Marketing u praksi

Na novoj adresi

jasnakamatovic — Fri, 26 Nov 2010 08:18:23 +0100

Blog "Marketing u praksi" je preseljen na novu adresu: www.jasnakamatovic.com

Hvala ekipi iz blog.rs koji su mi pomogli da pređem na sopstveni domen, blogerima sa ovog servisa veliki koji su me svojim komentarima i sugestijama podržali prethodne dve godine.

Čitamo se i dalje...

Posao budućnosti ili sadašnjosti – Društveni Mediji i Mreže?

jasnakamatovic — Thu, 06 May 2010 00:49:28 +0200

Na Infostudu je objavljen konkurs od strane Marketing agencije „Communis“ da im je potreban, citiram „Digital Account Director, Internet Marketing Executive“. Za konkurs sam saznala putem twittera odnosno statusa Gorana Aničića (a znate kako to ide sa RT), zatim na Facebooku...

Prvo što mi je zapalo za oko, a priznajem da sam imala osećaj i bila spremna da ću opet i po ko zna koji put naleteti na taj izaz – Socijalne mreže – što se i dogodilo. Dakle, nisu Socijalne već DRUŠTVENE.

Kao što piše u tekstu Communis-a, pored ostalog, osoba koja planira da konkuriše potrebno je da ispuni uslov: "Napredno poznavanje funkcionsanja socijalnih mreža".

I svaki put prosto iskočim iz stolice! Nemam nameru da pišem o tome koja je razlika, zašto definisati kao društvene a ne socijalne, šta su mediji a šta mreže - ono o čemu razmišljam je, kako je ta nepravilna reč ušla u široku upotrebu zbog onih koji ih NE KORISTE a očigledno prepoznaju da imaju potrebu da angažuju nekoga ko zna – a njih koji ne znaju je mnoooogo više, i kako su toga postali svesni!

Pre samo godinu dana ovakvi konkursi su bili „misaona imenica“ a mi „internet zavisnici“ se osećali neshvaćeno, držali se naše specifične zajednice, pričali nerazumljivim jezikom ali POTPUNO SVESNI i SREĆNI zbog mogućnosti koje nam pruža internet, web i online!

I što bi rekao Miloje Sekulić: Pa dobro, ne znaju ljudi. Onaj ko dođe znaće. – Tako logično, zar ne? Sjajno.

Jednostavno je kada ste online, koliko je prednosti na webu: neka se izjasne oni koji ih profesionalno/ili lično svakodnevno koriste i napravila sam anketu na twitteru, evo rezultata za nekih pola sata: Koja definicija je po Vama pravilnija, primerenija upotrebi: 1. Društvene mreže (Društveni Mediji) 2. Socijalne Mreže (Socijalni Mediji) = 83% (29 glasova) za Društvene, 14% (5 glasova) i 1 glas ili 3% nešto drugo tj Internet mreže i mediji - Twtpoll: http://twtpoll.com/s6jpua

Vrlo zanimljivo kako su se twiteraši uzbunili, kojom brzinom su reagovali, kakvi su bili komentari na pojam „socijalni“ – da baš TI zbog kojih sve više kompanija ima potreba da angažuje Community Managere ili Digital managere ili Internet Managere ili... whatever!

Do skoro, svaki put kada u razgovoru sa ljudima iz moje struke čujem kako kažu "Socijalne" bilo mi je neprijatno da korigujem...

"People of Earth" preporučujem i dalje „The Cluetrain Manifesto“ svima koji imaju dilemu ili možda utisak da Internet otuđuje ljude, ili ne vide svrhu zašto bi male i velike kompanije izašle na Net, blogove, Face, Twitter... „Snažan globalni RAZGOVOR je počeo. Putem Interneta, ljudi su otkrili inventivne, nove načine za deljenje svog znanja, relevantne sadržaje i informacije i to zasljepljujućom brzinom."

...kao i video za koji sam se (najiskrenije) naježila kada sam prvi put odgledala (davno bilo, osećaj i dalje isti): Did You Know?

Neosporno je da čovečanstvo evoluira koristeći nove tehnologije svakodnevno. Zato svima želim: Dobro došli u budućnost!

Ovo je čisto razmišljanje u 0:40 i jedan big THANX sa twittera za anketu.

Ronjenje – Scuba Diving

jasnakamatovic — Sun, 18 Oct 2009 12:45:37 +0200

Sa ronjenjem sam se prvi put susrela pre par godina u Egiptu. Dok smo u pauzi tzv snorkelinga odmarali, pored nas se ukotvio prazan brod prepun neke ronilačke opreme, boca uglavnom. Bilo mi je interesanto da ih gledam kada su počeli da izranjaju i penju se na brod, skidaju i proveravaju opremu... Snorkeling nam se toliko svideo da smo u dva navrata posle dodatno išli a i ozbiljno počeli da razmišljamo, pričamo kakvo je tek iskustvo da zaista i zaronimo. U Egiptu i na mnogim drugim svetskim destinacijama (uglavnom tropske i subtropske) ronjenje se smatra vrlo ozbiljnom i specifičnom vrstom turizma od čega se vrlo dobro i prihoduje.

Dakle, krenula sam na ronjenje! I sve je potpuno drugačije od mojih očekivanja. Da bih zaista mogla da se bavim ovim atraktivnim sportom, značilo je da moram pohađati ronilački kurs, postati član nekog kluba - što sam i uradila.

Učlanila sam se u klub koji se zove TIMScuba Diving i u okviru je Fakulteta za sport i turizam u Novom Sadu. U NS-u, koliko znam trenutno postoje dva kluba, drugi je Danubius.

Kako sve izgleda iz ugla nekoga ko je potpuni laik a ko ima veliku želju?

Prvo sam krenula na bazen (rekreativno) i odmah u startu se potpuno obeshrabrila kada sam videla koliko svi dobro plivaju. Uhvate tzv „štraftu“ – stanu na ivicu bazena i počinju sa plivanjem po širini a to je na SPENS-u 25 metara, zadaju sebi target tj koliko će isplivati taj dan u metrima zbog održavanja kondicije. Onda su tu istu širinu preronili na dah! Više puta! Kada sam oduševljeno konstatovala kako je to super rekli su mi da ću to morati i ja da radim. Au ?!

Nakon nekih mesec dana „mog brćkanja na bazenu“ kurs je i zvanično i startovao i tu sam saznala mnogo toga. Rekreativno ronjenje nije uopšte jednostavno kao što sam i mislila...

Kurs rekreativnog ronjenja

Huh, toliko informacija? Trenutno sam OWD odnosno Open Water Diver što znači da nakon završenog i položenog kursa mogu roniti bilo gde u svetu do dubine od 18 metara uz stečen PSS sertifikat. Na sajtu kluba možete se informisati o svim kursevima (ima ih više).

Posle prvog teorijskog časa, priznajem, bila sam potpuno indisponirana: toliko stručnih novih izraza, fizika, hemija, oprema, način na koji funcioniše, kako se podešava, upotrebljava... A i jedina sam žena! Ostali momci koji pohađaju kurs su skroz super (hvala za čokoladno iznenađenje ).

Teorijski deo kursa je inače sasvim ok organizovan: vrlo profi urađene ppt prezentacije uz dodatna objašnjenja instruktora, koji me je oduševio jer nam je preneo veliki deo svog iskustva, onog praktičnog, vrlo jednostavnim i razumljivim jezikom. Sve pohvale od mene. Sjajan predavač.

Posle 6 teorijskih časova koji su trajali oko sat ipo – dva, polaže se test koji ima 80 pitanja. I dobila sam knjigu, ustvari knjižurinu od skoro 300 strana koju moram da naučim. I sada mi je sasvim jasno i zašto.

Misija kluba je bezbedno ronjenje i razumljivo je da instruktor, bez obzira što kurs plaćate, želi da bude siguran da nakon dobijene dozvole i položenog kursa bilo gde u svetu vodite računa o sopstvenoj bezbednosti.

Dakle, nije priča: kurs sam platio i podrazumeva se da ću dobiti i dozvolu, položiti ga. Vrlo profi. Tek kada zakoračite u materiju, počinjete da dobijate pravu sliku. Lekarsko uverenje sportskog lekara je obavezno (još nisam stigla izvaditi, DZ Liman 3, NS).

Ako položim teorijski deo – krećem sa praktičnim na bazenu. Videću već... Znam samo da imam veliku želju i da ne mogu da dočekam.

Šta je još dobro u celoj priči? Što opremu, koja nije baš jeftina, možete iznajmljivati za početak na destinacijama gde ćete ići da ronite. Važno je da imate svoju ronilačku masku i peraje. To je po defaultu.

Klub kao klub je odličan. Organizuje seminare i sarađuje i sa drugim klubovima a koliko sam uspela da saznam posebnu saradnju ima sa Hrvatskom. Ekipa na bazenu je sjajna. Intenzivno se družim sa njima od početka ove godine, vrlo su opušteni i super mi je što nakon bazena idemo na kafu i druženje. PS: ima dosta i geek-ova.

Goranu hvala što mi je dozvolio da objavim njegove fotografije sa ronjenja iz Sharm el Sheikh-a.

Autor fotografija je Goran Dimitrić instruktor u ronilačkom klubu TIMScuba Diving u Novom Sadu.

