ludo i brzo

Meteori

, 12 2009 10:10:09 +0100

Manastirsko naselje Meteori je smešteno na ogromnim i strmoglavim stenama koje se naglo uzdižu na severozapadnom delu Tesalijske ravnice. Neobično raznolik pejzaž, kakvih ima malo gde na svetu, izaziva kod putnika mešavinu strahopoštovanja i zadivljenosti.

Sveštenska zajednica na ovim stenama je jedinstvena u svetu. Poreklo ovih stena proučavali su mnogi grčki i svetski geolozi i naučnici ali je zaključak nemačkog geologa Al Filipsona najverovatniji. On smatra da je ovaj kolosalni kompleks stena izašao na površinu iz delta regije ogromne reke koja je tekla hiljadama godina u tesan ali dubok deo mora koje je tada obuhvatalo sve što je danas Tesalijska regija.Ovde su mnogi pustinjaci odlučili da se nastane, na vrhovima lebdećih stena, tražeći da žive bliže bogu, posvećujući sebe molitvi i duhovnom razmišljanju. Oni su živeli u pećinama i pukotinama u fasadi stena.Kaluđer Atanasije, uznemiren napadima gusara na Svetu Goru, došao je na Meteore 1334 godine u pratnji ispovednika Oca Grigorija. Nastanili su se na Stub Stagijski i ostali tu deset godina.Atanasije Meteorski je 1344 godine okupio oko sebe četrnaest kaluđera i iz susedstva i sa njima započeo podizanje prve od zgrada koja je kasnije postala čuveni manastir Veliki Meteoron.Posle smrti Stefana Dušana i Preliuma, Simeun se proglasio kraljem i carem. Bio je veoma pobožan i uveliko je pomagao manastire Meteora. Nakon Simenuove smrti, njegov sin Janis Uroš, koji je tada bio učenik na Svetoj Gori, na povratku u Tesaliju da preuzme presto, popeo se na Meteore gde je sreo Atanasija. Pun utisaka, odrekao se prestola i birajući težak put poniznog sveštenika, postao brat Iosaf.Veličanstvenost pejzaža i sigurnost od napadača i pljačkaša koje su kaluđeri uživali živeći na jedva pristupačnim vrhovima ovih strmoglavih stena vodilo je godinama ka stvaranju velike, prisne zajednice sastavljene od više manastira potpomognutih mnogim poklonima i privilegijama od pobožnih vladara i aristokrata. Posledica toga jesu mnogi sveštenici, ne svi znani po imenu, koji su postali osnivači manastira ubrajajući Svetu Trojicu, Sveti Stefan, Sretenje, Rusanu, Sveti Đorđe Mandilski, Sveti Nikola Anapavsis, Sveti Grigorije...Danas samo šest manastira još uvek funkcioniše: Preobraženje, Varlam, Sveti Nikola, Anapavsis, Rusana, Sveta Trojica i Sveti Stefan.

Iglo

, 12 2009 08:52:21 +0100

Kada se pojavio problem "gas" na ovih -10 stepeni, odmah mi je palo na pamet da pogledam kako to prevazilaze eskimi!

Ovako mi je izgledalo strašno. Onda sam videla kako to izgleda noću:

I potpuno me ostavilo bez reči!!! A onda sam naletela na jednu porodicu! I prva pomisao je: da li će se ikada stvarno zagrejati ili osetiti opušteni, onako, u majicama, sa suncem po golim rukama...

I kada sve ovo pogledam sigurna sam da mi je zima ipak draža iz tople sobe!!!

Sidnejska opera

, 08 2009 09:23:48 +0100

Sidnejska opera (eng. Sydney Opera House) je poznata građevina koja se nalazi u Sidneju, Novi Južni Vels, u Australiji. Izgradnja opere je završena 1973. godine na čelu sa danskim arhitektom, Jernom Uconom. Opera je jedna od najpoznatijih scenskih umetnosti u svetu. Nalazi se na mestu Benelong, u okviru sidnejske luke, luke Džekson, smeštene blizu Sidnejskog lučkog mosta. Građevina, zajedno sa okolinom predstavlja jednu od ikona Australije.
Sidnejska opera je dom Australijske nacionalne opere, Sidnejske pozorišne kompanije, kao i Sidnejskog filharmonijskog orkestra.
Opera je građena u ekspresionističkom, modernom umetničkom stilu, sa serijom prethodno napravljenih ogromnih betonskih "školjki" koje su formirale krov građevine. Opera pokriva 18,000 kvadratnih metara (1.8 hektara) zemlje. Dugačka je 183 a 120 metara široka. Opera leži na 580 postavljenih stubova koji su pobodeni na 25 metara ispod morske površine. Snabdeva se strujom čija je potrošnja jednaka potrošnji grada od 25,000 stanovnika. Krovovi opere su prekriveni sa 1.056 miliona blistavo belih i krem-belih pločica, koje se periodično održavaju i zamenjuju.
Mesto na kom danas stoji opera je nekada bilo mesto na kom se nalazilo utvrđenje koje je ujedno bilo i skladište. 1958. godine je razrušeno da bi, u martu 1959. godine, konačna izgradnja opere otpočela. Projekat izgradnje je bio podeljen u tri faze: prva (1959–1963) se sastojala u izgradnji gornjeg dela podijuma, druga (1963–1967) je podrazumevala konstrukciju spoljašnjih delova, tj. školjki, dok je treća faza (1967–1973) bila namenjena završnim radom na unutrašnjosti.
Opera je koštala 102 miliona dolara. Originalni datum završetka, određen od strane vlade, bio je 26. januar 1963.
Sidnejsku operu sačinjavaju pet pozorišnih sala, pet studija namenjnih za izvođenje proba, dve glavne dvorane, četiri restorana, šest barova kao i mnogobrojne prodavnice suvenira.
Sidnejska opera je znanično otvorena 20. oktobra 1973. godine od strane Kraljice Elizabete II, australijske kraljice. Otvaranje, praćeno vatrometom i izvođenjem Betovenove Devete simfonije su uživo prenosili mediji.28. juna 2007. godine je postala deo UNESCO-ve Svetske baštine.

Olimpijski stadion u Pekingu

, 19 2008 10:12:34 +0100

Kapacitetom od 80.000 sedišta, Guangdong Olympic Stadium je centralno zdanje kompleksa površine 930.000 kvadratnih metara, koji uključuje hotel i okružujuće atletske sadržaje.

Pored atletskih disciplina, Guangdong Stadion će ugostiti fudbalska takmičenja, koncerte i izložbe. Stadion ima moderne osobine za ostvarivanje zarade kao što su 10.000 m2. prodavnica, atletski klub, mesta za izdavanje hrane i pića, hotel od 100 soba, itd.Posebnu pažnju privlači njegovi vizuelni elementi. I u skladu sa kineskom arhitektonskom tradicijom, mesto sadrži mnogobrojne simbole potekle iz lokalne kulture. Zajedno, oni čine Guangdong Olimpijski Stadion ne samo komercijalnim mestom okupljanja, nego i današnjom ikonom arhitekture.
Zelenilo Guangzou-a (nekada Canton) i njegova umirujuća klima dali su mu nadimak "Cvetni Grad". Razvijajući cvetnu temu, arhitekte su uvukli stubove unutra kako bi stadionu dali oblik sedeće kugle, pojavu koja raste spolja, od tla do izvajane gornje ivice - ličeći na latice cveta.Mnogi detalji su ručno konstruisani, kao rezbarija na podnim elementima. "Na primer,", kaže Sabatini, "uradili smo neke zgodne stvari sa betonskim gredama i lukovima koje su ovde manje skupe nego što bi bile recimo u Sjedinjenim Državama. Ceo krov je sa ručno lemljenim spojevima, dok bi u SAD bio sa bušenim..."Korišćenje drveta kao materijala na arhitektonskim konkursima za sportske objekte je pozdravljeno. "Imate više mogućnosti u takmičenju sa klasičnim dizajnerskim elementima i stvaranju dinamičke slike," kaže on. "To nas je vodilo da istražujemo nove ideje za forme koje su tako dugo bile tradicionalne, kao na primer kako bi trebao da izgleda pokrivač jednog stadiona."

Djavolja varoš

, 15 2008 14:16:48 +0100

Pošto mi je jedan kolega rekao da bi Djavolju varoš svrstao u svetska čuda evo nekoliko slika...

Dubai

, 15 2008 13:28:59 +0100

Dubai ... šta će još smisliti... :)

Sanjarenja56 nas je već vodila u Dubai na odmor ali sam i ja morala nešto da dodam na račun ovog ludog grada...Verovatno ću se još koji put vratiti...

Kuće neobičnog oblika

, 02 2008 13:12:22 +0100

Kuće se danas prave na neobičnim mestima ali i još neobičnijeg oblika...

Verujem da ćemo tek pokazati šta umemo...:)

Kuće na drvetu

, 28 2008 08:53:38 +0100

Kuće danas nije problem postaviti i na drvo...

Deluje ludo ali udobno

Ajfelova kula

, 20 2008 11:10:04 +0100

1889. godine u Parizu, povodom 100-godišnjice Francuske revolucije, za svetsku izložbu, sagrađena je Ajfelova kula. Njen projektant je pedesetpetogodišnji Aleksandar Gistav Ajfel. Dok su je gradili umeo je da govori: "Zar se ravnoteža sila ne potčinjava uslovima koje joj potajno nameće harmonija?" Preovladivalo je mišljenje da je ubacivanje kule u gradsku panoramu zapravo potpuno narušavanje Pariske lepote i skrnavljenje Luvra, Trijumfalne kapija, Notr Dama... Aleksandar Dima sin, Lekont de Lil, Sili Pridom, šarl Guno, šarl Garnije i mnogi drugi, ujedinjeni u ratoborno udruženje, grmeli su: "Mi PISCi, slikari, muzičari, skulptori, arhitekti, strasni zaljubljenici do sada netaknute lepote Pariza, u ime francuskog dobrog ukusa do sada nepriznatog i gaženog, u ime francuske umetnosti i istorije koje su u opasnosti, svom svojom snagom protestujemo protiv podizanja jedne nepotrebne i čudovišne, sramotno smešne kule koja će dominirati Parizom poput kakvog divovskog, crnog dimnjaka čije će prisustvo poniziti našu arhitekturu samu pred sobom. Odbijamo da prihvatimo njenu dugačku senku koja će pasti na prestonicu još uzavrelu od vekovnog stvaralačkog duha, senku odvratnu poput prljave mrlje mastila, nećemo taj limeni stub pričvršćen šrafovima koji će tokom dvadeset godina unakažavati naš horizont...". Svi su bili ubeđeni da je kula zdanje koje će, tokom određenog vremena, biti osuđeno na rušenje. Za velike i male nacije stalne i spektakularne "svetske" izložbe tipično prošlovekovna pojava koja je i danas prilika za opšti, bučni i blistavi kermes - bile su u XIX veku obavezno sastajalište, način da se izlože dostignuća ljudskog uma i da se tobože u atmosferi prijateljstva i bratstva, u svetskoj atmosferi zapravo, prikaže "sposobnost" sopstvenog naroda. Prvi takav gigant popriličnih dimenzija javlja se godine 1851. u Londonu gde je sagrađena Kristalna palata koju je Pakston projektovao da bi se u njoj održala Svetska izložba: bila je to mastodontska hala od gvožđa i stakla a novost su bile zapravo njene dimenzije dostignute spajanjem serijski izrađenih elemenata. Ostvarenje se smatralo trijumfom industrije. Zato je logično što protesti rođeni po salonima i bistroima, u akademijama i učenim krugovima, nisu dobro primljeni. Propao je čak i Gi de Mopasanov pokušaj da posegne za satirom i razotkrije protivrečnost opisujući kulu koja sama sebe zamišlja kao "visoku i mršavu piramidu, kao skelet s temeljem koji izgleda spreman da ponese divovski spomenik ali se izmeće u nedonošče - smešan i sićušan fabrički dimnjak". Ajfelova kula je podignuta u rekordnom vremenu: 31. marta 1889, nešto malo više od dve godine nakon početka radova, trobojna zastava republike zavijorila se na visini od 356 metara. Ajfelu to nije bio prvi poduhvat. Za sobom je imao i most Marije Pije na Duru, čiji je železni luk imao otvor od čak 160 metara, kao i most Garabi na Trijeru koji jednim jedinim skokom premošćuje 122 metra široko šljunkovito korito reke.

