Све у причама бива

Срећна шума

, 01 2025 19:27:51 +0200

(Ова басна нема наравоученије, већ срећан завршетак за све.)

У шуми се гради олимпијски стадион, чије радове надгледа медвед, који је и сам надгледан од већих зверки. Већ је и маскота у лику пингвина одабрана, али лији, као и вуку из комшилука, се то не допада: лији, јер није ни близу "колача", а вуку јер није територијално уклопљен. Како би осигурала своју позицију, лија најпре оде на разговор са вуком.

- Дај ми подршку да се изборим за свој део, па ће и теби да се исплати - рече му лија.

- У реду - сагласи се вук. - Али како ћеш то извести?

- Лако... Старији зечеви су извођачи радова; ја ћу преузети младе и направити побуну.

- Одлична идеја! - заурла вук злурадо.

И би тако. Она направи кампању против стадиона али - не и против медведа.

Наравно, ово поче медведу да смета, те он позва лисицу на разговор.

- Лијо, чему ово обданиште? - упита је.

- Види, брајко, ти правиш гозбу на коју не зовеш...

- А то ли је! - досети се медвед. - Ево, позвана си! Иди сад и склањај ми обданиште с очију!

Али лија не би била то што јесте да игра како други свира.

- Они су моја сигурица, не могу их се одрећи. Али могу ово: све док се мени даје мој део колача, то ће они бити измештани тамо где не сметају.

И сви су живели до краја живота.

Аутор: Јелена Јергић

Пасуљка

, 23 2023 15:19:47 +0200

Утрчава Мици код мене у собу, ускаче у кревет, па ће рећи:

- Тето, хоћу да спавам!

- Добро, лези и покриј се.

- Причај ми причу!

- Важи! - рекох и почех да смишљам неку нову, а примерену дневним дешавањима.

- Били једна тата вртлар и мама вртларка и они су имали детенце пасуљ - започех приповедање.

- Пасуљ?! - упита Мици зачуђено. - Је л' то била девојчица?

- То је као, а може да буде и девојчица - појасних, задржавајући смех. - И тата вртлар и мама вртларка посејаху дете пасуљ у земљу и крену да се брину о томе да зрно порасте велико и паметно. А доле, у утроби земље, Пасуљка је хтела што пре да изађе на светло, да види сунце - није волела таму у којој је била јер је ту било много чега што ју је плашило и ометало њен раст. Али она је била мала и није баш најбоље то све разумела, па су јој тата и мама помагали: тата ју је храбрио, а мајка је бринула да њено срцуленце не залута. И тако је мајка вртларка чупала и грабљала коров око мале Пасуљке - то је сва она трава, која није дала зрну да порасте до сунца, а тата је мотиком вадио сва она страшна створења: црве, гусенице, кртице, који су хтели да је заувек задрже у тами. Имајући најбоље савезнике, Пасуљка је све више и јаче дизала своје ручице ка родитељима и сунцу, па јерасла и велика порасла; и не само то. Својом послушношћу успела је да пред тату вртлара и маму вртларку изведе и нека друга зрна пасуља, са којима је после наставила да се дружи, а сви заједно су се множили и расли на радост многих, не само родитеља. И чича мича и готова прича.

- Може још једна прича, тето? - упита Мици полусклопљених очију.

- Може. Поред мале Пасуљке растао је и мали грашак - наставих нешто тише.

- Је л' он био дечак?

- Наравно. И он је слушао све шта су тата вртлар и мама вртларка говорили Пасуљки, те је и сам порастао велики. Толико велики да је постао чак и познат. Он је, знаш, управо оно зрно из бајке "Принцеза на зрну грашка"...

Кад је тета, најпосле, све ово испреплитала и Мици је заспала.

А, рачунам, штета би била да прича пропадне, па је записах. Није на штету, а може бити на корист.

Јелена Јергић

Божићна бајка (8)

, 15 2015 22:10:32 +0100

ред њим више није била пећина, већ велелепни храм, а уместо Витлејемске звезде, на храму је сијао златни крст. На средини храма била је икона Рождества, и на њој Богородица, Праведни Јосиф, во, магаре, јасле и у јаслама мали Исус.

- Али шта ја да поклоним Христу? – упита Милош, сетивши се тројице царева.