Internet zavisna?! Hm...

jasnakamatovic — Mon, 17 Aug 2009 15:16:44 +0200

...“I am socialmediaholic and internet addicted. Even people traying to help us have been affected...“ Ovo je deo komentara koji sam pronašla na jednom blogu.

OK. Prvi put sam se zapitala da li sam postala zavisna o Internetu kada sam na e-trgovini negde oko pola tri ujutru morala obećati Varagiću da kada budem otišla u hotelsku sobu neću uključiti računar da vidim šta ima na twitteru. Drugi put sam se zapitala na #minitweetupNS-u kada me je najbolja drugarica zvala mob baš u tom trenutku i opalila paljbu kako se tri sedmice nismo videle (i koja me je odmah „provalila“): a za te tvoje sa Interneta imaš vremena“ i treći put kada mi je moj dečko skrenuo pažnju da sam se otuđila jer samo visim na Netu i sedim za računarom.

I da. Priznala sam na jednom radijskom gostovanju, javno, da sam twitter zavisnik.

Neverovatno. Završim radni dan, brzinski pakujem laptop i jurim kući da slučajno nešto ne bih propustila. I uhvatila sam sebe kako sam u offline društvu odsutna, kako mi je dosadno i ne obraćam pažnju na koverzaciju (tj imam ozbiljne rupe u sećanju) jer kriziram . Osećam prvo blagu nervozu u stomaku koja se polako širi ka rukama i ostatku tela UŽAS.

Nervozu koja mi ne da mira i kako mi dođe da počem da trčim, skačem i vičem na sav glas: hocu neeeet!!! Odvratan osećaj. Kada uhvatite sebe da ste na granici kontole i da krizirate. Au...?! Uhvatila sam sebe kako twittujem dok kuvam ručak, kako spavam sa laptopom, kako ljudi iz mog okruženja ne razumeju šta pričam i o čemu pričam i kako sam postala potpuni frik. Potpuno netolerantna i nestrpljiva prema svima.

Onda sam sebe stavila na probu. Prvo sam se na poslu postepeno isključila sa twittera zatim i sa FaceBook-a polako. Prestala sam da pišem blog, nekako su se poklopile i obaveze na poslu i iščekivala sam odmor.

Moj lični eksperiment je bio: na odmoru što duže i više biti offline. Koliko god da je moguće. Priznajem da sam „virkala“, povremeno se uključivala. I izdržala sam. I puno sam istraživala među svojim prijateljima... o svom ponašanju.

Bilo je vrlo teško. Vrlo, vrlo teško. Gledala sam da što manje budem u kući, počela ponovo da se bavim mojim hobijem – amaterskom fotografijom, počela sam ponovo da gledam TV?! Stalno sam tražila društvo, da ne ostanem sama i da mi nešto ili neko zaokupi pažnju. I setila sam se da sam negde pročitala priču o jednom japancu koji iz stana nije izašao 3 godine. Koji je hranu, odeću, obuću, ma sve što mu potrebno naručivao preko interneta, koji je dobio ozbiljne zdravstvene probleme...

Sve vreme se pitam: Zašto? Koji su razlozi? Jasna pre tačno godinu dana u ovo vreme i Jasna danas su dve potpuno i različite ali i ste osobe. Internet me je promenio. Social Media su me promenili. Da li je to zbog odgovornosti koju osećam prema obuci na koju sam išla, zbog „opravdanosti“ iste?

Vreme koje sam provela sedeći za računarom mi je promenio život, način na kolji razmišljanjam, način na koji doživljavam sve oko sebe, pojave i ljude, način na koji dolazim do informacija... ma sve.

Najteže je steći pravi osećaj tj meru u svemu što radite u svim aktivnostima. Neke od loših zdravstvenih posledica koje sam lično doživela je da sam se ugojila neverovatnih 13 kg za nekih 6 meseci, da imam ozbiljne bolove u zglobu desne ruke (od miša) i da opet moram da menjam dioptriju...

Ponovo sam počela da vežbam, što je super, uskoro krećem i na bazen i kurs ronjenja, krećem sa pripremama za konkurs na Akademiji tako da... Mnogo toga se može ispraviti.

A što je najbolje je da beskrajno uživam. Da sam iskreno srećna i ispunjena. Da me ne grize savest ni za jedan minut proveden (i posledicu) na Netu. DA VOLIM TO. Da sam pronašla puno novih i zaboravljenih prijatelja, interesantnih ljudi. Da je (izgleda mi) sve ovo dovelo do toga da pokažem i ono najbolje i najgore sama sebi.

Huh... ovo je baš lično. Samo da ne postane klasičan „dnevnik".

Ali tema nije za samo jedan post. Nastaviće se... već...

fotke pruzete:
http://www.slashgear.com/summer-camp-for-the-internet-addict-only-in-china-136730/
http://educationaltechnology.ca/couros/1087
http://www.rconnected.com/blaugh.aspx

Opet moram u SBB! (odnos prema korisniku)

jasnakamatovic — Mon, 13 Apr 2009 22:23:47 +0200

Već duže vreme razmišljam o ovom postu. Više puta sam ga prepravljala i ne bih volela da ispadne baš „hejterski“ ali... Zaključićete i sami.

Huh, moja ljutnja na SBB je počela avgusta meseca, tj onog trenutka kada sam se preselila. Od podnošenja Zahteva za kablovskim internetom pa do uvođenja istog - prošlo je čitava dva meseca!

Da li možete da verujete? U Novom Sadu, u 21-om veku, kada je mogućnost da odaberete različite načine pristupa internetu sasvim sporedna stvar, tj trebala bi da nam bude nebitna, i da jednostavno samo biramo pakete koji nam odgovaraju naspram potreba i materijalnih mogućnosti. Biti on-line je po defaultu!

Toliko sam bila ljuta na njih da sam bukvalno svaki dan odlazila da proverim šta se dešava?! Momci koji su zaduženi za rad sa korisnicima su bili totalno infantilni u svojim objašnjavanjima sa: Gospođo?, evo upravo zovem šefa da vidim šta je sa Vašim slučajem, do objašnjenja kao u onom vicu o policajcu na autobuskoj stanici: Pa, gde baš sad da ga farbaju?!

Prosto neverovatno. I koliko god da sam se trudila da im pokažem da su njihova objašnjenja vrlo smešna, i da NEĆU ŠEFA, hoću operativca, hoću tehničara – ništa! Momak uporno kucka po Cisco telefonu - ja gledam i ne verujem - i tako danima.

Možete samo pretpostaviti kako su mi TAKVA objašnjenja delovala, obzirom da radim u IT firmi čija je primarna delatnost: računarske mreže, i da sasvim solidno poznajem materiju. Koliko žena poznajete koje se razumeju u strukturno kabliranje, koje su uopšte čule za pojmove kao: optički kablovi kategorije 5, 6 i 7, peč, ruter, rek orman, splajser i slično?!

Onda sam se konsultovala sa kolegama „mrežarima“ koji su došli do istog zaključka kao i ja: čuj, infrastruktura postoji, signal je odličan (postoje aparati koji to i mere) samo treba nekoga da pošalju da to i uključi.

Tehničar je konačno došao i tako dobro „uključio“ Internet da u 24h više nije radio nego što je radio. Eh, hajde Jovo nanovo. Opet u SBB. Opet cimanje. Opet njihova faca: evo je ova, šta sad hoće?!

...I došli su momci koji su popravili. Konačno i SVE. I Sve pohvale za ljubaznost, operativnost, znanje i što su zaista saslušali šta smo imali da kažemo (u tehničkom smislu). U međuvremenu smo videli i da nam slika na TV-u ne valja, pošto stalno ima neku mrežu, roletnu, tarabice... Zamolila sam ih i da ovo srede. I jesu. A „crnjak“ je, što je slika svima u zgradi takva već dve godine ali su svi mislili da to tako teba? Šta reći?

Sve u svemu, situacija je trenutno ovakva: Intenet malo radi, malo ne radi. Često ostajem duže na poslu (iz straha) jer i dalje ne mogu biti sigurna da li ću uspeti od kuće sve da završim jer sam vezana za Internet.

Sad, razmišljam: Ugovor koji sam potpisala apsolutno ništa ne znači jer SBB ne ispunjava svoje obaveze za razliku od mene koja svaki mesec plaća račun. Ako internet imam samo pola meseca u odnosu na onoliko koliko smo „Ugovorili i definisali u paketu“ da li to znači da imam pravo da plaćam samo pola računa?

Kao korisnik ispunjavam redovno svoje obaveze. SBB nije jedini, ali na žalost u mom slučaju jeste, jer ne postoji mogućnost da uvedemo Telekomov ADSL sa kojim smo btw bili i više nego zadovoljni.

Da li je moguće da toliko velika firma nema službu koja će bar malo da se posveti korisnicima? A zar korisnik nije „amin“, zar ruka koja daje nije uvek starija od ruke koje prima? Mi plaćamo uslugu na osnovu njihove vrlo loše infrastrukture? Jer, na kraju krajeva, kako su mi i rekli u jednom od svojih mnogobrojnih objašnjenja: podizvođač je loše uradio infrastrukturu u ovom delu grada. Što kaže jedna moja koleginica kada se jako iznervira: Čuj, Gari, ne interesuje me. Ali uopšte!

Primera je zaista puno (EPS, Telekom...) i ne bih o tome dodatno, to je za neku drugu priču... dok se konačno ne pojavi prava konkurencija i SBB-u i Telekomu bar u ovom domenu.

