Ima li knjiga buducnost?

Vic o duvanskom dimu

Ovih dana mnogo se govori o duvanskom dimu. Pade mi na pamet jedan "crnjak" na tu temu. Ide ovako:

Cigo šamara svog sinčića iz sve snage.

- Šta ga, bre toliko biješ? - pita ga komšija.

- Što ga bijem? Mamu li mu njegovu, traži mi hleba, a ja nemam ni za cigara.

Stihovi o braku

Večeras sam naišao na mudre stihove Halila Džubrana, koji govore o braku. Poželeo sam da ih podelim s Vama:

"Neka u vašem zajedništvu bude prostora

i neka nebeski vetar pleše između vas.

Volite jedno drugo, ali ne pravite veze ljubavi.

Neka ona bude pokretno more među

obalama vaših duša.

Napunite pehar jedno drugome, ali ne

pijte iz istog pehara.

Dajte jedno drugome od svoga hleba,

ali ne jedite od istog komada.

Pevajte i plešite zajedno i budite veseli,

ali dozvolite da svako bude sam.

Čak su i strane laute same,

mada trepere istom muzikom.

Poklonite svoja srca, ali ne stavljajte ih

jedno drugom pod stražu.

Jer, samo reka života može da zadovolji vaša srca.

Stojte zajedno, a ipak ne suviše zajedno.

I stubovi hrama stoje odvojeni,

a hrast i čempres ne rastu u senci jedan drugome."

Za i protiv kućnih ljubimaca

Avgusta 95 godine, putujući Italijom, primetio sam po auto-putevima veliki broj pregaženih pasa, mačaka,.. i nekih drugih životinjica, razmazanih po vrelom asfaltu. Pitao sam svoje domaćine, otkuda to?..

Tako to rade Italijani, objasnili su mi. Prvog avgusta cela Italija prestaje sa radom i počinje "feragosta". Međutim, jako je skupo da svoje kućne ljubimce ostave negde u gradu, a pošto im na odmoru oni predstavljaju smetnju, jednostavno ih ponesu sa sobom i izbace ih na otvorenom auto-putu. Ionako, su dotada, najćešće, već izgustirali to kučence; kad se vrate s odmora kupiće novi "primerak kućnog ljubimca" - i tako do avgusta naredne godine. Naravno, ovo nije pravilo, ali dosta je takvih slučajeva...Sećam se, da sam se tada, prvi put zamislio o toj temi.

Neki dan vidim blog gde se može postaviti fotografija svog kućnog ljubimca...I to me podstaknu, da nešto kažem o tome.

Znate ono: dete poželi kucu, brzo je se zasiti, a zatim se roditelji hteli-ne hteli bave kučetom; hrane ga, peru i ujutro bunovni izvode ga iz zgrade, da onećišćuje javne površine. Je li vam poznata ova situacija? To je zato što deca nemaju izgrađen osećaj odgovornosti, a u ovom slučaju, odgovornost bi morala biti definisana pitanjem: "U redu, hoćeš kucu, ali da li si spreman da o njoj brineš potpuno sam, ne prenoseći nikakve obaveze i posledice psećeg boravka u zgradi i stanu, ni na nas roditelje, niti na bilo koga drugog u zgradi"? Naravno, da bi to bio težak uslov za ispunjavanje, a pitanje je, da li bi ga dete i razumelo.

Ali, odrasli bi morali da imaju taj osećaj odgovornosti, kada nabavljaju kućnog ljubimca. Zgrade su ipak staništa ljudi, a ne životinja; (kuće sa dvorištima su nešto drugo). Morali bi da znaju, da kada u zgrade i stanove useljavaju vučjake, doge, pit-bulove i šta sve ne još, da posledice njihove odluke osete svi, jer remete mir, prljaju zgradu i dvorište, ugrožavaju bezbednost dece; a veliko je pitanje, koliko se to sve sviđa kućnim ljubimcima. Sreća po njihove ljubitelje, pa ljubimci ne umeju da govore.

