Све у причама бива

Поезија Владике Николаја

, 17 2026 00:03:48 +0200

Имали смо задовољство да, по други пут у нашем новом студију, уприличимо својеврсно музичко-поетско Поподне са драгим гостима, универзитетским професором Бошком Миловановићем, и хармоникашем Младеном Биочанином. Наша емисија била је својеврсна увертира за музичко-поетско вече професора Миловановића које ће се одржати у Вишеграду, 6. јуна 2026. године, на самој Андрићевој ћуприји - мосту Мехмед-паше Соколовића. Професор нам је открио да ће вишеградска публика имати прилике да упозна „једног другачијег Андрића; онаквог каквог га је мало ко познавао“. Полазећи трагом музике и песама које је волео да чује, сазнали смо о нешто више о томе каква су била уметничка интересовања Иве Андрића. Разговарали смо и о дару љубави према поезији, књижевности и музици, а посебна тема нашег радијског музичко-поетског сусрета био је и поетски свет Светог владике Николаја Велимировића.

Послушајте како уз пратњу хармонике звуче „Молитве на језеру“ које се због своје специфичне форме и снажног поетског набоја називају и „Српским Псалтиром“, али и професорово тумачење кратких форми из књиге „Мисли о добру и злу“, у којима је владика Николај, преиспитујући проблеме свакодневице, оставио српском народу путоказе ка вечности. Поред ванвременске поезије Владике Николаја, имали смо задовољство да, у јединственом аранжману упознамо и поезију Добрице Ерића, Алексе Шантића, али и привилегију да примимо посебан дар професора Миловановића и Младена Биочанина – поему о хлебу на сремском музичко-поетском дијалекту.

О значају ове историјске изложбе, чујте у „Поподневу“ са Наталијом и Аном, емисији реализованој у оквиру Поподневног програма Радија Слово љубве, који можете уживо пратити сваког радног дана од 13 до 16 часова, на фреквенцији 107,3 MHz, или на сајту Радија.

https://youtu.be/c6ylIQIG1Z4?si=H9hnH0Xrmapz3Do-

Непредвидивост

, 12 2026 16:30:33 +0200

Свети старац Емилијан симонопетрски (манастир на Св. Гори), говорио је: Дођеш у манастир да би нашао духовни живот, а упознаш лоше људе. Непредвидиво je. Замолиш за келију на страни где нема влаге, добијеш je; на крају схватиш да ти море изазива алергију, те не можеш да предахнеш ни дању ни ноћу.

Одмах ће ти доћи помисао, устани и бежи одавде. Непредвидиво je.

Прилазим ти с мишљу да си добар човек, а увидим да си наопак. Непредвидиво.

Често се пред нама појављују непредвидиве ствари, jeр имамо вољу и жеље...

Непредвидиве ствари су у супротности са нашом вољом и жељама, због тога нам се и чине непредвидивим, иако у суштини то нису...

Јер, човек који воли Бога - очекује све, и увек говори нека буде воља Твоја. Доћи ће киша, град, олуја, гром? "Нека je благословено име Господње." Ми то доживљавамо као непредвидиво, jep кошта нашу телесност.

Како се не би потресао сваки пут и бринуо, како не би живео у агонији и непрестаним питањима - очекуј све, како би могао поднети све што долази.

Увек говори: добро ми дошла болести, добро дошао неуспеху, добро дошло мучеништво. То доноси благост, без које не може да постоји никакав духовни живот."

о. Харалампије Пападопулос

Са: Живе речи

Ексери у крсту

, 10 2026 19:31:45 +0200

Тешко ћете моћи да схватите да сам заволео клевету, увреду и презир. Да ли се чудите? Па ипак, научио сам да их видим као ексере свог крста. Ово је био пут мог Васкрсења. Нека су благословени. Научили су ме да волим, ослобођен муке угађања, шармирања и почасти. Научили су ме да усмерим поглед ка скромнима и презренима, ка једноставним, свакодневним и анонимним људима, ка злату земље...