I zaboravila sam da napišem jednu bitnu stvar – sasvim slučajno je „tamo neki dečko“ koji radi u SBB-u doneo svoj računar na popravku u naš servis, i vrlo mu je bilo hitno, pa me je moj kolega brže-bolje nazvao i pitao: Da li kući imaš Net? NE! Nemam. Kolega je ostao celo posle-podne (van radnog vremena) da sbb-ovcu popravi comp jer je „tolika hića“ da bi mogao da ga lobira da se sve malko „pogura“ oko mog problema.

Sve je ovo loše. Jako loše. I ljuta sam i dalje.

Obećanja koja daju – malo ispunjavaju. Ne rade svoj posao, ne ispunjavaju svoje obaveze.

U prilog ovoj činjenici, jer jeste činjenica, govori i ova moja print screen sličica kako im korisnici spemuju forum zbog lažnih obećanja.

PS: da ne ispadne da samo gunđam, vrlo sam zadovoljna i pohvaljujem zaposlene SBB koji rade sa strankama na naplati računa. Ljubazni, predusetljivi i BRZI!

Jedna lepa dugačka "crta"

jasnakamatovic — Fri, 03 Apr 2009 00:44:26 +0200

Gledam... Skoro mesec dana bez ijednog posta na mom blogu. I celo veče razmišljam koliko toga se ustvari promenilo od oktobra meseca kada sam počela da pišem. Koliko sam toga novog naučila. I o sebi i drugima i koliko sam zavolela blog zajednicu . Koliko me je blogovanje promenilo.

Svoj prvi post sam ostavila pre 6 mesci (neznajući, sasvim slučajno baš kada je rođendan osobi koja me je i motivisala da pišem. Zahvalna sam mu na tome). Imala sam veliku tremu jer sam smatrala da je na meni velika odgovornost. Taj osećaj i dalje imam...

Poslednjih mesec dana sam ustvari rezimirala protekle mesece pa i godine mog rada i što bi se reklo podvukla jednu lepu dugačku crtu.

I zadovoljna sam. Veoma. Pored velikog straha i treme od... pa nazvaću „neuspeha“ (mada ni to nije prava reč koju tražim) jer materiju bloga zaista nisam poznavala, osim kao posmatrač na B92, vrlo sam srećna što mi se od skoro ukazala prilika da pišem o stvarima o kojima na ovom, ličnom blogu, nisam mogla. Baš zato, jer je ličan.

Počela sam da pišem i na kompanijskom blogu (RSS) tako da odsada kroz još konkretnije primere iz prakse mogu pisati o svojim iskustvima i utiscima: Kako je raditi sa EXIT Festivalom i to iz ugla tehničkog ili IT partnera, Microsoftom, Cisco Srbija, kakvi su korisnici, marketari i PRovci sa kojima se susrećem svakodnevno, koliko nam savremene komunikacije i informacione tehnologije olakšavaju život i rad...

Iskreno se nadam da će Vam moji postovi i na kompanijskom blogu takođe biti interesantni ali i da ćete na tom mestu moći da pročitate i blogove mojih kolega tj top menadžmenta iz svih oblasti.

Ovaj lični – svakako nastavljam.

Uskoro, "Marketing u praksi" mnogo drugačiji tj vizuelno lepši .

Prelazim na Gold hosting paket koji su nam ponudili ljudi iz blog.rs jer smatram da je vrlo važno da ih kao korisnik ovog servisa podržim i s obzirom da su nam omogućili ovoliko vremena da blogujemo. I to potpuno besplatno: Zahvaljujem momci!

PS: A u međuvremenu sam zavolela i WordPress

Dakle „priča“ se nastavljala ali i "update"-ovana i "upgrade"-ovana!

OpenCoffee Club #20 u NS-u

jasnakamatovic — Fri, 13 Mar 2009 09:41:04 +0100

Razmišljanja...

Kada sam početkom februara dobila poziv da prisustvujem (čak 19-om!) okupljanju članova OpenCoffee Cluba, baš sam se jako obradovala...

Razmišljala sam kako ću konačno imati prilike da u „realnom svetu“ upoznam ljude čije blogove redovno pratim (odnosi s javnošću, Cyber Cat, area51...) da li uopšte i koliko dobro poznajem sve moje „cyber“ prijatelje, da li su moja zapažanja i utisci o njima realni? Kako klijent deluje iz ugla web designera ili programera. Gde grešimo i kako tu vrstu komunikacije unaprediti a da se „posao završi“ što jednostavnije.

Šta je OpenCoffee Club?

Koncept OpenCoffee Cluba je da se omogući internet preduzetnicima, programerima, dizajnerima i potencijalnim investitorima da se upoznaju, pričaju i razmenjuju iskustva i sve to u neformalnoj atmosferi. Very Nice... Ko sve može da dolazi na OpenCoffee okupljanja? Ukratko, svako ko je zainteresovan za teme vezane za internet. Nije potreban poseban poziv, niti išta slično.

Sinoć je bilo dvadeseto po redu okupljanje članova OpenCoffee Club-a u Novom Sadu. Tradicionalno u „Bezi“ kod Štranda. Pokretač novosadskog OCCa je Slobodan Kovačević kojeg sam imala prilike upoznati na prošlom (i najmasovnijem do sada, #19) okupljanju.

Na ovom 20-tom prisustvovali su: Slobodan Kovačević, Dragan Varagić, Ivan Tatić, vlasnik časopisa Explorer (ne zamerite, nisam stigla upisati ime), Nada Bukinac, Goran Bajazetov, Steva Majstorović, Dušan Belić, Milan Dobrota, Miloš Janić, Relja Simičić...

Atmosfera odlična! Posećenost oko 20-tak ljudi što mi govori da za ovakvim okupljanjima ima sve više interesovanja. Bilo je programera, dizajnera, blogera, marketing menadžera, PRovaca, studenata, preduzetnika, investitora...

O čemu se pričalo: o naprednim mrežnim rešenjima, o Cisco-u, o SEKI (Svetska Ekonomska KrizA) u kojoj meri se oseća, kako iz ugla programera deluju klijenti, koji su problemi, zahtevi, o časopisu Explorer, o Netvibesu, GoogleAnalytiscu, kakve su prodavnice računara u NS-u, prodavci, serviseri, pokazivala su se nova „čeda“ (DELL laptop od 8,9“ koji se odmah na licu mesta testirao), koliko deca koriste računare i u koje svrhe, FaceBook-u... huh ono što sam uspela da ispratim.

Iz ugla marketing menadžera

Koliki je uticaj Interneta na sve nas, koliko nam znače blogovi, koliko smo svi, ovako ili onako imali do sada prilike a naročito potrebe da se susrećemo i radimo sa web dizajnerima i programerima manje-više ne dovodim u pitanje. Nekako mi je to svakodnevnica...

Ne znam kakva su Vaša razmišljanja, ali iz ugla nekog ko se bavi marketingkom i PRom i ko je poprilično usko vezan i za e-marketing i IT uopšte, jedno vreme sam (doduše davno) dok pričam sa programerom imala potpuno isti upitnik iznad glave: pričao on srpski ili mandarinski. XML, FTP, Php, parseri, domeni, codovi, tagovi... Hm?!

Upravo mi je prisustvo na ovakvom okupljanju pokazalo mnogo toga i puno sam naučila. Lepa prilika da se razmene iskustva i da se napravi dodatni korak u toj „nezgodnoj“ komunikaciji - da se razumeju potrebe ali i mogućnosti. Postala sam još jedan „fan“ OCCa. PS: možete piti i čaj, ne mora kafa .

Kriza - marketing (uvek) prvi na udaru

jasnakamatovic — Wed, 04 Mar 2009 13:22:11 +0100

Kriva je isključivo SEKA

Skoro mi je jedan prijatelj postavio pitanje: Kakva je situacija kod tebe? Da li je počela da se oseća SEKA? Njegovo pitanje je bilo pomalo šaljivo, SEKA - Svetska Ekonomska KrizA, a ja sam (naravno) pomislila na... onu Seku.

Već početkom oktobra su mi počeli postavljati pitanja: Ima li krize kod Vas? Kakva je situacija, kako ide prodaja... Pre pet meseci nekako mi je sve ovo bilo daleko. Imala sam utisak da će do nas stići tek u februaru i početkom marta i na žalost, osećaj me nije prevario...

Sada se već zaista počinjem brinuti. Veliki broj marketing menadžera me je kontaktirao prethodnih meseci (ne samo iz IT industrije) i samo jedno ih je zanimalo: Koliko ti je smanjen budžet za ovu godinu? Šta planirate? Hoće biti otkaza kod Vas?

Kao kompanija imamo politiku da u kriznim situacijama „ne stežemo kajiš“ već naprotiv, da maksimalno (koliko nam uslovi i okolnosti dozvoljavaju) pojačamo sve aktivnosti prema korisnicima. Ne samo kroz marketing: promocije, akcije i slično već da, kompletno svi zaposleni, uložimo dodatni napor i aktiviramo se.

I naravno, marketing je uvek prvi na udaru. Zato što je veliki broj poslodavaca kojima je marketing isto što i reklamiranje?! A reklamiranje smatraju isključivo troškom. Ne samo kao jednom od mera za unapređenje prodaje. Na svu sreću, budžet mi ove godine nije smanjen, mada to nema nekog velikog uticaja jer su recimo, samo cene radijskih sekundi pred kraj 2008. godine povećane 100% (na nekim stanicama čak i više). I nisam se začudila ovakvom poskupljenju jer je bilo i realno (nije bilo cenovnih promena preko 2 godine).