- Ти си то већ учинио, кад си своје срце начинио јаслама за Њега – одговори његов Анђелко, пропуштајући га на вратима.

На Царским Дверима, сав у златотканој одежди, стајао је свештеник, држећи у руци Свети Путир, и дочекујући га речима:

- Приђи, душице Божија! Једи и пиј!

Милош пође према Путиру, али не стиже до њега, јер га у том прекину некакво благо дрмусање:

- Христос се роди, сине! Устани! Божић је!

Био је то дечаков отац, који га је будио из сна. Дечак хитро скочи, отпоздрављајући оцу:

- Ваистину се роди! Тајо, да знаш какав сам сан сањао...!

- Испричаћеш ми кад се вратимо из цркве. Важи? – рече отац.

- О, да! Морам да се причестим! – одважно дочека Милош.

На брзину се обукавши и са свима се поздравивши, он најпосле отрча до прозора. Његов Снешко је и даље стајао на месту, али му се учини веселији него јуче, премда и даље немајући уста. Затим оде до деда Уроша.

- Деда, да ли би могао да ми купиш икону Анђела чувара? – упита.

Деда се сав озари због унукове молбе, те пољуби дечака у чело.

- Са великим задовољством, чедо дедино!

- Нема на свету таквог војника какав је Христов војник! – поносно изјави Милош.

- Како, молим?! – насмеја се деда заинтересовано.

- Причаћу ти кад се вратимо из цркве!

У том се зачу неко куцање на вратима.

- Ко би то могао да буде? – чудио се тобоже деда. – Да видимо!

- Положајник! – тихо се разлеже из грла свих.

Милош, још увек под утиском необичног сна, потрча да уз деду види кога им то Божић доводи у госте. Кад су отворили врата, угледали су на прагу једну цурицу, оскудно и обувену и одевену, али са најлепшим осмехом који су икад видели.

- Хлистос се лоди! – поздрави их звонким гласићем.

- Ваистину се роди, Душице, чедо дедино! Па ти си наш положајник! Хвала Ти, Боже, на овој радости! – обрадовао се старац у духу, те загрли цурицу и са сузама је стаде љубити.

Милош, видевши је и чувши јој име, и сам се обрадова у срцу, премда је само слутио ко би она могла да буде, али није знао.

Затим приђе девојчици и, узевши је за руку, уведе је у кућу, док је деда остао на вратима.

Бака Љубица, угледавши је, и сама се расплакала, док је Милошев отац пожурио да је дочека. Јер Душица је била ћерка његове сестре, која са родитељима живи на страдалном Космету.

Данас, на Божић, сви је виде, изузев деде, први пут.

У том се на вратима појавише и Душичини родитељи. Радост и сузе нису престајали да се смењују.

Милош је очаран маленом. Не, он од ноћас не види како је ко обучен, већ гледа у девојчицин осмех, препознајући у њему сјај Витлејемске звезде.

Кад то нађеш, остало се дода. Јер осмех, дечји осмех, знак је да су ту и јасле малог Исуса. А где је Исус, ту је и Богородица са светима, а са њима и најхрабрија војска анђела и арханђела.

Па кад су већ ту, зашто онда не отворити срце и примити Најлепшег Госта?

И како не спознати истинитост речи:

„Не бој се, само веруј!“

Претходна - Почетна

Аутор: причалица Јелена Јергић

(за лекторски део заслужна је моја дивна Ви)

Божићна бајка или Потрага за Витлејемском звездом

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (7)

, 15 2015 00:29:18 +0100

илош напокон одреши вола и магарца и брзо их уведе у пећину, која је сва блистала под сјајем Витлејемске звезде. Од њиховог присуства и дисања она поче лагано да се загрева.

Милошу поскочи срце, али ту се не задржа дуго, већ потрча да се нађе пријатељу у невољи, премда не знајући ни како ни чиме.

Само што је извирио напоље, кад Снешко викну:

- Лези!

Дечак хитро скочи у снег поред пријатеља, кад тик изнад њих пролети огромна крилата змија, из чијих уста севаше ватра. Затим се, јурећи с брда, појавише и оне две уходе са својим режећим зверима.

- Милоше, слушај ме добро! – говораше Снешко дечаку, али овај пут обраћајући се његовом срцу, а не ушима. – Дошли су по нас обојицу, како би спречили Рождество Христово, али још има наде да се са њима изборимо.