   Ali, svakako, ova kula je bila njegovo remek-delo. Ogromna težina strukture: preko 7000 tona, sa temeljima koji su i do 14 metara ispod zemlje. Svi gvozdeni elementi bili su prethodno pripremljeni u radionicama, obeleženi brojevima i preneti na gradilište. Tako se izgradnja pretvorila u divovsku mehaničku slagalicu sastavljenu od 15 000 "komada" koje su držala 2 500 000 zavrtanja.
   Pored estetskog izazova, bio je to i organizacioni izazov i tehnička provokacija: jedan profesor mehanike predvideo je da će na visini od 221 metar, ni metar više ni metar niže, kula početi da se ruši. Ne samo da se nije srušila, već se održala mnogo duže nego što je bilo predviđeno i tako opovrgla sva pesimistička predviđanja. Postala je najuočljiviji vizuelni simbol Pariza i osvojila pravo da joj život omogućavaju i podupiru (kakve li ironije) baš slikari, skulptori i pisci. Apoliner je s nežnošću poredi s pastiricom koja čuva stado kraj mostova na Seni. Leon Pol Farg je naziva "stepenicama u beskraj", a žan Kokto predstavom koja zaslužuje da bude psihološki analizirana, kaže da se na povratku s puta zaraduje tek kad ponovo ugleda Ajfelovu kulu. Pored pesnika, Ajfelovoj kuli su se neprekidno obraćali i slikari (dovoljno je spomenuti Carinika Rusoa, Utrila, Difija, Delonea), fotografi, reditelji. Postala je nezamenljiva primadona. Sagledana je, opisana i tumačena iz svih mogućih uglova.
   Godine 1909. grof od Lambera je kulu izabrao za značajni cilj prvog nadletanja Pariza biplanom i obletao je oko nje uz ovacije mase odavši joj istu počast kao i Santos Dimon koji je kraj nje prošao 1901. prilikom svojih prvih letova cepelinom. Bilo je ljudi koji su s njenog vrha skakali padobranom, čak i pomoću kišobrana, ali i onih koji su se bacali bez padobrana ili kišobrana.    Sva od gvožda, kula rđa, pa zahteva stoga stalnu negu. Svakih sedam godina treba je ponovo temeljno "našminkati" za šta je potrebno 37 tona boje. Ipak, kula je u stanju da se sama izdržava - delom od reklame, delom pružajući gostoprimstvo opservatorijama i radio-televizijskim antenama. Zasluga je ovih poslednjih što je porasla još 190 centimetara. Rekord u visini je izgubila odavno, prepuštajući ga njujorškim oblakoderima - Krajzler Bildingu, 1929. i Empajer Stejt Bildingu 1931, visokim 319 i 448 metara i drugima. Ali, Francuzi smatraju da ova zdanja "nemaju duše", a tek ovlaš odaju priznanje nedavno sagrađenom tornju u Tokiju: to je kopija koja, na kraju krajeva, samo potvrđuje bezuslovno divljenje originalu.

I na kraju, ono što je sigurno to je da je Ajfel stvorio jednostavno a savršeno delo: kula je vidljiv dijagram sila koje se stvaraju i deluju pod dejstvom težine svakog stuba. Proračunao je bez greške: kad bi je smanjili na trideset santimetara visine, težila bi samo sedam grama. Zato se može ustvrditi da je Ajfelova kula najlakša građevina na svetu. A Parižanima znači daleko više: prijateljstvo, prijatnost i ponos.

Tim arhitekata, Serero, osvojio je mogućnost da privremeno promeni izgled Ajfelove kule, povodom proslave 120 godina od izgradnje ovog najpoznatijeg pariskog zdanja. Pobednički predlog redizajna, pod nazivom Ajfel DNK, podrazumeva dodavanje privremene konstrukcije, koja će duplirati površinu najviše platforme za razgledanje grada. Biće napravljena od kevlara, materijala pet puta jačeg od čelika, a težiće svega 1200 kg. Dizajn je osmišljen uz pomoć računarskog programa, koji je na osnovu sadašnje strukture i izgleda kule generisao kako bi izgledala da je „porasla“. Ovaj dodatak je zapravo njen prirodni nastavak, on prati osnovni obrazac i ideju, njen DNK. Arhitekte koje će preurediti kulu kažu da ona pati od svog uspeha. Sve godine na nju se popne preko 6 miliona ljudi. Ovo proširenje će koštati nešto preko milion eura.

Sagrada familia

, 17 2008 12:22:46 +0100

   Ako se za neki grad bez preterivanja može reći da ima dušu, onda je to svakako prestonica španske provincije Katalonije, iz koje je Kristifor Kolumbo krenuo u osvajanje sveta. Barselona je grad koji su, po legendi, osnovali Kartaginjani pod komandom Hamilkara Barke, Hanibalovog oca.
   U Barseloni je sve podjednako lepo: i ono što stiže iz daleke prošlosti i ono što je tek nedavno izgrađeno. Ona je osobena, jedinstvena i prepoznatljiva zahvaljujući pre svega katedrali Sagrada Familiji, nedovršenom delu čuvenog španskog arhitekte Antonija Gaudija.    Za katalonskog majstora je bilo tipično da radi po intuiciji: postepeno napredovanje koje je, čini se, uvek moralo prvo da se slegne pa tek kasnije zgusne u konkretan oblik. S druge strane, Gaudijeva sklonost ka fantaziji i upotrebi svih mogućih vrsta materijala (beton, kamen, cigla, gvožde, staklene pločice, keramika) nisu mu omogućavale da se zadovolji listom papira, dvodimenzionalnošću crteža. Osećao je potrebu da oblikuje u prostoru, da radi, mada u manjem opsegu, direktno na materijalu.    U početku, kada je počeo da gradi katedralu, bio je vezan za šemu koju je postavio njegov prethodnik. Ali, kriptu koja je bila jedina delimično već odredena celina, odmah je izmenio. Podigao je visinu svoda na 10 metara i time dao da se nasluti ono što je kasnije bio glavni cilj njegovog rada: dati najveći polet strukturama koje je tek trebalo stvoriti, gotiku, ali ne oblike već dub koji je nadahnuo njene tvorce.
   Gaudi, koga su često smatrali zakasnelim gotičkim arhitektom, izbacio je dva osnovna elementa "prve" gotike: šiljasti luk i kontrafore, uzdignute potporne lukove koje je on nazivao: las muletas - štake. Na njihovo mesto je uveo parabolični luk i nagib stubova u zavisnosti od rasporeda tereta na njima "kao stablo drveta koje se naginje u zavisnosti od težine lišća na granama".
   Poređenje stuba sa stablom drveta je prastaro: još su stari Grci smatrali da su njihovi hramovi okamenjene šume (a poznato je da su prvobitni hramovi umesto kamenih debla imali oguljena stabla). Za Gaudija Sagrada Familia nije bila gotička već grčka građevina i to u smislu strukturalne jasnosti koja se nije iscrpljivala u sebi samoj, već je težila ka izražajnim vrednostima koje prevazilaze jednostavni unutrašnji sklop. Nastavljajući projektovanje, Gaudi je sasvim izmenio Vilarove nacrte, načinivši program "svetog prikazivanja" takve širine, složenosti i smelosti da je uveliko prevazišao namere i fantazije najambicioznijeg i najdalekovidijeg gotičkog protomajstora. Izmenio je dimenzije na 40 x 120 metara tako da je dobio građevinu u obliku latinskog krsta s pet brodova upotpunjenih s dvanaest zvonika (dvanaest apostola) i jednom vrstom tiburijuma koji treba da simbolizuje slavu Isusa Hrista. Zdanje je trebalo da bude visoko 160 metara, dakle, više od kupole Crkve svetog Petra. I po tome se vidi kako se hrišćanska simbolika spojila s ponosom Katalonea, katolika nad katolicima; ponos koji je - proširen na čitavu hispanidad Gaudija naveo da s osam prednjih stubova centralnog broda prikaže gradove Valensiju, Granadu, Toledo, Saragosu. Burgos, Valjadolid, Santjago i Sevilju. Četiri veća stuba koji pridržavaju tiburijum trebalo je da podsećaju na četiri jevanđelista: Mateja, Marka, Luku i Jovana. Apostoli, grupisani po četvorica, određeni su da u obliku zvonika čuvaju tri ulaza od kojih svaki ima troja vrata koja simbolizuju veru, nadu i milosrđe. Istočna kapija je posvećena Hristovom rođenju i detinjstvu, zapadna njegovom stradanju i smrti, a glavna, južna, njegovom vaskrsenju i Juicio Final, Strašnom sudu.

Sklad izmedu strukture, arhitektonskog rešenja i katehizma je potpun i ogleda se i u najsitnijim detaljima. Ali, ono što u čitavom projektu zaprepašćuje, nije samo međusobna saglasnost arhitektonskih elemenata i religioznog predanja dovedena do savršenstva, već i namera da se ta katehistička celina upotpuni stotinama skulptura u punoj oblini ili u visokom reljefu, zidovima prekrivenim freskama, emajlom, majolikom, staklenim pločicama i kovanim gvožđem.

   Gaudiju je za ovo delo bio potreban novac, i to mnogo novca da bi napredovali radovi. Dao je sve što je imao a do kraja života živeo je kao isposnik. Novca nikada nije bilo dovoljno, a sve zbog toga što uopšte nije poštovao predračune, što je radio po nikad završenom programu zasnovanom na intuiciji, izmenama i nepredviđenostima koje su neprestano podizale cenu gradnje a naručioce dovodile do očajanja. Gaudi se na to nije obazirao, ono što je on radio bilo je neprekidno istraživanje kojem on nije hteo - niti je mogao - da da određene rokove. A kad je na ovom projektu postao praktično naručilac sebi samom, nije se ni malo stideo da se pretvori u neku vrstu stalnog sakupljača milostinje. Često je viđan na ulicama Barselone kako u pocepanoj odeći skromno stoji sa ispruženom rukom i prosi. Čak je i pločice za mozaike za njegov park i fasade skupljao po fabrikama (ostatke polomljenih i bačenih pločica), koje su kasnije sastavljene u predivne slike! Bili su mu dovoljni razgovori sa saradnicima koji su svi bili talentovani i radili uz njega ne tražeći ništa.
        Nije se nikada ženio. Poslednje godine života je proveo sam. Svakog jutra, čim bi izašao iz kuće, zaustavio bi se pred tabernakulom da izgovori očenaš. Jedna od njegovih najlepših fotografija, načinjena kad je imao sedamdeset godina, prikazuje ga kako s dugačkom zavetnom svećom u ruci skrušeno - ali bez hipokrizije - učestvuje u procesiji na Tijelovo.