Početkom januara počelo se dešavati ono što i nisam očekivala. A to je, da me zovu sami oglašivači nudeći specijalne cene (popuste) i to baš oni „najveći“ kod kojih sam morala čekati i do 6 meseci da se oglasim jer je sve bilo zauzeto (bilbordi u centru grada, autobusi...).

Razgovarala sa jednom koleginicom iz BG-a (veliki oglašivač) koja mi je rekla: da je njoj neko pre par meseci rekao, da ONI kao firma neće imati posla i da će ceo dan provoditi pored telefona i juriti klijente – ne bi mu verovala. I još, da su prvo zvali velike firme (šta onda mogu pretpostaviti kada su već sada u fazi da su počeli zvati i nas male?!). Inače, radi se o devojci koja mi je svaki put, kada sam je u prethodne tri godine kontaktirala, govorila da su njihovi prostori za oglašavanje zauzeti naredna tri meseca!!!

SEKA zvuči šaljivo ali nažalost situacija je postala krajnje ozbiljna. Nadam se da će moje kolege iz struke naići na više razumevanja od strane svojih poslodavaca kada su u pitanju rešenja koja treba da doprinesu povećanju prometa i boljem poslovanju firme. Nadam se da će biti sve manje onih koji će shvatiti da marketing (čitaj po njihovom „reklame“) ne treba da spada u bespotrebne troškove a da reklamiranje nije isto što i marketing (a možda o ovome napišem i poseban post )...

Pravo da Vam kažem – čisto sumnjam – naročito u ovo vreme krize.

R-E-S-P-E-C-T

jasnakamatovic — Fri, 27 Feb 2009 11:05:52 +0100

All I'm askin' Is for a little respect, mister !!!

Danima istražujem (i nadam se) po Internetu ne bih li pronašla bar jedan sajt koji se bavi IT potrebama žena. Da li znate da ne postoji ni jedan (Srbija, okruženje) sa ovim sadržajem. Mislim, žene i IT – ako krenete da guglate naićićete na veliki broj portala i foruma gde se žene i IT spominju u podsmešljivom i podrugljivom kontekstu, o vicevima i da ne pričam... „Hoćete li mi iskopirati Internet na ovu disketu?!

Kada kažem „za ženske IT potrebe“ mislim na kompletnu ponudu računarske ili IT opreme – od Notebookova, tašni , fleševa, miševa u boji... i slično. Svaki svetski proizvođač žensku populaciju smatra vrlo ozbiljnim potrošačima. Roba koja se namenski proizvodi i dizajnira za pripadnice nežnijeg pola uvek je i skuplja. I to poprilično.

Čime smo zaslužile ovakav status?

Skoro sam na jednom radijskom gostovanju imala prilike da sa jednom slušateljkom podelim iskustva na ovu temu. Postavila mi je par pitanja: Kako da kupim laptop u boji a da mi se niko ne smeje? Sve koleginice ih imaju crne ili sive i sada, ako se pojavim sa roze ili žutim niko me neće shvatiti ozbiljno!!! I POTPUNO JE U PRAVU! Lično – isti problem, bez obzira što radim u IT industriji. Svaki put kada kupim novi, čežnjivo gledam u one u boji i uvek se odlučim za crni jer DOBRO ZNAM kako muškarci reaguju kada se pojavim sa nekom, za njih fancy, IT stvarčicom (sad but true). I obavezno komentarišu ili mi već nekako stave do znanja svoj stav o tome. Zašto da sebi pravim dodatni problem? I onako je komplikovano raditi marketing u IT industriji... I još sam plavuša.

Da li preterujemo?

U ovoj oblasti sam od 1994. godine i ništa se nije promenilo u smislu odnosa – potrošač/ponuda/potražnja. Prosto mi je neverovatno kakvi smo, tj da spadamo u grupu najzahtevnijih. Perfekcionisti do iznemoglosti. I stalno kukamo i gunđamo. Retki su slučajevi kada je IT poznavalac zadovoljan proizvodom – ne samo od strane prodavca već od samog proizvođača. Na svakom boljem forumu koji se bavi IT-ijem obavezno postoji i tema: Iskustva sa kompjuterskim prodavnicama i prodavcima. A kakvi smo mi, kupci?!

Vrlo je razumljivo zašto je situacija ovakva. IT industrija je pronašla primenljivost u svim sferama života i rada. Razvija se neverovatnom brzinom i da ne govorim kakva su predviđanja u kojim pravcima će se razvijati savremene tehnologije. Odlično je što je poznavalaca sve više (napredni korisnici) ali je i veliki broj onih koji ovo smatraju nekom vrstom prestiža ali onih koji su jednostavno morali „ispratiti tempo“ i na taj način su se uporedo i edukovali i obrazovali. Kroz testiranja kupljene opreme i razmenjujući iskustva. Koristeći.

I na blogu Ekonomija i Informatika pročitala sam post o odnosu muškaraca prema ženama koje rade u ovoj branši. I stvarno mi je ponekada dosta tog stava. Obični ili klasični korisnici poznaju samo elementarne stvari i to im je sasvim dovoljno da zadovolje svoje svakodnevne potrebe: malo interneta, malo pošte, igrice i slično. A od žena se očekuje, šta? Da sve do jedne budemo hakerke?

Ženama se zamera što potpuno bespotrebno potroše dodatni novac na slušalice sa Svarovski kristalima, na miša koji menja boje, na tašnu u boji, na pozlaćeni LG flash, mp3 plejer sa cirkonima...

Često mi postavljaju pitanja: kako se boriš sa svim tim stvarima? Kako reaguješ? Ne reagujem! Teram po svome... Radim duplo više od većine mnogih muškaraca ili svojih kolega. Nemam potrebu da se pravdam i objašnjavam zašto nešto volim. Volim jer sam žena i što mi je takva priroda.

Ako kupim nešto u boji – ne znači da imam manje znanja. Ne znači da moram poznavati neku matičnu ploču do najsitnijih detalja. I zašto bih?! Ono što mene kao korisnika zanima i dokle ide moje poznavanje performansi i tehničkih karakteristika neke komponente /proizvoda je: koliko je meni ovo primenljivo u svakodnevnom radu. Da li ovaj računar svojom konfiguracijom zadovoljava moje potrebe. Ne možemo svi sve znati a poznajem neke softveraše koji čak ni nemaju želju da bolje upoznaju ili nauče hardver...

Zašto bilo kome moramo pravdati kako trošimo svoj novac? Ali nije „štos“ da li i koliko žene troše novac na IT (iz ovog ugla) već zašto muški deo sveta ima toliko predrasuda po pitanju naše kompetentnosti u poznavanju prilika u IT industriji? Kada će se to promeniti?

Moja jača polovina ponekada ima običaj da kaže da sam postala „prava muškrača“ i da pričam „kao oni tvoji serviseri“. I ni jedan moj kolega ne očekuje, niti komentariše niti mi stavlja do znanja – ni jednoj od nas u firmi – da smo neupućene i po potrebi zatraže savet ili se konsultuju bez ikakvih problema (i sa sumnjama u našu komptetentnost sa svakom iz svog domena).

Ponekada nam je (ženama) potrebno da uložimo i još onaj jedan dodatni atom snage više od nekog muškarca da bi se i naš „glas“ čuo. Tužno što je, što i u 21. veku muškarci u ovoj trci imaju, (tih uvek spornih) par metara – prednosti.

Ono što me rastužuje svih ovih 15. godina koliko radim, da mi je za mnoge stvari u poslu uglavnom trebalo više više vremena, zalaganja, truda, dokazivanja... samo jer sam žena. I što muškarci po nekada toga uopšte nisu svesni.

Radio – zapostavljeni medij?

jasnakamatovic — Tue, 17 Feb 2009 18:42:17 +0100

Pre par nedelja imala sam gosta na poslu (iz moje struke) koga je sasvim slučajno, baš u to vreme, pozvao Radio 202 da naprave jedno ne plansko uključenje na temu internet marketinga. I tako, dok je moj gost šetao po celoj firmi, razgovarao uživo sa voditeljem i davao svoje stručno mišljenje na datu temu – ja sam posmatrala scenu i razmišljala kako to radi rutinski.

On je bio potpuno nesvestan koliko ga čak i naši korisnici, koji su se tu fizički zatekli pažljivo slušaju i koliko je skoncentrisan da čuje postavljena pitanja i da na njih odgovori - a kako moje kolege na to uopšte ne obraćaju pažnju. Hm, šta se dešava?

Pošto je gost otišao, odjednom su svi: koji radio je bio u pitanju, pričao je duže od 2,5 minute, ma to snimaju – nije direktno... Pratili ste?! I onda je krenula priča... Počeli smo da se prisećamo i prepričavamo „naša“ radijska gostovanja i uključenja, da rezimiramo kako je bilo nekada a kako je sada - za naše pojmove - postalo sasvim uobičajena stvar.

