Све у причама бива

Јело и дело

, 05 2026 14:40:19 +0200

Једном у Новом скиту био је Вaскршњи понедељак и кували смо боб. Старца Јосифа, питао је кувар шта ћемо кувати и старац је рекао:

- Боб. Шта имамо!?

Увек је тако питао, „шта имамо?“

- Боб.

Боб. Па, Васкршњи понедељак после свег тог несланог, благословеног поста, седамо за сто, и видим ја мало зеленог боба!

И мени излете и рекох :

- Васкршњи понедељак, боб? - пола озбиљно, пола у шали.

Он каже (Старац Јосиф):

- Шта си рекао?!

- Па, кажем, Васкршњи понедељак, боб?

Пошао сам да кажем са осмехом, и то наводно рекао са осмехом...

У реду, јели смо и старац је рекао: - Иди у башту и сакупи сав боб у башти. Све! Нећеш ништа оставити ! Донеси их овде, очисти их и док год има боба, јешћемо боб.

Јели смо боб 14 дана заредом!

14 дана!!!

И петнаестог дана сам отишао у Кареју у госте и, на моју несрећу, опет је било боба где су нас угостили!

Знате, по томе се човек види.

Наш старац је много инсистирао на томе. Деца која су дошла да постану монаси и, када би дошла до стола и видела храну, и видео их да не једу, рекао би:

- Једи, сине мој, своју храну.

- Али мени се не свиђа.

- Једи своју храну, сине мој!

- Ја је не једем.

- У реду, спакуј своје ствари и иди. Многе је тако отерао. Говорио је:

- Карактер човека се показује овим. По овој једноставној и малој ствари.

Отац Атанасије, митрополит Лимасолски

Слобода, равноправност, братство

, 28 2026 17:25:29 +0200

"Зимске белешке о летњим утисцима"

Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ:

“LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE

Врло лепо.

Шта је "liberte"? СЛОБОДА. Каква слобода? Подједнака слобода да свако може да чини шта му је воља, у границама закона. А кад можеш да чиниш све што ти је воља? Кад имаш милион. Даје ли слобода свакоме милион? Не даје. Па шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде све шта хоће.

А шта проистиче из тога?

Проистиче да поред слободе постоји и РАВНОПРАВНОСТ, наиме равноправност пред законом. За ту равноправност пред законом може само једно да се тражи: да њу, у оваквом виду каква сада постоји, сваки Француз може и треба да сматра за личну увреду.

Шта је онда остало од лозинке?

БРАТСТВО!

Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је до сад главни камен спотицања на Западу. Човек са Запада прича о братству као о великој сили која покреће свет, а губи из вида да се братство ниоткуда не може набавити ако га нема у стварности.

Шта да се ради? Треба по сваку цену створити братство. Али проистиче да се братство не може створити, јер оно само настаје, оно је богомдано, налази се у самој природи.

А у природи Француза, и уопште западног света, њега нема; постоји само индивидуално начело, начело своје куће, принцип самоодржања, самопривређивања, самоопредељења свога ја, супротстављања тог ја читавој природи, свим осталим људима, као законитост,самосталног начела које је по вредности потпуно једнако свему што постоји ван њега.

А из таквог истицања самога себе није се могло родити братство.

Зашто?

Зато што у братству, у правом братству, не треба ја, то јест личност, да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свим осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, том индивидуалном ја, и то би требало само, без молбе оног ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самоме себи, то јест свему осталом што постоји на свету.

И не само то, већ би и побуњена личност која тражи своја права требало, пре свега, да цело своје ја, да себе целу жртвује друштву; и не само што не треба да тражи своја права, већ, напротив, дужна је да их без икаквих услова преда друштву.

Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари; она хоће све на јуриш, она тражи своја права, она хоће да се дели а онда нема братства.”

Са: Владан Јевтић

Светионик

, 26 2026 15:52:04 +0200

Не тугуј када се други не мења.

Чак и ако је неправедан, и ако руши, и ако греши -

није твој посао да га исправљаш.

Твој позив је да будеш светионик...

Светионик не иде за бродовима.

Не убеђује, не зауставља.

Само стоји мирно и светли...

Показује стене.

Открива опасност.

Ћутке сведочи где је живот, а где пропаст.

Али никога не спасава на силу.

Свако управља лађом свог живота и свако

ће одговарати за свој избор.

Зато - буди светлост!

И тихо се надај да ће, чак и у последњем

тренутку, неко избећи стене и изабрати живот...

Е. Г. Елефтериос

Преузето са: Живе речи

Смрт роптача

, 22 2026 15:05:54 +0100

Умро један роптач на Бога.

