Izbeglice iz besmisla zivota

Sama na sceni

lolita — Fri, 18 Jan 2013 19:54:22 +0100

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Četiri hladna zida,mala siva soba. Spokoj,tišina,čemer i jad. Ne čuje se niti jedan zvuk,pokret šum. Tu niko više ne zalazi. A spoljašnjost i ne prepoznajem. Kada bih izašla, plašim se da bih oslepela. Od lepote ili od porazne ružnoće. Polako me i glava izdaje. Misli skreću i sve više naginju ludilu. Tanka je linija po kojoj hodam...a da bar hodam, a ja samo sedim i mislim. O čemu? Ko će to znati...možda neko ko jednog dana shvati priču mog života i reši da je ispriča...eh,da...kao da sam ja i bitna...sedim u toj maloj sobici u svom bunilu gubim nit između stvarnosti i mašte, moja četiri zida i spoljnog sveta, od mene ne polaze mostovi...trajno su porušeni...sve to ide s vremenom, a šta je vreme, samo simbol prolaznosti života...e dok vreme prolazi život mi stoji, sedi bolje rečeno,zajedno sa mnom u toj mojoj sobici, i kuka nad svojom sudbinom što ne može od mene pobeći...a gde i da beži i što misli da je tamo negde bolje? Ovde je mirno,nije baš lepo,ali šta sad...da se navići, pa kad sam se ja navikla nek se i on navikava...i tako sedimo nas dvoje,on plače ja ćutim i mislim...čemu suze? Pa nad prolivenim mlekom se ne plače...ko da je kriv što je baš moj život...nekad mi ga bude žao pa sednem i popričam sa njim...da mu olakšam, da mu objasnim da nije on kriv što ga ne cenim i ne volim...to je igra slučaja...sudbina onako teatralno rečeno, zapisana u zvezdama pre mog i njegovog postajanja...sudbina, kako da ne...to je izbor...moj izbor...i ja sam birala da ga ne volim...i rekla sam bolje nek se pusti svega toga...jer tako je kako je...idemo dalje...

Primetila sam danas da su mi zidovi puni paučine, i provela sam ceo dan tražeći pauka, a njega nigde...u koji li se rupu zavukao da i ja pokušam...ne vredi nema ga...možda to samo moje misli pletu mrežu, neprobojnu...štite me...divne su nekad te moje misli, toliko žele da me zaštite...da me sačuvaju...ali najvećeg neprijatelja nisu prepoznale-sebe...eh,moje misli moji zaštitnici i tlačitelji,sluge moje i gospodari...bar na tren da me pustite bez vas...da umrem od sreće...nemojte se misli odmah žalostiti...niste ni vi krive, što ste crne, mračne, opsesivne, i vas sam ja birala...samo nisam znala puštajući mašti na volju koliku vam slobodu dajem...toliku da ste preuzele potpunu kontrolu i vi slobodu meni ne vraćate...e misli pogane...

Čini mi se da je pala noć...ne usuđujem se da provirim kroz malu rupicu u zidu, kroz moj jedini uvid u realnost...jer noć...noći se bojim...san mi ne dolazi,zaboravila sam kako i izgleda...digao je ruke...mada ja uvek volim da mislim da sam ja prva digla ruke od njega...nikad nisam volela tu šarenu lažu,fantaziju i privid koji mi je pružao...jer kada bi me napustio sve bi bilo samo crnje...i ja sam mu jednostavno zaključala svoja vrata...jesam ja ostavila ključ njemu na dohvat ruke...ali i san ima ponosa...neće san ta vrata otključati...a nekad, nekad je kucao, stajao satima pred njima i neumorno me dozivao,mamio,pun pažnje i strpljenja...i tako smo mi funkcionisali dokle god sam ja otvarala..ali mislim da sam sa ključem zaključila naš odnos...stavila tačku na i...sa snom je gotovo...ne bi se moglo reći da mi nedostaje...samo, noći su bez njega teške i mučne,dočekujem ih sa gnušanjem,sa strahom...sama...

