Uživo iz Cirkusa...

Tadžikistan

Kako do Interneta u Srbiji?

Najkraći odgovor: Nikako.

Malo duži odgovor: Pa zaaaaaaaajbano, ne znam, mooooooožda, ali teško. (češ-češ po glavi)

Hoćete dugačak odgovor koji sve objašnjava? Vežite se, polećemo...

Ambijent je sledeći: veći deo svog vremena provodim u Beogradu na prinudnom radu, da ne kažem studijama. Imam tu čast da kažem da sam jedan od prvih ljudi u Srbiji koji je koristio ne-dial-up internet, jer sam već u februaru ili martu 2005. uveo adsl u stan u kome sam živeo. Kako god, šetao sam se po raznim stanovima, provajderima i servisima na relaciji adsl-kablovski. Sve bez mnogo muke.

Sad sam apsolvent i, kako je prošao ispitni rok, rešio sam da sledeća 3, 4 meseca provedem kući. A tamo situacija sledeća: Moji imaju uveden adsl, ali ja ne živim sa njima već dve, tri godine, već sam na drugom kraju grada, imam stančić u kući gde žive i moj ujka i moj deda. Stan k'o stan – ima telefon, ima struju, ima vodu, ima kanalizaciju, ALI! nema uveden Internet. Nije mi ni trebao jer sam tu provodio godišnje najviše dva meseca, i to nikako iz jednog cuga.

Cela ova priča bi bila manje bolna da živim u Bajinoj Bašti, Donjem Milanovcu, Alibunaru ili Dimitrovgradu. Ne nipodaštavam ja nikoga, ali je činjenica da su to gradići sa 4, 5 hiljada stanovnika, udajljeni od Beograda (svemoćne tačke konvergencije sveg kapitala koji se sliva u Srbiju) u broju kilometara koji se piše sa tri cifre, jednostavno, “unutrašnjost” u svom najtipičnijem izdanju. Jok. Ja živim u Smederevu, u jednom od najvećih gradova u Srbiji, u gradu koji je na jebenih 40 minuta vožnje od centra Beograda. U gradu gde moje muke počinju :)

Šta želim? Šta god da želim od Interneta, dial-up se nikako ne uklapa u to. Otpada sa liste u startu.

Okej. Idemo dalje. 3G Internet? Nikako za kućnu upotrebu. Hvala Bogu i mojoj ljubljenoj Nokiji e61, pa 3g/gprs/edge arčim k'o nenormalan kad stignem (što znači kad sam na ulici i kad sam na WC šolji :D ), ali to su posebni uslovi. Za kućnu upotrebu nikako. Next!

Wireless? Ja opremu za wireless nemam. Nije beš optimalno kupovati opremu za nešto što znaš da će ti trebati 3, 4 meseca, ali meni nije frka, nije kao da mi nikad više neće trebati, ali trenutno sam siguran samo za ovaj period. Sad kreće priča o provajderima, tehničkim uslovima i sl. Naime, u Smederevu postoji (koliko sam saznao na Internetu) jedan jedini wireless provajder. Reč je o nekom Soho Sistemu valjda, koga su posle otkupili neki Pančevci, jebem li ga, znam da im je sajt muka živa (nema linka ka njihovom sajtu, objasniću posle i zašto), a i od onih informacija koje sam tu našao, nešto mi je tu smrdelo. Neki hostinzi, preprodaje prostora, kurac, palac, mutljavine, nebitno, čak i kada sve to zanemarimo, ostaje mi net po ceni od 20e mesečno, sa brzinom 400kb/s, plus uvođenje 50-150jura. NOT!

Adsl? NOT! Uslova – ima. Slobodnih portova - nema. Demmit. Next!

I dolazimo do kablovskog interneta, kralja nad kraljevima. Na Leštaru (deo Smedereva gde sam ja) kablovski distributer je KDS-PTT. Narodski rečeno – Pošta. Sajt KDSa je vrlo profesionalno odrađen i skroz je јузер-френдли. Toliko je profi odrađen da sve što imaju da kažu o prižanju usluga kablovskog Interneta staje na jednu stranu. Ekvivalent toga bi bio da pozoveš tehničku službu, pitaš ih: “Izvinite, molim Vas, da li pružate uluge kablovskog Interneta?”, a da tvoj sagovornik kaže: “Da!” i zalupi slušalicu. Sve jedno, raspitao sam se ja još ranije po pitanju njih, i fora je sledeća: oni puste protok određene širine, a ko već koristi njihovu kablovsku televiziju, neka samo kupi modem, krstasti razvodnik za antenski kabl, neka se sam nakači. Ne postoji garancija da ćeš imati protok ne-znam-koliko velike brzine (posebno zbog, tehnički gledano, beskonačno velike agregacije), ali ti zato garantuju da će da te saseku ako mnogo arčiš torenete, p2p ili http download :D

U trenutku očaja setim se da ujka ima uveden adsl. I odem ja kod njega sa predlogom da zakupimo zajedno veći protok, ja imam ruter, razvučemo kablove, ovo, ono, i on, i ja na dobitku. A moj ujka, čudan tip, pristane, ali da ne uplaćujemo veći protok, nego da delimo ovaj njegov 1024kb/s. Zna ljude koji rade u ekspozituri Njegovog Provajdera (ne bi bilo zgodno da kažem ko je u pitanju, ali reč je o velikom i poznatom provajderu) i onda jedan mesec ne plati, posle toga plati za 3 meseca unapred, i tako drži neki lud ritam plaćanja, a ovi mu ne seku net uopšte. I zbog toga bi, po njegovom mišljenju, bilo komplikovano da menjamo sad paket. Kad se presabere, on njima ništa ne duguje, u principu plaća sve, ali nekim svojim ritmom. Što se ne bi moglo reći i za fiksnu telefoniju. Zbog dugova mu se dešavalo da mu saseku telefon, a to zna da saseče i adsl automaCki, logično. Cvrc. Ali to je rizik koji mogu da podnesem. I ujka i ja se dogovorimo lepo, sve dok ga slučajno nisam pita, manje-više reda radi: “A je l' kačiš modem na komp preko mrežnog kabla, ili preko usb-a?”. “A, pa preko usb-a”, odogvara ujka, “ovaj ni nema port za mrežni kabl!”. U KU**C! Kako takav modem da zakačim na ruter??? Naravno, jednoročno zakupljivanje adsl rutera od Njegovog Provajdera ne dolazi u obzir jer i to spada pod “problematične operacije” koje moj ujka želi da izbegne.