Дошао на Страшни суд.

Господ га пита:

- Где желиш да идеш?

- У Рај, наравно!

одговара човек.

- Можда не би требало - каже Господ. - Целог живота си био незадовољан мноме, иако сам ти дао све, укључујући и вечни живот.

Роптач је рекао:

- Само у Рај. Тачно знам шта је мени потребно.

Господ се сложио и роптач је ушао у Рај.

У Рају, анђели слатко певају, хвалећи свог Творца.

Апостоли седе на престолима.

Свеци се моле за људе код Престола.

Благодат...

Роптачу се то свидело... Али после неког времена почео је да примећује да чак и Анђели као да фалширају, Апостоли нису обраћали посебну пажњу на њега, и Свети су се молили у недовољном умиљењу.

Чак ни Благодат није била баш онаква какву је он желео.

И роптач је почео да осуђује рајски поредак, почео је да се нервира па се чак и разгневио.

И тако је човек себи претворио рај у пакао.

А Господ није имао ништа с тим...

Јеромонах Тихон

Ово је најбоље

, 15 2026 21:50:02 +0100

Ја и време, као две птице, или лађе на пучини морској,

једно поред другог пролазимо, ничег постојаног у себи

немамо - осим што погрешке моје никад неће проћи,

оне заувек трају; то ми је у животу најтеже од свега!

Не знам више шта да тражим, за шта да се молим,

или да поживим дуже, ил' да ме нестане.

И једно и друго страх ми утерује, ево види, сам просуди.

Живот ми је тежак и претежак, грехови ме сустигоше,

али ако умрем, авај, нема више лека за грехе пређашње!

А ако живот нуди само продужење мука, а смрт не обећава престанак мучења - са обе стране стрмен понор зјапи!

Шта нам је чинити?!

Уистину ово је најбоље: у Тебе једнога поглед уперити, у Твоје милосрђе вазда се уздати.

(свети Григорије Богослов)

Крај гроба који ће да засија

, 07 2026 13:22:08 +0100

Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те с крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш. Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.

У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице помало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа…О Гробе, свети, мученички, слатки гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!

Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморног Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отвори очи.

– Исусе Христе, доброто мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма; не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини с мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљује. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…

О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако-полако, ипак одузе. Узеде је Сунце; рече: његова је, а не моја.

Учини дакле, Господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.

Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје међу људима, ишчупај из мене службу претцима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три, слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…

– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио…Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци…О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се развије, згази и стрињи. Као што ти не знам одећу, или накит, или одличје, или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику тако ти не знам име…

Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили , на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људе, животиње, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној…. Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!

Не разумем Те, Господе. Како друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, с ножевима у срцу загрљене, Паола и Франческу?

– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену…нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена. Сва имена! Твоје име, шару од прашине, ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.

(1925)

Исидора Секулић

Оно што можеш

, 01 2026 16:58:45 +0100

Ако баш не можеш од свог живота

да учиниш оно што хоћеш,

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не унижавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем,

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

Константин Кавафи

Пчела премудрости

, 26 2026 16:29:20 +0100

У дане када је Цариград још мирисао на тамјан и море, а златне куполе старих храмова сијале под сунцем као сведоци вере, цар Јустинијан носио је у срцу једну велику бригу. Стари храм Свете Премудрости био је разорен, а његова душа није желела обичну обнову, него дом достојан Самога Христа, Премудрости Очеве.

Свакога дана довођени су му неимари, геометри, уметници. Разастирали су пред њим пергаменте пуне линија, кругова и мера. Цар их је пажљиво гледао, али је сваки пут, после дугог ћутања, тихо одмахивао главом.

„Лепо је,“ говорио би, „али моје срце не налази мир. Ово још није храм који тражим.“

И ноћу, док би двор утихнуо, Јустинијан би остајао сам, молећи се:

„Господе, Ти Који си Премудрост, покажи ми како да Ти подигнем дом. Не да буде на моју славу, него на Твоју.“

Тако је дошла и једна недеља.

Звона су позвала народ у Свету Литургију. Цар, обучен у царске одежде, стајао је смирено међу вернима. Када је дошло време Причешћа, по обичају, ушао је у олтар да се сједини са Христом.

Са страхом и трепетом узео је у руке Свето Тело и Крв Господњу. И тада се догодило нешто што нико није очекивао: једна сићушна мрвица Светог Причешћа откинула се и пала на под.

Цар се пренуо. Срце му је задрхтало. Одмах се сагнуо да је узме, али у том тренутку, као да је сишла са самог неба, долетела је мала пчела, златна и жива, узела мрвицу и нестала кроз врата храма.