- Како? – упита Милош, који и сам, дивна ли чуда, збораше на исти начин.

- Један од нас мораће да учини жртву!

Али Милош ту не стиже ништа ни да помисли, кад се напречац Снешко подиже из снега и крену према ватреним прогонитељима. Две уходе брзо сјахаше са звери и појурише ка њему. Видевши ово, и сам Ватрени господар слети на земљу и готово победнички крену ка њима.

Али ту се ни Милош не улењи, већ и сам скочи, вичући:

- Не дам вам Снешка!

Кад је снежни човечуљак био подједнако на дохват руке свима, он се нагло окрену према Милошу и, пруживши му руке, добаци:

- Узми!

Таман што Милош уграби Снешкове руке, кад га се уходе дочепаше. Али то им не донесе никакво задовољство, јер у трену кад га дотакоше, они осетише врелину у прстима, од које силно зајаукаше, а Снешко ишчезе да од њега не остаде ни пара.

Дечак осети силан бол због губитка пријатеља, али још увек храбро стојећи на бранику вере, он обриса сузе, па спусти поглед на младу храстовину, коју је држао у рукама. Затим, осиливши се у духу, подиже је високо и укрсти, узвикујући:

- Беж`те, але, ја сам Христов положајник!

На ове речи се опече и сам Ватрени господар, који мораде чак и да устукне, али то само повећа његову и иначе преку нарав, те он крену да се надима како би по дечаку и пећини осуо ватру. Но дечак није узмакнуо ни за трен, и даље држећи крст у рукама.

А док је тако стајао, ишчекујући напад немани, сјај Витлејемске звезде дотаче се храстових гранчица. И тог тренутка крст се показа правим!

И не само то: Милош зачу познати глас:

- Не бој се, само веруј!

Одмах га је препознао – био је то Снешко. Тако је бар мислио, све док се није окренуо: иза њега је, сав у сјајној одежди и са мачем у руци, стајао његов Анђео Чувар!

Озареног лица, Милош се окрену непријатељу, а тамо, на бојно поље, иступи његов Анђелко, те подиже мач и стаде крилатој змији за врат, пре него што ова стиже и дим да пусти.

Она у трену ишчезе, заједно са оним зверима, док се две уходе толико испрепадаше од догађаја, па и један од другога, да се разбежаше да се никад више не сретну, заборављајући и да су били некад овде.

Милош поче од надошле радости да се весело смеје и полети свом Анђелку у загрљај. Овај, вративши мач у корице, широм рашири руке, дочекујући га. Ни сам није знао колико је времена прошло, кад Анђелко рече:

- Положајниче, време је да уђеш и поклониш се Богомладенцу!

Милош послушно пође за њим, али, кад се окренуо, имао је шта и да види.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (6)

, 14 2015 16:24:44 +0100

ад се раширише довољно да могу да уђу унутра, угледаше промрзлог вола и магарца како, склупчани један уз другог на ледном поду, покушавају да се згреју.

- Угинуће, ако брзо нешто не учинимо! – забринуто ће Снешко. – Али шта...?

- Потребна им је храна и топлина – његовој забринутости придружила се и краљица.

Милош пак, гледајући их онако болне и изгладнеле, ражали се у срцу и, занемаривши своју глад и озеблост, узе ону сламу и простре је по поду.

Оњушивши познати мирис, во узе неколико сламчица у уста и, полако се придигавши и продисавши, премести се на сламу. Дечак га помилова, а онда узе ону шаргарепу и пружи је магарцу. Овај је у трену поједе, те и сам, подигавши се, потражи сламу за своје промрзле ноге.

И тада се нешто чудесно деси!

У грудима дечака разгоре се огањ и он осети како га облива чудесна топлина. Хладноћа је напуштала његове кости, тако да више није осећао студен. Поврх тога, његов вид се избистри и он, подигавши поглед ка прозору, угледа најнеобичнију звезду од свих виђених, која по својим особинама није припадала звезданом јату, нити га је следила.

Није било потребе да ишта пита: његово срце није сумњало да пред собом гледа Витлејемску звезду!

- Видим је! – викаше Милош раздрагано. – Видим је! Ту је, сасвим близу!

Снешко и краљица се зарадоваше заједно са њим.