No, ljudi koji drže kućne ljubimce, reći će vam: u pitanju je "ljubav prema životinjama". Ali, ne bih bio toliko siguran u to. Mislim, da je navodna "ljubav prema životinjama" pre posledica brojnih drugih razloga i uzroka. Složena je to socio-psihološka tema i ne bih sada i ovde mnogo širio o tome.

No, i ovde nam može pomoći knjiga. Ima dosta knjiga, koje pišu o ljubavi i različitim vrstama ljubavi (ljubav prema ženi, muškarcu, bratu, sestri, roditeljima, Bogu, životinjama itd). Ne kažem, naravno, da život treba učiti, isključivo, iz knjiga. I sam sam najviše učio po principu "vlastite kože"...

Ali, knjige su, ipak, sublimat znanja svih prethodnih generacija na Planeti i njih, uz neke izuzetke, uglavnom pišu umni ljudi. Iz knjiga se, kao što svi znamo, može mnogo naučiti. Zato preporučujem ljubiteljima držanja životinja po stanovima, da u kompetentnim knjigama pročitaju nešto o "svojoj ljubavi prema životinjama" - možda će u tim knjigama o ljubavi, pronaći i svoju dijagnozu.

Mujo i Suljo u Amsterdamu

Mujo i Suljo u Amsterdamu hodaju ulicom "crvenih fenjera"; ekstra-ribe svih rasa na sve strane; njima dvojici oči da ispadnu... Priđu jednoj radnji; na vratima ogroman čuvar.

- Jarane, šta možemo dobiti za dvaes evra? - pita ga Mujo.

- Za dvadeset evra možete samo da "opalite" jedan drugoga, - otkači ga čuvar.

Njih dvojica odmah odu u mrak i "opale" jedan drugog.

Nakon sat vremena ponovo se vrate do istog čuvara.

- Šta sad opet hoćete vas dvojica? - nabusito upita čuvar.

- Pa, da platimo...

Džoni, Džeki i Mali Mujo

Danas sam se slatko nasmejao jednom vicu:

Dva psića Džoni i Džeki i Mali Mujo lete vasionom na svemirskom zadatku.

Kontrolni centar na Zemlji poziva prvog psića:

- Ovde Zemlja. Džoni, javi se!

- Av, av, - javi se Džoni.

- Koordinate 11-22-33...Zauzmi kurs 1-2-3. Jesi li razumeo? Potvrdi prijem!

- Av, av, - potvrdi Džoni.

Zemlja poziva drugog psića.

- Ovde Zemlja. Džeki, javi se!

- Av, av, - javi se Džeki.

- U 00 časova zameni Džonija i izmeni koordinate na 44-55-66 i zauzmi kurs 4-5-6. Jesi li razumeo? Potvrdi prijem.

- Av, av, - potvrdi Džeki.

Na kraju, Zemlja poziva i Malog Muju.

- Mali Mujo, ovde Zemlja. Potvrdi prijem!

- Ovde Mali Mujo. Prijem...

- Nahrani kerove i ne diraj ništa!

Kako srednjoškolci na internetu prepričavaju lektiru

Romeo i Julija "Romeo i Julija su žabari iz Verone i oni se smuvaju. Međutim, matorci su im veoma zeznuti i uopšte se ne gotive, jer rade isti biznis, ali su u različitim ekipama (kao Verona i Kjevo). Strah ih je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu, pa se viđaju tajno. I tako na 50 strana oni se kao nešto kriju i jedno drugom pričaju kako se vole. Na kraju, jednom prilikom upadnu u loš trip i roknu se". Zasad nemam komentar... (Objavljeno u Blicu 12. 01. 2009.)

Pripovetka "Mali Ratko"

Pripovetku "Mali Ratko", zasnovanu na strašnom, ali, nažalost, istinitom događaju, stvarno sam postavio na Blog 11. 01. 09. u 21h.

Međutim, pošto sam tekst na Blog počeo unositi nekoliko dana ranije, pripovetka "nosi" taj raniji datum i verovatno se zbog toga nije pojavila na naslovnoj strani najnovijih tekstova onda kad je stvarno postavljena.

Ovo malo objašnjenje sam dodao, jer me jako interesuje svaki komentar vezan za ovu priču.