Настаде тишина. Јустинијан устаде, лице му је било бледо, али очи пуне страха Божијег.

„Пратите је!“ заповеди стражарима. „Не дајте да се изгуби!“

Војници су истрчали, али пчела је летела брже од њихових корака, изгубивши се међу улицама и баштама Цариграда.

Цар је дуго ћутао. Затим рече:

„Отворите све кошнице у граду. Ниједну не оставите. Оно што је узето са Престола Божијег мора се наћи.“

Тако су људи кренули од дворишта до дворишта, од врта до врта. Отварали су кошнице, али у свакој су налазили само уобичајени поредак пчела и меда све док нису стигли до једне, наизглед најскромније.

Када су је отворили, застали су без даха.

Унутра није била само саће, него нешто налик малом храму, сав од чистог воска: зидови, лукови, и над њима округла купола као небо. У средини, као у олтару, стајао је мали воштани Свети Престо. А на њему блистала је она иста мрвица Светог Причешћа.

Пчеле су тихо зујале око тог светог места, као да служе невидљиву Литургију.

Људи су пали на колена.

Одмах су јавили цару. Јустинијан је дошао, погледао и заплакао. Суза је клизнула низ његово лице и пала на земљу.

„Господ ми је одговорио,“ прошапута. „Не преко људи, него преко најмањих створења.“

Дуго је гледао у воштани храм, упијајући сваки облик, сваки лук, сваки склад. И тада рече:

„По овом обрасцу нека се гради храм Свете Премудрости. Нека буде онакав какав су га пчеле, по вољи Божијој, начиниле.“

Тако су неимари добили образац који није био само цртеж, него откривење. И када је храм почео да расте изнад Цариграда, људи су говорили да се златна купола подиже као да је не држе зидови, него молитве.

А цар, сваки пут када би ушао у недовршени храм, сећао би се оне мале пчеле и говорио у срцу:

„Господе, Ти си изабрао слабо да посрами јако, и мало да покаже велику славу.“

И тако је Света Софија расла не само из камена и мермера, него из чуда, Евхаристије и Премудрости Божије.

П П

Џендер револуција-глобална агенда?

, 12 2026 15:39:42 +0100

Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион благословио је у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија представљање српског издања књиге др Маргерит Питерс „Џендер револуција – глобална агенда?“, које је одржано у уторак, 10. фебруара 2026. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Ово капитално дело, објављено у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“, представљено је јавности као плод пастирске бриге наше Свете Цркве за очување светиње брака и породице у трећој деценији текућег столећа.

Овом приликом, Преосвећени Владика Иларион је прочитао обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у којем је истакнуто да се данашње друштво суочава са радикалним покушајима редефинисања саме суштине људског бића: „Црква Христова остаје непоколебиви чувар истине о човеку као круни Стварања, створеном као мушко и женско, по лику и подобију Божијем.“ Владика Иларион је, преносећи поруку Патријарха Српског Порфирија, нагласио да тзв. „џендер револуција“ не представља само друштвену промену, већ дубоку духовну и егзистенцијалну кризу која тежи да потисне традиционалне, патријархалне вредности засноване на јеванђелској љубави и слободи. У духу светосавског завештања, истакнуто је да породица није тек пука социјална категорија, већ „Мала црква“ и темељ здравог друштва који се мора бранити молитвом и истинитом речју од агресивних идеолошких струја које нуде обезличење уместо обожења.

Указујући на погубна дејства џендер идеологије на хришћанско разумевање човека, Преосвећени Владика Иларион је подсетио на значај претходних научних напора наше Цркве по питању српског језика и идентитета, нагласивши да ова књига даје кључни подстицај српским истраживачима и активистима.

О делу су уз Владику Илариона и саму ауторку, говорили и презвитер проф. др Владан Таталовић, уредник издања, као и др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ.

Представљању књиге др Питерс присуствовала су Преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј, липљански Доситеј и моравички Тихон, министар просвете у Влади Србије др Дејан Вук Станковић, амбасадор проф. др Дарко Танасковић, заједно са бројним свештенством и монаштвом, као и заинтересованом јавношћу. Међу присутнима су били бројни угледни гости из света науке, културе и јавног живота, чиме је још једном потврђен огроман значај ове теме за наше друштво и снажна подршка мисији Српске Православне Цркве.

https://youtu.be/eLbOng7sp28?si=coxBOjJq_j5OrbIj

Свети Сава

, 27 2026 15:35:04 +0100

Звоне звона са Врачара

https://youtu.be/ASJqGdUgRIo?si=8uFgbKBZ7jA8liFE