Samoća,najteža reč za izgovoriti...ali izgovoriti i ne moram, ona ne traži da je se zove, ta bestidna, neponosna, nametljiva spodoba...uvek je tu...uvek je sa mnom, šapće mi na uvo kako nikad nisam sama,otrovnica...nisam sama u samoći,kaže...ona je moćna sveprisutna i sveobuhvatna..i kad je ona sa mnom ja sama biti ne mogu...ah te njene priče, koje u meni izazivaju gađenje...i kako samo ona nezasito upija moje zgrožene poglede, kako se samo hrani mojom praznom dušom. Biti prazan,gore je nego biti pun gorčine, biti prazan znači biti sam. A kroz moju dušu odavno vetrovi duvaju...nekad sam osećala tu promaju...osećala pa otupela...eh, potpuno otupela-na život, na misli, na snove...ali na samoću nikada.

Otkucaji jednog trena

lolita — Sat, 13 Dec 2008 01:10:28 +0100

Spustila je svoju hladnu ruku na vratnu žilu ne bi li opipala puls. Kao povratnu informaciju dobila je tupi odjek velikog mišica koji su doktori zvali srce. Dođavola, preživela je još jednu noć. Otvorila je oči, pored sebe je videla nepoznatog muškarca.Još jedan u nizu.pogledala je u plafon,bol se ustrvio na njenu glavu. Želela je da leži u tom krevetu dugo, da nikad ne ustane. Da usni večnim snom, i provede ostatak života u tom snu, u kom je bila trunka topline.Škripa kreveta trgla ju je iz maštarije, setila se gde je.Bacila je pogled na neobrijanog raščupanog i golog muškarca pored sebe i shvatila da je red da uradi svoj čuveni potez, završni udarac, da pobegne.Kao i uvek. Iskočila je iz kreveta, i na prstima pokupila svoju odeću.Ovaj put čipkasti crveni veš, izuzetno seksi. Imala je hrpu čipkastih, providnih i izazovnih kompletića. Nije volela da se ponavlja, drugi muškarac, drugi donji veš. Pocela je da se šunja po sobi, ne bi li našla ličnu kartu svoje sinoćne žrtve. Najzad ju je pronašla u zadnjem dzepu njegovih pantalona. Požurila je da je otvori i da prepiše ime u svoju crnu sveščicu. 200...ah, jubilej- pomislila je.I svi oni za nju su bili brojevi...imena i matični broj je upisivala tek da ima neki evidentan dokaz o njihovom postojanju. Ali ovo ime joj je već bilo u sećanju...da li je moguće da se ponovila...ne ne ne, striktno je pazila da se nikad ne ponavlja, počela je da paniči. Odakle ga zna, zašto joj je ime poznato. Sela je na pod, i sakrivši se iza stolice, počela je da prelistava svoju sveščicu...imena nije bilo...zbunjena, sedela je iza stolice i razmisljala o tome odakle zna ovo ime,besomučno je gledala i u matični broj, koji joj ništa nije značio ni odavao.Odjednom je začula zvuk gitare, ispustila je svesku i podigla se u vazduh. Goli muškarac je sada sedeo na svom krevetu i svirao gitaru. Bio je dobar, odličan šta više.