Tako je bilo i tog kobnog jutra: 7. jula 1926. godine, pre no što je planirao da ode na gradilište katedrale, svratio je u crkvu Sveti Filipo Neri. Tada je na njega naleteo tramvaj. A prolaznici, koji su mislili da je samo obican prosjak, nisu imali nameru da mu pomognu. Tek nekoliko sati kasnije, neko ga je prepoznao, prebacili su ga u bolnicu izmrcvarenog i polumrtvog. Umro je tri dana kasnije i njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni u kripti velike nedovršene katedrale. Tako se, nakon 74 godine završio život skoro u celosti proveden među horizontima Barselone, čija je bogata mašta obeležila i potpuno izmenila Barselonu izdignuvši nad njom vrhove hrama zamišljenog da bude simbol i grada, i čitave Katalonije.
   Sagrada Familia je zapravo samo kripta, apsida i istočna fasada - fasada Hristovog rođenja. Zanimljivo je ukratko napomenuti hronološke etape izvođenja radova: 19. marta 1885. održana je misa u još nepokrivenoj kripti; između 1887. i 1893. podignuti su zidovi, a u međuvremenu je prekriven svod kripte koja je dovršena 1891. godine. Zatim su započeti radovi na kapiji Hristovog rođenja: osnova i vratnice su završene 1903, prvi zvonik 1918, sledeći januara 1926, a treći decembra iste godine, kad je Gaudi već šest meseci počivao u "svojoj" kripti.
   Sagrada Familia je nastala kao zavet. Zbog toga mnogi u Kataloniji smatraju da je treba dovršiti. Tačno je da postoje Gaudijevi crteži, makete koje je Gaudi radio i naknadno izrađene makete na osnovu njegovih skica umesto onih koje su uništene tokom građanskog rata. Većina se nalazi u muzeju smeštenom u unutrašnjosti katedrale, a neke i u zadužbini "Amigos de Gaudi" i na arhitektonskom fakultetu u Barseloni. Ali, sve to nije dovoljno da se delo dovrši, jer ni sam Gaudi, da je mogao da nastavi radove, do kraja ne bi znao kako će konačno da izgleda "njegova" crkva.
   Neki tvrde da ovo nedovršeno delo, svedočanstvo beskrajne iskrenosti, vredi više od hiljadu dovršenih crkvi.

Versaj

, 14 2008 08:52:19 +0100

Na mestu nekadašnje bezvodne pustopoljine, najdugovečniji francuski kralj Luj XIV podigao je veličanstvenu palatu okruženu prostranim vrtovima i mnogobrojnim fontanama, koja predstavlja vrhunac graditeljskog umeća 17. veka u ovom delu Evrope. Na tridesetak kilometara od Pariza prostirala se močvarna oblast zvana Pustopoljina. Gola zemlja sa oskudnim žbunjem jedva da je zadovoljavala potrebe životinja koje je sa dvorskom svitom lovio Luj XIII, kralj Francuske. Kad bi se umorili ili poželeli da se sklone od kiše, odlazili su u kraljev lovački paviljon – jedinu zgradu u toj goleti… I ko bi tad pomislio da će posle pola veka na toj beskorisnoj pustari punim sjajem zablistati Versaj, jedan od najraskošnijih dvoraca sveta!

Sagradio ga je Luj XIV, Kralj Sunce, vladar koji je 72 godine upravljao Francuskom i Navarom. Pored toga što je bio ratnik i diplomata, uspešno se izborio sa svim poteškoćama oko izgradnje dvorca koji je zasenio sve dotadašnje. Kralj za taj poduhvat nije koristio stručnjake, on se njima služio, baš kao što je činio sa državom i narodom. Bio je apsolutista i naredbodavac.
Angažovao je vrhunske umetnike koji su do najmanje pojedinosti procenjivali, planirali i nastojali da u svemu stvore izvesnu simboliku – stoga nije slučajno da su kraljevsku sobu postavili baš u sredinu versajskog zdanja. Po zahtevu Njegovog veličanstva sve je moralo imati velike dimenzije i biti glamurozno, bez obzira na to da li je to predsoblje, odaja, hodnik, vrt ili fontana… Tako je razdaljina od glavne lože do Apolonovog bazena iznosila čitav kilometar! A prilazni putevi su bili široki 70 metara, iako su njima išle samo kočije i konjanici.
Versajski vrt je nedeljiva celina dvora i zauzima površinu od 2.000 hektara. Za razliku od engleskih i italijanskih, francuski vrtovi su stvoreni po merama čoveka, a vegetacija podređena geometrijski pravim linijama, pa tako recimo i od Apolonove fontane do Velikog i Malog Trijanona vode široke i prave avenije.

Igra prostora, vode i svetlosti u fontanama je posebno čudo Versaja. Pošto su bile ponos Luja XIV, svaki posetilac bio je u obavezi da ih vidi. Kralj je sam izdavao naređenje da mlazevi vode iz njih dostignu vrhunac i savršenstvo u trenutku kad bi se on lično pojavljivao. Fontana ima ukupno 23, od kamena ili od bronze, a da bi uživali u njihovoj raskoši savremeni posetioci dolaze u vreme „Velike igre“, kad se hiljadu mlazeva ukrsti, isprepleće i istovremeno podigne put neba.
Žitelji Francuske su se pitali kako će Kralj Sunce (tako je nazivao sebe po nebeskom telu koje daje svima život, i povezano je sa Apolonom, bogom mira i umetnosti) na terenu bez vode sagraditi građevinu sa bezbrojnim vodoskocima i već pomenutim fontanama. Stručnjaci koje je angažovao Luj XIV dosetili su se da pomoću 221 pumpe crpu vodu iz Sene, tako da se za 24 sata prema Versaju slivalo 6.000 kubnih metara vode. Kada je taj prvi i veliki problem bio rešen, kralj je odobrio projekat i godine 1661. arhitekta Le Vo započeo je izgradnju, zajedno sa slikarom Le Brenom, zaduženim za unutrašnji dekor, i Le Notrom, baštovanom i umetnikom koji je konstruisao parkove.

Kralj je svakog dana dolazio na gradilište. Posmatrao je i kritikovao, ispravljao, dopunjavao i odobrava. Ništa ga nije moglo zaustaviti; ni povrede radnika, ni česte epidemije groznice, ni njihov gnev i nezadovoljstva zbog napora i hladnoće. Na izgradnji Versaja učestvovalo je 36.000 ljudi iz cele Francuske, dok je 6.000 konja prevozilo građevinski materijal. Brusači mermera, zlatari, slikari, i vajari – svi su se trudili da naprave svoja vrhunska dela i iza sebe ostave večni trag. Postepeno se pomaljala zgrada sa 375 prozora na 580 metara dugačkoj fasadi.
Jedan od arhitekata će ostati zauvek upamćen, Žil Arden Mansar, idejni tvorac i danas popularnih i u celom svetu prihvaćenih (po njemu nazvanih) mansardi, koji je kao Le Voov sledbenik završio izgradnju dvorca. Građen je 21 godinu, a 6. maja 1682. Luj XIV se zauvek preselio u dvorac koji je predstavljao vrhunac raskoši i sjaja. Impozantan broj plemića i njihovih porodica smatralo je posebnom privilegijom da, boraveći u dvorcu, doživotno služe kralja.

Od bezbroj versajskih odaja ne može se izdvojiti najlepša ni najraskošnija – sve su takve, razlika je bila jedino – u nameni. U jednoj su služeni hladni i topli napici, u drugoj kandirano voće, u trećoj slatkiši, tu je dvorana u kojoj su održavani balovi, pa sale za svečane večere, za prijeme, za maskenbale. Posebno se isticala Dvorana izobilja, kraljev ponos, koju su mogli nazvati i Dvorana trezor, pošto su se tu nalazile najveće dragocenosti koje je vladar dobijao od državnika, diplomata i bogataša iz celog sveta kad su mu dolazili u posetu u Versaj. Luj XIV je uživao da sa svojom svitom lično provede dvorcem ugledne goste.
Versajske spavaće sobe su posebna priča. Sastoje se od četiri odaje: u prvoj je boravila garda, iza nje je bilo predsoblje iz kojeg se ulazilo u kraljevu i kraljičinu spavaću sobu. Iznad kreveta su nezaobilazni baldahini čije su se boje i materijali menjali prema godišnjem dobu. Zidovi su obloženi tapiserijama i ukrašeni slikama u ramovima od zlata.
Kraljičina spavaća soba u pastelnim tonovima, ukrašena zlatnim svećnjacima i bezbrojnim figurama od žada i bronze, ima neobično visoke krevete. Naime, i pored velikih kamina, visoke i prostrane kraljevske odaje su se teško zagrevale, pa kako topliji vazduh stremi nagore, neko je pomislio da bi bilo toplije ukoliko i postelje budu više. U jednoj od njih, sa purpurno-brokatnim zastorima, rođeno je čak osamnaestoro dece. U to doba je rađanje kraljevskog deteta smatrano javnim činom, posebno ako se očekivao naslednik trona. Najmanje 100 ljudi je moralo prisustvovati porođaju, da bi utvrdili da je kraljević zaista rođen i da kojim slučajem nije podmetnut!
U jednom od salona nalazi se slika Luja XIV u prirodnoj veličini. Kralj je bio narcisoidan i uvek je isticao sopstvenu lepotu. Posebno je smatrao da ima savršeno oblikovane listove. Da bi ih istakao uvek se slikao sa obnaženim nogama koje je na svim slikama koketno izbacivao u prvi plan.
Tu je i 70 metara dugačka Dvorana ogledala. Sa desne strane nalazi se 17 prozora, a preko puta svakog – ogledalo istih dimenzija. Kristalni lusteri imali su 100 sveća koje bi bile zapaljene prilikom velikih prijema ili poseta stranih gostiju Versaju. U ovoj odaji 28. juna 1919. godine je potpisan Versajski mirovni ugovor između Nemačke i pobedničkih snaga u Prvom svetskom ratu. Veličanstvenim hodnikom koji povezuje salone rata i mira izlazi se u Dvorište ministara, potom u botaničku baštu sa biljkama iz cele Evrope. Inače, plafoni salona rata i mira su ukrašeni freskama posvećenim Marsu, starogrčkom bogu rata. Ovakvih fresaka ima u mnogim prostorijama u dvorcu i svaka je posvećena nekom antičkom božanstvu.
U versajskoj palati Kralj Sunce je svoju izuzetno dugotrajnu vladavinu podelio u tri perioda koja je nazvao vreme odvažnosti, vreme prezira i vreme iskušenja. Voleo je ratovanje, borbu i osvajanje, ali i raskoš, žene, zabave, lov, maskenbale… Kad su mu luksuz, i ceremonije dosadili, naredio je da mu se u Marliju sagrade paviljoni u koje se povukao sa porodicom. Kasnije je sagradio Veliki Trijanon, rezidenciju u prirodi. Kad su ga pitali šta će mu sve to odgovorio je: „Versaj sam sagradio za dvor, Marli za prijatelje, a Trijanon za sebe i svoju prijateljicu madam de Menton!” Petit Trianon je sagradio Jacques ange Gabriel , kao neoklasičnu vilu na području zamka Versaja za Luja XiVi Madam de Pompidur. Građevina je poznata po svojoj jenostavnosti i skladnim proporcijama. Kasnije je postala omiljeno utočiste Marie Antoinette , žene LujaXVI.

Luj XIV je postepeno gubio interesovanje za dvorac, u javnosti se pojavljivao retko i samo na zvaničnim prijemima. Umro je pet dana pre svog 77. rođendana. Kada je osetio da je kraj blizu, svom nasledniku je rekao: „Ti olakšaj breme narodu i učini mu ono što sam ja imao nesreću da ne učinim…”

Sve do 6. oktobra 1789. godine, kada je – po izbijanju Francuske revolucije – kralj Luj XVI iz svoje palate odveden u Tiljerije, najraskošniji dvorac Francuske zadržao je svoj glamurozni sjaj i značaj, ali posle toga nailaze teški dani i on brzo siromaši i propada. Tek u 20. veku je obnovljen i proglašen muzejem. Danas kroz Versaj svakodnevno prođe više od 10.000 posetilaca, ali, kažu, prihod od ulaznica nije dovoljan da pokrije njegovo održavanje, pa i država dodaje određenu sumu.
Uporedo sa gradnjom palate nastajalo je i mesto Versaj, koje je danas jedno od najprestižnijih u Francuskoj. Dovoljno je reći da tu živite, pa da vas kategorišu kao „nobles”. Sve je u ovom gradiću – za koji bi bilo uvredljivo reći da je predgrađe Pariza – još zadržalo patinu prošlih vremena. Potomci plemićkih porodica, imućni i uticajni, tu još uvažavaju stare vrednosti i neguju osobeni stil života koji im nameće versajsko poreklo.