Radijska gostovanja i uključenja

Kada sam pre par godina bukvalno svakodnevno i to više meseci krenula sa radijskim gostovanjima i uključenjima, mi smo (kao firma) imali veliki problem. Više uzastopno povezanih kampanja koje su podrazumevale i radijska oglašavanja i promocije - tražile su strategiju - a nismo imali baš naročito velikog iskustva o ovome.

Onda smo napravili neku vrstu terminskog i media plana koji je, evo tek nakon par godina dao takve efekte (u svakom smislu) da me poput mog gosta, kontaktiraju sa neke radio stanice za uključenje ili gostovanje - jer smo napravili odličan odnos sa medijima - i uspeli da dođemo do one tačke kada nas smatraju dobrim izvorom informacija ali i dovoljno kompetentnom, dinamičnom i iskusnom firmom koja sada već sama prepoznaje koji je to model koji animira slušaoce - da slušaju - što ide i u prilog samom radiju jer se i na taj način povećava slušanost i gradi lojalnost.

Kako? Krenli smo prvo sa manjim radio stanicama koje nemaju veliku pokrivenost – i odmah u vatru! I gostovanja i uključenja i snimanja. Dogovorili smo se da svi u firmi pratimo, da zamolimo naše prijatelje, rođake, sve one koje dobro poznajemo (i po sopstvenoj proceni) da slušaju i da „debelo“ kritikuju. Ako ovaj deo kritika pregurate (kao i sve šale na Vaš račun ) napravili ste veliki posao.

Čudan je osećaj kada recimo, završite sa gostovanjem i još niste izašli iz studija „k’o svet“ i taman Vas je prošla trema i malo ste se opustili - kad ono, počinje da Vam zvoni telefoni i samo Vam padne samopouzdanje – joj, ovo ništa nije bilo dobro! Konsultujete se sa voditeljem koji kaže da je iz njegovog ugla bilo interesantno i sasvim korektno a Vama se samo ređaju upitnici iznad glave. Sad, da li je bilo dobro ili nije?!!

Čuo sam te na radiju!

Posle toliko brainstormiga, brifinga i sastanaka došli smo do sledećih zaključaka:

stavite se u ulogu slučaoca! Na koji način ćete nešto saopštiti da ih zainteresujete i da Vas slušaju. I ne samo to!
Važan je feedback – kako ćete znati da li ste napravili uspešno gostovanje ili uključenje? Da ste ispunili cilj?
To je suština: feedback. Slušaoci su Vaša ciljana grupa i moraju u toj vašoj priči prepoznati neku korist (ili IMT – imal mene tu?): nova informacija, edukacija, niža cena, neka društvena pojava i sl. Imajte u vidu da uz pomoć dijaloga sa voditeljem celoj priči dajete dinamičnost i interakciju.
Ako zainteresujete voditelja on će već pronaći način da Vam postavi dodatna pitanja i da sve prilagodi slušaocima.
Slušanost: koje vreme je u pitanju i koji je koncept emisije? Temu prilagođavate. Zaposleni radio slušaju uglavnom na poslu i u autu, od ranog jutra pa su i radijske emisije prilagođene njima – tako i Vi, pratite model. Mlađe generacije radio slušaju posle-podne i noću.

Savremene tehnologije su nam omogućile da odmah putem sms-a, telefona ili nekog mesindžera „vidite“ reakcije. Ako se slušaoci uključuju – to je to. Kao profesionalac možete smatrati da ste savladili ovaj medij onog trenutka kada zablokirate sve telefone u radiju. Svi će (kao) gunđati ali zar to nije cilj – tako dobar odziv – i za Vas i za radio stanicu.

Nakon par godina mogu Vam preneti i neka svoja lična iskustva:

Važno je da sami procenite da li će neka tema slušaocima biti interesantna. Nije suština da se pojavite na radiju zarad same reklame, to može dovesti do potpuno suprotnog tj negativnog efekta. Budite potpuno otvoreni na sve kritike i šale – preokrenite ih u svoju korist – da to ispravite u nekom narednom periodu. Onog trenutka kada odete na radio, završite sa emisijom a telefon počne da Vam zvoni, a da pri tome niste nikoga obavestili o toj svojoj aktivnosti – možete smatrati da ste uspešno savladali gostovanja i uključenja kao jedan od marketinških ili PR kanala.

Zapostavljeni medij?

Mnogi će reći: ma kakav radio, to uopšte nije posao ni Marketing ni PR menadžera a kamoli profesionalca jer je njegov posao nešto sasvim drugo. Velika greška. Okolnosti su te ali i Vaš lični pristup i odnos prema svemu što radite da biste se smatrali dovoljno iskusnim ili profesionalnim. Nekako mi je logično da budem upoznata sa svim procesima rada da bih imala realnu sliku i na pravi način shvatila i prednosti i mane ali i potencijalne probleme.

Moram Vam reći i da sam imala prilike (na žalost) da čujem od velikog broja vlasnika radija i voditelja da je strašno koliko su loši PRovci i ljudi iz marketinga u ovom domenu. Prosto mi bude neprijatno jer su primeri i surovi i sirovi baš zato što su toliko samouvereni. Blagi užas.

Radio kao medij zaista volim i svakodnevno slušam.

Već skoro čitav vek i pored pojave svih novih medija (video killed the radio star) on se održao kao deo naše svakodnevnice. Čak se i ja sećam voditelja-zvezda, kao Zoran Modli, a da ne govorim da još uvek u sebi pevam onu čuvenu radijsku reklamu: Jugodrvo, ugodrvo, godrvo, odrvo, drvo, drvo, vo, o! ili da se radio drama Orsona Velsa iz 1938. "Rat svetova" još uvek izučava na skoro svim Akademijama u svetu.

I da ne zaboravim, ipak, ni jedan medij nije potpuno nova i originalna tvorevina. Novi mediji prvenstveno podrazumevaju nove kanale komunikacije putem novih tehnologija koje se prepliću.

Kako da ovladate veštinom držanja prezentacije – Chapter 1

jasnakamatovic — Mon, 09 Feb 2009 08:07:51 +0100

ili Larry P. English - The Guru of Information Quality (i guru sjajne prezentacije!)

Koliko puta Vam se desilo da ste otišli na seminar, predavanje, workshop... i da je najupečatljiviji utisak bio – loše, jako loše... Užasno dosadno. Umesto sadržaja Vi razmišljate koliko je prezenter imao grešaka, kako niste mogli da se skoncentrišete na sadržaj jer Vam se sve vreme spavalo (borite se da ne počnete da zevate i još da drugi to i primete), da ima užasnu tremu, da nije znao šta će sa rukama, čitao je sa dodatnog papira?!, potpuno nepripremljen, monoton glas, da Vam pokazuje linkove sa interneta (kao da ćete sada zapisivati sumanuto dugačke redove kao: http://com/?action=Speaker&product=31457&nd=Analysts&)... sve u svemu nikako da se poveže sa publikom, da joj zadrži pažnju, da je aktivira i uključi.

Desilo mi se nebrojeno puta. I svaki put sam razmišljala: zar je moguće da ne shvata i da pravi prvu i osnovnu grešku – bit, suštinu prezentacije?! Vremenom sam se i navikla, ne obraćam pažnju toliko jer mi je jedino sadržaj bitan. I baš je razočaravajuće kada imate primer prezentera kome prezentacija ne leži baš najbolje. On priča - a Vama se drema.

„Komunikacija je osnov međuljudskih odnosa. Pošiljalac mora da zna šta želi da saopšti i na koji način to želi da uradi, da pritom jasno i direktno pošalje poruku. Informacija mora da bude potpuna, da primalac shvati i na pravi način prihvati poruku, da potom prikaže reakciju i sam postane pošiljalac nove poruke – povratne informacije„.

Kako napraviti odličnu prezentaciju – primer odlične veštine

U novembru mesecu sam prisustvovala IDC konferenciji BI u Beogradu. Workshop je bio višečasovni i ukupno smo ispratili osam prezentacija, svaka oko 30-tak minuta. Teme: upravljanje bazama podataka. Zvuči malo dosadno? Kako se jedan marketing menadžer uopšte našao tamo? IDC je svetska kompanija koja vrši istraživanja tržišta u oblasti savremenih tehnologija od strane IBM-a, Intela, HP-a... Imaju i predstavništvo u Srbiji i sa njima imamo odličnu saradnju u smislu analiza i ispitivanja IT trišta kod nas, što je za marketing veoma važno.

Sad, možete pretpostaviti da su u publici uglavnom bili programeri, administratori i sl koji kao publika ne obraćaju pažnju (baš specijalno) kako je nešto „upakovano“. Pažljivo prate svaki slajd, podatak i informaciju – što je i logično – njihov domen.

Prvih 7 prezentacija su bile sasvim korektne. Kolega i ja smo u pauzama lepo povezali ono što će nama pomoći sa našim bazama. Komentarišemo i kada ćemo za NS. Posle toliko sati slušanja, bez obzira što se IDC Adria zaista potrudila da nam svima bude prijatno i pokazala se kao odličan domaćin, vreme je da se ide kući. Sada smo već umorni. A onda...?

Odjednom, svetla su se ugasila? Ispred govornice se pojavio stariji čovek. Proseda kosa, kravata, bela košulja i crni hozn tregeri. Naočare na vrhu nosa i u onom mraku ON pokušava NAS da snimi. Preleće polako pogledom - sala puna. Kako da Vam ne skrene pažnju?! Mislim, hozn tregeri?