Unapred se zahvaljujem svim blogerima, koji će priču pročitati i eventualno je prokomentarisati.

draganjokic

Mali Ratko

Umesto predgovora...

Pre desetak dana, u članku "Obradujmo nekad i sebe" napisao sam da mi je pre skoro sedamnaest godina, u ratnom požaru, između ostalog izgoreo i moj, skoro dovršeni roman prvenac... Dugo posle toga mislio sam: "Pisanje - nikad niše"...

A onda odjednom, nakon toliko godina, učini mi se, da bih ponovo mogao pisati; čak sam počeo i razmišljati, na koji način, da za takvo što nađem vremena.

I nekako, kao da se sve udesi samo od sebe. Kako je proteklih dana bilo više slobodnog vremena, nego inače, iznenada, verujte mi, dođe mi samo od sebe...I ja uzeh papir i olovku (onako, "po starinski" - ništa lap-top); i počeh pisati pripovetku. I malo, po malo, za četiri-pet dana, pripovetka bi dovršena.

E, sad - ja još ne znam sve običaje i pravila blogovanja, ali nakon kraćeg premišljanja, odlučih, da priču, jednostavno, objavim na blogu, pa ko ima volje za čitanje, neka je čita. Da je sad nisam napisao, ko zna, kada bih se ponovo nakanio da je napišem. I dočekajte me slobodno "na nož". Neću se ljutiti - naprotiv, svaki komentar ću blagonaklono prihvatiti, sa stavom, da mi je upućen u najboljoj nameri. I najmanja sugestija će mi pomoći, da spoznam, da li je u meni ostalo imalo spisateljskog dara i da li mi se i nadalje vredi zamajavati idejom o ozbiljnom pisanju u budućnosti.

Priča će vam se, možda, učiniti teškom. Ali, nažalost, njen siže je istinit. Ako nekog bude interesovalo, sledeći put mogu navesti, kada i gde se taj strašni zločin, opisan u priči, zapravo dogodio. Neke detalje sam izmenjao, ima tu, naravno, malo i fikcije, ali, sve u svemu, nisam mnogo dodavao... Uh, baš sam se raspričao i raspisao...

A sada, evo priče...

Mali Ratko

Sparne, subotnje večeri, avgusta dve hiljade i sedme godine, jedan mršavi dečak-trinaestogodišnjak je ubrzanim i pomalo uplašenim korakom žurio pored starih, oronulih zgrada na obodu grada. Dugačkim, tankim nogama koračao je, nekakao, na prstima, kao da se šunja. Siva, iznošena i pregolema majica lepršala je na njemu, kao na čiviluku, a preširoke farmerice visile su na koščatom telu tako, kao da će svakog časa spasti sa kukova, kojih, kao da nije imao. Čitav njegov stav bio je nekako oprezan i podozriv, kao da se od nekog krije; ili nekog ne želi, da sretne.

Dečak je, kad god bi, u ovo doba dana, prilazio ili izlazio iz zgrade u kojoj je stanovao, osećao snažno poniženje i srdžbu. Svakog predvečerja, pogotovo kad je suvo i toplo vreme, kao danas (a danas je baš bilo sparno), ispred četvorospratog paviljona, sovjetskog tipa, u kome je stanovao, na razvaljenim klupama, u zakorovljenom travnjaku, između dveju zgrada, baš naspram njegovog ulaza, redovno je gluvarila grupa od pet-šest dečaka, sve starijih od njega, ali sve normalnih dečaka, sa oba roditelja, a ne kao on, sa ludom majkom, majčinim momkom i sestrom-kurvom. Nije mogao proći pored tih dečaka, a da ga, barem, ne zadirkuju i podsmevaju mu se; a znao je, ponekad, od njih dobiti i klempu ili čvrgu; dvaput su ga, čak, vukli za kosu i šamarali. On se, čak, nije ni sećao, kada je to počelo, niti, da im je nekada dao povoda, da ga mrze; jednostavno, oduvek je bilo tako, oduvek su ga mrzeli, jer oni su bili oni, a on je bio on. I mada je dečak to doživljavao, kao neko prirodno stanje stvari, ipak mu je bilo teško.