- Да, Милоше! Видиш је, јер си се смиловао на ове животиње и туђу муку претпоставио својој. Без тога не бисмо могли ићи даље – објашњавао му је његов снежни другар, тапшући му рамена.

- Божић само што није! – пожуривала их је краљица, прекидајући их. – Крећите!

- Во и магарац иду са нама! – одлучно ће Снешко.

- Узмите и саонице! – великодушно понуди Њено височанство.

Кад су животиње биле упрегнуте, Снешко и Милош се, уз захвалност, опростише од Зимске краљице, која, кад мало одмакоше, одлети на северцу, скупа са дворцем и медведима, у своју земљу.

Не губећи Витлејемску звезду из вида, двојица путника схватише да је пећина близу. Али, будући да су се спуштали низ брдо, морали су то да чине опрезно. Звезда је чинила да пут буде видљив, тако да с те стране нису имали великих потешкоћа.

Во и магарац су се одлично слагали и послушно су се повиновали Снешковим рукама које су држале узде.

Најзад, спустивши се довољно ниско – угледаше пећину. Са те висине се нису морали прибојавати превртања, те Снешко потера вола и магарца мало брже. Недостајало им је тако мало да стигну, кад се изненада са брда иза њих разлеже најпре тутњава, а одмах потом и стравичан крик уз снажни лепет огромних крила.

- Милоше, брзо одвежи вола и магарца и пусти их у пећину!

- Шта је то?! – запиткиваше овај, неспретно покушавајући да развеже животиње.

- Овога пута сам Ватрени господар! – одговори Снешко гласом у којем се огледала челична одважност.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (5)

, 13 2015 01:26:01 +0100

о пријатељском понашању, које није могао да не примети, Милош је разумео да се Снешко и Зимска краљица одлично познају. Али извесно да јој није било непознато ни то на шта су се њих двојица одважила.

- Пред Божићну ноћ имам пуне руке посла – објашњавала им је Зимска краљица док су пролазили леденим ходницима Зимског дворца, за који је Милош, још у саоницама, сазнао да је ту с разлогом био измештен. – Треба обићи многа места и безброј и безброј пахуља обликовати како би земља што лепше била искићена. Јер, не радују се само деца и људи Божићу, већ и природа. А и мени самој је уживање да уделом, који је мени допао у послушање, служим на најбољи начин.

Милош, загледајући сав тај безбојно-плави лед око себе, на тренутак се присети деце и људи са којима је дошао у додир у непознатом граду, и замисли се. Било му је чудно да поверује да они који терају убожјаке заиста знају шта је Божић, али одмах у себи помисли да они то не раде из мржње, већ из страха. Ипак су и они њему, као и он њима, били незнанци.

Из размишљања га прену краљичин глас, који као да се надовезивао на његове мисли.

- Наравно, кад кажем „деца и људи“, мислим на оне који свет гледају у простоти срца...

Како су те речи дечаку звучале познато, али није могао да се сети одакле! У том се огласи и његов стомак, те се он примаче Снешку, шапћући:

- Има ли овде у дворцу нешто да се једе?

Ма колико се трудио да не буде неучтив, његов шапат није могао остати скривен међу ситним леденицама, које га звонким треперењм пренесоше и до краљичиног уха.

- Не, драги бадњаконошче! Зима не рађа плодове, већ одмара земљу и лечи је да с пролећем пропупи, како би плодови били сласни – одговараше уместо Снешка Њено височанство. – Сем тога, немате много времена. Заправо, имате га врло мало.

Ту Снешко скиде са себе нос и пружи дечаку шаргарепу.

Милош осети нелагодност због тога.

- Али, како ћеш ти без носа?

- Не брини се ти ништа, може се и без носа – одговори му Снешко, уједно га гурнувши да пожури, тако да овај не стиже право ни да шаргарепу омирише.

Краљица, и сама убрзавши корак, поведе их да им покаже кога је то још, поред њих, ноћас срела и угостила. Али пре него што ће ући у ту одају, Милош се, журећи, саплете о дуги краљичин огртач, те паде, а из његових се руку просу слама по поду. Гледајући у њу, њему дође мисао на ум:

- Снешко, морам ли још носити ову сламу? Зар не би било боље да њу потрпам у обућу и запушим рупе?