Onda je sklopio šake kao da želi da aplaudira... i nastao je SPEKTAKL!!!

I ko je Larry P. English?

Da li možete da verujete da od nečega toliko (ups ) dosadnog kao analize baza podataka čovek napravi show?! I to na takav način da kuvari u Hajatu proviruju kroz vrata jer se cela sala trese od smeha publike. Sjajno! Bravo! Fenomenalno!

Larry je jedan je od najvećih autoriteta za poboljšanje kvaliteta informacija i zaista je guru – jer smo svi toliko naučili taj dan od njega.

Šetao se kroz publiku, animirao je, postavljao pitanja, pričao šale, skakutao, menjao slajdove i objašnjavao rukama... Pokazivao je sa tako dobrim primerima i nama svima bliskim, loše upravljanje bazama podataka kroz sopstveni primer. Putuje po celom svetu i drži predavanja i skoro svaki put se desi greška i to tamo u onoj kompaniji sa kojom je već sarađivao. Kako? Zbog lošeg ažuriranja baza on je od gospodina Larry P. Englisha postao Miss Melinda Marunna!? I tako sve vreme.

Ni jednog se trenutka nije popeo na govornicu, nije upotrebio dodatni mikrofon i skoro svaki primer je prikazivao na grafoskopu? Bez obzira na sve tehničke uslove i logistiku koju je imao. Publika je bila u transu, dizala ruke, postavljala pitanja, molila ga da vrati prethodnu foliju (na grafoskupu) itd...

Neverovatno. Da ste samo mogli videti TA lica. Tu povezanost i interakciju. Predivno. Prezentacija se završava. Aplauz. Svi na nogama.

Šta da Vam kažem? Priznajem, prva sam imala predrasude i samo su godine iskustva učinile da svemu, koliko je moguće, pristupam open mind. I Larry mi je pokazao koliko naša sama energija, harizma, poznavanje teme, spontanost, samopouzdanje, vera u ono što radimo, pozitivan pristup, odlučnost - mogu kroz sasvim jednostavne primere iz svakodnevnice da ovladaju nečim toliko obimnim i kompleksnim kao analize i upravljanja bazama podataka.

Bravo Larry. Bravo!

Ko je sve ratu s blogerima i zašto?

jasnakamatovic — Wed, 04 Feb 2009 23:35:04 +0100

Šta reći?!

U životu se mnogo toga oprosti ali ne i uspeh. Ono što je za nekoga uspeh, za drugog je samo usputna stanica u ispunjenju one najvažnije stvari koja se zove VAŠ život.

Uf! A baš sam se pripremila nešto drugo da pišem... ovo je jače od mene. Danima pratim reakcije, postove i komentare na blogu Dragane Đermanović.

Kako nas vide ne-blogeri?

U jednom od svojih prethodnih postova sam pisala koliko mi je blog počeo značiti. Koliko me je ljudi kontaktiralo putem telefona, e-maila, sms-a, lični kontakt... koji su imali želju da prokomentarišu moje pisanje. I da pohvale i da kritikuju.

Kritike od strane blogera su bile više saveti kako da se poboljšam i da unapredm svoj blog (toliko o načinu podrške blog zajednice – više nego dovoljno). Nisam pisala o onim drugim kritikama. Ne zato što ne uvažavam tuđe mišljenje već što nisu imali, prosto rečeno pojma! O tome se radi.

Da bi ste bili objektivni i da bi vaše kritike bile argumentovane (da se ne shvate samo kao čisto zlonamerne) morate materiju dobro poznavati. Najveći broj kritika koje sam dobila bile su: da tračarim?, da vršim samopromociju, da nisam dovoljno stručna da bih bilo koga edukovala, da mi je stil pisanja nečitljiv, da puno koristim sleng... A kada te iste ljude pitate koliko blogova prate, koji su im omiljeni i zašto - samo slegnu ramenima uz objašnjenje da nemaju vremena za to besposličarenje, uludo trošenje vremena, tja blog je prevaziđen, odavno nije u modi, zna se koji blog je najjači u zemlji – zašto i da pišem, da je svrha vođenja bloga uglavnom političarenje, sve je već napisano, itd...

Šta je od ovoga tačno? Više i ne obraćam pažnju jer znam koliko volim da blogujem. Čitam ih puno, potpuno različitih koji nemaju dodirnih tačaka sa temom mog bloga – ali ih čitam! Ponekada ostavim komentar. Ne zato što se bojim već što se ne retko dogodi da neko već ostavi komentar baš o čemu i sama razmišljam (blogeri imaju specifičnu komukaciju, interakciju, percepciju, način ostavljanja kometara, kao i sve druge zajednice u društvu – šta je u tome loše? Naše pravo kao i svih drugih).

Koliko je jaka blog zajednica?
Koliki uticaj može imati jedan blog?

Blog nije samo bukvalno pisanje ličnog on-line dnevnika: kada sam ustao i šta sam radio. Mada ima vrlo zanimljivih blogova i na ovu temu npr. Vojin blog koji rado posećujem. Blogeri pišu o čemu hoće. Često se dešava poslednjih godina da u javnost iznesu neki problem ili pojavu u društvu a koja putem lančane reakcije preplavi internet pa se i mediji tom temom pozabave. Hm, mediji dobijaju vesti sa blogova? Blogovi utiču na javno mnjenje? Wake Up people!

Evo jednog primera kod nas: Opština Bor, evo drugog primera koji je napravio boom u svetskoj PR/blog zajednici (molim Vas pročitajte i ostavljene komentare).

Sad... zarad isključivo ličnog zadovoljstva i kao podrška Dragani i svima onima koji su bili neshvaćeni ili prozvani (i jer se ponosim što sam „not brand“ srpkinja pa kapiram reč inat) pišem u polu slengu: bez obzira na sve - blogeri su i dalje uporni! Pišem jer mi se piše. I tačka. Evo još jednog doprinosa za sve one koji ne znaju šta je blog čitajte (u cilju - pa i moje - dodatne edukacije).

I na kraju... Ko je sve i da li je u ratu s blogerima i zašto?

Koliko Vama znači pisanje bloga? Šta Vam je motiv, koji Vam je cilj?

Koliko Vam znači što ste deo jedne (specifične) zajednice, koliko Vam znači što možete da podelite svoja razmišljanja, koliko Vam znače komentari, koliko ste toga naučili, da li je blog novi medij, koliki ima uticaj, da li ga koristite za samopromociju, da li se osećate kao besposličari, ko su ljudi u blogerskoj populaciji, kolika je popularnost blogova, koliko su pouzdane informacije sa bloga... ?!

Dragana mi je svojim primerom iz prakse pokazala sve ovo gore navedeno. Na moju žalost, na jedan ne baš prijatan način i to me je motivisalo za ovaj post. Da svojim blogom podržim njen.

Neka javnost bude ta koja će proceniti koliko realnog uticaja i potencijala blog može da ima.

Case Study na e-poslovanju

jasnakamatovic — Mon, 02 Feb 2009 23:54:29 +0100

Kada idete na seminare, obuke, treninge, predavanja, prezentacije... postoji onaj JEDAN ili ona jedna osoba (gost, posmatrač) koji uvek ima nešto da pita! U petak sam se našla baš u toj situaciji.

Prošlog petka me je Dragan Varagić pozvao da kao gost prisustvujem na jednom od predavanja na Specijalističkim studijama iz elektronskog poslovanja (FTN, Novi Sad). Tema ili teme su bila četiri potpuno različita Case Study-ja putem kojih su studenti mogli jednostavno da povežu teoriju i praksu.

I bila sam zatečena.

Kada dugo radite u ovom poslu neke stvari Vam postanu čista rutina. Odavno je prošlo vreme kada sam obraćala pažnju na detalje, npr. koliko prezenter vodi računa da prezentacija bude interesantna, koliko ga slušamo, da li ima tremu i sl. Baš dugo, jer tokom godina se izvežbate i jedino Vam je sadržaj bitan. Sve ostalo je manje-više stvar „pakovanja“ (mada je i ovo posebna tema...).

Predavanje je trajalo oko 4 časa i nije mi bilo dosta. Ni slušanja – a ni pitanja. Kakve priče! Kakva iskustva! Kakvi primeri!!!

Web design i/ili izrada web sajtova su u našoj zemlji poslednjih godina u pravoj ekspanziji. I neću Vam pričati kakva su tu sve iskustva, šta se sve radi i koliko je važno da imate odličan sajt i šta – odličan - podrazumeva. Ovi primeri su mi pokazali nešto sasvim drugo (verovali ili ne), a to je da, ako verujete u sebe - naći ćete priliku da radite ono što volite. I da će Vas, hm, san kojim se vodite, ideja i instikti odvesti baš tamo gde želite. Što kaže Paulo Koeljo – da slušate svoje srce. Znam. Zvuči neverovatno i pomalo patetično u zemlji Srbiji u 21. veku.

Sadržaji sva četiri studija slučaja – vrlo interesantni i skroz neuobičajeni za ove naše („biznis“) pojmove – ali da moramo postaviti sebi jasne ciljeve i verovati u sebe. U svoje znanje.

Very Nice :)

Prva studija slučaja: Saturized Studio iz Novog Sada. Predavač: jedan od osnivača. Radi se o ekipi od 10-tak mladih ljudi koji se bave izradom web sajtova. Ali kakvih i ko su im klijenti? Šta ćete pomisliti ako Vam kažem da su to: HBO, e-bay, Toshiba, Yahoo, 20th Century Fox... i to baš tu, u mom komšiluku.