Taman kad sam rešio da se od muke popnem na Tvrđavu, skočim u Dunav i otplovim do Đerdapa, gde bi me njegove turbine konvertovale u mleveno meso, ujka kaže kako je čuo, 100% ubeđen, kako je KDS-PTT počeo sa distribucijom “pravog”, komercijalnog kablovskog interneta. Vratim se ja na njihov "sajt", ništa. Hmm. “STFW, majmune!”, rekoh sebi, i otkrih još jedan Poštin sajt gde zapravo stoje informacije kako su od aprila krenuli samo u Beogradu i Smederevu sa uvođenjem komercijalnog interneta. Odem ja u poštu, đoka, od aprila do jula se muče još uvek sa centrom Smedereva, još ne mogu da puste signal ka Leštaru o_O Na stranu to što ti ne daju modem, nego kažu koji im model treba, i u kojim prodavnicama da ga kupiš (to, onako, usput, da ni ne primetiš kako se na kvarnjaka bave reklamiranjem ko-zna-čijih prodavnica za ko-zna-koje pare).

Nemajući druge opcije, zovem ja ekipu iz Sohoa, da uvedem wireless. Kod njih ti faktički kupiš opremu, a posle samo uplaćuješ net. Okej, preživeću, mislim se. Dođe batica koji je zaposlen, odokativnom metodom proceni da imam vidljivost, i kaže da će da me zovu kad stigne oprema. Posle 6, 7 dana me zovu, ja baš tog dana išao na kampovanje (o tome su pisali ili će pisati @kalkulus i @itkutak na svojim blogovima), i bude dogovor da im se javim kad se vratim.

Vratio se u nedelju uveče. U ponedeljak sam bio nikakav, i rešio da ih zovem u utorak, da bi oni došli u sredu. U utorak, oko 11h, zovu oni mene: “E, je l' si kod kuće, dolazi naš batica za pola sata da ti namesti opremu.” Dođe batica i namestimo. Tu mukama nije kraj. Prvo, usluga im je NIKAKVA. Problemi sa saobraćajem i DNSom se dešavaju na dnevnoj bazi. Račun i garancija za kupljenu opremu su misaone imenice. Vrhunac, nivo šarlatanstva koji nisam očekivao, je kada sam ubacivao wifi karticu na matičnu i tražim od batice šraf, on je opušteno uzeo šrafciger i počeo da mi skida šraf sa napajanja da bismo pričvrstili wifi karticu!!! Inače, kad sam spomenuo DNS, da objasnim zašto nekih 16 pasusa ranije, kad saih spomenuo, nisam okačio link ka njihovom sajtu. Google nalazi 7, 8 njihovih adresa od kojih 75% nisu aktivne. Na mojoj mašini (tj. sa mojom internet konekcijom) bilo koju njihovu stranu da probam da učitam, ili dobijam grešku neku, ili me redirektuju ka sajtu OpenDNS-u, ili FireFox odbija saradnju na neki način. Stoga nisam ni okačio link ka njima jer ne znam koji je :D Googlajte "konekt" (sa "k") "soho" i "sistem", naći ćete ih nekako :D

Kako god. Internet sada radi. Recimo :D Ali, interesantno je kako sudbina može da se poigra sa tobom. Sećate se da je trebalo ja njih da zovem (pa da oni dođu dan kasnije)? Znači, da sam ih zvao u utorak, oni bi došli u sredu. E, slučaj je hteo da su oni nezvani došli sami u utorak. Takođe, slučaj je hteo da me u sredu ujutru, oko 9:30, posle manje od 24h od uvođenja wirelessa zovu iz SezamProa da mi jave da ima slobodnih portova!!!

Eto, tako sam uveo wireless ni zbog čega i bacio nekih 6000 dinara u vetar xD

Odlutam ponekad...

Upravo to. I nije smešno! Ume to da bude strašno neprijatno iskustvo. Samo ako primetim. Ako ne primetim, onda mi se verovatno drugi smeju sa strane, a da nisam ni svestan. A ne znam šta je gora bruka od ta dva!

Pazi ’vako, u sveopštoj ludnici u Srbiji, na Balkanu, Evropi, celom svetu, u sistemu u kome smo jedino za ljudsku glupost sigurni da je beskrajna, u okruženju koje bi bilo mnogo lepše kada bi svi stali i malo razmislili, u situaciji gde je ideal demokratija (aka vladavina glupih), ja bolujem od jedne čudne bolesti. Naime, moj mozak odbija da prestane da radi. I mean it in a bad way. Ono, radi li radi, sav se dimi...

Moj bivši cimer, i mnogo dobar drugar, Milan je verovatno prva osoba koja je primetila preforsiranost mog mozga u negativnom smislu. Valjda zato što je on osoba sa kojom sam živeo četiri godine (nije to što mislite - ponavljam: bili smo cimeri, fakultet, razumete?), pa je imao beskonačno mnogo prilika da me vidi u situacijama kad ne radim ništa, tj. kad sam sam sa sobom uz kompjuter, neku knjigu, ili dok blenem kroz prozor tramvaja... Nije da nisam znao to i pre nego što mi je on skrenuo pažnju, ali od tada sam nekako svesniji toga.

