Lep dan za umiranje

pismo iz raja

, 17 2014 05:52:58 +0200

Ne znam da li sam zasluzio raj, ali pakao svakako nisam. Ipak sudbina je tako htela da se zateknem ovde, ne svojom krivicom, niti svojom zaslugom. Lefkada u septembru. Najlepsem mesecu u godini, na najlepsem moru na svetu. Svetom moru. Blizi se sedam sati po grckom vremenu, a sest po nasem, zora samo sto nije. Probudio me je san iz proslosti. Iz neke zemlje koje odavno nema, nekog detinstva koje je odavno proslo, nekih ljudi koji su odavno otisli. I jedino sto sam upamtio iz sna je da sam tada bio srecan. Jednostavno vreme, jednostavni ljudi i obicaji. Rekao bih naivni, dobri. Ovde sam napunio 35. Rekao bih pola je proslo, i to bolja polovina. Svestan ovog jutra da je moj dosadasnji zivot samo sticaj sretnih i nesretnih okolnosti i da bi moj uticaj na njega bio ni od kakvog znacaja. Zato se i prepustam vodama gde me je Tvorac postavio, verujuci u cudne puteve Gospodnje. Neka ova zemlja propadne, neka ovaj svet propadne, ja svakako necu, jer nad mojom zvezdom sam Bog strazari.

mrtav odavno...

, 11 2014 20:05:24 +0200

Voleo bih da mogu da udahnem, da zadrzim vazduh do granice bola, granice vecnosti. Da mogu, kao nekada, da slusam kisu, vetar, zvuk vremena koji prolazi. Deciju graju iz parka, iz dvorista. Da mogu da se probudim u cik zore, srecan sto sam ziv, zagledan u zornjacu na nebu nevine plave boje, one plave, kao na vrhu zastave Jugoslavije - zemlje koje vise nema. Da u toj polutami novog dana, rukom zamahnem ka tom plavetnilu, zeljan da ga zgrabim. Da se osetim slobodnim kao nekada.

Voleo bih da mogu da osetim strah. Onaj pravi istinski strah, tako poznat svakom zivom stvoru. Sta bih tek dao da mogu da pisem. Pisem onako "prokleto dobro" kao nekada. Kao onda dok sam bio ziv. Umetnost nije stvar nas umrlih. Moze pisati samo onaj koji zivi, koji pati, koji luta... a ne neko meni slican, sa prebivalistem na vecnoj adresi.

Zivot se zavrsio. Znao sam da ce jednom doci kraj, i naivno verovao da cu prepoznati taj trenutak umiranja i pre smrti uciniti nesto izuzetno, nesto sto ce mozda i samu smrt prevariti. Naivne li fantazije. Sustigla me je u raskoraku, obrisala sve zapisano, i tek u tudjim secanjima pokusavam da od tih kockica ponovo sastavim svoj nekadasnji zivot. Nezahvalan posao, ali imam li sta drugo ciniti u ovoj dosadnoj smrtnoj vecnosti?

smrt je neproverena glasina, sve dok ne ugledaš leš pokojnika

, 07 2014 10:03:29 +0200

Na uskrs mi je umro deda. Nikakva posebna tragedija, za nekog ko je prešao osamdesetu, i poslednjih godina (od babine smrti) nije izlazio iz stana, sem kada ide kod lekara ili na glasanje. Ali je ovoga puta fenomen smrti, koji me fascinira od najranijeg detinstva, bio meni bliži nego ikada. Za razliku od prvog dede, prve i druge babe koji su do tada umrli, i čije leševe bih ugledao tek u sanduku, u ovom slučaju sam bio prisutan od trenutka kako je zatečen mrtav, preko dolaska lekarske ekipe, konstatovanja smrti, presvlačenja pokojnika, stavljanja u sanduk, prevoza do kapele... Lekar koji je došao da pregleda pokojnika nije imao baterijsku lampu, i za svrhu pregleda zenica, poslužio je blic na mom mobilnom telefonu, koji može biti trajno upaljen samo u režimu snimanja video zapisa, pa mi je ostao i taj snimak u mobilnom telefonu. Odgledam ga s vremena na vreme, analizirajući izraz lica pokonika, i ugašene oči, koje su možda samo sat ili dva pre nastanka snimka još uvek bile u funkciji. U smrti nema mnogo filozofije, stave te u sanduk i zakopaju na groblju. Ceo taj proces prati rutina, koja pomaže porodici pokojnika da se usresredi na "ispunjavanje zadataka" da se cela procedura uspešno obavi (u čemu vam pomažu stručna lica, koja su od smrti napravila posao od kojeg žive). I kada se vratite sa daće, umorni od prethodna dva dana, tek tada na miru svodite račune. U suštini nikada ne poznajete život pokojnika dovoljno dobro koliko god da ste bili bliski sa njim. Čak i ako ga poznajete ceo njegov život (u slučaju da je pokojnik mladji od vas i u bliskim rodbinskim odnosima sa vama). Smrt ne briše tragove koje je umrli za sobom ostavio, ali uticaja na bilo što što će se pod kapom nebeskom dogadjati nema više nikakvog direktnog uticaja. I samo onda kada ste za nju čuli, a, sve i da ste bili na sahrani, leš niste lično videli, možete je smatrati neproverenom glasinom, u suprotnom, itekao ste svesni njene trajne kategorije.