„ Dobro jutro malena-promrmljao je kroz svoju zapuštenu bradu-pa šta radiš tu, nije valjda da se kriješ, pa nemaš čega da se stidiš malena“. Ta reč je prosla kroz njen mozak. Malena, malena, malena. A onda ga se setila. Ispred nje je stajao on. Početak.Dečko zbog kog se i upustila u ove baljezgarije.sedeo je, svirao i buljio u nju. Nije je prepoznao, čak ni toliko. Nasmejala se i rekla „ izvini, tražila sam novčanik, valjda mi je ispao ovde sinoć...moram da idem -radim. –slagala je na brzinu obuvajući svoje visoke potpetice.Prišao joj je i krenuo da je poljubi. Odmakla je glavu uz obrazloženje da je to stvarno suvišno. „ da li smo se već negde upoznali“-upitao je zbunjeno. „ne, maleni, pobrkao si lončiće“-odgovorila je. On nije odustajao „ jesi sigurna, sumljivo mi je nešto tu...“ ona se samo grohotom nasmejala.Krenula je ka vratima i videvši da je pošao da je isprati, okrenula se i rekla „ ti si samo jedan u nizu, bio i ostao, svaka daljnja priča je završena“. On je ostao da je zbunjeno gleda svojim sanjivim ali krupnim zeleno-plavim očima. Silazila je niz stepenice i pomislila da je kraj, da je dobila svoju osvetu, možda bolju nego što je ikad zamišljala.Ali za nju kraj nije postojao, samo privid. Jer njen tlačilac, sudija i stražar nije bio taj klinac, već samo ona sama. Unapred izgubljena bitka. Bat njenih koraka glasno je odzvanjao zgradom, zastala je ne bi li oslušnula svoje srce. I opet je čula isti poznati zvuk. Čula je kako odzvanja prazna posuda.

protiv svog straha...

lolita — Tue, 09 Dec 2008 02:20:43 +0100

sam resila da se izborim...i da konacno ono sto pisem, procita jos neko...

Izbeglice iz besmisla života

***

Bio je to jedan od onih dana. Ustala je iz kreveta i sela za računar.Dok je mazala svoje usne nekim jeftinim karminom koji je verovatno naručila iz Avona, bacila je pogled kroz prozor.

Još jedan jesenji januarski dan.Setila se onda koliko dugo nije bilo prave zime u njenom gradu. Ta činjenica je nekako uvek razvlačila njene usne u bledunjavo bolnu grimasu. Iako je uvek išla golih ledja, da li zbog kratkih majica ili plitkih farmerica, volela je zimu. Volela je zimu mnogo više nego to famozno leto u kom je uvek mogla da pokaze svoju savršenu liniju.

Njena preplanula koža isticala je njene zelene oči i ona je leti uvek izgledala kao egzotična plesačica iz toplih južnih krajeva. A zimi, njene oči su bile tugaljive a ten upadljivo bled.Primala je boju snega koji nikako da padne. Da se ne lažemo bilo je snega te godine, ali ne pravog. Sećala se snega iz detinjstva, čisto belog koji se zadržavao u debelim slojevima i po mesec dana. Koliko je samo uživala u njemu. Setila se zatim jedne vožnje taksijem. Putovala je negde, više ni ne pamti kuda. Sneg oko nje bio je crn,žalosno crn. Ona je to povezala sa sobom, jednostavno je u čitavom koordinatnom sistemu sebe doživljavala kao početak. Sve, ali baš sve, što se dešavalo moralo je biti tesno povezano sa njom. Tako je ona povezala da sneg više nije beo kao što ni ona više nije mlada, naivna i nevina. Mrlje iz prošlosti su je obasule. Setila se svih prolivenih kafa, sokova, čokolada i odjednom se osetila prljavo. Baš kao taj sneg pored puta. Imala je specifičan pogled. U njenim očima neprestano se odvijala borba.Večita borba izmedju leda i vatre. Izmedju njene urodjene žustrosti, vreline i potrebe da bude hladna. I nekako je led uvek nadvladavao. Volela je zimu.Nepopravljivi flegmatik, tako su je zvali i najbliži prijatelji. Niko je nikad nije poznavao koliko je ona to želela. Ona, uvek otvorena, bez tajni, bez skrivanja, uvek je svima pružala sve potrebne informacije i nikada nikom nije ostala dužna odgovor.A ipak je i dalje niko nije poznavao. Čak ni toliko da primeti tu vatru koja je buktala u njenim očima. Ali sve svoje vatre ona je gasila na najednostavniji način, razmišlljanjem. I svaki put kada bi i dozvolila da se bar malo povede srcem na scenu bi nastupio mozak. Blokada, potpuna blokada emocija. Smiraj. Ona je bila baš to, smiraj. Toliko života i toliko snage, a tako duboko zakopano.A niko nikada nije ni naslućivao gde da kopa. Najtužnija devojka na svetu.Dete zime, izraslo u ledenu kraljicu.