Naime, u stanju sam da jednostavno odlutam mislima. Okej. Svako ponekad odluta tako. Zamisli se čovek. Pa u čemu je moj problem? U frekvenciji, učestanosti događanja toga. Meni se to gotovo stalno dešava. Recimo, ako ne čitam knjigu ili ne slušam muziku u gradskom prevozu, tj. ako ne radim ništa (tj. ako se tako čini na prvi pogled), možeš da mi pogledaš facu i skontaš da sam ja ko zna gde i da razmišljam o ko zna čemu. A to o čemu razmišljam stvarno može biti bilo šta. Oguljena boja na saobraćajnom znaku, šarene pertle koje je imala neka klinka na ulici, pretplata za RTS, ma bilo šta.

Tu bolest otežava činjenica da sam u stanju da lutam u mislima u kojima već lutam! Kao ruske babuške. Gledam seriju, devojka u seriji nosi plavu kapu; e, pa moja drugarica Maja ima slučnu plavu kapu, šta li ona radi, nisam je video još od predavanja na faksu prošlog petka; petak? jaoj, pa u petak igramo predstavu, gostujemo u Krsmancu, tamo u Balkanskoj; Balkanska ulica, ona je popločana kamenim kockama; i u Smederevu je Balkanska ulica popločana kockama, koincidencija; kad spomenuh koincidenciju, pre neki dan se desila jedna neobična stvar............

Odeeee........... Smešna je činjenica da se u takvim situacijama normalan čovek zapita: Čekaj, šta se dešava sa serijom koju trenutno gledam? A ja? Sve češće mi se dešava da u mislima samog sebe zaustavim i kažem sebi: Čekaj, stani, odlutao si, o čemu si razmišljao na početku???

Ovo je malo tupav primer jer najčešće, kada tako odlutam, razmišljam o nečemu konkretnom: kako bih ja nešto uradio, napisao, napravio, neka ideja, projekat, whatever... I onda kad u mislima odlutam negde drugde, popizdim kad zaboravim o čemu sam ono prvo razmišljao, totalno nemajući u vidu da ja, zapravo, sedim i, recimo, čitam knjigu koja nema veze sa tim.

Dobro, ja sam ovo nazvao i problemom, i bolešću, i ne znam kako sve, ali ne mislim baš tako. Mislim, jeste to mukica xD Ali nije kao da mi preterano smeta. Dobro, smeta jer to utiče na to da mi koncentracija često bude ravna nuli!

I upravo kontam kako još nisam došao do onog sramotnog dela koji sam spomenuo na početku teksta... A kako sam tek na pola priče... Odužiće se ovo... To be continued :]

Četiri slepca i slon

Kao mali sam voleo da čitam, između ostalog, i bajke. Volim ih i sada, kao veliki, mada su pojmovi "veliki" i "mali" vrlo relativni. Među posebno omiljene zbirke bajki spadalo je nekoliko knjiga koje su još moja majka i moj ujak dobili kao mali. Reč je o starinski lepo ukoričenim knjigama bajki iz različitih delova sveta. Cela serija je imala, ne znam, 100, 200 knjiga, ali ove koje su se vrtele u našoj porodici su bile samo njen mali deo, svega 5, 6 komada. Bajke sa Aljaske (eskimske bajke), bajke doseljenika u Ameriku, indijske bajke, uzbekistanke bajke, pakistanske bajke...

Među tim bajkama se nalazi i bajka o četiri slepca i slonu. Spada u onih 5% bajki koje su mi ostale u sećanju, zbog toga što je reč o jednostavnoj i kratkoj priči. Srećan sam zbog toga jer tek sada, kada sam porastao, shvatam njenu genijalnost.

Priča govori o tome kako su jednog sunčanog dana četiri slepa prosjaka radila – šta? – prosjačila prašnjavom ulicom nekog indijskog grada. U jednom trenutku začuše glas nekog muškarca: "’Ajde, slepci, pomerite se. Prolazi sahib na svom slonu! Pomerite se sa njegovog puta da vas slon ne zgazi!"

Slepci se pogledaše (tj. uradiše odgovarajući prosjačko-slepački ekvivalent) i rekoše tom čoveku: "O, časni čoveče, mi smo ubogi slepci. Rado ćemo se pomeriti sa puta da ne budemo na smetnji, ali, vidiš, mi smo slepi od rođenja i nemamo tri blage veze šta je to slon! Možemo li mi samo da ga opipamo, čisto da imamo predstave o čemu se radi?"

Čovek, očigledno sluga dotičnog sahiba na slonu, se sažali i zaustavi slona po sred puta, iako je imao zeleno svetlo na semaforu. Ova četiri slepca priđoše slonu. Jedan je uhvatio kljovu i počeo da je opipava. Drugi se uhvatio za nogu slona. Obgrlio je i tako je opipavao. Treći je nekako stao ispod slona i opipavao njegov trbuh odozdo. Četvrti je uhvatio slona za rep.

Pošto su četiri slepa prosjaka opipala slona, sahib, sluga i, naravno, slon nastaviše svojim putem. Ostavili su za sobom četiri prosjaka koja su se svađala. Jedan je tvrdio da je slon nešto mnogo tvrdo i šiljato. Drugi ga je ubeđivao kako laže, zato što je slon nešto poput stabla drveta. Treći je vikao: "Što lupate gluposti, svojim rođenim rukama sam opipao slona, sa sigurnošću tvrdim da je slon nešto kao bure koje visi okačeno!" Četvrti je odmahivao glavom jer zna da je slon nešto poput zmije, samo tanko i kraće.

Mislim da je suvišno da komentarišem ovu pričicu. Koliko puta vam se desilo da vas gledaju čudno, da vas ne razumeju, da vam se možda i podsmevaju zbog vašeg stava ili mišljenja o nekom slonu, i to samo zato što je većina opipala samo kljovu ili rep, a vi spadate u onu manjinu koja je videla ili opipala celog slona? Mnogo puta, predpostavljam. Tako je, barem, slučaj sa mnom i nekim ljudima iz mog okruženja :)

"Srećan mi.... ŠTA???"