trag u pesku

, 28 2014 10:21:24 +0100

Na poslu sam. Dosadni petak. Prebirajući po štivu za čitanje, shvatih da nemam ništa čime bih ovaj "trenutak večnosti" učinio lepšim. Književnost me definitvno leči. Ali sve se svodi na dve knjige, kojih tenutno nemam pri ruci, a čije bi mi rečenice bile kao melem. Okrećem se računaru i ukucavam adresu: crni.mojblog.rs i čekam, ne očekujući da će server biti pronadjen. Ti "rukopisi su odavno izgoreli". Gubitak za svetsku književnost - pomislih. A nekada u toj maloj net komuni, sam se osećao tako uljuljkano, verujući da će neke stvari trajati večno, ili bar dovoljno dugo. Kao da nisam još kao mali naslućivao da sve ima svoj kraj. I tako, pre nešto manje od godinu dana, videh kako to u životu izgleda izgubiti još nešto.

Ali u tome i jeste poenta života. Nemaju sreća i spokoj toliku pokretačku snagu kao nemir, patnja, stah... Možeš kao dete žmureti u noći, bojeći se da ne ugledas nešto čega bi se prestravio, možeš bežati od "zla", ali vremenom sve to postane strast. Ubrzo noć zavoliš više od dana, i lepotu tame prihvatiš kao univerzalnu vrednost. I dalje, kada prošetam bilo kojim grobljem osećam ono neizrecivo uzvišeno osećanje prema najznačajnijoj instituciji ljudske istorije. Iako će i ti mermerni spomenici kad-tad postati "prah i pepeo", znam da će makar oni trajati "dovoljno dugo" da svedoče o vremenu i ljudima kojih odavno nema. Možda i bolje nego rukopisi, koji očigledno ipak gore.

Palanačko groblje

, 13 2014 22:56:59 +0100

Na drugi dan Božića ubio se njen brat. U nju sam nekada davno bio zaljubljen. Još kao dečak. Davno bilo. U subotu je bila sahrana. Morao sam da je vidim, ali nisam imao snage da udjem i izjavim saučešće. Mrzim taj trenutak. Posebno što njenog brata nisam ni poznavao, za mene je to samo statistika, a njoj život. Dan je bio "ko stvoren za sahranu". Kasno popodne je bilo kada je povorka krenula ka raki. Opraštanje od pokojnika. I bez šminke je lepa, mada vidi se da je ostarila. Nismo više deca. Elegantna, dostojanstvena, bez scena kojih preziram na sahranama. Kao da krivi svog brata za bezumni postupak. Ne prašta mu. Setih se muslimanskih sahrana, gde ne mole pokojnika da im oprosti, nego praštaju sve pokojniku, koji dušu svoju Bogu predaje. Noć je već bila zrela kada sam joj poslao SMS. Pokušaj da je utešim, ili nespretna izjava saučešća. A život ide dalje...

Pogled sa ajfelovog tornja

, 06 2014 01:13:58 +0100

Za koji sat ce svanuti badnje jutro. Kod sestre sam u Karanovcu. Iako sam pre ko zna koliko godina imao devojku iz Karanovca, i kao izlazio, i ovo je jedan u nizu gradova u Srbiji koje ne poznajem. Sestra zivi u jednoj od kula, najvisih zgrada u Karanovcu. A ko bar malo na brdu stoji, vise vidi nego onaj ispod brda - kaze stara poslovica. Meni se ko obicno ne spava, ne znam ni sam zasto, verovatno navika. Nekada mi je strah, strepnja pred sledecim danom (ili danima) terala san sa ociju, a sada mi je ostala navika valjda. I tako, u sred noci, sa jednog od poslednjih spratova kule posmatram usnuli grad na Ibru. Prozori "komsija". U bar trecini gori svetlo ili radi televizor. Praznicni su dani u Srbiji, i ne treba zameriti ljudima sto ostaju do kasno budni, ali zar je moguce da toliki broj ljudi sa mnom "cuva ovu noc od budnih"? Rade li sta korisno, kreativno, ili tek kradu Bogu dane, odnosno ovu noc? Mogu samo da pretpostavljam. Ali ako mene pitate, bas kao nekada, svoje nocne sate okupirane nesanicom, posveticu vama, svojim citaocima, jer sam vam ostao duzan jos sa mojblog servera.

...

, 03 2008 19:03:33 +0100

...