Kralj Sunce Luj XIV je rođen 1643. godine. Krunisan je za kralja Francuske kad je imao pet godina i vladao je do svoje 77. godine. Nadživeo je i sina i unuka, nasledio ga je tek praunuk Luj XV.
Pošto je bio veoma mlad, Kralj Sunce je do punoletstva imao regente. Kad ih se oslobodio, uzviknuo je dobro poznatu rečenicu: „Država, to sam ja!” I mada je imao premijera, bezbroj savetnika i pomoćnika, sve moguće odluke donosio je sam. Da bi predupredio dvorske spletke, doneo je odluku da prestonicu iz Pariza preseli u Versaj. Bio je neobičan i nepredvidljiv čovek, a neki zapisi kažu i egocentrik i megaloman! Za vreme izgradnje dvorca naredio je da nijedno krilo, deo ili odaja ne sme biti sagrađena iznad njegove rezidencije ili kraljevske sobe. Jedini izuzetak je bila belo-zlatna kapelica u koju je svako jutro išao na molitvu. A pre odlaska na misu odigravao se uvek isti ritual pod nazivom „javno buđenje kralja”, kojem su prisustvovale najeminentnije ličnosti. Svi dvorani koji bi ušli u kraljevu sobu morali su hodati – savijenih kolena. Kad bi oblačenje i umivanje bilo završeno, i kralj sa povorkom krenuo prema kapelici, na scenu su stupali molioci. Šta god je kome trebalo zatražio bi od vladara baš na tom kratkom putu. „Kralj je tad najmekši!”, šaputali su u nadi da će im još pospani vladar lakše ispuniti želju.

Milanska katedrala

, 13 2008 10:53:26 +0100

Nepregledno mnoštvo filigranskih ukrasa, stubova i koloneta, galerija i statua, krasi belu mermernu raskoš Milanske katedrale, koja posle crkve Sv.Petra u Rimu najveća crkva na svetu.

U ovu crkvu, površine 11 700m2 (gotovo dvostruko veća od Kelnske katedrale) može da stane 40 000 ljudi. Plan bazilike u obliku krsta rešen je po gotskom uzoru i predstavlja najmoćniju gotsku građevinu južno od Alpa. Čitav plan Milana diktiran je odnosom prema katedrali, jer ulice ili vode prema Duomu ili ga okružuju.

Gradnja je počela 1386. Trebala je da bude poklon nadbiskupovom rođaku, prvom knezu Milana, Đovaniju Galeaciou Viscontiju, koji se tek popeo na vlast, umjesto svog omrznutog prethodnika Barnaboa. Jako je voleo sjaj i raskoš. Svojim (Italijanskim majstorima) stavio je na raspolaganje još i francuske i nemačke savetodavce. Očigledno, pri izboru arhitekata nije bio srećne ruke, pošto su oni stalno dolazili u sukobe pa je posao trpeo. Projekt je bio ogroman i zahtevao je podizanja materijala i gradnju na do tada nezamislivim visinama.

Za 15 godina, do Viscontijeve smti, gradnja je brzo napredovala, i već je bila napola gotova. Onda je skoro 80 godina stajala tako: nastala je kripta, krstionica i mermerni pod. Malo je falilo novaca, malo ideja. Tek tu i tamo bi se ponešto dodalo. Onda je početkom XVI veka gradnja ponovo krenula, završena je kupola, uređen dobar deo unutrašnjosti, ali je spoljašnjost ostala bez ijednog ukrasa. Do kraja veka je gotički stil već izašao iz mode i smatran je tuđinskim pa je katedralu trebalo romantizovati. Postojali su planovi za dodavanje stubova ali to nikad nije učinjeno. Svaki je nadbiskup kroz godine pomalo dovršavao katedralu. Jedan bi dodao prozore, drugi uredio kapelicu, treći napravio neki dodatak oltaru itd.

Onda je 1805. Napoleon (koji je u međuvremenu zavladao Lombardijom i spremao se da postane kralj Italije) - naredio da se fasada dovrši. Obećao je sredstva iz fracuske riznice i za 7 godina cela je završena. Njegova glava isklesana je i postavljena na zapadnu fasadu, između 2300figura svetaca. Francuska riznica nikad nije platila, ali je bar katedrala dobila svoj današnji izgled.

U narednim godina dodate su i poslednje volte i tornjevi, završeni su kipovi na južnom zidu, zamenjeni prozori. 1938 . Vik Vigano je napravio odgovarajući projekat za kupolu pošto je postojeća bila slaba zamena pravog zvonika. I opet su se umešali oni koji ne trebaju da se mešaju: Musolini, kojem je Vigo podneo projekat želeo je da zvonik bude spomen'mesto fašističke Italije; Duče je zamišljao unutrašnjost ukrašenu mozaicima sa predstavama bitaka i statuama pobede-kao ''oltar otadžbine'' i galeriju slavnih Milančana. Srećom, zbog rata, želje nisu ostvarene pa je ostalo da na šiljatom završetku, koji je nadvisio kupolu visoku 68 m za 40 m , na vrhu bude pozlaćena Bogorodičina statua. Ovaj zvonik su nazvali ''Madonnina'' što znači mala Madona. Čovek se tu može popeti do poslednje galerije a do vrha ima 370 stepenika.

Prva vrata na zapadnom portalu su stavljena 1903. godine. 1965 godine stavljena su posljednja vrata koja je uradio vajar Lućano Minguci: vrata su podeljena na 12 polja, u svakom je prikazan događaj iz istorije ove građevine i taj se datum smatra krajem gradnje. Ova katedrala je zaista nešto posebno. Ernest fon Hese-Varteg je napisao : '' Raskoš ove mermerne božje kuće je tako velika da potiskuje sve što ovaj lepi veliki grad ima da pokaže''.

Ili ko je to opisao Mark Twain: ''...Kakvo je to čudo! Tako velik, tako svečan, tako prostran! A opet tako delikatan, tako prozračan, tako graciozan! Težak kao zemlja a ipak se čini ... privid od mraza koji bi mogao nestati u dašku" ... Središnja od njegovih pet velikih vrata obrubljena su dubokim reljefom ptica i voća i zveri i buba, koji su tako majstorski isklesani u mermeru da se čine kao živa stvorenja - a skulpture su tako brojne i dizajn je tako složen da bi ga čovjek mogao studirati nedelju dana ne zasitivši se ... gdje god se nađe kakva niša ili postolje u toj ogromnoj građevini od svoda do tla, stoji mermerni kip, a svaki je kip studija za sebe ... daleko gore na visokom krovu, redovi i redovi isklesanih filigranskih kopalja uzdižu se visoko u nebo i kroz njihovu bogatu čipku vidi se nebo.... Na krovu ... istežući se iz svojih širokih mramornih postolja, nalaze se dugački nizovi tornjeva, koji izgledaju vrlo visoki izbliza a neznatni u daljini ... Možemo sada videti da su kipovi na vrhu svakog od njih veličine krupnog čovjeka, iako su izgledali kao lutke sa ulice. Kažu da je milanska katedrala druga po redu, ispred nje je samo ona Sv.Petra u Rimu. Ne mogu shvatiti kako je moguće da je (ova katedrala) iza bilo čega nastalog ljudskom rukom...''

Tadž-Mahal

, 11 2008 16:07:00 +0100

Postoji jedan spomenik, možda najlepši na svetu, spomenik čovekove ljubavi prema ženi. Zove se Tadž Mahal. Neki tvrde da vredi putovanja na drugi kraj sveta – samo da se vidi.

Potomci Mongola – Moguli, su početkom XVI veka ušli u Indiju. Porazili su delhijskog sultana i preuzeli celi severni deo Indije. Vremenom su nastavili da osvajaju i ova dinastija, Mogul, držala je gotovo celi potkontinent. Šah Džahan (1628-1658) bio je peti car Indije iz dinastije Mogul. On je verovao da potiče od velikih zavojevača Timur Lenka (Tamerlanda) i Džingis Kana.

Jedna poslovica kaže da ljubav i planine pomera. Ali ona veoma retko upošljava i arhitekte. Postoji nekoliko izuzetaka a jedno od njih se zove Tadž Mahal, mauzolej u Agri načinjen od belog mermera. Spomenik nosi donekle izmenjeno ime one koja zauvek počiva među blistavo belim zidovima: Mumtaz-i-Mahal, izabranica, biser dvora. Njeno pravo ime bilo je Ardumand Banu Begum i bila je kći prvog ministra svemoćnog Velikog Mogula, cara Džahangira (što znači osvajač sveta), vladara Indije. Princeza je 1607. godine imala petnaest godina, bila je lepa, obrazovana i veoma inteligentna. A onda je otkrila sina Velikog Mogula, princa Khurama. Bio je samo godinu dana stariji od nje, i već slavan kako po svojim junačkim podvizima, tako i po stihovima koje je pisao. Sreli su se prilikom jedne svečanosti: jedan od rituala prilikom kojeg su dvorske dame postajale prodavačice i koijekakve sitnice prodavale gospodi koja su, mada im ništa od toga nije bilo potrebno, skupo plaćala.

Za parče običnog stakla izrezanog u obliku brilijanta Ardumand je Khuramu zatražila zaista prinčevsku cenu: deset hiljada rupija. Khuram je kupio ovo parče stakla a odmah potom od oca tražio dozvolu da se oženi lepom prodavačicom bižuterije. Car Indije dao je svoj pristanak, jer se i on u mladosti ludo zaljubio. Štaviše, za cara su stvari bile još zamršenije: njegova izabranica je bila već udata i to za poglavara avganistanske manjine, ljudinu koja je golim rukama ubijala tigra, a kad ga je napalo četrdeset plaćenih ubica, iz okršaja je izašao nepovređen. Da bi ga se rešio, Džahangir je morao da najmi sto plaćenika koji napadoše protivnika dok je spavao, jer je to bio jedini način da se oženi nežnom udovicom, Nur Džahan.

Ipak, moralo je da prođe pet godina između očeve dozvole i venčanja, a Khuram je u međuvremenu čak morao da iz diplomatskih razloga prihvati venčanje s jednom persijskom princezom. Najzad, 27. marta 1612. godine, dvoje mladih je krunisalo svoj san. Svekar je snaji kao svadbeni dar poklonio ime koje je ušlo u istoriju: Mumtaz-i-Mahal a to je bila nečuvena čast jer su do tada samo kraljice-vladarke menjale ime.

Kada je Khuram, 1627. godine, izašao kao pobednik iz uobičajenih porodičnih borbi do kojih je u Indiji redovno dolazilo nakon smene vladara i seo na očev presto, promenio je ime u Abul Muzafar ia udin Mohamed sahib Kiran-Sani šah Džahan Badšah Ghazi. Za najbliže je bio jednostavno šah Džahan, "kralj sveta". Što se tiče Mumtaz, ona je bila vladarka vladara sveta. Šah Džahan je, kažu, živeo da bi njoj ugodio, obožavao je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvećem iz svojih vrtova. Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala četrnaest porođaja. Poslednji, četrnaesti, bio je koban. Mumtaz-i-Mahal je, dan pošto je na svet donela lepu kćer, u logoru Burhanpur, gde se zadesila prateći muža koji je u toj oblasti ratovao, preminula od groznice posle porođaja. 1629. godine svetlost Indije se ugasila. Očajan, šah Džahan je napustio ovaj pohod, zatvoren u svojim odajama plakao je odbijajući da jede i da spava. Kada se devetog dana pojavio, njegova kao ugljen crna kosa bila je bela kao sneg.

Tada je odlučio da je učini besmrtnom. U spomen njoj, podigao je mauzolej o kojem se govori vekovima. Agra, na obalama reke Jume, bila je mesto u kojem je Mumtaz bila srećna: u toj Agri, trećoj od prestonica mogulske Indije iznikao je grob "neuporedive" - Tadž Mahal, "uspomena na Mahal". Portugalski misionar Sebastjan Manrike, koji je živeo u Bengalu između 1628. i 1642. godine, a otišao u Agru da otkupi zarobljenog sabrata, tvrdi da je tvorac bio venecijanski zlatar, izvesni Đerolamo iz Verone. Jedan savremenik je tvrdio da je gradnja Tadž Mahala započeta 1630. godine. U njoj je učestvovalo 20 000 muškaraca i žena, a trajala je 22 godine. Skupi mermer donet je na preko 1000 slonova iz centralne Azije i Indije. Indijska deca uče da je tvorac poštovanog Tadža ustad Isa, majstor Isa, Turčin lutalica, takođe neutešni udovac koji se dao u potragu za mogućnošću da napravi nešto što bi bilo dostojno uspomene na njegovu ženu. Ali, u jednom se sve verzije slažu: kad je grobnica bila završena, šah Džahan je bio toliko zadovoljan ostvarenjem da je arhitekti odsekao glavu, njegovim pomoćnicima šake, a kaligrafe oslepeo tako da nikada više niko od njih ne napravi slično remek-delo. (Ovakva legenda se vezuje i za izgradnju hrama Angkor Vat u Kambodži (XII vek) kao i Crkve Vasilija Blaženog u Moskvi.)