Свети Нектарије Егински

На Врачару

, 06 2026 01:28:57 +0200

На Врачару Црква бела

Србадија ево цела

Под Мајчино крило сабрана...

https://youtu.be/-KIh_AVOF-g?si=U9d-Mraf5ko3Fgd7

Свети Сава и Пресвета Богородица

, 03 2026 22:17:46 +0200

ПРЕСВЕТА БОГОМАЈКА МЕЂУ НАМА И ВАПАЈ СВЕТОГ САВЕ

Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка.

Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима.

Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. Уздањем искључиво у савјете „здравог” људског разума и тековине Француске револуције, наша интелигенција је – од Доситеја па наовамо – посијала сјеме које ће довести и до прихватања богоборне комунистичке идеологије.

Период титолатрије духовно је осакатио српски народ у тој мјери да је опоравак готово немогућ. Најопаснија појава коју је са собом донијела титолатрија јесте материјалистички поглед на свијет. Тај поглед се састоји у сљедећем: постоји само материјални и чулима доступни свијет, док су духовни свијет и религија „опијум за народ”. И што је најгоре, све је то представљано као наука, и то она врхунска. По тој „науци”, човјек је настао од мајмуна – и као мајмуна га треба и третирати. Деценије испирања мозга младим нараштајима у комунистичким школама и на универзитетима донијеле су свој горак плод.

Стасале су цијеле генерације људи који нису кадри ништа ново, прокреативно и оригинално да створе. Они су у стању само да изнова понављају старе умртвљујуће материјалистичке мантре. Да би се, пак, истински стварало и надахњивало, неопходно је посједовати духовну вертикалу. Потребан је Бог и потребан је Свети Сава, којих су се претходне генерације одрекле. Али нису Бог и Свети Сава довољни само код појединаца; Они су потребни код већине. И то не само номинално, него практично и истински – животно. Потребан је истински духовни преображај живота великог броја људи да би се ствари помјериле са мртве тачке.

Колико год да смо се ми као свештеници, монаси и православни интелектуалци трудили да у задње три-четири деценије покренемо ствари, помаци су били прилично слаби. Један дио народа јесте се окренуо Богу и Цркви, али је и даље велика већина тонула у тами и сјенци смрти. Непрегледно море коцкарница, разврат на сваком кораку, непоштење, отворена богохула, свеопшта друштвена шизофренија, мржња и гнијев једних на друге... само су неки од симптома те српске долине плача.

Због свега овога сам, посматрајући ствари из чисто свјетовне и историјске перспективе, дошао до песимистичног закључка да нам спаса више нема. Анализирајући друштвене токове, нисам видио више ништа што би нас могло задржати на ивици понора и помоћи нам да не скренемо у дефинитивну пропаст. Историјска хоризонтала нам је нудила само мрак. Све је дјеловало изгубљено, док се нисам сјетио Светог владике Николаја Велимировића, који у својој епској и пророчкој пјесми „Небеска Литургија“, још прије читавог вијека, до детаља описује ово наше савремено богоодступништво.

У тим визионарским стиховима, Владика сагледава све духовне бездане у које ће наш народ свјесно упадати, губећи свој хришћански и светосавски идентитет. И управо онда када читалац занијеми пред тешким, оптужујућим стиховима: „Ал’ се Срби Живог Бога не сјетише, нити Бога нити својијех гријеха...“, догађа се преокрет који надилази законе људске логике. Свети Сава, чије је лице постало блиједо од ужаса гледајући српске духовне и тјелесне баханалије и самопорицање, наједанпут пада на кољена пред Престолом Свевишњег. Он прекида праведни гњев Божији својим вапајем: „Доста, Боже, поштеди остатак!“ Тај молитвени крик и вапај првог српског просвјетитеља био је и остао брана између нашег гријеха и наше коначне пропасти.

Да ти стихови нису само пусто слово на папиру, већ жива реалност којој присуствујемо, доказује велико чудо које се ових дана збива у Храму Светог Саве у Београду. Оно што се тамо дешава потпуно је немогуће рационално објаснити позитивистичким методама модерног свијета. Одговор се не налази у социологији нити у психологији маса; он лежи изван ове наше чулне стварности. Он долази из вјечних духовних пространстава, директно од Престола Божијег, као одговор на Савин вапај за „остатак“.