***

„Hej mnoge vatre sam palio, mnoge vode zamutio, nošen srećom i zlom“. I istina, on je palio mnoge vatre. Ali tudje. U njemu sve je odavno izgorelo, opustošeno, mrtvo. Knjiga bez poruke. Ostavio je iza sebe pregršt vatrenih noći, prelepih žena, slomljenih srca, nedovršenih priča. Bio je već na pola puta, ali staza koju je sebi zacrtao još kao klinac kada mu je prva devojka porušila snove, sada više nije izgledala tako jasna. Bio je sam. Svi njegovi prijatelji, bivše zaklete neženje,prepustili su se čarima porodičnog života. Nisu više bili dvasetegodišnji mladići koji su živeli za trenutak. Stalno im se podsmevao „Vidi vas, oženjeni, ha možeš misliti. Žene su vam se već ugojile i ostarile, opustile se, klinci vam kidaju živce, radite da bi vam oni uzimali. Kome to treba? Vi ne znate da uživate u životu. Prodane duše.“ Postajao je džangrizav, dosadan i neprijatan. I najbliži prijatelji počeli su da ga izbegavaju. Nije želeo da prizna da njemu treba neko da ga voli, klinci koji će mu se penjati na glavu. Nije želeo da prizna da je promašio život.Izlaz je video u alkoholu. Provodio je noći sedeći po barovima i kafanama. Davio je šankere pričama :sa kakvim je sve ženama bio, sa kakvim žarom su on i njegovi prijatelji palili grad. Šankeri su ga sažaljevali. Oni u njemu nisu videli ništa do pijane lude koja živi u prošlosti. Iscedio je i poslednju kap soka života, koja se u njemu borila protiv suše. Starmali pametni dečko koji je celog života osećao glavom i video svet u brojkama,

Imao je zacrtanu budućnost, liniju koju je samo trebalo pratiti. Kada je sve pošlo naopako? Tešio je sebe, da se takav rodio, sa takvom sudbinom. Sudbinom drveta koje polako gleda kako mu otpada jedan po jedan list, kako vene, a ne može ništa protiv toga. Da, njegova sudbina je bila jesen. Konačno ga je potpuno sustigla. Zbrkanih misli ustao je od šanka, i istrčao na ulicu. Kiša je pljuštala. Želeo je da zaplače, ali nije mogao.Pao je na kolena, u blatnjavu baru i prokleo sebe. Želeo je da nestane. A nikad nije ni postojao.

***

Da li ste se ikad prepustili Suncu? Osetili svu njegovu toplotu i zamislil da sija samo zbog vas. Ona nije, ni u svojim najludjim maštarijama, nije to mogla pomisliti. Verovala je da Sunce sija za sve i da nas sve jednako greje. Zato su je ljudi za koje je Sunce posebno jarko sijalo gazili i nipodaštavali. Nije se branila. Staromodno vaspitana, jednostavna devojka,