I danas su njegovi mučitelji bili tu. Oko betonske klupe, sa samo dve, preostale, drvene grede na celoj betonskoj konstrukciji, pravilo je buku društvo od šest dečaka od po četrnaest-petnaest godina. Svi su pili pivo, pušili i pravili se važni, galameći što su mogli dubljim glasovima.

- A, evo ga Ratko! - uzviknu visoki, petnaestogodišnjak, koji je sedeo visoko, na naslonu klupe, videvši njihovu staru žrtvu, kako prilazi zgradi. - Vazduh ti je skoro čist, Rale. Seka ti je malopre otperjala u džipu. Neki drugi je došao po nju... nema više onog matorca sa BMW-om. On joj je bio deda, a ovaj sa džipom - maksimalno, da joj može biti ćale, - zacereka se deran glasno, uživajući u svojoj dosetki. I ostali dečaci počeše se grohotom smejati.

Ratku zasuziše oči, ali samo stisnu usnama. Nije voleo ni da čuje reč "otac". Odmah bi pomislio na svog pokojnog oca i od toga bi mu redovno brada zadrhtala. Pominjanje oca nekad bi mu tako uzburkalo dušu, da je u tim trenucima mogao nekog ubiti. Proletos je jednom dečaku iz razreda, koji je za njegovog tatu rekao, da je ubijao ljude, zamalo izbio oko, kada ga je, u kabinetu matematike, lupio velikim, drvenim trouglom. Istina - on se svog oca gotovo nije ni sećao. Imao je samo pet godina, kada je neki vojnik došao na njihova vrata, nešto rekao majci, nakon čega je ona odmah zakukala "kuku meni jadnoj", a odmah za majkom strašno se rasplakala i sestra Milica. Tek kasnije, majka mu je rekla, da mu je otac, kao budala, uludo poginuo u ratu. Ali, bez obzira šta je majka govorila, on je svog oca ipak voleo, jer se, mada neodređeno, sećao, kako je i otac voleo njega. Sećao se, kako mu je tata jednom pokazivao pištolj. I Ratko je, najviše, zahvaljujući ocu, sada bio strastveni obožavalac i poznavalac oružja, pogotovo pištolja.

- Ej, Ratko, momče! - doviknu mu drugi dečak, donekle prijateljskog izgleda. - Nemoj da si na kraj srca. Popij s nama pivo, dok ti keva i onaj njen debeli ne izađu, pa da uđeš u praznu gajbu kao čovek, da te niko ne zajebava... Sad će oni.

"Dobro je", pomisli Ratko. "Dobre su volje; neće me vući za kosu i šamarati". Još nije bilo vreme, da im se suprotstavi. Bilo ih je mnogo. Ali, dočekaće on svoj dan...

- Popio bih s vama,..ali moram gore,.. žurim, izvinite, - promrmlja on blagonaklono, odgurnu škripava, haustorska vrata i šmugnu u polumračni ulaz zgrade.

Sada mu je bilo najvažnije, da brzo stigne kući. Za koji minut će na njegovom omiljenom krimi-kanalu početi film o usamljenom osvetniku, koji se sveti svima, koji su ga kinjili, dok je bio slabo i odbačeno dete. Ratko je obožavao, da gleda taj serijal. Usamljeni osvetnik je sve odreda kažnjavao, svima se napijao krvi. I on će jednog dana, kad ojača, tako isto uraditi svakome, ko mu je ikada stao na žulj, razmišljao je. Osvetnik-samotnjak je bio Ratkov idol, a san, kako će on jednoga dana moćnim oružjem rokati sve koje poželi, bila je njegova fikcija.

U ulazu je bilo mračno... Ali, on ne potraži prekidač za stubišno svetlo. Imao je naviku, pogotovo u poslednje vreme, da izbegava svetlost. Poput njegovog televizijskog junaka, nečujno bi se kretao kroz mrak, grabeći samo na prstima uz prljavo stepenište. Sve te vežbe bešumnog kretanja će mu jednog dana dobro doći, znao je on. Stepenište je smrdelo na kiseli kupus.

"Uh, kako vas sve mrzim", pomisli na komšije; na sve te bezvredne matorce po malim, buđavim stanovima, iza zaključanih vrata, pored kojih je prolazio.