Ми Срби, који патимо од хроничне неслоге и који бисмо се, водећи се сујетом, почели свађати и расправљати стојећи у најобичнијем реду од десет метара испред неке свјетовне шалтерске службе, сада у километарским, непрегледним колонама тихо корачамо са непрекидном молитвом у умовима и срцима. У највећем миру, достојанству и дубокој побожности, сатима чекамо како бисмо се поклонили Појасу Пресвете Богородице. Та метаморфоза српског бића унутар и испред Храма јесте опипљив доказ да метафизичка (Небеска) Србија није мртва.

И тада, благодаћу Божијом, наједанпут се, са самог дна нашег историјског очаја, указује отворено Небо. Оно нам свједочи да нас Царица Небеска није оставила, показујући нам да је једини истински излаз из наше пропасти – повратак Творцу.

И сам сам ових дана походио Храм како бих се поклонио Појасу. Небројено пута сам до сада улазио под његове куполе, али енергија коју сам затекао овог пута била је нешто потпуно ново, до сада недоживљено. Снажно присуство Божије благодати, која је готово могла да се „додирне“ у ваздуху, нешто је што нисам осјетио ни на једном другом мјесту на свијету. Недавно сам био у обиласку чувених светиња Грчке, укључујући и величанствени Манастир Светог Нектарија на Егини, који је познат по својој исцјелитељској сили. Међутим, тишина и благодат коју сам осјетио у Храму Светог Саве приликом поклоњења Појасу Пресвете Богородице не могу се мјерити ни са чим.

У том тренутку ми је све постало јасно: Пресвета Богородица је дошла лично, одазвавши се на вапај највећег српског сина – Светог Саве. Дошла је у Храм посвећен управо њему да залијечи дубоке, болне ране невиђене разједињености, мржње и гнијева које су се у последње вријеме отвориле на бићу српског народа. Она је ту да нас благослови, исцијели и међусобно измири. Та духовна терапија била је видљива на лицима свих људи које сам тог дана срео у Храму; благодат је на њима била и више него очигледна. Сви су били дубоко ганути, са радосним сузама у очима и срцима која опраштају једни другима, истовремено молећи за сопствени опроштај.

Све се некако сјединило у једној јединој тачки. Растрзани, подијељени и располућени српски народ поново се сабрао у својој пуноћи. Вријеме и простор као да су престали да постоје. Све је постало ЈЕДНО – опасано благодатним Појасом Пресвете Богомајке и узнесено право у наручје Њеном Сину, Господу нашем Исусу Христу.

Стојећи у Храму са неописивом радошћу и сузама у очима, осећам благодатни загрљај Пресвете Богородице, која је погледала на мене грешног и удостојила ме стајања пред Њом. У том свештеном миру, кроз моје мисли одједном лагано навиру, уздижу се и све гласније брује бесмртни стихови ,,Небеске Литургије":

,,Тад је Господ послушао Саву,

На српско се робље ражалио,

Те Србима гријехе опрости.

Засија се лице Србиново,

Зазвонише звона на весеље,

Замириса земља од тамјана,

Заблиста се Христова истина,

Зацари се милост и поштење,

Анђели се са неба спустише,

Па Србију земљу загрлише".

Пресвета Богородице спаси нас!

Свети оче наш Саво, моли Бога за нас грешне!

Са: Бојан Чечар, протођакон

Страсти уништава Бог

, 24 2026 19:43:15 +0200

"Гледајући искушења, обузима нас трагичан кукавичлук.

Али не!

Хиљаду година да се мучиш у греху покушавајући да га победиш, отићи ћеш у рај, јер твоја борба показује да желиш рај, а Бог нам даје оно што желимо.

Дакле, проблем није у томе шта радим, већ шта желим или шта се борим да постигнем.

Зато се не бој и не брини ако видиш да си данас грешан.