Снешко, погледавши га у очи и, занемаривши његово питање, и сам упита:

- Знаш ли зашто је теби зима?

- Због снега и леда...! – дочека дечак самоуверено.

- Не због снега и леда, већ стога што су јасле празне, а пећина хладна. Слама нам треба да бисмо и јасле напунили и пећину угрејали. Кад се то деси, ти више нећеш осећати хладноћу. Тада ћеш моћи видети и Витлејемску звезду.

Милош хтеде да чује нешто више о свему томе, али врата одаје, пред којом стајаху, почеше да се отварају.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка (4)

, 12 2015 12:16:15 +0100

а би заварали траг, Снешко направи грудву од снега, па је пребаци с друге стране гостионице. Она паде међу некакве лимене канте. Како лупи о њих, лим зачангрља, што намах привуче пажњу трагача.

Кад они, заварани звуком, замакоше иза гостионице, Снешко и Милош брзо претрчаше на другу страну улице где се, улазећи у шуму, почело издизати омалено брдо.

У овом делу снег је био неугажен, па је кретња брдовитим шумарком била више него напорна. Додуше, више за Милоша, који је понекад упадао и до појаса, док се Снешко, будући справљен од снега, лакше кретао, често помажући Милошу да се извуче из каквог наноса.

Дечаку је душа била у носу. И већ то је било довољно да изгуби и оно мало снаге што је имао, кад се наједном иза њих проломи неко режање, које је сличило и псу и вуку заједно. Окренувши се, Снешко и он угледаше како се оне две уходе, уз појачање необичних живуљки које су их вукле на санкама, брзо приближавају.

Снешко снажно повуче Милоша, соколећи га да не одустаје.

- Још само мало издржи, момче!

Ни сам више не знајући одакле му снага, Милош је следио другара, али уз посртање.

Режање је било све ближе. Разјапљене чељусти већ су им дисале за вратом и било је питање тренутка кад ће их зграбити. Али тада се деси нешто невероватно!

Одозго, с брда, наједном дуну силан ветар, који подиже снежну олују и за трен сакри двојицу прогоњених, док се иза паперјасте завесе најпре зачу неко брундање а одмах потом се указаше огромни бели медведи. Од самог погледа на њих, уходе са својим живуљкама се препадоше, те се разбежаше куд-који.

Кад је бело паперје поново полегло по земљи, Снешко погледа у Милоша, а овај се с видним уздахом ослони на њега.

- Гле, гле! Кога ја то видим? – прену их диван женски глас тик иза њихових леђа.

Снешко поможе Милошу, па се обојица окренуше ка брду не би ли видели ону која им се обраћаше.

Била је то, ни мање ни више, Зимска краљица. Њена хаљина је била сва од пахуља, док јој је на глави стајала круна од леда. Преко рамена носила је огртач, који је споља био од вуненог крзна и перја, док је с унутрашње стране био од ледених пиљака. Очи су јој биле модроплаве и крупне, трепавице дуге, усне модре, а тен бељи од снега. У њеној руци пресијавало се плавичасто- бело жезло.

- Бадњаконосац! – с поштовањем изговори она, погледавши у Милоша.

- Да, Ваше височанство! – потврди Снешко уместо њега, радујући јој се. – И положајник!

- Дивно! – прихвати она одушевљено. – У том ми је још драже што сам овуда пролазила. Него, дечак је изможден. Биће боље да пођете са мном у дворац. На крају, тамо има још залуталих који, може-бити, баш вас траже.

Снешко поможе Милошу да уђе у саонице, док Зимска краљица скиде са себе огртач и огрну га њиме, али тако да крзно окрену унутра. Милошу, овако утопљеном, који се притом ни за тренутак не одвајаше од свог нарамка сламе, поче да се враћа руменило у образе.

Кад и краљица седе с њима, она лупи жезлом о под, те однекуд дојури северац и подиже саонице високо, премештајући их на суседно брдо, где се налазио њен Зимски дворац.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (3)

, 10 2015 17:41:05 +0100

орачали су између улица, скрећући час лево - час десно. Из сваке куће допирало је светло, гласан смех и весеље. У једном тренутку, Милош не издржа, већ приђе једном прозору и завири унутра. Насред собе био је прострт сто са разноврсним ђаконијама, а поред њега лежали су упаковани поклони за Божић.