Tadž Mahal je neponovljiv. Središte kompleksa je pravi mauzolej: veliki osmougaonik od belog mermera s vertikalnim ivicama oborenih uglova i s dubokim udubljenjima prekrivenim klasičnim mogulskim lukom izmešanih pravih i krivih linija. Iznad toga, četiri ugaone kupolice uokviruju središnju čija visina dostiže šezdeset jedan metar. Jednostavne je i moćne strukture. Na 37 m ispod kupole koja je samo ukras, nalazi se još jedan polukružni krov koji natkriva veliki osmougaoni prostor u koji svetlost prodire kroz 8 prolaza što vode ka udubljenim prozorima fasade. Ovu dvoranu krasi 28 vrsta dragog kamenja kao što su ahat, žad, granat u raznim bojama koji su ugrađivani u intarzije na grobnici, unutrašnjosti građevine i podu. Kada je grobnica bila gotova, preko nje je razastrt pokrov od pravih bisera. Na ulazu u grobnicu vrata su bila od čistog srebra filigranske izrade a sama grobnica bila je okružena čipkastom ogradom od čistoga zlata. Danas to više ne postoji jer je u XVIII veku sve opljačkano, ali ostala je neprolazna lepota ove građevine.

U samom središtu se nalazi sarkofag Mumtaz-i-Mahal (on je zapravo prazan, kao i sarkofag njenog supruga, jer se pravi grobovi nalaze u podzemlju). Pored njenog sarkofaga - malo veća i malo viša - nalazi se počasna grobnica šaha Džahana i to je jedini asimetričan deo čitavog kompleksa. Sve je to bilo sasvim nepređvideno: šah je sebi bio namenio drugi veliki mauzolej, koji bi se sagradio blizu mauzoleja posvećenog njegovoj supruzi, a koji bi s Tadž Mahalom bio povezan srebrnim mostom. Na žalost, nije stigao da ga sagradi, jer je suviše vremena utrošio oko izgradnje grobnice svojoj ljubljenoj. Kad je 1666. godine šah Džahan umro, njegov sin Aurangzeb je zaključio da je besmisleno i dalje rasipati novac kraljevstva da bi se podigao još jedan mauzolej, pa je oca sahranio pored voljene Mumtaz. Izneverio je očev testament, ali je poštovao duh istorije.

Mastionica ukrašava sarkofag supruga, a pero sarkofag supruge. Jer, predanje tvrdi da kralj ispisuje želje svoje zaljubljene duše u kraljičinom srcu... Mauzolej se uzdiže na divovskom postolju kvadratne osnove, visokom skoro 7 m, a na uglovima je osobeni znak Tadž Mahala: četiri vitka, zarubljeno kupasta minareta na čijim su vrhovjma kupolice koje zatvaraju mali balkon. Minareti su nalik na male tornjeve iz Pize, nagnuti su in fuori, upolje, u odnosu na osnovu, a to je mera predostrožnosti. U slučaju da se sruše, minareti bi se rasturili, ali ne bi oštetili mauzolej.

Ovaj prostrani spomenik je srce čitavog kompleksa. Ispred njega se nalazi četvorougaoni vrt koji fontana u obliku krsta deli na četiri dela, a svaki je stazama, opet u obliku krsta, podeljen na četiri manja kvadrata. Vrt vodi ka velikoj ulaznoj kapiji koja je veoma jednostavne strukture i koja se uklapa u stil osnovne građevine, barem spolja, jer se iza nje nalazi sasvim neuobičajena (i do danas nerastumačena) ograda. Zatim još jedno dvorište, ulazni hodnik, spoljašnje dvorište u kojem se nalazi osmougaona džamija i osmougaona "grobnica dvorskih dama", zapravo grobnica neznanih, pa onda prilazni trg... Sve je strogo simetrično i to u tolikoj meri da je, pošto je na jednoj strani pored mauzoleja podignuta džamija u kultne svrhe, na drugoj strani podignuta ista građevina koja ne služi ničemu sem - simetriji. Tako se, uostalom i zove: ja-wab - "odgovor".

Kada mu je 1658. godine sin preuzeo presto, Šah Džahan stavljen je u kućni pritvor. Živeo je još osam godina sa jednom jedinom mogućnošću - da kroz prozor svoje odaje preko reke Džumne posmatra počivalište svoje voljene žene. Straža ga je našla mrtvog u 74. godini sa otvorenim očima koje kao da su još želele svetlucavost dragulja - Tadž Mahala.

Sahranjeni jedno pored drugog, na njigovoj grobnici piše: Svet je most. Pređi ga. Na njemu nemoj ništa graditi. Traje samo jedam tren.

Crkva svetog Petra

, 07 2008 15:36:35 +0100

Prema jevanđelju, sveti apostol Petar zvao se Simon, sin Jonin, bio je ribar iz Kapernauma. Sa svojim bratom, Andrijom, među prvima je pošao za Hristom. Zbog vere, koju je ispovedio pred Hristom, Učitelj ga je nazvao stenom (Petrus). Organizovao je prve hrišćanske zajednice u Samariji, Jafi, Cezareji i Antohiji. Iz Antiohije je otišao u Rim, gde je bio episkop i onde, za vreme Nerona, 67. godine raspet naopako. Petrovim krstom naziva se latinski krst, okrenut naopačke. Na mestu gde je mučen, ubijen i sahranjen, podignuta je veličanstvena bazilika. Nju je podigao car Konstantin, prvi hrišćanski car, 326. godine. Petrovom stolicom naziva se još Sveta stolica, čast i služba rimskog episkopa, a takođe i državni sekretarijat, veće za javne crkvene i druge ustanove Vatikana. Papa se u V i VI veku nazivao Petrovim namesnikom (vicarius Petri). Petrov novčić je simboličan novčani iznos, koji svi vernici godišnje daruju papi, kao nasledniku sv. Petra. Datira iz VIII veka a prihvaćen je u X i XI veku. U XIII veku Sveta stoilica tražila je obavezan godišnji prilog od plemića i vladara. Svoj pristanak dale su mnoge evropske države a usprotivile su se Francuska i Španija. Danas se Petrov novčić prikuplja po katoličkim biskupijama. Do 1377. godine Vatikan i Petrova crkva nisu bile sedište pape rimskog, nego crkva Svetog Jovana u Lateranima ili kratko Lateran a ovo je uticalo na srednjovekovni naziv Latin za Rimokatolike. Dakle, za vreme Nemanje, Svetog Save ili cara Dušana nismo imali Vatikan, nego Lateran.

Polovinom XV veka Konstantinova crkva počinje ozbiljno da propada, javljaju se velike pukotine i bilo je pitanje vremena kada će se urušiti. 1452. godine, papa Nikola V poverio je svom arhitekti Bernardu Roselinu preuređivanje crkve. Jedva je pevnica završena a radovi su zaustavljeni zbog papine smrti. Sve je tako stajalo 50 godina.

Papa Julije II (Đulijano dela Rovera) seo je na papski presto 1503. godine. Kao i druge pape pre njega, odmah je prisupio preuređivanju vatikanske palate. Tu čast imao je arhitekta i majstor Donato di Paskuco di Antonio, zvani Bramante. Ipak, najviše od svega, Papa Julije je želeo sopstvenu grobnicu koja je morala biti u crkvi svetog Petra. Ali mnogo veća. Da bi ostvario svoju zamisao iz Firence je pozvao mladog Toskanca, vajara, Mikelanđela Buonarotija (Michaelangelo Buanaroti). Vajar se bacio na posao, pa je projektovao grobnicu takvih razmera da nije mogla stati u Crkvu svetog Petra. Mikelanđelo je ovo ignorisao. I on je želeo da napravi svoj spomenik, pa je zbog toga otišao u Kararu gde je mesecima birao mermer. Papa je, za to vreme, shvatio da stara bazilika sklona padu i prilicno oronula, nije više podesna da primi njegovu grobnicu i da je spremna za preuređenje.

Prvo što je trebalo uraditi bilo je svođenje na pravu meru, odnosno potpuno odbacivanje grobnice koju je projektovao Mikelanđelo. Papa je imao na umu jedan za njega još dostojniji spomenik pa Mikelanđelo, uvređen, napušta Rim i papu i vraća se u Firencu. Posledica ovog projekta bila je rušenje prethodne bazilike, jedne od najstarijih i najpoštovanijih hrišćanskih ckrava. Ispred crkve se nalazio Paradis, prostran, četvrtasti trem sa stubovima u čijem centru je bilo kameno korito - kantaro. Pred tremom je stajala mala kapela sa stubovima koju je još pocetkom II veka sagradio papa Anaklet da bi u njoj zaštitio svečeve posmrtne ostatke. To je martyrion, odnosno crkva - grobnica za Apostola. Čitav kompleks bio je ogromnih dimenzija. Dvanaest stubova odvajalo je svaki od pet brodova crkve.

Sve ovo, barem kao jedinstvena celina, bilo je porušeno za nekoliko meseci. Poslednji deo bazilike sa tremom Paradisa, zatim kantaro i brodovi koji su dosezali gotovo do oltara, preživeli su još sto godina. Projekat nove Crkve svetog Petra bio je neverovatan. Uzor za Veliku kupola bila je kupola Panteona, najveća koja je ostala iz antičkih vremena. Trebalo je da stoji u središtu četiri velika i jednaka krila koja su hramu davala osnovu grčkog krsta. Ovaj raspored je zatim u malom ponavljan četiri puta, sa svake strane glavnih krila. Četiri velika zvonika na ivicama predstavljala su završnicu građevine. Izgleda da je ova Bramanteova ideja zasnovana na jednom konceptu o kome se u Rimu mnogo govorilo: na ideji da jedna crkva sa četiri jednaka krila i kupolom predstavlja univerzum sa nebom razapetim na sve četiri strane sveta.

Posle smrti Bramantea 1514. godine, Đulijano da Sangalo i Fra Đokondo da Verona nastavljaju radove ali pod nadzorom Rafaela Sancija iz Urbina, slikara koji je u Rimu smatran najvećim živim umetnikom. Dodeljen mu je položaj "glavnog majstora gradevine" a njegov je bio i projekt na osnovu koga su nastavljeni radovi. Od konstrukcije koju je predvideo Bramante bila su podignuta jedino četiri stuba nosača kupole, a Rafael ih je upotrebio kao polazni element za projekat bitno različit od projekata njegovih prethodnika. Međutim, i ovaj je bio samo delimično ostvaren, jer je Rafael umro 1520. godine.

Novi arhitekta i, razume se, nov projekat. Ovoga puta autor je Baldasare Peruci, već slavan kao graditelj Farnezine, jedne od najlepših prigradskih vila Rima. Ni od ovog projekta gotovo ništa nije ostvareno. Ovoga puta razlog je nedostatak novca. Da bi ga prikupio, papa Lav X je 1517. godine, po čitavoj Evropi organizovao prodaju indulgencija. Iako u to vreme sasvim uobičajena praksa, ova prodaja je bila ispunjena pohlepom. Ovaj potez poslužio je kao povod i osnova pobune Martina Lutera. Deset godina kasnije luteranski najamnici imperatora Karla V, poharaće Večni grad.