Osmi mart???

To mu dođe kao, mis'im ono, neki fazon. Isto kad je bio i čuveni Dan zaljubljenih. Čuj "bio". Biće opet tako sledeće godine. I za Osmi mart, i za Dan zaljubljenih. Kao što je već godinama unazad.

Sad su naše žene i devojke, kao, moderne, urbane i zajbane, pa više ne padaju na te fore. Koliko puta svakog 14.02. ili 08.03. čujem ili pročitam čuvenu rečenicu: "Ako me ne voliš i poštuješ svakog dana u godini, pa ne moraš ni tog jednog!" Au, ala smo nadrndani i ozbiljni. Razumem da to kažeš nekome ko te cele godine ignoriše, ili se ponaša kao skot prema tebi, ali to čini samo određeni procenat, nikako svi muškarci u vezi. Ne vidim potrebu za arogancijom. Ako te volim i poštujem tokom cele godine, koji je problem ako praznik iskoristim kao razlog/povod/inspiraciju da te tog dana volim "malo više" nego obično?

Jebote, baš mi ide od ruke da sve nabacam "zbrda - zdola" :)

Ovako. Danas su ljudi skloni da argumentuju sve i svašta nekim univerzalnim istinama. Kao kad i Toma Nikolić i Čeda Jovanović kažu: "Glasaj za mene da bi bilo bolje Srbiji". Bravo! To je argument! (KhmKhmSarkazamKhmKhm). To je slučaj i ovde. Da, draga, naravno da ne treba da te volim samo na ovaj dan, nego SVAKI dan.

Ima raznih stvari koje ne idu u prilog praznicima kao što su 14.02. ili 08.03, od komercijalizacije, preko planski izazvanog masovnog trošenja novca, pa do upliva "ovih" ili "onih" kultura u našu. I još mnogo toga. Tako je, postoje takvi argumenti, ali nisam čuo ni jednu ženu da potegne taj argument kad joj čestitam praznik. Jok, uvek je čuveno: "Hvala, ali meni taj dan ne znači ništa, znaš, ako me ne voliš, poštuješ i ceniš tokom cele godine, ne moraš ni ovaj jedan dan." Trt. A dan godišnjice veze/braka ti nije "samo još jedan dan u godini"? Pa nije, tad si se upoznala sa dojim dragim. I to je fino i lepo. Ali to je vaš privatan, mali praznik. Ali kad se u celom jebenom svetu slave Nova godina, ili Prvi maj, ili Svetski dan borbe protiv side, zar ne bi trebalo da postoji i jedan praznik koji slavi i veliča ljubav???

Slažem se, ideja dobra, implementacija loša. Ali mi do toga i ne stižemo. Neka "taj dan" bude naš gotovo zaboravljeni praznik mladenci? Okej, neka bude. Ili neki petnaesti dan! Kaži mi: "Ali danas je Sveti Trifun", ili: "Nemoj ni slučajno da trošiš novac na mene"! Okej, možda se složim s tobom, možda ne, to je već predmet debate. Ali dan-kao-i-svaki-drugi argument ne prihvatam.

A i šta to znači "Ako me ne poštuješ tokom cele godine...". Poštujem te. I ti to znaš. Ali izvni, srećo, srce, dušo, ljubavi, ali ne mogu ja svaki dan da ti spremam romanticnu večeru, da te vodim u pozorište, da ti pravim razna manja ili veća iznenađenja. Nemoguće je. Ja ću danas da iznenadim svoju lepšu trećinu. Mika će u sredu. Pera će u petak. Pa ću ja opet za 10 dana. I tako kad ko može. Ali ne možemo nikako svakog dana svi to da radimo. A u čemu je problem da bude jedan dan u godini kada ćemo SVI nešto lepo uraditi za svoje voljene ženske osobe? Možda sam preveliki romantičar ili idealista, ali mislim da bi to bilo baš lepo.

A i još nešto. Postoji nekoliko osoba (u ovom slučaju ženskih) koje su mi mnogo drage i sa kojima sam u odličnim odnosima, ali se, iz nekog razloga čujemo telefonom samo povremeno, a viđamo se još ređe. Danas sam iskoristio Osmi mart kao povod da se čujem sa tri drugarice koje nisam malo duže ni čuo, ni video. I, iako su sve u tom fazonu kako je danas sranje praznik, sve tri su se veoma prijatno iznenadile kad sam ih pozvao. Jedna mi je čak rekla: "Pa je l' ti znaš da ja ne slavim Osmi mart?".

Ja sam joj samo odgovorio: "Boli me uvo za tebe - JA ga slavim!" :)

Zima, zima, e pa šta je...

Danas me umalo nije ubio kubik snega. Idem ulicom i TRAS! Na pola metra od mene se srušila gomila snega sa krova zgrade pored koje sam prolazio. Prvo sam se štrecnuo, a onda pogledao oko sebe da li me je neko video, da li mi se neko smeje. Dobro je, Vitanovačka ulica je bila uobičajeno prazna.

Prvog dana ovog Velikog Snega (iliti pre 3, 4 dana) sam kroz prozor stana video da je pao sneg. Naravno da sam bio oduševljen. Ruku na srce, ni približno onoliko koliko sam se oduševio kada sam izašao iz kuće tog dana. Tada sam shvatio da je to najveći sneg koji sam video u poslednjih nekoliko godina, možda čak i deset. Sneg ima tu neobjašnjivu moć da sve učini lepim. Čak i naši socrealistički gradovi izgledaju mnogo lepše pod slojem snega. O ogoljenom gradskom drveću, o selu ili prirodi pod snegom neću ni da pričam, to je svojevrsni stereotip lepote koga smo valjda svi svesni, nema svrhe da sad i ja to ponavljam:)

Obožavam sneg i zimu. Nije da ostala godišnja doba ne volim, baš naprotiv, godišnja doba spadaju u one pojave koje ću uvek voleti dok postoji barem i jedan razlog da ih volim, ma koliko postojalo nekih drugih razloga koji govore da je to godišnje doba sranje. Pomisliće neko: “Okej, ovaj retard voli sva godišnja doba, ergo on je srećan svih 365.25 dana u godini”. Pa nije. Leto volim samo ako su tolike vrućine da nisi ni za šta, osim da lenčariš po stanu ili napolju i nalivaš se pivom, a onda blejiš na letnjem pljusku. Proleće me oduševljava kad, posle zime, vidiš da se sve budi oko tebe, da u parku ili na Trgu trčkaju deca za loptom, mame guraju kolica sa bebama, a penzioneri hrane golubove sa klupa. Jesen za mene nije jesen ako nije sve oko tebe tmurno, ako nema pljuskova kad se najradije nabiješ u stan sa ortacima i igrate Riziko.