Pope se na četvrti sprat. Pre nego što je i dohvatio razlabavljenu kvaku na vratima, namršti se. Kroz vrata je čuo majčin glas. Glas je bio kreštav i siktav.

Pritisnuo je kvaku, što je mekše mogao... Ali, majka ga je čula.

- Gde si ti skitnice, celi dan? - zakrešta njen glas iz kuhinje. I čim je prešao prag na vratima, ona se pojavi kroz vrata kuhinje i stade nasred hodnika, ispred Ratka.

Njegova majka, žena u ranim četrdesetim, nekada je, očigledno, bila vrlo zgodna; međutim, vreme i njena opsesivna težnja, da još izgleda kao šiparica, činili se, da njeni, nekada izraženi, ženski atributi, sada deluju groteskno. Zbog strašne zapare, bila je samo u dugačkoj, skoro prozirnoj, majici bez rukava, koja joj je jedva prelazila preko gaćica. Skupljenih usta, namrštena pogleda i sa stisnutim pesnicama na kukovima, stala je pred Ratka, kao da želi, da se obračuna s njim.

- Zajebavaš se celi dan kojekuda, dok ja rintam za vas oboje,.. za tebe i onu nezahvalnu kurvicu! Na koga li je samo ta balavica? - poče da viče i imitira Ratkovu osamnaestogodišnju sestru. Rukama je zadizala grudi i počela ljuljati kukovima i vrckati telom, oponašajući svoju kćerku, kako se sprema za izlazak. Očigledno se, po običaju, teško posvađala sa svojom suparnicom i sad je morala sav otrov, koji je prosto kuljao iz nje, istresti na Ratka.

Ratko htede, da šmugne u kupatilo, odmah levo od ulaznih vrata, ali iznutra začu šuštanje vode. "Srećko je unutra", pomisli na majčinog momka i namršti se.

- Zauzeto je, zar ne vidiš? Čovek se kupa! - viknu ona, videvši sinovljevu nameru, da uđe u kupatilo. - Sad bi da opereš ruke i da ručaš, je li ? Peri ruke u kuhinji i žderi tamo šta ima! Sve biste na gotovo, stoko nezahvalna... I ona mala bezobraznica!... - nastavi ona olajavati kćerku. - Lako je njoj da mazne lovatora kad se po čitav dan cifra, dok ja po dvanes' sati u komadu rintam u kafani. I koga je maznula?.. Matorca starijeg od oca; da ja imam više vremena za sebe, pokazala bih joj, ko je bolja riba i koja od nas dve može uhvatiti boljeg frajera, - iskaza ona ono što joj je ležalo na srcu.

Ratko ju je gledao namrštenih obrva i stisnutih usana. Na pominjanje reči "otac", donja vilica mu poče nekontrolisano drhtati. Ali ništa ne reče.

- Što si se zabuljio u mene? - upita ga ona. - Šta, majka ti se gadi, a?

- Tiše vas dvoje, pobogu! - grmnu dubok muški glas iz kupatila. - Digli ste zgradu na sebe.

- Da, gadiš mi se, - procedi Ratko i htede proći pored nje u dnevnu sobu. U sobi je bio televizor, a film samo što nije počeo.

- Gadim ti se!.. A, gadim ti se, prokletniče! A sve sam za vas žrtvovala, - život svoj sam upropastila! - poče ona da viče, nekontrolisano zamlataravši rukama, kao da će da ga udari.

Ratko podiže ruke, da se zaštiti. Vrata kupatila se otvoriše i uzani hodnik ispuni krupan, maljav muškarac. Bio je sav crven i uparen; iz njega se pušilo, kao da je izašao iz saune.

Od naglo otvorenih vrata kupatila i Srećkove krupne pojave, žena izgubi ravnotežu. Ona ispusti Ratkove ruke.

- Prekinite, pobogu! - zagrmi muškarac. Ratka zapahnu smrad prljave vode i zapare iz kupatila. Pogleda s izrazom gađenja na majčinog momka.