Пожелевши да уђе, малишан се неспретно саплео, правећи буку. Укућани, сви одреда дотерани, нагрнуше на врата и, приметивши га полегнутог у снегу, брзо му наредише да се чисти одатле.

Премда сад и није био толико усамљен, дечак ипак није могао да се радује колико би желео. То стално гурање и протеривање - на које иначе није навикао - повређивало га је. А од самог погледа на раскошну трпезу, осетио је глад и завијање стомака. Због изгладнелости и шетње без краја, спопаде га слабост. Но, није хтео да се покаже слабићем, већ стисну зубе и настави да прати Снешка, који се већ почео освртати за њим.

- Пожури! Пожури! – викаше Снешко, сачекујући га. – Закаснићемо!

- А има ли још пуно? – задихано се распитиваше Милош.

- Морамо што пре изаћи из града. Да бисмо уопште стигли, морамо најпре да нађемо Витлејемску звезду.

- Како? – загрцну се Милош, напречац се озаривши. – Витлејемску звезду???

- Наравно. Зар ниси желео да је видиш?

И нашавши нову снагу, Милош потрча тако брзо, да се сад већ утркивао са Снешком. Најзад, после дугог трчања, стигоше на крај града, где беше једна гостионица.

- Мораћеш да уђеш унутра – обрати се Снешко дечаку, уставивши се.

- Зашто? – упита овај невољно, јер му се гостионица није допадала, а и досадашње искуство са људима у том месту није било ни похвално, ни обећавајуће.

- Треба нам сламе. Иза гостионице се налази штала, па замоли гостионичара да ти да у нарамак колико можеш понети. Али упамти: ником ништа не говори, нити шта узимај у уста!

Милош климну главом у знак пристанка, али, и даље се снебивајући, додаде:

- А како би било да и ти пођеш са мном? Не иде ми се самом...

- То никако! – одречно ће Снешко. - Истопио бих се, а то у овом тренутку не би било добро, Милоше... Хајде, и не бој се!

Малишан, немајући куд, осоколи се мишљу о Витлејемској звезди па закорачи у гостионицу.

Унутра је врвело од силног и надасве чудног света. Њихови погледи, речи и покрети устрашили би и одраслог, а не једног дечака. Но, сабравши сву храброст у песничице, Милош успе некако да се измакне огромним ручердама које су одовуд-одонуд покушавале да га зграбе, те да у свој тој гужви пронађе власника.

Власник је за шанком продавао пиће и силно се изненадио кад је видео дечака. Затим се, кезећи се, унесе дечаку у лице, питајући:

- Шта пије момак?

Наједном, све замре и све очи се устремише на дечака.

- Хвала, не бих ништа. Једино бих молио мало сламе, ако је могуће... – изусти он невешто.

- Сламе!? – чудио се гостионичар. – А шта ће ти слама?

Милош прогута кнедлу. Није смео да се ода, па крену да околиша.

- Знате, ципеле су ми бушне... – рече прво што му паде на памет и малко одиже ногу од пода.

Цела гостионица баци поглед на дечакову распалу ципелу.

- Идеш негде далеко...? – настави овај с подозрењем да испитује дечака.

Али Милош се није дао смести.

- Мокре су ми ноге, чико...

- Добро, де...! – дочека гостионичар немарно. – А имаш ли новац да платиш?

- Не – признаде овај.

- Е па, не може тако! Него овако: или да пијеш с нама, или да нам нешто отпеваш!

Цела гостионица прихвати то уз гласно одобравање.

Милош, нашавши се у небраном грожђу, најпосле пристаде да пева, али кад крену с песмом, он отпева прво што му на ум паде, и то баш – Рождество Твоје.

Кад је завршио, настаде мук. Потом сви почеше гласно да негодују, звижде, а власник, да му се не би муштерије разишле, брзо даде дечаку сламе у нарамак и избаци га напоље.

Снешко, који се био скривао у сенци, истрча пред Милоша чим се врата гостионице затворише. Зарадова се слами, али кад му Милош исприча шта се десило, брзо се сневесели.

- О-о! То нам није требало. Сад ћемо морати да будемо још опрезнији. Сасвим извесно ћемо добити пратњу.

- Какву пратњу, Снешко?

- Ватрену!