Isto tako i zima. Volim zimu. Ali ne onu blentavu, nikakvu, zamazanu u mešavinu snega i blata na +3 stepeni. Ne! Nego zimu na -10, sa snegom do kolena! I ne da traje 10 dana oko Božića i Nove Godine, nego ful, kalendarski, do 21.03. Svi oko men nešto kukaju. Jao zima, jao sneg, jao ovo, jao ono... Šta, bre, “jao zima, jao sneg”, nije ni pola februara!

Realno, zima, sa neke praktične strane, jeste malo nezgodna. Recimo, kada idem u prodavnicu, više vremena izgubim na oblačenje i svlačenje, nego na sam odlazak, kupovinu i povratak. Sama pomisao na obuvanje martinki me demorališe. Ali to je deo igre. Procedura sastavljena od obuvanja dubokih cipela, umotavanja u šal, uvlačenja u jaknu (a po povratku obrnuti proces) čine da se osećam kao da idem iz pećine ili zamka u lov da mi deca ne pomru od gladi i da nacepam drva da se porodica ne smrzne:) Gotovo uvek se setim Edarda Starka i njegovih ljudi, pa mi moral skoči još više. (Ko ne zna ko je Edard Stark, neka jednostavno zaboravi poslednju rečenicu:))

Povratak u pećinu. Izuvanje, odmotavanje, svlačenje, presvlačenje. Osećaš kako ti gore zarumeneli obrazi. Tek tad primetiš da su ti leđa mokra, pa se pitaš da li si se oznojio napolju, ili se taj znoj nekako kondenzovao na tvojoj koži tek pošto si ušao u kuću. A onda vreli čaj od nane ili dupla turska kafa sa dva prsta mleka. Bez šećera. Obavezno sedneš na vruću TA peć i šolju sa kafom/čajem uhvatiš celim dlanovima, da se ugreju. Naravno, šolju istog trenutka privučeš licu. Da li da ga ugreješ ili samo da omirišeš napitak, ne znam. Znam da prija. Dok je leto raskalašno, slobodno i divlje, zima je usporena, topla, podeseća na dom, na porodicu, na sigurnost i ušuškanost. Mislim da se sve to nekako može sažeti u taj osećaj držanja vrele šolje i mirisanja kafe.

Ali, evo, sneg se već topi lagano. A i vidno je toplije nego ovih dana. Bojim se da sneg odlazi. Odlazi Veliki Sneg koji nas je posetio jednog februara 2000-i-neke godine... Možda i grešim. Ali sumnjam u to. Nadam se da grešim. Videćemo.

Tehnika nas iskvarila, njojzi hvala

Pozdrav, pozdrav svima na severnoj i južnoj Zemljinoj polulopti, pozdrav! Oduvek sam voleo da kradem taj pozdrav koji je Lane Gutović koristio kao Pustolov. Ne zato što zaista pozdravljam severnu i južnu poluloptu, kao greeting the whole world the hippie way, već je Pustlov bio jednostavno kul :)

Noćas sam imao jedno zanimljivo iskustvo. Što bi se reklo, nas nekoliko blejali na gajbi kod drugarice. Sedeli smo, cirkali smo pivo, nije da smo se ponapijali i nadrogirali – sedeli smo, pili pivo, pričali... i gledali crtaće. Ne, nismo gledali Simpsonove i Futuramu, nismo gledali South Park, nismo gledali mange i hentai porniće, jok. Gledali smo Duška Dugouška! Nekako se, u nekom trenutku, neko setio da pokaže ostalima neki dojajan klip na JuTubetu, a onda se neko drugi setio da pokaže neki drugi, pa je neko treći našao Duška Dugouška. Ne što je našao Duška per se, već je reč o crtaću sa našom starom sinhronizacijom, gde su glasove vadali Nikola Simić, Đuza Stoiljković i mnogi drugi dobro poznati, ali davno zaboravljeni glasovi koji su nas istog trenutka vratili u detinjstvo. Da, posle tog crtaća smo pustili neku drugu epizodu Duška Dugouška, pa neku treću, pa X-tu... Nakupilo se tu, bogme, nekoliko sati gledanja Duška Dugouška. Sa jednim izletom na Šilju u lovu na tigra.

Neću sada da pričam o tome koliko smo se uživali i smejali, niti ću da pričam o tome kakvi su nekad bili crtaći, a kakvi sada, neću da patetišem o prošlim vremenima i detinjstvu, to su sve neke druge teme. Ne, juče su mi se desile neke stvari koje su mi do juče bile spojive samo u teoriji, ali ne i u praksi.

U čemu je, zapravo, stvar?
Naslov bi možda više odgovarao da se umesto “tehnika“ tu nalazi reč kao što je “Internet”, ili “mobilni telefon”, ili “Facebook”, ali svi oni bi, zbog muškog roda, posle toga zahtevali “njojmu hvala”, što je, složićete se, nepravilno i čudno:)

Kakvih sve ljudi ima, ja sam sobom i krugom ljudi u kojem se krećem vrlo zadovoljan. Mislim na neku kulturu življenja, na osećaj za lepo (film, muzika, maniri...), na način izražavanja. Pa i pored toga, nije nas zaobišla, hm, nazovimo to tehno-sociološka degeneraciona revolucija koja se dešava u poslednje vreme. Prevelika zavisnost od tehnike, kompjutera, Interneta. Neke stvari koje su proizašle iz te situacije su štetne po nas, neke nisu toliko štetne koliko čine da sve nekako izgubi dušu i smisao.