Rade isključivo sa klijentima van Srbije ali imaju jasnu viziju i misiju koje mi, iz njihovog ugla dobijaju sasvim novu dimenziju. Konkurenciju (ako je to uopšte i važno) u našoj zemlji nemaju. A kako bi i imali? Sam njihov sajt dovoljno govori...

Kako su ovo uspeli? Verovali su u sebe, u svoje znanje, u svoje ideje.

Druga studija slučaja: malo drugačija. Adria Media, rekla bih izdavač sa najkvalitetnijim (u svakom smislu) časopisima. Od Cosmo-a, Elle, Men’s Healt, Lisa, Gala... i kome su Svet, Skandal i svi (oni) drugi, na našu veliku žalost, najveća konkurencija na ovim prostorima.

Studija je pokazala na koji način je web ekipa Adria Medie pokrenula sajt, na koje probleme su sve nailazili.

Kako su „opravdali“ kao web team svoje postojanje (i samog sajta), tamo gde printing donosi direktnu zaradu (štampa i prodaja časopisa).

Kako su pridobili posetioce na sajtu, kakve su procedure u tako velikim medijskim kućama, koji su problemi i kako ih rešiti.

Treća studija slučaja: IT Akademija iz Zemuna. Predavač - nekada i sam jedan od studenata e-poslovanja . Ovo je bio odličan primer kako se primenjuje znanje sa Specijalističkih studija s obzirom da je u pitanju baš IT Akademija a koja, pored same edukacije nudi mogućnost da i predavanja i ispite vršite on-line (kao u Cisco-u!), što je za sve pohvale.

Primeri su nam pokazali koliko su smanjili ulaganja u marketing, promocije i oglašavanja (on-line u odnosu na off-line) i kakvi su bili efekti. Lepo. Dobar i pravilan internet marketing.

Četvrta studija slučaja: ActiveCollab. Predavač: jedan od osnivača i vlasnika ove softverske kuće. Koliko je teško prodati legalan (svojih ruku delo) aplikativni softver i biti konkurentan u svetu – odličan primer. Ova „mala“ firma sa sedištem u NS-u (zanimljivo, isto kao i Saturized) ima veliku mrežu korisnika u Inostranstvu.

Koliko sam uspela da zaključim u Indiji imaju najviše prodatih softvera. U vreme intenzivne borbe protiv softverske piraterije (pisala sam i o tome u jednom od mojih prethodnih postova) vrlo je značajno kakve su rezultate postigli.

I sva četiri predavača su svoja izlaganja podvukla sa onom (meni posebno zanimljivom) da morate verovati u sebe.

A ja verujem da je ovakvih primera zaista puno. Možda i mnogo više nego što mislimo. I nadam se, da će naša javnost u skorijoj budućnosti više obraćati pažnju na ovakve primere (ne na političku i ekonomsku svakodnevnicu) jer su ovo odlični pokazatelji da konačno dolazi vreme gde će se znanje i upornost pokazivati kroz rad i rezultate i da će imati onu pravu vrednost koju i zaslužuje.

PS: nadam se da su i Draganovim studentima ovi primeri puno pokazali i koliko je važno da svaki dan nešto naučimo.

Gospodžo, brate... :) sutra je tvoj dan

jasnakamatovic — Wed, 28 Jan 2009 22:51:51 +0100

Negde sam pročitala nešto ovako: da niko ne zna koliko je (tačno) staro čovečanstvo ali da je svima do sada trebalo postati jasno, da je dovoljno staro da bi mogli pokazati više razuma prema mladosti nego što to i činimo.

Ovo će biti malo drugačiji post od mene. Samo ovaj put.

Svaki dan odlazimo na posao i provodimo pola svog dana sa nekim ljudima. Nekome se desi da bude i pola života... Da. Viđamo ih nasmejane, nervozne, ljute... ma koliko se trudila da emocije ostavim po strani, to je nekada zaista teško. Prosto, deo su mog života.

Razmišljam kako ih ustvari dobro poznajem i većinu smatram prijateljima... kako su mi se podvukli pod kožu. Baš takvi kakvi jesu. I ne bih volela da su drugačiji jer stvaramo posebnu atmosferu, za koju mnogi kažu da je očigledna i prepoznatljiva. U duhu „našeg imena“. I drago mi je zbog toga...

Gledam svoje mlađe kolege, kako su tu svi negde, godinu-dve razlike a koliko su različiti. Ne samo u odnosu na nas, starije - već među sobom. I baš u toj mlađanoj ekipi ima jedan kolega...

Verovatno će ovo moje pisanje biti iznenađenje za njega ;)

Kada sam pre tri godine počela da radim i postala deo ove ekipe, bila sam stvarno zatečena njegovim osobinama. Vanzemaljac! Toliko odgovoran, savestan, nasmejan, pun onog pravog „zdravog“ optimizma, uvek veseo... A pri tom i radi i studira. Što je za sve pohvale! Malo je onih „ušuškanih“ koji mogu ovakve okolnosti da razumeju: onog teškog umora, agonije ostati budan, presinga, odricanja i žrtvi. Ostati zdrav.

Sutra je njegov dan. Sutra će „masterirati „ – od onog aterirati - što kaže Staša ;)

Dragi oMilj(a)eni kolega, nakon sutrašnjeg dana tvoj život će se puno promeniti - ali i neće. Promeniće se to što će ti se otvoriti mnogo novih vrata, što ćeš imati puno više vremena za one stvari koje si radeći i uporedo učeći možda propustio. Ono što se neće promeniti – si ti! Jer svojim entuzijazmom i prostodušnošću praviš posebnu atmosferu koja, mene lično puno motiviše - da uvek postoji ono još bolje i da „nemoj da se nerviraš“ stvarno brzo prođe. Hvala ti za to. Hvala što si toliko odmeren i iskren da je svaka tvoja kritika, koju si mi uputio, učinila da se ne nadmudrujem već da se posramim i da mi bude teško.

Hvala ti za tvoje Bee Gees - Stayin' Alive zvono na telefonu (i koje, isto tako, puno govori o tebi) od svih nas koji cupkamo nogom ispod stola (neee, ne javljaj se, ostavi još malo da zvoni...).

Sutra je tvoj dan. Nadam se da ćeš svojom odbranom Master Rada podići standarde na FTN-u i na mnoge ostaviti dojam kakav će imati „domaći zadatak“.

Nisam baš u fazonu sestara Bronte da pisanjem prikažem emocije ali se nadam da će ti i samo ovo (i ovakvo) moje pisanje bar malo pokazati koliko si nam svima drag, o čemu razmišljamo i koliko te podržavamo.

PS: Brandža me je danas provalila - šta će biti tema posta. Šta da kažem osim „prmploć!“

Želimo ti puno uspeha i radosti u svemu što budeš radio! Jer to zaista i zaslužuješ. Onako od srca :)

Izveštaj (i)

jasnakamatovic — Sun, 25 Jan 2009 19:00:29 +0100

Koja je svrha i kako ga napisati?

Prva asocijacija - joj (onako duuugačko uz kolutanje očima) ...Kako TO ne volim da radim! koliko mi vremena treba? ionako sam u gužvi... nc, ko još to čita?

Uglavnom su razmišljanja na račun Izveštaja negativna. Prvi utisak je da ima samo jedan cilj: nameru da neko tj Vaš pretpostvaljeni proverava šta ste sve radili i da li se njegovi utisci (kako ne radite dovoljno) opet ne podudaraju sa Vašim (jer se Vi raspadate od posla) i kako je to način da Vam stavi do znanja da je upravo svestan toga, i da je Izveštaj samo još jedan razlog da budete nezadovoljni svojim poslom i odnosom u firmi.

Nije baš tako... :)

Izveštaj je jedan od „dokaza“ kako ste realizovali neki projekat ili zadatak. Kroz izveštaj najbolje možete prikazati efekte marketinga i da li se određeno ulaganje isplatilo ili ne.

Stalno pričamo o tome: ako uložimo – koliko nam se vraća i kada (a kada ćemo tek početi da zarađujemo?).

Svrha izveštaja je baš to! Razlika između uspešno sprovedene i uspešno realizovane marketinške aktivnosti je zaista velika. Uspešno sprovedena podrazumeva da ste uradili/odradili sve kako treba iz marketing mixa, a uspešno realizovana – da su projektovani zadaci dali pozitivne i „opipljive“ efekate koji su povećali promet tj da ste postigli zadate ciljeve i MMPa (Marketing Mix Plan).

Iskustvo:

Da bi Izveštaj uopšte imao svrhu, da bi bio merodavan - morate od nečega početi i morate imati model za upoređivanje jer u njemu sve pokazujete kroz objašnjenja, cifre i grafikone. Model za upoređivanje Vam je MMP za određenu aktivnost (npr akcija koju planirate da sprovedete). Mi smo ustanovili određen (malo prerađen obrazac naspram okolnosti na našem NS tržištu) MMP prilagođen nama i na osnovu našeg iskustva.

Lično, puno volim i da ih radim. Ponekad sam toliko nestrpljiva da vidim prave rezultate, bez obzira što svi u firmi imaju (taj subjektivni) osećaj da je sve prošlo super i da smo „razbili“, da podatke izvlačim pre onog roka kada sve „legne“, a ipak znam da mora proći određeno vreme...