И само што он то изрече и повуче Милоша у сенку, на вратима гостионице се појавише две сподобе, које, по изгледу и понашању, наликоваше на њушкаве трагаче.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (2)

, 08 2015 15:03:05 +0100

еђутим, Милош никог није препознавао. И да све буде још чудније, био је одевен у неке дроњке, који нису били довољни да га утопле, а обућа на ногама му је била сва похабана. Могао је да осети хладноћу, и то толико стварно да се стресао.

Он помисли на кућу, те се стаде освртати око себе. Но, не само да није препознавао децу ни људе, већ му је и место било скроз непознато. А како у непознатом пронаћи познато?

Зима која је ледила његове младе кости натерала га је да се покрене. И он пође међу децу, али деца, видевши у њему одрпанца, почеше да га гурају, не дајући му места у игри. Слично се десило и кад је пришао одраслима: ни они нису имали разумевања за његову сиротињу.

Милоша је све ово збуњивало, али и плашило. Да му је бар да има неког познатог, чинило му се да би му било лакше. Већ је и вече падало, сви ће се разићи, а где ће он заноћити?

Сад већ помало и унезверено се осврћући, скрену иза ћошка. Улица је сва бљештала од разнобојних сијалица, које су красиле многе излоге.

Покушао је да уђе у неку од радњи како би се бар мало згрејао, али чим би се примакао неким вратима, на њима би се баш тог трена окренуо кључ у брави; муштерије више нису могле да уђу, скитнице поготово. Јер, гледајући га, сви су у њему видели баш то - скитницу.

Милошев страх је из часа у час постајао све већи, и он, стојећи онако промрзао на снегу и усамљен, поче да плаче. Ридао је силно и горко, готово незаустављиво ронећи сузе. Те слане капље нису стизале ни да падну на тло, већ су се још на образима ледиле, додатно их бојећи модрилом.

Ни сам није знао колико је дуго плакао, кад му се учини да га неко зове.

- Милоше!

Окренуо је главу у страну, али није видео никог. Стојећи тако, поново зачу дозивање:

- Милоше! Овде сам!

Окрећући главу у почетни положај, најзад угледа онога ко га је звао. Раширивши очи од смешане радости и чуђења, Милош, угледавши Снешка Белића, истог оног из дворишта, само стварног, и сам узвикну:

- Снешко! Жив ли си?

- Жив, жив! – потврђиваше снежни човечуљак, климајући весело главом.

- И причаш...!? – не скривајући запрепашћење, збораше Милош, заборављајући на тренутак на хладноћу.

- Наравно! – примети Снешко. – Мада не увек. Само кад се јави потреба за тим.

Милош га и даље загледаше с неверицом, кад наједном спази да Снешко уопште нема уста! Док су га правили, онако радосни, заборавили су да их направе.

- Али како причаш кад немаш уста? – натукну он.

- Може и тако да се прича – изјави Снешко без икакве нелагодности.

- Заиста?

- Заиста!

Милош се ту замисли па, присетивши се, додаде:

- Је л` кад је потреба?

- Дабоме! – потврди Снешко.

- А... о каквој потреби се ради?

- Ако се обојица потрудимо, сазнаћемо извесно. Али, кренимо, да не губимо време!

Дечак, премда и збуњен догађајима, погледа лево и десно, те упита колебљиво:

- А куда?!... Сем тога, мени је толико хладно, да осећам како су ми се ноге следиле и не могу да мрднем.

- Па о томе ти и причам! – збораше нестрпљиво Снешко, уједно скидајући са себе шал и пружајући га дечаку. - Божић само што није, а ти си положајник.

Милош захвално прими шал и, чим га огрну, осети како му крв проструји, а слеђене ноге се најзад покренуше. Али не стиже више да сазна о чудесном позиву, јер Снешко добрано одмицаше, и он, не желећи и плашећи се да га не изгуби, потрча за њим.

Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка

, 06 2015 22:19:26 +0100

Божићна бајка

или

Потрага за Витлејемском звездом

од деда Уроша ори се од дечје граје и празничног весеља. У пећи пуцкета бадњак, ту је и печеница, а деца пијучу са родитељима и траже слаткише, орахе и воће у слами. Бадње је вече, пева се Рождество Твоје и узносе молитве пре вечере.