Godine 1547. Mikelanđelo je pozvan da upravlja gradilištem. Zanimljivo je da umetnik o ovom pozivu nije želeo ni da čuje. Smatrao je, s obzirom na to da je skulptor, da arhitektura "ne predstavlja umetnost koju smatra svojom" i jedino je papa Pavle III Farneze uspeo da ga nagovori na pristanak. Svojim radom dao je crkvi smisao po kome je i danas osobena. Ponovo se vratio Bramanteovom projektu, kupoli, koja dominira iznad četiri jednaka krila. Ipak, i tu zamisao je potpuno preinačio. Do krajnosti je pojednostavio izgled, povećao dimenzije, a čitav hram postao je platforma za gigantsku kupolu. Njen model više nije bio Panteon, već kupola koju je Bruneleski podigao nad katedralom u Firenci, a koja i danas dominira panoramom grada. Trebalo je da to bude kupola prostrana "za sve hrišćanske narode".

Kupolu, čitavom svetu poznatu kao vrhunsko Mikelanđelovo ostvarenje, nije on podigao, već su to učinili Đakomo dela Porta i Domeniko Fontana, posle majstorove smrti. Projekat je u svakom slučaju Mikelanđelov, osim što je promenjena krivina luka kupole. Bio je predviđen savršen polukrug koji je, međutim, tokom izgradnje izdužen i tako je kupola još više ličila na početni model, firentinsku kupolu. Ako je Mikelanđelo Crkvi svetog Petra dao najvredniji simbol, kupolu, Đan Lorenco Bernini je od te crkve stvorio ono što je ona danas. Bernini je preuzeo upravljanje vatikanskim gradilištem 1629. godine, šezdeset godina posle Mikelanđelove smrti. S podizanjem kupole, između 1588 i 1590. godine, sa tri broda i ulaznim tremom, bazilika je definitivno produžena. Ovaj poduhvat Karla Maderna okončan je 1614. godine. Bazilika je dobila oblik koji ima i danas: ulazni trem, tri broda sa kapelama, transept i apsidu jednakih dimenzija nad kojima se diže velika kupola. Maderno je autor konačne fasade bazilike: viša nego šira, ona je rađena po Mikelanđelovoj šemi spoljašnje dekoracije koju su odlikovali ogromni pilastri naslonjeni na zidove.

Počelo se, međutim, razmišljati i o uređenju priprate, prostora pred crkvom. Pojavila su se dva problema: kako ispuniti ovo ogromno prostranstvo: 211 m dužine, uključujuci i trem, i 137.5 m širine po transeptu, i na koji način urediti pripratu. Na čistini pred crkvom Domeniko Fontana je 1586. godine postavio obelisk koji je trebalo da predstavlja glavnu osnovu novog trga. Ovaj egipatski obelisk u Rim je doneo ''ludi'' car Kaligula. Maderno je, kasnije, kraj njega postavio fontane koje doprinose simetričnosti trga.

U unutrašnjosti crkve Berninijeva aktivnost je bila višestruka a osnovne su tri tačke: ogromni baldahin nad glavnim oltarom, katedra svetog Petra u apsidi i određivanje dimenzija skulptura i dekoracija, koje su morale da predstavljaju sredinu izmedu čovekovih dimenzija i prevelikih proporcija čitave građevine. Na taj način, ko je ulazio u baziliku nije odmah naslućivao ogromne proporcije, već su se one otkrivale tek prilazeći nekoj skulpturi ili dekorativnom elementu. Ipak, vrhunsko Berninijevo delo predstavlja uređenje trga sa spektakularnim kolonadama i dva unutrašnja trapezoidna krila, s fontanama u središtu elipse i ugnuti popločani prostor. Poduhvat je ostvaren u slavu i na poticaj pape Aleksandra VII, između 1655. i 1667. godine.

Po planu je trebalo da kolonada ima "trece krilo", pa bi elipsa bila kompletna. Ovo nikada nije ostvareno. U periodu pape Pije IX i pape Lav XIII, Crkva svetog Petra beleži početak poslednjeg poglavlja svoje istorije, u kome je postala ogromna glava na majušnom telu - gradu Vatikanu. Grad Vatikan nastao je 1929. godine i više od 50 godina je tema sukoba između italijanske države i crkve. Da bi se proslavio ovaj dogadaj porušeni su Borgi, stogodišnje naselje koje se oslanjalo na Berninijev trg, uveličavajući scenografski efekat. Umesto njega, probijena je velika ulica oivičena obeliscima, ukupno 284, poređanih u četiri reda a na kolonadama su 162 statue svetaca. Zanimljivo je da na sredini trga postoji ''tačka'' odakle se te iste kolonade mogu videti kao da su sve u jednom redu, a kada se gledaju sa kupole Crkve, izgledaju kao ''ruke'' koje grle svoj narod, što je i bila Berninijeva namera kako bi dočarao poslanje današnje crkve. Ova ulica, potpuno prava, vodi od tvrđave Santandelo do Crkve svetog Petra.

Danas se Vatikanski muzej ubraja među najvrednije muzeje sveta a sastoji se iz 6 celina: Egipatskog muzeja, Sikstinske kapele, Rafaelovih soba, Pinakoteke i Etnološkog muzeja. Ovde se mogu zateći i najlepša dela ikada stvorena: statua Laokonta, Mikelanđelove freske ''Stvaranje čoveka'' i ''Poslednji sud''. U Sikstinskoj kapeli su Rafaelove ''Disputa o sakramentu'' i ''Atenska škola''. I još toliko toga nezamislive lepote...

Venecija

, 06 2008 11:17:14 +0100

VENECIJA Legenda kaže da se jednom prilikom jevanđelisti Marku javio Božji glasnik dok je šetao ostrvima lagune. Rečeno mu je da će na tom mestu biti podignut lep, ali i neobičan grad, koji će ga uzeti za svog zaštitnika. Tako je i bilo. Legenda dalje govori da su u Aleksandriji dva venecijanska trgovca ukrali telo svetitelja od Muhamedovih sledbenika i na svom brodu ga preneli do Venecije, kojom se tada ''prosu'' jak miris krina, koji se osećao danima. Tako su se reči božijeg glasnika ispunile a Venecija je dobila svog zaštitnika. Međutim, prava istorija Venecije počinje u 5. veku. Tada je pod naletima Langobarda i Huna stanovništvo severoistočne Italije bežeći sa kopna počelo naseljavati ostrva u jadranskoj laguni. Sve do danas održao se mit o svečanom osnivanju grada. Po tom verovanju, begunci iz Padove su 25. marta 413. god tačno u podne postavili kamen temeljac na mesto današnjeg Rialta, najpoznatijeg mosta, sa željom da stvore lep, neosvojiv i slobodan grad.

Danas se Venecija nalazi udaljena četiri kilometra od kopna i dva kilometra od otvorenog mora, na 118 ostrva ispresecana sa 177 kanala. Ovaj grad nekada je bio centar Mletačke Republike i treći u Evropi po broju stanovnika. Početkom XX veka u njemu je živelo gotovo 400.000 stanovnika, 1951. godine u ovom prelepom gradu ostalo je manje od 175.000 ljudi, a danas čak manje od 60.000. Možda zbog svoje specifičnosti, Venecija se nikad nije uklopila u ritam življenja današnjih metropola. Živeti u Veneciji zapravo znači zaboraviti na komfor automobila, na autobuse, na gradsku vrevu, biti uvek spreman na česte poplave, guste magle, vlažnost i pešačenje.

Glavna saobraćajnica grada, arterija Venecije je Kanal Grande koji grad deli na dva dela. Dugačak je 3750 m i u proseku širok 62 m. Sa obe njegove strane vide se predivne palate od kojih su najpoznatije Casa d'Oro, Casa Rezzonico i Palazzo Grassi. U blizini su i mnogobrojne crkve, ali i La Fenice i zgrada opere. Odavde se vide veliki hramovi umetnosti: galerija Akademije umetnosti (Accademia di Belle Arti), inače jedna od najvrednijih i najpoznatijih pinakoteka evropske umetnosti, zatim crkva Santa Maria della Salute - stoji kao čuvar uz ušće Kanala u lagunu i koja je jedno od najlepših svedočanstava gotičke epohe u Veneciji u čijoj unutrašnjosti se nalaze grobovi vladara i brojnih poznatih ličnosti Venecije, crkva svetih Đovanija i Paola koja se često naziva i venecijanski Panteon.

Grad je do danas uspeo da sačuva tipografsku numeraciju ulica (koje se u Veneciji zovu kale, poprečne su ramo) koja datira iz 1171. godine kada je ceo grad podeljen u šest zona: tri sa jedne strane kanala i tri sa druge. Da bi se prešlo sa jedne strane na drugu, sagrađeno je preko 400 mostova. Pored mosta Rialto, najpoznatiji most u Veneciji je Ponte dei sospiri (most uzdaha) sagrađen u XVII veku da bi spojio Duždevu palatu sa novom zatvorskom zgradom. Tuda su posle izricanja presuda sprovođeni zatvorenici i sa tog mosta mogli su da vide lepotu i mir koji se pruža (poslednji put), tada bi im se obično otimao uzdah pa je odatle i poteklo to neobično ime mosta. Inače, zatvor je impozantan lavirint ćelija s obe strane kanala spojen hodnicima i stubištima. Najpoznatiji zatvorenik koji je pobegao iz tog dobro čuvanog zatvora 1756. godine je slavni Casanova, koji je pobegao preko krovova. Ti su zatvori bili u upotrebi sve do 1940. godine, a i danas se ovde mogu videti grafiti bivših zatvorenika.

Sem javnih parkova, Venecija iza svojih gotičkih, renesansnih i baroknih fasada krije prave zelene oaze, veoma bogate i neobično lepe vrtove kojih je u XVI veku bilo preko 500.

Jedini pravi trg koji Venecija ima jeste trg Sv. Marka, jedinstveno urbanističko-arhitektonsko rešenje. Uobličio ga je u XVI veku Jakopo Sansovino. Na trgu, tačno preko puta bazilike, uzdiže se masivni renesansni zvonik sa čije platforme dve bronzane figure udarcem u zvono oktucavaju sat. Osim tačnog vremena, na tornju su prikazane mesečeve faze i kretanje Sunca kroz Zodijak. Na trgu se nalazi i mesto odakle se najlepše vidi celi grad i laguna. To je Campanile, 98,5 m visoki zvonik na čiji vrh se može stići i liftom. Taj nekadašnji svetionik koji je služio i kao osmatračnica i zatvor za mučenje, nakon urušavanja 1902. godine ponovo je izgrađen po uzoru na svog prethodnika iz XVI veka. Pet zvona s Campanile vekovima su se čula. Istočnu stranu trga zatvara crkva Sv.Marka posvećena zaštitniku grada u čijoj unutrašnjosti se čuva sarkofag sa svetim relikvijama. Povezana je sa Duždevom palatom a izgorela je u požaru 976. god. Ponovo je sagrađena 1063.god. po uzoru na baziliku Sv. Apostola u Konstantinopolju. Na glavnom ulazu u crkvu nalaze se bronzani konji iz doba Aleksandra Velikog doneti iz Carigrada. Budući da je služila kao i duždeva kapela, u njoj su se krunisali kraljevi, održavali su se pogrebi i procesije. Dekor je morao biti veličanstven s više od 4000 m2 mozaika i 500 antičkih stubova. Današnja crkva ima izgled grčkog krsta i pet kupola. Glavni arhitekta prikazan je iznad glavnog portala kako grize nokte frustriran zbog problema u izgradnji. U neposrednoj blizini ove crkve nalazi se biblioteka Sv. Marka, Arheološki muzej u kojem se, osim slika i skulptura čuvaju dokumenti i predmeti koji odlično ilustruju istoriju ovog grada. Ova građevina jasno svedoči o jakom istočnom uticaju u Veneciji.