Данас да, грешан сам, али не остављам свога Бога и Њега молим да ми помогне.

Колико год желели, у нашој Цркви ћемо живети раме уз раме праведници и грешници. Живећемо заједно свети и они који су у страстима.

Али светитељи сутра могу пасти, док онај ко је у страстима привлачи Божију пажњу и сутра ће вероватно постати свет.

Сећате се како дивно каже пророк Исаија: „Вук ће боравити с јагњетом, и леопард ће лежати с јаретом“.

И на крају, не заборавимо да страст нећемо победити ми.

Можеш ли ти ставити своју руку у своје срце?

Не можеш.

Само Бог може.

Можеш ли ставити руку на своју душу и учинити је другачијом?

Не можеш.

Страсти изгони Бог.

Понекад кажемо: „О, Боже мој, како ћу успети да одсечем ову страст?“

Ма, немаш ти шта да одсецаш, одсећи ће ти је Бог. Колико год желео и колико год трчао, ти сам нећеш учинити ништа.

„Искоренити грех и усађено зло“, каже један светитељ, „то је могуће остварити само божанском силом“.

Зато, буди миран, имај храбрости!

Зар Бог не може да ти одсече страст?

Наравно да може.

И пошто те је позвао на врлину, Бог ће то учинити.

Ти се бори колико хоћеш, подвизавај се у животу, не да би одсекао своју страст, већ да би показао своју љубав према Богу."

Старац Емилијан Симонопетрит

О молитви мајки

, 05 2026 20:53:44 +0200

Преподобни Јефрем Филотејски:

О молитви мајки – Пример Свете Монике

Видите ли каква је молитва потребна да бисмо добили одговор од Бога на наше молбе, нарочито када су оне озбиљне и тешко решиве? Колико нас проблема заокупља – породичних, економских, проблема са децом – због којих сви родитељи данас пролазе кроз потресну агонију, јер изван дома вребају вукови и лавови спремни да их растргну. Стога је агонија тих људи веома велика, јер видимо како их сатана хвата у своју мрежу, хвата их на удицу и извлачи из мора. Тако настаје та трулеж и душевна смрт деце. Свој тој деци је потребно много молитве.

Имамо, наравно, веома много примера мајки чија је молитва спасла њихову децу, попут Свете Монике. Као што знате, Света Моника је била мајка Светог Августина. Он је, пре него што је постао „свети“, био развратан, један од највећих грешника. Али ова света жена није поклекла пред том великом опасношћу, пред пропашћу свога сина. Није духом малаксала када га је гледала како се непрестано ваља у разврату, јер су њена храброст и вера биле велике. Подвизавала се у молитви, а њене су сузе биле равна мера том подвигу. И њена бол га је довела до покајања. Августин се покајао.

Али и касније, када је пао у јерес, мајка је водила другу велику борбу како би га повратила у Православну веру. Стигла је у Медиолан (Милано) и, дошавши код Светог Амвросија, плакала је и јадиковала пред њим, износећи му све што је њен син учинио. Видевши њене сузе, као и бол њене душе заједно са вером, он јој је рекао:

„Жено, те сузе које проливаш неће остати без плода. Веруј ми да ће се твој син променити.“

И заиста, променио се и постао Свети Августин, који се данас слави међу светитељима Цркве.

Поука за родитеље

Видите ли велике победе мајки? Нису се бојале, нису очајавале када су гледале своје синове како пропадају. Никада нису оставиле места обесхрабрењу. То је велико зло. Зато морамо јачати децу, садити у њих семе побожности и не губити храброст, јер оно што посејемо – не губи се. Семе улази у њихову душу, и чак ако сада у младости ништа не прихватају, ако противурече, лутају, не долазе у Цркву и праве грешке, унутар њих ипак постоји вера, унутар њих се скрива један веома леп човек.

Знајте да ће семе донети плод. Доћи ће време када ће Бог дати повољан ветар, пашће киша, огрануће сунце и оно ће родити стоструко. Ако их Бог позове, као што очекујемо да се догоди, па се чак удостоје и мучеништва, тада ћете видети да ништа није изгубљено, јер се Христос распео за цео свет, а нарочито за децу, која су у данашњем друштву најугроженија.