Cilj izveštaja: prikaz da li se određeno ulaganje isplatilo, koliko ste zaradili, gde su bile greške.

Zato je MMP važan (jedan od razloga). Kada zadajete određene ciljeve morate biti max objektivni i evaluacija je ovde vrlo važna. Pokušajte da realno izvagate situaciju na tržištu, konkurenciju... da objektivno procenite i nemojte zadavati nerealne ciljeve kao povećanje prometa za 50%!? i sl. mada o ovakvoj situaciji mnogi marketingaši maštaju :))) pa još i da se sve „vidi“!

Koncept: jako važno! Dok ga pišete stavite se u ulogu posmatrača. Kao da taj izveštaj pišete za nekog ko nema ama baš nikave veze sa Vašom firmom, nekome kome tek onako, šaljete „modlu“ kako izgleda.

Možda sve izgleda komplikovano ali se vi sami morate organizovati i malo vežbati :) Unapred bi već trebalo da znate šta je to čime dokazujete uspešnost ili neuspešnost nekog postavljenog cilja. Činjenice, činjenice, činjenice.

Ako u nekom trenutku pomislite: ma, ovo nema nikakvog smisla - zapitajte se koja je činjenica i šta Vam ona pokazuje. Jer što pokazuje – tako je! Ne možete to promeniti niti na to uticati (u ovom trenutku) ali Vam je i dobar pokazatelj za ubuduće. Jer ono što govori Vama govori i onome kome je Izveštaj namenjen. Vi ne bežite od odgovornosti ako Vam nešto ne ide u prilog. Zato je važno da izveštaj napišete krajnje objektivno.

Da ne zaboravim: mnogi greše i pišu na velikom broju strana objašnjavajući i objašnjavajući... totalno pogrešno. Izveštaj se piše na 2-3 strane u zavisnosti koliki je bio obim MMP-a. Da, samo toliko! Sve dodatno (ostale strane) su prilozi i napomene. U prilozima prikazujete dokaze za određene zaključke i tvrdnje iz stavki samog Izveštaja, podatke koje svako može proveriti.

Npr u prilogu 1 prikazujete (kroz grafikon) povećanje prodaje od 20 odsto u odnosu na zadati cilj tj promet od prethodnog meseca ili već... Ispod grafikona jednostavno kažite odakle ste podatke i izvukli i šta oni prikazuju. Na taj način dokazujete svoje tvrdnje a i Vaši pretpostavljeni mogu to isto proveriti (iz baze) u bilo kom trenutku, i tako ćete doći do istog zaključka.

Predmet: na koju aktivnost se odnosi. Bukvalno napišite Izveštaj o – pa samo naslov iz MMP-a i ništa više.

Uvod: ovde objašnjavate ko je (firma ta i ta) sproveo određenu aktivnost (akcija, event, promocija...) koja se odnosila na: pa po stavkama - prodaju na koju robu, uslugu, proizvod, od kada do kada je realizovana - datumi, na koga se aktivnost odnosila (ciljane grupe). Ukoliko procenite možete dodati i napomenu u kojoj treba da stoje neke vanredne ili ne predviđene okolnosti – stopirana u određenom trenutku, dobavljač povukao robu, prekinuta proizvodnja... i ovde ništa ne objašnjavate. Samo činjenice.
Ciljevi: ovde možete bukvalno copy/paste zadatih ciljeva iz MMPa. Evo i po ovome možemo videti koliko sam MMP treba znati dobro uraditi i koliko Vam iskustva treba da bi ste se doveli u situaciju da određene stvari radite rutinski a to umnogome utiče na Vašu efektivnost i raspoređenost sopstvenim (radnim) vremenom ;) zašto da nešto kucate 2x ako ne morate... jesto to samo 5 minta posla ali 5 po 5... pa Vas prekine telefon...
Zadaci: šta ste imali kao zadatke, na koga i šta su se odnosili, načini, alati, mehanizmi putem kojih ste aktivnosti trebali da sprovedete, gde i kada. Ovde upišite dve podstavke: priprema i realizacija u kojima treba da pokažete šta je sve priprema podrazumevala - izrada projekta, kreativnih rešenja aplikacija, grafička rešenja, zakup medija, itd) a šta realizacija - terminski plan sa dinamikom oglašavanja, emitovanja i printanja, uputstvo prodaji/timu za realizaciju.
Ovaj deo je u stvari veoma jednostavan jer pokazujete na koji ste način i kojim kanalima spoveli aktivnost i bez dodatnih objašnjenja. Sve već stoji u MMPu, nema potrebe da posebno napomenjete kada nabrajate, u kojim medijima ste sve imali zakup. To stoji u media planu.
Budžet: jednostavno napišite koliko je odobreno i koliko ste potrošili: odobren i troškovi.
Evaluacija: hm, mnogo je njih koji ne znaju pravo značenje ove (pogotovu za marketing) „važne reči“. Često mi se dešavalo da se moje kolege iz struke pozivaju na evaluaciju ali u pogrešnom kontekstu.
Pa šta je evaluacija? Najjednostavnije rečeno predviđanje i/ili procenjivanje okolnosti (raznih), pojava, sve vreme ili u fazama. Najbolje je da „guglate“ mada i u Vikipediji postoji baš jednostavno objašnjenje. U izveštaju stavka evaluacija može da sadrži i kakav je bio odziv ciljanih grupa, da li su se raspitivali i u kojoj meri za aktivnost, da li ste dobro procenili u Uputstvu timu za realizaciju šta je čiji deo posla i u kom obimu. Ako je ikako moguće i ovo napišite samo u 3-4 rečenice.
Zaključak: uf, ovo je najteži deo Izveštaja. Kako u jednom pasusu od 4-5 rečenica sve prikazati? Sve što ste uradili sa svim opipljivim dokazima? Prikazati jednostavno efekte i isplativost neke marketinške aktivnosti?
Dugo, priznajem, zaista dugo mi je trebalo da se ispraksam za Zaključak i da najjednostavnije prikažem „suma-sumarum“.
Ovo ćete ipak morati sami, da nekako izvežbate. Lično, polazim od onoga kome pišem i šta je to što je njemu/njima najvažnije u datom trenutku: povećanje ukupnog prometa ili učešće aktivnosti u prometu (da li je povećano ili smanjeno u odnosu na uloženo) i sl. Zaključak uglavnom sastavim u 3 rečenice gde pokušam najobjektivnije da prikažem kako je bilo: akcija uspešno sprovedena i uspešno realizovana, postignuti ciljevi zadati projektom, dobra koordinacija tima za realizaciju... i prikažem cifre. Promet u vreme akcijskog perioda: toliki.

Tek sada dolaze „dokazi“ tj prilozi u kojima prikazujete na osnovu kojih činjenica ste došli do zaključka. Obavezno morate imati priloge koji pokazuju zadate ciljeve iz MMPa. Napravite grafikone poređenja gde prikazujete „kako se to vidi“ i stavite kao posebnu rečenicu: 1. cilj postignut: napravljen promet od: ....... i tako za sve ciljeve a tekst i objašnjenja grafikona (ukoliko putem njih prikazujete) napišite jednostavno šta Vama pokazuje. Prilog budžeta: gde ste sve novac potrošili i koliko. Prilog npr određenog proizvoda ukoliko je bio cilj u Projektu kao povećanje prodaje od ...% u odnosu na isti period... itd.

Na kraju izveštaja napišite poseban segment Napomene gde ćete u stavkama pokušati da iznete Vaš lični stav i utisak o efektima, sprovođenju, o problemima, pozitivno i negativno...

Lična iskustva: Tokom same kampanje često proveravam podatke, razgovaram sa kolegama, proveravam i tražim „svoj“ feedback: kakav je odziv, šta kažu korisnici, ima li nekih problema, šta im se dopada, kakve su reakcije... tako mogu odmah reagovati i procenit da li da „pojačavam kampanju“ pa makar izašla iz okvira budžeta (uz objašnjenje i odobrenje kolegijuma).

Ukoliko primetite neki problem ili grešku (kod pojedinca ili tima) nemojte tražiti krivca već rešenje. Na taj način možete puno uticati da se sve uradi što je moguće bolje, pohvaljujte – odmah na licu mesta, kritike ostavite za kasnije.

PS: Iz poslednjeg Izveštaja (prošle sedmice) koji sam uradila sam puno naučila:

Ni jedan cilj nije postignut iz MMPa! Užas. Jako sam bila indisponirana i prosto nisam mogla da verujem. A rezultata ima! i povećan je promet i svi su zadovoljni a ja... :(

Šta se desilo? U evaluaciji sam tako pogrešila da sam precenila zadate ciljeve, nisam imala u vidu (dovoljno) kolika je u stvari ekonomska kriza, sveukupan pad cena računarske opreme (bez obzira na evro) jer je nekim proizvodima (atraktivnim za kupovinu) pala skoro 50%!!! da je u svugde zapažen pad prometa... itd. Sve u svemu odogovor direktora je bio: „...izveštaj o akciji je super, a rezultati su realni u datim okolnostima.“

Na šta sam se nasmejala i pomislila koliko je važno ko su ljudi sa kojima (i za koje!) radite, koliko Vas poznaju i koji je zapravo smisao reči „tim i podrška“ i koju težinu imaju... "u datim okolnostima"! :))