Posle crkve Svetog Marka, najpoznatija građevina Venecije je svakako Duždeva palata koja je vekovima bila središte venecijanskih poglavara: bila je službena rezidencija 120 duždeva koji su vodili Veneciju od 697.do 1797.godine. To je pravo oličenje moći i bogatstva u čijoj su arhitekturi pomešani orijentalni, gotički i renesansni detalji. Zidove ove palate i danas krase platna Ticijana, Tintoreta, Veroneza, Belinija. Pre pet vekova Julije Drugi je rekao ¨Veneciju bi trebalo stvoriti, ukoliko već ne bi postojala¨. Ona je jedinstvena, zavodljiva, misteriozna. U njoj su rođeni veliki moreplovac Marko Polo i najpoznatiji evropski avanturista Đakomo Kazanova, zatim poznati slikari Vivarini, Ticijan, Belini, Kanaleto. Svojom muzikom su je oživeli Gabrijelini, Tartini, Galupi, Albinoni. U bazilici Svetog Marka na božićnoj službi svirao je Antonio Vivaldi. Svoja remek dela u njoj su pisali Tomas Man (nemački nobelovac koji je napisao ''Smtr u Veneciji), američki nobelovac Ernest Hemingvej i Alesandro Manzoni. U njoj je živeo i Lord Bajron (poznat po svojoj ekscentričnosti, 1818. godine preplivao je čitavi kanal).

Veneciju čine senke vekova istorije kulture koje su pomešane u uskim kanalima koje još uvek čuvaju memljiv miris lagune, u tajnim prolazima poznatim samo Venecijancima, u neobičnim radnjama sa najneobičnijim zanatima koji su se očuvali u ovom gradu. Ona se može smatrati jednom od kulturnih prestonica sveta. Posetiti je znači poći u susret prošlosti i to onom najlepšem i najvrednijem delu, te stoga nije ni čudo što su kroz vekove ali i danas umetnici i intelektualci, pesnici i filozofi dolazili u Veneciju u potrazi za inspiracijom, za odgovorima, ali i da uživaju u materijalnoj i duhovnoj raskoši koju krije ovaj grad: grad prelepih kulisa i karnevalskih maski, bogatih muzeja, palata, umjetničkih galerija, filmskih festivala, grad zlata, srebra, čipke, Muranovog stakla i gondola.

Gondole su jedne od glavnih obeležla Venecije. Danas je najmanje onih koji imaju prave i otmene venecijanske gondole koje povezuju gradske kanale još od XI veka, a koje su današnju eleganciju dostigle tek krajem XIV. Dok ih je nekada bilo više od 10 000, danas ih ima tek oko 400. Iako na prvi pogled gondola ne deluje kao posebno složen plovni objekat, istina je sasvim drukčija. Osam različitih vrsta drveta potrebno je za celinu sastavljenu od 280 komada koji čine gondolu dugačku 11 m i široku 1,42 m. Zanimljivo je da usprkos jednostavnom izgledu, ona teži više od 350 kg i košta čak 25 000 evra. Današnja crna boja gondole rezultat je odluke Senata kojom se želelo spriječiti preterano razmetanje bogatstvom koje je moglo štetiti Republici. Danas se gondolama uglavnom voze turisti. Za vožnju gondolama važi i jedna legenda: ako se dvoje zaljubljenih, vozeći se u gondoli ispod Mosta uzdaha, poljube točno u podne, zauvek će se voleti.

1929. godine Venecija je, zajedno sa lagunom, proglašena UNESCO-vom baštinom i već tada se odomaćio naziv Serenissima ili La Dominante čime se aludira na veliku snagu i mudrost grada koji je vekovima bio predvodnik trgovačke razmene između Evrope i Orijenta. Nažalost, Venecija polako, ali sigurno tone u vodu i pesak lagune. Njene predivne zgrade podignute na peščanom i nesigurnom tlu, na rešetkama napravljenim od balvana i drvenih stubova svakim su danom sve bliže tlu lagune. Stanovnici su očekivali da će potonuće biti zaustavljeno kada su fabrike iz Marghere prestale uzimati podzemne vode. No, najnovija istraživanja beleže i dalje podizanje površine mora zajedno sa ubrzanim sleganjem terena. Zanimljivo je kako su pravljeni temelji: milioni borovih stabala iz šuma s područja Mletačke Republike utisnuti su duboko u tvrdi sloj zemlje i blata gdje su se s vremenom bez kiseonika okamenili. Na njih su jedne na druge bile polegnute drvene daske i ploče od istarskog kamena koje su služile kao temelji građevine. I mnoge fasade kuća u neposrednoj blizini kanala oronule su zbog prodiranja vode i soli u njih. Za fasade u Veneciji postoje vrlo stroga pravila kojih se moraju svi pridržavati.

AJA SOFIJA

, 03 2008 13:24:55 +0100

Jedno od najlepših dela zlatne Vizantije, ona ponosno dominira Istanbulom.

Njena sudbina je bila promenljiva: od hrišćanske crkve nad crkvama do islamske džamije, i konačno, do današnjeg muzeja. Veličanstvena kupola, čije se kube nalazi 56 m iznad broad crkve, nije ništa izgubila od svoje neprocenjive vrednosti i lepote. Poslužila je mnogim istočnjačkim džamijama kao model.

Car Konstantin Veliki prvi je sazidao crkvu na mestu danjašnje Aja Sofije kada je Bizant (pod novim imenom – Konstantinopolj) proglasio glavnim gradom Istočnog Rimskog Carstva, 336. godine. Ovu crkvu nazvao je Meggale ekklesia. Dvesta godina kasnije, ova građevina, a sa njom i pola Konstantinopolja, izgorelo je u požaru za vreme bune protiv cara Justinijana. Justinijan je tada odlučio da podigao još veću i lepšu crkvu nego što je bila ranija, za svoju besmrtnost. Antemije iz Trala i Izidor iz Mileta, najslavniji građevinari Istočnog Rimskog Carstva, izradili su skice. Njena unutrašnjost je ogromna: 70 x 75 m, 360 centnera zlata koštali su građevinski radovi, mozaici od zlata krasili su zidove, desetine hiljada zanatlija skupljalo je šest godina dragocenosti Istočnog Rimskog Carstva, za stubove je korišćen najsjajniji mermer iz Mramornog mora, Nikeje i Južne Afrike. U jednom od tih stubova postoji šupljina u koju se, kako kaže verovanje, stavi palac, treba ga okrenuti za 360 stepeni i zamisliti želja koja će se sigurno ispuniti. Kada je završena, Aja Sofija je postala glavno svetilište hrišćanstva. To je bila sve dok Turci 1435. godine nisu zauzeli Konstantinopolj, koji otada nosi ime Istanbul. Crkva je prepravljena u džamiju, čuvene freske su istrugane ili prekrečene (sada postoje samo ostaci nekoliko predivnih mozaika Bogorodice sa Isusom Hristom), a potom je svaki sultan dodao nešto što je tipično za arapsku umetnost. Ostatak građevine ostao je netaknut. Jedan od njih, Sultan Ahmet, pozvao je najpoznatijeg arhitektu i rekao mu da želi naspram Aja Sofije da izgradi džamiju koja bi bila veća i bogatija od Aja Sofije. Sultan mu je rekao da minareti budu zlatni, a arhitekta je bio nagluv pa je, umesto alten (zlatan), shvatio da je sultan rekao alt (šest) i izgradio jedinu džamiju sa šest minareta u Istanbulu - Plavu džamiju iliti Džamiju sultan Ahmeta Prvog. Zapisano je ,dalje, da, kad je sultan video da minareti nisu od zlata, pozvao je arhitektu i naredio da mu odseku ruke do lakata.

Aja Sofija je prva kupola koja je bila izgrađena u tolikoj veličini, pa je zato od velikog značaja za sve vizantijske građevine, kao i kasnije, za one na zapadu. Kemal Ataturk je 1935. proglasio muzejem.

Kelnska katedrala

, 03 2008 08:50:41 +0100

Kelnska katedrala važi za najveću nemačku katedralu a jedna je od najznačajnijih crkava u svetu. Mere ove katedrale su neverovatne: ukupna visina zvonika 157m, unutrašnjost je duga 144m a široka skoro 45m, glavni brod visok je 43m. Osim veličine, ističe se jedinstvom gotskog stila.

1248. za vreme nadbiskupa Konrada od Hohštadena, položen je kamen temeljac ovog zdanja. U to vreme Keln je već imao za sobom 1300 godina razvoja. Oko 50 godina p.n.e. na ovoj teritoriji je osnovana jedna rimska kolonija pa su uz samu katedralu pronađeni ostaci rimske palate sa 75m2 Dionisovog mozaika iz II veka nove ere. 1959 godine, duboko u temeljima katedrale otkrivena su dva franačka groba s kraljevskim ukrasima iz sredine VI veka.

Kelnska katedrala je započeta sa građenjem 1248. godine i sporo je napredovala. Hor je bio završen 1320, a 1322. godine posvećen. Do 1400. završen je južni zvonik na dva sprata a od XIV do XVI veka sazidani su glavni i bočni brodovi do visine od 15 do 18m. Na tome je ostalo sve do XIX veka i za bogosluženje je korišćen samo hor. Kancelar cara Barbarose je 1164. godine preneo iz Milana relikvije sv.Tri Kralja u Keln. Zbog ovih relikvija Kelnska katedrala je dobila rang crkve kraljeva. U srednjem veku se tu krunisao i nemački kralj.

Sa gradnjom se nastavlja u godinama od 1843. do 1880. i pridodati su joj novi delovi “u starom duhu”. Uskoro, katedrala postaje simbol nemačkog ugleda. Ono što i danas fascinira jeste svetlo koje ulazi kroz obojeno staklo na prozorima i građevini daje svojstvo jedne nebeske katedrale koja, pored svoje veličine, deluje kao da nema težinu.

O umetničkom blagu koje poseduje Kelnska katedrala pisano je u mnogim delima. Treba pomenuti da je Raspeće, koje je nastalo oko 970. godine, najstarije sačuvana predstava razapetog Hrista urađena u plastici. Najveću slavu je stekao kovčeg Tri kralja, najveće delo zlatarske veštine na svetu, koje je započeo Nikolaus fon Ferdun 1181. godine a završili su ga majstori iz Kelna oko 1220. Najznačajnijim vajarskim delima Nemačke ranog XIV veka smatraju se Apostoli na pregradama hora. Ne manje vredni su i srednjovekovni prozori i blistava dela riznice. Najveće delo kelnske slikarske škole XV veka je Triptih Doma od Štefana Lohnera. U drugom svetskom ratu srušeni su svodovi glavnog broda i severni delovi bočnih brodova. Jedanaest godina 70 ljudi je radilo na otklanjanju štete. Pri tome su se graditelji čvrsto držali prethodnih planova. Kelnska katedrala je danas ponovo skladna celina savršenih formi.

Kineski zid

, 31 2008 16:14:25 +0100

KINESKI ZID Među svim građevinama sveta, Kineski zid je ubedljivo najveća, a njegova izgradnja je najduže trajala.

Istorija ovog bedema počinje pre 2600 godina. Prvi bedem podigao je car Ši-Huang-Ti (221-210 p.n.e.). On se držao postojećih graničnih utvrđenja, ali je delimično trasirao nove bedeme, da bi odbranio carstvo od varvara. Ključne tačke odbrane bile su kule čiji su se spoljni zidovi sastojali od cigala 48x48x18 cm. Prostor između zidova ispunjavan je čvrstom mešavinom od gline, peska i tamarisovih grančica. Bedem od čerpića, koji ih je međusobno povezivao, nije bio podupiran zidom i taj zamešani rastvor se pokazao tako otporan da su delovi ovog bedema očuvani i do danas.

Kineski zid koji danas vidimo, u stvari je zid renoviran u dinastiji Ming（1368-1644）. Dužinom od 2540 km proteže se od obala Žutog mora pa sve do stepa centralne Azije. Visok je oko 16 m, širok dole 8 m a gore 5 m. Zid dva puta preseca reku Hoanho, račva se u dva rukavca (u cilju zaštite Pekinga). To je odbrambeni objekat podignut na brdsko-planinskim područjima, pruža se na veoma složenom reljefu, prolazi preko pustinje, stepe i močvara.Graditelji zida su saglasno reljefu primenili, pri zidanju, različitu i svojstvenu strukturu.