iz prigradskog naselja. Nije se bojala gradskih zverki. spuštanje na njihov nivo bilo joj je daleko ispod časti.Bila je nalik tom suncu, prijatna, topla i velikodušna.trudila se da svoju pozitivnu energiju prenese na sve oko sebe. često joj je polazili za rukom. Njen prelep osmeh je zaista zračio nečim posebnim, i kada bi ušetala u prostoriju sve bi postajalo vedrije. Nije bila svesna toga, sebe nikada nije smatrala ni lepom ni privlačnom. Nije igrala na tu kartu. A znala je da je za uspeh u životu potrebno imati keca u rukavu. Odlučila je da njen adut bude svestranost. Zaista, već sa osamnaest, bila je najkulturnija devojka sa kojom sam ikad razgovarala. Sve naravno ima svoju cenu, zatrpala je sebe gomilom obaveza. Treninzi, časovi klavira, jezici, angažovanja po kulturno umetničkim društvima. Sve što je činila zarad svog kulturnog uzdizanja bacalo je u senku osnovu sreće-uživanje u svakodnevnim sitnicama. Na njoj je bio jasno vidljiv žig nesrećno zaljubljenih. Ona je svoje ljubavi ljubomorno čuvala i krila od svih.posebno od onih koje je volela. nikada nije dobijala šansu da svoju toplinu podari jednoj osobi. A imala je toliko toga da da. Sve češće je zapadala u krize. sve češće razmišljala da ostavi sve što je postigla. Da se prepusti životu. da bude neko drugi. Ali nije mogla pobeći od sebe – ili možda nije mogla da se pronadje.Rešila je da poseti mesto u kom se rodila ne bi li se vratila svojim korenima. legla je na obalu pored mora i prepustila se Suncu. Zraci su obasuli njeno rumeno lice.Širom je otvorila oči i pogledala u Sunce. Jedan na jedan, pomislila je, konačno.Zapitala se da li će iko ikada otkriti taj žar u njoj. Žar leta, koji je nosila u sebi od rodjenja. Da li će iko shvatiti da je ona Sunašce, zarobljeno tu na zemlji. Izgubljeno u vremenu i prostoru.Mora, neko jednom mora. zažmurila je i maštala o svom princu na belom konju. Na mestu gde je ležala, ostao je otisak sunca utisnut u pesak.Ona i dalje čeka.

***

„Budjenje ranog proleća i blagi bol u grudima, a pesma takva da može da se otpeva“. On je bio pevač. Kombinacija glasa Akija Rahimovskog i Davorina Bogovića. Umeo je da podigne publiku na noge. Masa bi skakala dok je on izvodio neke od najvecih rock’n’roll hitova osamdesetih. Njegova specijalnost ipak bile su balade. Kada bi zapevao Moj bijeli labude ili neku od klasičnih laganica, zaledio bi krv u žilama kako ženske tako i muške publike. kroz njegove pesme prolazile su mnoge žene. Kao uostalom i kroz njegov život. Nijedna se medjutim, nije zadrzavala.Pesme koje je pevao nisu ga ni najmanje doticale. Za nekoga ko ume pesmom da rasplače stotine ljudi u istom mahu, bio je prilično površan. Veoma nagao i živahan odlučio je sa svojih osamnaest da će osvojiti svet. Osvojio je Srbiju. Nije mu bilo dovoljno.želeo je više, bolje. Onda je upoznao nju, žensku koja je po svaku cenu rešila da ga sačuva. Upecala ga je na dete. Oženio se. Živu prirodu kao što je njegova nije moglob da sputa parče papira. Nije znao za vernost, za obaveze. Nije umeo da stane. ženska populacija ga je smatrala prosto neodoljivim. „ Dušo, izvini, ali stvarno ne mogu da se odbranim od njih“- jedna od standardnih rečenica koju bi izvalio kada bi mu žena prebacila za njegova brojna šaranja.Jednog jutra kada je stigao kući, mesto žene i deteta pronašao je prazan stan i pismo. Ostavila ga je. Nije ga pogodilo ali ga je iznenadilo. Zar njega, gospodina savršenog jedna žena može da ostavi? Nebitno, ona je na gubitku.Nastavio je život uobičajenim tokom. Jednog jutra nakon deset godina, probudio se i shvatio je da je sam.Više nije bio ni mlad, ni poželjan a i glas je počeo da ga izdaje. Seo je pored prozora, uzeo gitaru i zasvirao. Po prvi put je osetio svoju pesmu, i bolela ga je. „ Budjenje ranog proleća...“ U proleće korov najbolje raste, pomislio je. Bolest je trebalo saseći u korenu.

***

Kada bi se ove četiri osobe nasle na istom mestu, to mesto bi bilo soba jada. A kada bi se spojile u jednu, možda bismo i dobili jedan pristojan život proveden u sreći. Izgubili smo se u brzini kojom ovaj svet napreduje. Kasnimo za njim, kasnimo na svoje rodjenje, kasnimo na svoju smrt. U medjuvremenu spavamo,uzvamo, gubimo, pobedjujemo,placemo, smejemo se, patimo, volimo, a da li živimo?

Čestitamo!

lolita — Tue, 09 Dec 2008 02:19:10 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.