Ja spadam u možda poslednju generaciju koja se seća gramofonskih ploča, ali su ipak na mene najveći utisak ostavile audio kasete. Nekada je trebalo da se iscimaš da nađeš nešto – juri, kopiraj, snimaj, presnimavaj, čuvaj, slušaj... Nije bilo lako doći do muzike. Zato si vodio računa o tome šta ćeš nabavljati. A i kad nabaviš nešto, ti to zaista i slušaš, izližu ti se magnetne trake od slušanja. Umeo si da čuvaš i vrednuješ tu muziku – pre svega trud onoga ko je to napravio, ali možda još više svoj trud, trud da dođeš do toga. A sada dođeš u situaciju da želiš da čuješ nešto, cap, nađeš torrent fajl, cap, download, cap, i ti za sat vremena imaš kompletnu diskografiju Pere Perića. Jebenih sat vremena ti treba da nabaviš nešto što je neko stvarao jebenih 20 godina! Pu, u lice, gosin Periću! Ni to ne bi bilo strašno da se nešto drugo ne dešava. Muzika je postala svima neograničeno dostupna. ’Ajde, da se ogradim, nije to kod svakog, ali generalno gledano imamo slučaj nagomilavanje muzike po harddiskovima i DVDevima, ja prvi imam 50gb muzike na hardu, od čega, recimo 10gb slušam, 5gb sam preslušao, ali ne slušam aktivno, 5gb sam pustio samo jedanput, i ničeg se ne sećam, a 30gb nisam pustio ni jednom. Planiram. Preslušaću ja to jednog dana. Aha, hoću. Malo sutra – muzika koju imam se nije drastično menjala poslednjih 5 godina. Ako za 5 godina nisam uzeo da preslušam 30gb muzike, onda jebiga. Heh, kao svojevrsna inflacija muzike: ima je svuda i lako je doći do nje, ergo njena vrednost je opala. Pu, još jednom, gosin Periću, ne samo da sam tvoj životni trud skinuo za sat vremena, nego što neću uspeti da odvojim makar još jedan toliki sat da preslušam to kao čovek. Neee, preslušaću na brzaka tebe, i gosin Marka Markovića, pa ću tako da zaključim da si ti sranje jer mi se gosin Marko učinio, onako, boljim.

Nije reč samo o muzici. U poslednje tri, četiri godine ljudi, ne da nabavljaju i čuvaju filmove, nego to sad rade i sa kompletnim serijama. Radim to i ja. Okej mi je to. Ali uopšte ne bežim od gledanja serije na TV. Mnogi, gotovo svi ljudi koje znam su u fazonu: A zašto bih to gledao onda kad se emituje, kada mogu da gledam onda kad meni odgovara? A zašto da ne? Ako izuzmemo objektivne razloge (neemitovanje na našim televizijama ili emitovanje jednom nedeljno), zašto da ne gledam na TV? Letos sam proveo dva meseca kod dede, spremao sam ispite, ali mi je super bilo to što su na RTS1 emitovali one lude bostonske advokate. (Dobro, serija bi bila prosek da nema genijalnog Alana Šora i sumanutog Denija Krejna, ali nećemo sad o tome.) Mogao sam ja do odem do kuće i nađem torrent. Ali ovako mi je bilo lepše. Kao jedan mali ritual. Učim ili ne učim do 00:15, a onda odem da spremim neku klopu i sednem u 00:30 da gledam seriju. Ne postoji logično objašnjenje, ali takvi nekakvi mali, lični rituali mi prijaju. Unose neku draž u život, u svakodnevicu. Zašto moramo biti toliko razmaženi pa gledati seriju samo kad se nama gleda???

Pa, uzmimo za primer foto-aparate? Nekada je bio proces kupiti film, pa napraviti fotke, pa vodiš računa koliko ćeš fotki napraviti, pa se posle dve nedelje, dok se razviju, smeješ kad vidiš kako si ispao na nekoj fotki. Danas... Vozi Miško, klikći do mile volje, ma bilijardu fotki staje na foto-aparat. Posebno je genijalna činjenica da posle svake napravljene fotke svi moraju da priđu aparatu i da vide kako su ispali. “Ijaoj, pa ovde nisam lepo ispozirala, ’ajde slikaj ponovo... ’ajde... ’Ajdeajdeajdeajdeeeee....“.

Da ne pričam kako su mobilni telefoni urnisali komunikaciju između ljudi. Konkretno, mislim na SMSove. Nema više razgovora. “E, ’de si, šta radiš, kako si?” Jok. Sve što nekome hoćeš da kažeš stane u 255 karaktera. ’Ajde, ima SMS svoju svrhu, ali šta se više dešava sa čestitkama za Novu Godinu, Božić, rođendan. Umesto da pozoveš nekog, da se čujete, da popričate, pošalješ 255 slova, najčešće je reč o poruci izvađenoj iz inboxa koju si sačuvao kad ju je tebi neko poslao. Realno, ja nekad zovem ljude da čestitam, nekad pošaljem SMS, ali i ako je SMS, potrudim se da sam nešto zanimljivo, interesantno i originalno sklepam. Kad dobijem šablonsku poruku kao čestitku, osetim se kao govno, da izvinete na izrazu. Šta, kao: eto, poslao sam ti poruku preko kurca, obavio sam i taj posao, to, da ti čestitam rodjendan, bolelo me je uvo da se potrudim malo. Preterujem. Sada je toliko normalno slati šablonske poruke da takve stvari ne shvatam lično. Čak i kad za dva Božića za redom od dve različite osobe dobijem tri puta istu poruku. Da, da, jednog Božića su mi i Dunja, i Bilja poslale istu poruku, da bi sledeće godine jedna od njih dve, ne sećam se koja, poslala opet tu istu poruku.