Zid je podignut spolja od ogromnih opeka i odsečenih kamenih blokova, a punjen je iznutra kamenicama i zemljom. Dovoljno širok za hod četiri konja uporedo, udobno za manevrisanje vojske i prevoz žita i oružja. Sa unutrašnje strane zida su sazidane odgovarajuće kamene stepenice i hodnici. Na svakih nekoliko stotina metara je podignuta po jedna kula odnosno toranj za prenos dimnog signala. Kule su podesne za smeštaj oružja i žita i za odmor pograničara. Kad je stigla neprijateljska vojska, kule su se koristile kao odbrambeno utvrđenje, a u tornjevima se dimilo od zapaljenog sena da gusti dim preko niza tornjeva brzo prenosi alarmni dimni signal o neprijateljskoj ofanzivi. Nekada je stražarskih kula bilo oko 40000. Vodilo se računa da otvori za nišanjenje lukom i strelom budu što povoljniji. Za izgradnju je potrošeno 300 miliona m3 materijala, što je dovoljno de se sagradi 120 Keopsovih piramida ili da se oko ekvatora postavi zid visine 2 m.

Danas, Kineski zid je izgubio funkciju vojne fortifikacije, ali je i dalje za divljenje. Lepota kineskog zida se ogleda u veličini, zamahu, čvrstini i njegovom kilometarskom protezanju. Kineski zid, kad se gleda odozgo, liči na monumentalnog letećeg zmaja. A kad se pogleda izbliza, krivudav zid, grandionzne kule i strmi tornjevi, sve se gordo dižu uspravno gore na nepristupačnom reljefu. On poseduje vrhunsku istorijsko-kulturnu vrednost. Godine 1987. Kineski zid kao simbol kineske nacije upisan je u Listu svetske kulturne baštine.

Arhitektura - 7 svetskih cuda

, 31 2008 09:18:12 +0100

Arhitektura je oduvek bila kombinacija kulture i umetnosti. Stari Grci su se prvi osvrnuli i izdvojili najveća dela ove vrste. Nazvali su ih sedam svetskih čuda. Neka su i danas misterija: kako su građene, kojom tehnikom, kojom snagom i na kraju, kako je moguće da tako postojano stoje posle nekoliko hiljada godina - koji su to majstori uspeli da naprave tako precizne projekte.

VELIKA PIRAMIDA U GIZI je najstarijei jedino do danas očuvano svetsko arhitektonsko čudo. Nalazi se u Egiptu, u gradu Giza, nekropolju antičkog Memfisa, a danas deo Kaira. Izgrađena je po nalogu faraona Kufua (ili Keopsa), oko 2560. g.p.n.e. kao njegova grobnica. Veruje se da je izgradnja piramide trajala oko 20 godina. Kada je izgrađena, bila je visoka 145,75 m. Tokom godina, vrh piramide je urušen za oko 10 m. Bila je to najviša građevina na Zemlji tokom 4300 godina (do pred kraj 19. Veka). Ugao stranica u odnosu na osnovu iznosi 51 stepen i 51 minut. Svaka strana je orijentisana prema jednoj od četiri strane sveta. Horizontalni presek građevine uvek je kvadratan u bilo kom delu, a dužina stranice osnove iznosi tačno 229 m. Cela građevina se sastoji od približno 2 miliona kamenih blokova od kojih svaki teži više od dve tone. Sa severne strane nalazi se ulaz u piramidu. Više prolaza, galerija i holova vodi ili u glavnu odaju kraljevske grobnice ili u pomoćne prostorije. Kraljevska grobnica nalazi se u središtu piramide. Sarkofag je napravljen od crvenog granita, kao i zidovi grobnice. Sve je toliko precizno uklopljeno, da nema ni milimetar zazora. Prostor koji zauzima Velika piramida dovoljan je da unutar sebe obuhvati katedralu Svetog Petra u Rimu i katedrale u Milanu i Londonu - zajedno.

VAVILONSKI VISEĆI VRTOVI Ostaci visećih vrtova u Vavilonu nalaze se na istočnoj obali reke Eufrat, na oko 50 km južno od Bagdada, u Iraku. Smatra se da su izgrađeni za vreme vladavine Nabukodonosora II (604-562. g.p.n.e.) po želji njegove supruge. Neki noviji podaci ukazuju da je vrtove sagradio drugi vladar - Senaherib, i to oko 1000 godina ranije. Najnovijim arheološkim istraživanjima drevnog grada Vavilona u Iraku otkriveni su temelji kraljevske palate, ostaci lučnih svodova i odličan sistem navodnjavanja u južnom delu palate, kao i masivni zidovi debljine 25 metara za koje se pretpostavlja da su ostaci samih terasa. Detaljni opisi visećih vrtova pronađeni su u delima grčkih istoričara Berosa i Diodorusa Sikulusa.

HRAM BOGINJE ARTEMIDE Hram u starogrčkom gradu Efesu, u Maloj Aziji (danas Turska), podignut je u slavu Artemide - grčke boginje lova, divljine i plodnosti. Danas su to samo ostaci temelja. Iako temelj hrama potiče još iz VII veka p.n.e, građevina je konstruisana i podignuta 550. g.p.n.e. Novac za izgradnju mermernog hrama izdvojio je lidijski kralj Krosos, a hram je osmislio i projektovao grčki arhitekta Herosifron. Hram je bio ukrašen bronzanim statuama koje su izvajali najumešniji umetnici tog doba: Fidija, Polikleit, Kresilas i Fradmon. Hram je služio kao religijsko zdanje, ali i kao tržnica. 356. g.p.n.e. spaljen je do temelja. Dve decenije je bilo potrebno obnoviti ga a 401. g.p.n.e. Sveti Jovan Hrizostom potpuno ga je srušio.

STATUA BOGA ZEVSA Statua boga Zevsa - vrhovnog boga starih Grka, u čiju čast su se održavale Olimpijske igre, nalazila se na prostoru same Olimpije po kojoj su igre i dobile naziv. Zevsov hram konstruisao je arhitekta Libon i on je izgrađen oko 450. g.p.n.e. Atinski skulptor Fidija je izgradnju statue započeo oko 440 g.p.n.e. Osnova statue bila je 6,5 m široka i 1 m visoka. Visina same statue je bila 13 m (današnja četvorospratnica). Podnožje trona bilo je ukrašeno rezbarijama sfinge i figurama Pobede sa krilima, skulpturama grčkih bogova Apola, Artemide i Niobine dece, kao i mitskih bića. Na Zevsovoj glavi nalazio se venac od maslinovog šiblja. U njegovoj levoj ruci nalazio se skiptar sa orlom na vrhu, a njegova odeća je bila ukrašena rezbarijama životinja i ljiljana. Fidijina radionica i danas postoji, identična po veličini i na istom mestu kao i u vreme kada je postojao Zevsov hram.

MAUZOLEJ U HALIKARNAKASU Nalazi se u gradu Bodrumu, na obali Egejskog mora, u jugozapadnom delu današnje Turske. Projekat grobnice za karijskog kralja Mauzola poveren je njegovoj ženi i sestri Artemidi. Građevina je završena oko 350. g.p.n.e. Sama konstrukcija Mauzoleja bila je pravougaona u osnovi, dimenzija 40 m x 30 m. Grobnica i sarkofag izrađeni su od alabastera i ukrašeni zlatom i postavljeni u centralnom delu Mauzoleja, na uzdignutom podijumu popločanom mermerom i okruženom kolonadama (stubovima) u jonskom stilu. Kolonade su podupirale piramidalni krov takođe ukrašen statuama i kipovima. Na vrhu krova nalazila se statua koja je predstavljala kočije koje su vukla četiri konja. Ukupna visina Mauzoleja bila je 45m, od čega je centralni podijum sa grobnicom bio visok 20m, 12m su bile visoke kolonade, 7m piramidalni krov i 6m statua kočija na vrhu krova. Na građevini se nalazilo nekoliko desetina statua ljudi, lavova, konja i drugih životinja u prirodnoj veličini i većih. Isklesali su ih četiri grčka skulptora - Briaksos, Leohares, Skopas i Timoteus, pri čemu je svaki od njih ukrašavao po jednu stranu Mauzoleja. Danas se po imenu ove građevine sve velike i raskošne grobnice nazivaju mauzolejima.

KOLOS SA RODOSA Na ostrvu Rodos nalazila su se 3 grada-države (polisa): Lalisos, Kamiros i Lindos. Kolos sa Rodosa predstavlja simbol jedinstva ova tri naroda. Statua se nalazila na samom ulazu u luku Mitraki ostrva Rodos u Grčkoj. Statua je posvećena grčkom bogu Sunca, Heliosu. Izgradnja statue trajala je 12 godina i završena je 282. g.p.n.e. Snažan zemljotres koji je pogodio Rodos 226. g.p.n.e. slomio je Kolosa na najslabijem mestu - u kolenu. Skoro 1000 godina statua je ležala polomljena. 654. g.n.e Arapi su napali Rodos. Uzeli su ostatke polomljenog Kolosa i prodali ih Siriji.

SVETIONIK U ALEKSANDRIJI Nalazio se na drevnom ostrvu Farosu u blizini grada Aleksandrije u Egiptu. Izgradnju je započeo Ptolomej Soter oko 290. g.p.n.e, a ona je završena nakon njegove smrti, tokom vladavine njegovog sina Ptolomeja Filadelfija. Sostratus, Euklidov savremenik, bio je arhitekta svetionika, ali su detaljne proračune za građevinu izvršili naučnici aleksandrijske biblioteke-muzeja. Svetionik je bio posvećen bogovima spasiteljima - Ptolomeju Soteru (u prevodu znači spasitelj) i njegovoj ženi Berenis. Vekovima je Faroski svetionik bio znamenje aleksandrijske luke koji je noću svetleo pomoću upaljene vatre, a danju je ogledalima reflektovao sunčevu svetlost. Svetlost ovog svetionika mogla se videti na 50 km od aleksandrijske obale. Invazije Arapa, zemljotresi i na kraju egipatski sultan, potpuno su ga uništili a njegov mermer iskorišćen je za tvrđavu.

Jazz festival

, 27 2008 12:57:56 +0100

Na nekoliko različitih lokacija u gradu, četiri dana! Od 24.10.2008. Beograd se pretvorio u veliki grad muzike. Više od 100 izvođača, iz Evrope i SAD, nastupa u četiri koncertna prostora. Na jednom mestu našli su se svi pravci žeza: free-jazz, new age, fusion, swing... Beogradski džez festival je povratnik među značajna dešavanja za ovaj grad. Sticajem okolnosti ovu manifestaciju je najžešće pogodio raspad nekadašnje zemlje, i ona se od 1991. do 2005. više ne pojavljuje na spisku dešavanja koje čine gradski život, mada se radi o festivalu koji je u svojim najboljim trenucima imao status evropskog festivala visoke kategorije. Naravno, nekad je Beograd bio jedina tačka na kojoj su umetnici sa Zapada i sa Istoka mogli da se sretnu i sarađuju, pa je svaka slična manifestacija u našem gradu imala šmek neponovljivosti i jedinstvenosti. Srećom, Beograd, zbog svoje tradicije i naizgled nepresušne kreativne ljubopitljivosti publike, može u ovom pogledu da doprinese na svoj način novom definisanju tokova savremenog džeza. Možda je i to jedan od razloga zašto je Jazz Festival i ove godine dobro posećen! Prvog dana imali smo priliku da čujemo i vidimo Benny Golson & Big Band RTS u Domu Sindikata. Sjajna atmosfera, uz dosta kikotanja i dobacivanja, fantastično raspoloženog Bennya i odličnim muzičarima Big Band-a RTS-a. Drugi dan Jazz-Festivala održan je na Kolarcu. Stefano Di Battista Quartet. Ime Evropskog žeza, neverovatno dobro raspoložen. Publika je bila oduševljena. Treći dan je bio održan na istom mestu. Prva je nastupala Patricia Barber Quartet a onda dvadesetsedmogodišnji Yaron Herman sa svojim trijom. Svi smo sa Kolarca izašli potpuno pometeni. Neverovatno veče! I večeras, poslednje veče Jazz-Fastivala je u Domu Omladine. Bireli Lagrene Gipsy Project će svirati prvi a posle njih su moji favoriti: Rabih Abou-Khalil Group. Verujem da će to dobro začiniti ova četiri dana potpunog jazz haosa!!!