U stvari, njen momak Srećko, Ratku i nije bio toliko mrzak. Znao je Srećko i da se našali s njim, davao mu je u ruke ponekad i svoj pištolj, što je Ratko naročito cenio. Ali, Ratko je mrzeo, kada se Srećko po njihovom stanu bezobrazno šećka samo u gaćama i ponosno istura svoju naduvanu stomačinu i kada se pred njim i sestrom češe po jajima i dlakavim ručerdama pljeska majku po dupetu. To je u Ratku pokretalo strašan bes, koji je sve teže susprezao - ne zato, što je on majku voleo, nego, naprosto, što mu se to strašno gadilo. Tako je bilo i sada.

- Šta je, Rale? - upita Srećko. - Opet praviš pizdarije. - Trudio se da zvuči dobronamerno. Ali, to je dečaka još više nerviralo. Srećko malo odgurnu ženu, da bi se rukovao s Ratkom.

Ratko pogleda u njegovo crveno lice i maljavi, mokri trbuh; pogleda u čovekove gaće, kroz koje se sve ocrtavalo. Dođe mu neprijatno od Srećkove golotinje. On se samo progura između njih dvoje i ne pruživši Srećku ruku, uđe u dnevnu sobu.

Ode u najudaljeniji deo sobe i baci se na trosed. Podiže stopala na ležaj, obgrli ih rukama, zauzevši položaj embriona (to mu je bio omiljeni položaj) i dohvati daljinski prekidač za televizor. Njegov film je taman počinjao..

"Ješću kasnije, kad oni izađu iz stana", mislio je.

- Brzo ću završiti u kupatilu, Rale! - doviknu pomirljivo Srećko iz hodnika. - Samo da se još na brzinu obrijem, - reče i zalupi vrata kupatila za sobom.

Međutim, majka nije mogla prestati. Ona prosto nije mogla da podnese, da njen balavac ne pruži ruku njenom čoveku; da nezahvalni klinac tako otvoreno prezire njih dvoje odraslih ljudi - to ju je raspamećivalo. Uz to, mislila je, da će je Ratko moliti za jelo, ali kako on to nije učinio, čaša joj se prelila.

- Pa, šta je sad? - uzviknu ona iz hodnika. - Što sad ne jedeš? Ona uđe za njim u dnevnu sobu, zatvori za sobom vrata, da Srećko ponovo ne čuje njihovu svađu. - Kome sam ja spremala sve to jelo? Nisi gladan ili ti više moja kuhinja ne valja, a?.. I spuštaj te prljave nožurde sa troseda na pod! - Stisnutim pesnicama mlatarala je u njegovom pravcu, iz očiju su joj sevale munje i sve je brže govorila. - Idi u kuhinju! - i jedi, kad ti kažem, - ponavljala je ona ljutito. Sad joj je najednom jako smetalo, što on provodi svoju volju; što se, kako je ona mislila, inatio.

- Ješću kad vi izađete, zašto praviš problem? Pusti me, molim te, - reče Ratko molećivo. Nije skidao oči sa ekrana; gledao mu se film.

Ali ona nije prestajala.

E, nećeš ti sa mnom terati inat! - uzviknu ona, protrča stolu, zgrabi daljinski prekidač i ugasi televizor. - Ima da me slušaš. Jesi li čuo? - vikala je. - Ima da me slušaš, makar crkao.

- Daj mi daljinski, ženo, - reče Ratko prigušeno i pridignu se sa troseda. - Daj kad ti kažem! - uzviknu on pretećim glasom.

Zatim kao mačka skoči sa troseda, u dva koraka se nađe do majke, zgrabi je obema rukama za ruku u kojoj je držala daljinski prekidač i istrže ga.

Upali opet televizor i pokuša, da na nju ne obraća pažnju. Napregnu se, da uhvati radnju filma.

- A tako!.. - na majku si ruku digao, - zacvili ona preneraženo. - Sram te bilo. Isti si kao otac; i on je takav bio...

- Nemoj spominjati tatu, - zamoli on gotovo plačnim glasom.