Kad smo kod čestitanja rođendana, desila mi se jedna smešna situacija pre tri meseca, kada je bio meni rođendan. Dobio sam gomilu rođendanskih čestitki preko Facebooka. Okej, da pojasnim nešto. Ja sam se na Facebook registrovao pre godinu dana, tokom ispitnog roka (gle čuda!) i, iako su mi one aplikacije u početku delovale zanimljivo, isključivo sam tamo zbog povezanosti sa ljudima. Pisaću o tome neki drugi put. Poenta je da uvek idem na “ignore”, šta god da mi pošalju. Jedino sklapam prijateljstva (uglavnom ne sa nekim novim ljudima), i ponekad, ali baš ponekad, se učlanim u neku grupu, ali ako mi je baš interesantna iz nekog razloga. Šta se desilo sad? Bio mi je rođendan. I ljudi čestitaju i preko FBa. Pošalju mi ljudi neku poruku (bilo na wall-u, bilo kao privatnu poruku), i okej. Međutim, posle dva, tri dana sretnem drugaricu na faksu i ona me pita zašto sam je iskulirao na FB? Da ne davim, nesporazum je izbio zbog toga što je meni ona “čestitala“ rođendan tako što mi je poslala Super Fancy Birthday Application Request u kojoj mi je poslala sliku torte. I ja to nisam video. Naravno, kada sve aplikacije, bez gledanja, ignorišem. Tad sam se zapitao, jebem mu mater, šta se dešava sa svim ovim ljudima???

Jedan moj drugar je meni rekao sledeću stvar: “Ti si jedini čovek koji kaže kako bi voleo da kompjuteri nikad nisu izmišljeni, a da si to kazao preko chata.” Pa jeste. Zahvaćen sam i ja bolestima društva, jebiga. Ali sam svestan njih. Nije da se na silu trudim da ostanem normalan, ali je činjenica da mi neke stvari strašno bodu oči. Zbog takvih stavova, i nekih drugih koji imaju veze sa ovim, me mnogi smatraju konzervativcem, da sam protiv evolucije umetnosti, filozofije i načina razmišljanja. Ja samo ne želim da neke nove vrednosti istisnu stare vrednosti, zato što je moguće da egzistiraju i stare, i nove paralelno. Tehnika, mobilni telefoni, Facebook, kompjuteri, Internet, foto-aparati, gomila, ogromna, ogrooooomna gomila različitih stvari koje su čovečanstvu podarene su, umesto da posluže svojoj pravoj svrsi, zagospodarile nama na jedan drugi način. Tužno.

Eto, na to me je podsetio Duško Dugouško: na YouTube, koji pripada ovim novim stvarima o kojima sam pričao, sam gledao Duška Dugouška koji pripada onim starim stvarima, stvarima koje nisu izgubile dušu, i čar, i draž, to su stvari koje ćemo uvek pamtiti i kojima ćemo se uvek vraćati. Nadam se da će izuzetak od prošle noći postati pravilo.

Lepše je bez petardi? Ma nemoj!

Nije me bilo gotovo dve nedelje, obaveze, obaveze, šta da radim... Elem, dobrodošli natrag u cirkus, naša današnja tema se tiče jednog drugog, većeg cirkusa koji se zove Republika Srbija, tj. nekih interesantnih fenomena koji se javljaju u tom cirkusu poslednjih nekoliko godina.

Ja sam stava da postoje ''dve'' Srbije, nazovimo ih istočnom i zapadnom, jasne su vam asocijacije, nadam se, ali takođe ne negiram ni postojanje ''nesvrstanih'', tj. onih koji kupe ono najbolje od obe (trudim se da i ja tu negde ostanem), ali možda i onih koji kupe ono najgore od obe.

Ovo što mi je privuklo pažnju tiče se zapadne Srbije. Građanske Srbije, Srbije prepune međusobne tolerancije, razumevanja, poštovanja tuđih razlika, ljudskih prava... Srbije prepune različitih nevladinih organizacija, grupa gradjana, komšijskih inicijativa, akcija besposlenih ljudi, nezadovoljnih ovih i onih...

I svi kao imaju svoje ideje, želje, stremljenja, jure sponzore (a da nemoju pojma kako se to stvarno radi, onako, po zapadnjački nazvano fundraising), pišu kao neke projekte (a da nemaju blage veze o project management-u), razbaciju se idejama, i svi srećni...

I sve je to divno. Sve je to čarno-bajno...

Tj. bilo bi da to kod nas nije otislo malo predaleko...

Drevna ljudsko-pravna mudrost kaže da čovek treba da ima sva moguća prava sve dok ne ugrožava tuđa prava. I to zvuči, ovako, na papiru, sasvim lepo.

Šta mi imamo danas? Non-stop, na sve strane, po svim medijima, bilbordima, flajerima i drugim javnim glasilima svi trtljaju 'ljudska prava, ljudska prava'. I svi se nešto žale, svima nešto smeta, Albancima smetaju Srbi, Srbima smetaju Albanci, Albanci sebe zovu Šiptari, ali kad ih Srbin nazove Šiptar, to je pogrdno, radovcima smetaju pederi, pederima smetaju radovci, pederi se vredjaju kad ih zoveš peder, ali je okej da ih zoveš kvir, iako je queer pogrdan naziv za pedera na engleskom, Cigane su, do pre 40 godina, svi zvali Ciganima, dok Cigani nisu napravaili svoj prvi svetski kongres i doneli odluku da je, posle 500 godina, to pogrdno i treba da ih zovemo Romima, nepušači osnivaju društva za borbu protiv pušenja, pušači osnivaju društva za borbu protiv društva za borbu protiv pušenja, svi se nešto žale, svima nešto smeta, svako je, zaboga, ugrožen!