На трпези је све посно и, судећи по дечјим изразима на лицу, све укусно; једе се са слашћу и, што је најбитније, све се дели. Газдинска кућа је то, најимућнија у селу и, Богу хвала, ничега не мањка. Сви су сложни. Где чељад није бесна, како каже народ, ни кућа није тесна. А уз молитве и Бог помаже на добро.

Деда Урошу је пуно срце док их гледа како се радују тако окупљени на слами.

Бака Љубица и сама ужива у деци, и свој тањир, по обичају, пуни последња. Са посебном радошћу у срцу нуди јелом најстаријег унука, Милоша, који је с дедом и оцем поранио јутрос у шуму. Деда је, не скривајући понос, причао мањој деци о првом бадњаку њиховог најстаријег брата, док су малишани упијали сваку реч, уживљавајући се у причу.

Кад су завршили са јелом сви усрдно заблагодарише Богу. А кад отпојаше Рождество Твоје, деца зажагорише:

- Деда, испричај нам ону причу о милом Боги који се родио у пећини...!

Премда им је већ толико пута причао о Божићу, деда Урош дочека предлог оберучке - баш као да ће причу испричати први пут.

Наместила се и бака Љубица с њима да слуша, али и мајка им и отац; јер добрим причама не сметају ни године, ни понављање.Ипак, најпажљивије је, чинило се, слушао Милош.

Сад, кад је порастао до свог првог бадњака, желео је да запамти што више од дединог казивања. То ће му користити и на веронауци, али још више од тога је осећао да, као носилац бадњака, има дужност и обавезу да зна – као што деда Урош зна!

Попут сунђера, упијао је податке о јављању Архангела Богородици, о Праведном Јосифу, о бекству у Мисир, о мудрацима који су дошли да се поклоне малом Исусу. Али, на помен Витлејемске звезде, очи дечака се раширише од неке њему непознате драгости и радозналости. Не могавши да се отме непознатом осећању, у једном тренутку чак гласно прозбори:

- Како бих ја волео да сам могао видети Витлејемску звезду!

Деда га погледа и препозна искрену жељу у изразу лица дечака, што га, у исти мах и обрадова и сневесели. „Како сад удовољити таквој жељи?“, мислио је, „јер је дечја душа нежна и с њом се мора опрезно руководити. Она лако прима веру, али је тешко веру међу људима очувати; поготово кад си млад.“

И ту загрли свог унука, а кроз причу се такну слепила Иродовог, као и људи који су одбили да приме Свету Породицу на конак.

- То што људи имају очи не значи да и виде. А Витлејемску звезду могао је да види само онај који је гледао срцем.

- Шта то значи „гледати срцем“? – упита Милош знатижељно.

- У простоти – одговори деда Урош загонетно, милујући га по глави.

- У простоти... – понови Милош више шапатом за себе, чудећи се и устајући са сламе. Затим оде до прозора и погледом потражи Снешка Белића, кога су данас направили у знак радости што је и снег пао да својом белином узвелича рођење Богомладенца.

Док га је гледао онако уређеног, са шеширом на глави, шаргарепом уместо носа и дугмадима као очима, са шалом око врата и две гране уместо руку, Милош примети:

- Можда ти знаш шта то значи. Ипак си ти дошао одозго и ближи си Богу. Штета је што не умеш да причаш...

Ту се Милош одвоји од прозора и седе поново на сламу, настављајући да слуша дедино казивање. Кад се, најзад, од приче опростише, кренуше сви на починак, како би ујутро могли поћи у храм на Божићну литургију.

Милош је, и даље мислећи о Витлејемској звезди, први легао у кревет. Након молитве Анђелу чувару, он склопи очи и поче лагано да клизи у сан. Беше то најнеобичнији сан од свих икад сањаних, у који ћемо и ми завирити за који тренутак. Но, најпре нам се ваља осврнути на битан догађај који нам је промакао.

Наиме, празничну радост Бадње вечери су, невидљиво са домаћинима, прослављали и њихови анђели чувари. Тако, док је Милош стајао крај прозора и размишљао о Витлејемској звезди, на њега је помно мотрио његов Анђелко, бележећи његове мисли. Није га напустио ни док је тонуо у сан, у којем се нашао окружен снегом, децом која су се играла и светом који је крај њега журно пролазио.

Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

Мир Божји, Христос се роди!

у.п.: Све слике су преузете са интернета.