- A što da ga ne spominjem? - povika ona. - Unesrećio me je... Malo mu je bio rat u Bosni, pa i na Kosovo otišao, da brani srpstvo. Jebalo ga srpstvo... Dođe mu srpstvo glave; sad svi peru ruke od njega i njemu sličnih. A ostavi mene-mučenicu, da se borim sa vama, dvoma. Mogli smo lepo živeti, ali on htede na Kosovo i eto mi ga sad, - poče ona žaliti sebe. Iskrivi usta u ružnu grimasu, zarida i krupne suze krenuše joj niz obraze.

Ratko je gadljivo pogleda. Mrzeo je plač i suze; a kad još neko u plaču onako ružno iskrivi usta, mogao bi ga ubiti od gađenja.

- Eto, imaš Srećka pa živi s njim, - reče on hladno, izbegavajaući i da gleda u nju.

- Jeste, kad mi vi ne bi smetali da živim. A šta to Srećku fali? - promeni ona ton. - Mogu ja imati i boljeg, ali šta i njemu fali. Radi-muči se, petlja, švercuje, ali pošteno švercuje... Vara državu-to jeste-ali ko jebe državu, bitno je da ne vara ljude... Dobro, neke možda i vara, - malo se ispravi - ali ne vara sve i ne vara mnogo. Zna on koliko koga sme da vara. Nije kao tvoj otac, - ne mogaše se ona suzdržati...

- Mama, ne spominji tatu, lepo ti kažem! - viknu Ratko, skoro je preklinjući... Bilo je nečeg opasnog u njegovom tonu, ali ona to nije primetila.

- A što da ga ne spominjem, - nastavi ona još razdraženije. - Budala! - nije se mogla zaustaviti. - Mogao se u Bosni za četiri godine rata obogatiti, da je bio pametan; da živimo k'o bogovi. Pametni ljudi su u ratu napravili silne pare, zgrnuli bogatstva, a šta on-idealista; na kraju on ode na onaj svet i sebe reši problema, a meni ostavi breme; ostavi mi vas dvoje da se mučim s vama,.. sama, jadnica...

- Pa, nisi sama. Ako nas i ne računaš, kažem ti, imaš Srećka. Srećko i Sretenka-baš vam se i uklapa, - reče on, izgovorivši podrugljivo njihova imena.

- Ma, što se ti zajebavaš sa mnom! - viknu ona, promenivši naglo raspoloženje iz samosažaljenja u pakosnu srdžbu. - Još sam ja tebi gazda i ima da me slušaš! - Ona krenu na njega i htede opet da zgrabi daljinski, da ugasi televizor.

Ali, Ratko je sada bio spreman; kao da je samo to čekao. Levom rukom poklopi daljinski na sto, a desnom rukom odgurnu majku snagom, koja ju je iznenadila.

Što od njegove siline, što od iznenađenja, ona se zanese i pade na levo koleno, dočekavši se obema rukama od pod. Njemu je u trenutku dođe žao. Pomisli da je podigne.

Ali, samo što je to pomislio, majka ga iznenadi. Ona gotovo histerično zaciča i baci na njega slušalicu telefona, koju je u padu oborila i koja joj se našla pri desnoj ruci.

Vrh slušalice tresnu Ratka u jagodicu, ispod levog oka. Rezak bol prostruja mu kroz glavu. Levo oko mu zasuzi i vid mu se zamagli.

Ali, kad ga slušalica pogodi (čudno - baš u tom trenu iznenađenja i bola) Ratko desnim okom nešto opazi i donese odluku...

Opazi na drugom kraju troseda Srećkov sako (začudi se sebi, kako ga ranije nije primetio) a ispod sakoa virila je Srećkova torbica.

"Uradiću to... I tako sam isplanirao drugačiji život od ovog", prođe mu kroz glavu. "Svakako ću morati proći zatvor i čeličenje... Pa, neka bude što pre"... Pred očima mu prođe buduća slika samog sebe u zatvoru; video je sebe snažnog i mišićavog, kako vredno trenira poput svojih junaka u "zatvorskim" filmovima i sprema se za svoju osvetničku misiju na slobodi; video je sebe otuđenog od svih, dok ga svi ostali osuđenici zaobilaze ili mu se dodvoravaju, plašeći ga se kao smrti.

