја морао је и Св. Сави да оспори добијање аутокефалности Српске цркве.

Ево шта је тачно тада владика Максим написао за свој портал Теологија.нет:

„Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.“

Аналогија на коју указује владика Максим би требала заправо да оправда додељивање аутокефалности украјинским расколницима што је учинио патријарх Цариградски Вартоломеј и чиме је изазвао буру у православном свету и поделе са несагледивим последицама.

На питање о паралели између Украјине, Црне Горе и Македоније владика Максим одговара:

„Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor.“

На овакво „разјашњење“ му је одговорио свештеник Зоран Ђуровић:

Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.

Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „’Независност’ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске… Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Максим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија…) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.

Извори: Теологија.нет(латиница), Поуке.орг

Видовдан.инфо

Мрачна будућност писања

, 27 2025 18:23:40 +0100

Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.

Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).

Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.

Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.

Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).

Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“

Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.

Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.

Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.

Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…

Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?

Митрополит Фотије

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7983.autorski-tekst-mitropolita-fotija-u-%E2%80%9Evecernjim-novostima%E2%80%9C.html

Верујемо ли сви у истог Бога

, 19 2025 19:25:05 +0200

Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих».

Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери.

Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмемо скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу.

И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије.

Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему.

Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не?

Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати.

Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца.

Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења.

Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати.

Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају.

Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког.

Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе.

Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља.

Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима.

Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове.

Митрополит Калушки и Боровски Климент

српска.православие.ру

О неједнакости међу људима

, 18 2025 15:17:34 +0200

О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.

Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.

Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.

Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.

Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.

Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.

Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.

Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.

На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.

За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.

Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.

На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.

Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).

А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.

Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.

На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…

Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. Средњем каже: „Ти уради колико можеш.

Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.

Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих.

Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.

У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.

Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.

И у Рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.

Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.

У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи још више од Његове богочовечанске Лепоте…

Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.

Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.

У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.

Из књиге: Владика Данило Крстић

Светлосник Божије лепоте – списи, беседе, разговори

Објављено у издању ИИУ ”Светигора” 2015. године

https://mitropolija.com/2025/10/17/vladika-danilo-krstic-o-nejednakosti-medju-ljudima/