И родитељи, и Црква, а нарочито ми, духовници, који видимо оно најскривеније у сваком детету и знамо шта се дешава, морамо се молити. Да се молимо даноноћно, а посебно за ону децу која су рођена у јересима и за оне које је уништила дрога и који лутају путевима без икакве заштите, без икога ко би о њима бринуо. Свима њима је потребно олакшање и од бола, и од болести, и од психолошких поремећаја који су постали трајно стање код младих.

Извод из дела „Уметност спасења“ – Преподобни Јефрем Филотејски

Преузето са: Дејан Крстић

Срце које воли

, 13 2026 13:47:02 +0200

Симоне Јонин, љубиш ли ме?

Да ли свако од нас може, живећи своју обичну свакодневицу у којој трајемо маштајући да ће се најважнији сусрети догодити тек онда кад будемо спремни, да замисли неподношљиви стид који је апостол Петар осетио када се први пут након Васкрсења сусрео са Христом лицем у лице?

У наговештајима сопственог покајања назиремо тај стид. Ту згрченост целог тела, ледена стопала, избезумљене очи, чежњу да се сопство смањи до величине маковог зрна, и онда, Богу постане неприметно, заједно са почињеним грехом.

Адам је због стида одабрао кукавичлук - оптужио је Еву за свој грех.

И Јуда је изабрао кукавичлук - од лица Бога побегао је у мрак смрти.

Петар је изабрао Христа.

Не само упркос стиду и греху, него и упркос покајању. Јер оно је некад катанац на гвозденим вратима самице. И то баш онда кад је тако силно да пожелите себи рукама да ишчупате срце.

Кајањем се исцељење не довршава.

Мора се стати пред Христа.

Пред Њега, савршеног добротом.

Усред ропца самопрезира, када тотално одбацивање себе делује као једина исправна мера.

Када се одбијање помиловања чини часнијим од молитве.

Закључано у кајање срце нема излаз, осим срца које воли. Љубавна чежња за другим једина побеђује одсуство љубави према себи.

Не обрнуто.

Можемо ли замислити колико је Петар волео Христа када је имао храбрости да се сретне са Њим лицем у лице након Васкрсења.

Сваки пут кад приђемо Чаши, назремо пространство те величанствене љубави коју мудри зову још и слободом.

Да, Господе, Ти знаш да Те волим.

Тајана Потерјахин

Христос воскресе!

, 12 2026 12:50:09 +0200

Христос воскресе, радост донесе - Лена Ковачевић

https://youtu.be/b5Ko3hNSbDw?si=7YXMDlhZlyQqu97W

Зато

, 10 2026 16:52:21 +0200

Данас, у свету који се гуши од страха, који свуда види претњу и осећа како му се смрт прикрада животу, Црква не нуди објашњења.

Ставља пред нас Мајку.

Пресвету Богородицу.

Не да нам разјасни све тајне, него да нас научи нечему што смо заборавили: да се вера не доказује него живи.

Она је стајала под крстом. Не као неко ко разуме, већ као неко ко воли.

Болело је. Плакала је. Али није тражила од Бога објашњење.

Није рекла:" Зашто?". Није окренула леђа. Није изгубила поверење.

Остала је.

И ту је тајна коју тешко прихватамо; није неверје кад плачеш него кад престанеш да верујеш.

Вера не значи да ти је све јасно. Вера значи да стојиш и кад ти се све руши. Богородица зна оно што ми стално заборављамо, да Бог делује и онда када ћути, да гради и онда када ми видимо само рушевине, да рађа светлост баш у најдубљој тами.

Зато, кад ништа не разумеш, кад ти се чини да је све стало, не тражи одговоре.

Остани.

Веруј.

Чекај.

Јер управо ту, у твом најтежем "зашто?", Бог већ ствара "зато".

о. Ливије

Преузето са: Живе речи