O kakvoj toleranciji mi onda pričamo? Pa ljudi su bili tolerantniji dok tolerancija nije počela da se toliko propagira na sva zvona. Kretenski? Jeste... Zato ovo i jeste cirkus, a ne država.

Auh, otišao sam ja daleko od onoga šta sam hteo da pišem. Ali nije bitno, ovako ste bar upućeni delom u neke od mojih frustracija :]

Slušam ja juče radio i čujem - pokrenuta akcija ''Lepše je bez petardi''.

Ako izuzmemo mogućnost klasičnog marifetluka sa novcem i nekim drugim stvarima, onako, ispod tezge, ideja OK. Ne bih da nabrajam, i sami ste, ubeđen sam, upoznati sa time kako i koliko se koriste petarde i druga pirotehnička sredstva, kao i posledice korišćenja istih u periodu godine koji sledi.

Šta je meni tu privuklo pažnju? Akcija ima za cilj da se po školama klincima drže predavanja kako i zašto su petarde loše. Idi, begaj! Sad će neko da ide da trubi deci kako je petarda zapaljiva i kako ona pravi bum-bum i kako mogu da stradaju prstići ili drugi delovi tela.

Zaboga, to je ravno držanju predavanja koje ima za cilj da ti objasni kako nije baš prijatno naslanjati se na uključenu ringlu. Okej, to treba objasniti detetu od 3 godine, ali ne deci koja idu u školu! Zar iko stariji od 20 godina zaista veruje da će se problem sa petardama tako, ne ukloniti, ali makar malo ublažiti?

Zatim, problem je u tim predavanjima što su to predavanja. Nisam nigde naišao na informaciju da će to biti radionice ili neki drugi kreativni vid edukacije ili informisanja. Jok, to će biti predavanja. To će se držati umesto časova odeljenske zajednice, umesto fizičkog, posle časova, na neki petnaesti način, nije bitno, ali ako tvrdiš da će ta predavanja sama po sebi držati pažnju klincima, i da će ti klinci slušati to sa željom da saslušaju, ili si licemer, ili si vrlo naivan. Okej, biće dece koja će to slušati - malih štrebera, mirne dece ili nekih drugih, ali to su, u glavnom, deca koja nisu ''problematična'', koja verovatno nisu ni pet petardi bacila u svom životu. Možda mislite da ovo lupam napamet, ali sam i ja bio učenik do pre 8, 9 godina i znam kakvo je stanje po školama, kako se održavaju časovi, kakvi su učenici, kakvi profesori...

Drugi problem je u roditeljima. Evo, ja sam želeo da bacam petarde kao mali. Nisam želeo da pravim sranja sa njima, ali sam želeo da ih bacam. Moji mi nisu dali. Jednostavno, nisu mi davali novac za to. Svi moji drugari (iz škole, komšiluka...) koji su kupovali po pet, šest stotina komada su bile osobe čije je roditelje bolelo uvo na šta njihova deca troše novac, šta rade van kuće, a i ako su znali da im se deca zezaju s petardama, najveće upozorenje koje su davali toj svojoj deci je bilo ''Sine, pazi'', a često ni toliko.

Treći problem, ono što me je i nateralo da napišem ovaj tekst je... Šta je sa jebenom državom i jebenim zakonima u njoj? Zar je nemoguće zakonom regulisati, čak i zabraniti prodaju i bacanje petardi? Zar je nemoguće udariti po novčaniku, postaviti i dići kazne u nebesa, vršiti zaplene robe i slati u pritvor? Zar će jebeno trtljanje u školi ''Deco, to je zapaljivo'' da spreči malog kretena od pre godinu ili dve da opet baci u autobus GSP-a petardu, pa da vozač sad ostane i bez drugog oka? Oko, ljudi! Ljudi gube prste, oči... Ako si retard i izgubiš prst jer si se kurčio pa nisi hteo da baciš iz ruke zapaljenu petardu, ko ti je kriv kad su glup. Sledeći put razmisli da li hoćeš sa devet da broj prstiju smanjiš na osam. Ali od tih petardi strada sve više i više ljudi koji nemaju veze sa tim! Kada kažem ''strada'', ne mislim samo na rane vidljive na telu.

I, pored svega toga, naši ljudi pišu projekte, jure sponzore, sprovode u delo ideju da poboljšaju i unaprede svoje okruženje, i zato organizuju predavanja po školama. Divno. Idilično. Građanska inicijativa. Informišimo decu. Slatku, milu dečicu koja ništa ne znaju i samo nas čekaju da im sve nacrtamo.

Da li ovde samo ja uočavam nepravilnost u tkanju prostor-vremena?

U početku bijaše Reč... tj. Word...

... tj. WordPress. I WordPress bijaše instaliran na web serveru...

Ehm, da, ovako bi tekla idealna priča. Idealna u smislu činjenice da sam želeo da zakupim hosting k'o čovek, pa svoj domen, pa da tamo imam sve i svašta, uključujući i svoj blog. Ako izuzmemo činjenicu da više od godinu dana ne mogu (''ne mogu'' = ''nemam para ili imam para, ali mi ih je žao'') da uplatim hosting, mučila me je druga muka - domen.

Moja prva želja, Sad Clown, iliti sadclown, je već zauzeta u nekoj od .com, .net ili .org varijanti. Druga želja mi je bila Fossor, zbog simbolike vrlo zgodna i meni draga reč (latinski homonim za grobara i klovna), ali to je opet bila druga želja, ako me razumete.

I, posle dvocifrenog broja meseci nikakvog nepisanja (a svrbe me prsti, svrbe), reših da otvorim blog na nekom od besplatnih servisa. Iz kombinacije umerenog lokal-patriotizma i eto-tako-a-što-da-ne razloga, izbor pao na domaći Blog.co.yu, tj. uskoro Blog.rs servis. Ako.

I kako je ovo moj prvi post na blogu, i sumnjam da će ga bilo ko pročitati, odjavljujem se.