On zgrabi Srećkovu torbicu, izvuče pištolj, otkoči ga i uperi u majku.

Ona se stenjući pridizala i kao da joj je bilo dosta svađe. Ugledavši sina s pištoljem uperenim u nju, ona razrogači oči, otvori usta i zamuca...

- Ratko, sine, šta ti je? Šta to radiš?

- Kasno je sad za to "sine", reče on s pola glasa. - Radim ono što moram, ono što sam davno zacrtao.

Kasnije, kad je već bio stariji, naslušao se dosta priča o tome, kako su ljudi u trenucima zločina u rastrojstvu i kako ne znaju šta čine. Naprotiv, on se uvek sećao, da je u tim trenucima, bio posve pribran, da je govorio promišljeno i da mu je svaki pokret bio odmeren i precizan.

- Srećko! Hoće da me ubije! - povika žena odjednom.

Ratko povuče oroz. Prasak odjeknu prostorijom. Nesrećna žena se trznu, zanese se unazad i sruši se u ugao sobe. Pala je u nepravilan sedeći položaj i ostade tako s jezivim izrazom lica; nije plakala, nije davala glasa, samo je sa strašnom grimasom na licu zurila u sina.

Barutni dim ujede Ratka za oči, pogotovo za levo oko, koje mu je jako suzilo od udarca telefonske slušalice. On opali još jednom, pa još jednom... Posle svakog pucnja majčino telo bi se snažno trznulo; a posle svakog trzaja, kao da se neka nevidljiva veza između njih dvoje konačno kidala.

"Ti me majduže zajebavaš", mislio je . "I pravo je, da ti i budeš prva u mom nizu,.. da s tobom počne moja misija"...

Začu buku u hodniku.

""Srećko", pomisli i napravi dva koraka unazad, odmakavši se od vrata dnevne sobe u suprotni ugao. Samo što to učini, vrata dnevne sobe se s treskom otvoriše. Otvor vrata ispuni krupna Srećkova pojava. Čovek se ukoči na pragu, da razabere prizor ispred sebe.

Kroz plavičasti, barutni dim, koji je ispunio prostoriju, Ratko ga je iz suprotnog ugla sobe, gotovo bez daha, fiksirao pogledom.

Srećko pogleda naniže, ugleda krvavo Sretenkino telo, pogleda u Ratka - i sve shvati.

- Sunce ti jebem. Šta uradi? - reče zapanjeno. - Ubi majku, nesrećo...

- Srećko izlazi! Izađi odavde, kako si i ušao,.. molim te.

Ratko se trudio, da ne gleda u njegov goli, nabrekli trbuh i zategnute gaće, ali je ipak pomno pratio svaki Srećkov pokret. Mada mu je srce snažno lupalo, bio je potpuno pribran; bio je zadovoljan sobom, kako se drži u trenucima, koji će mu promeniti život.

- Nemoj, Ratko... Šta "da izađem"? - govorio je čovek nepovezano. - Šta uradi, dete?

I krenu prema Ratku.

Ratko zadrža dah i opali. Čovek ostade u pola koraka, kao da ga je pljusnula ledena voda. Ratko opazi, gde ga je pogodio. Na Srećkovom trbuhu, levo od pupka, pojavi se crveni kružić, kao da mu je neko na koži ugasio cigaretu. Iz crvenog kružića na čovekovom stomaku poteče tanki mlaz krvi; Srećko se obema rukama uhvati za stomak, kao da hoće da začepi rupu, koja ga je strahovito pekla. I povi se napred... Bio je na tri koraka od Ratka...

Ratko zaključi, da čovek ide na njega.

"E, kad baš hoćeš,.. neka ti bude", pomisli, pa podiže cev pištolja, pridrža levom rukom desnicu, da bude mirnija, pa ponovo povuče oroz. Pištolj još jedanput grmnu. Metak pogodi čoveka u grudi i odbaci ga unazad. U padu, Srećko se uhvati za vrata, ali mu ona iskliznuše iz leve ruke, udari glavom u dovratnik i stropošta se naniže, tako, da mu telo nestade u hodniku, dok mu noge ostadoše u sobi. Noge čoveka su refleksno poskakivale na podu.

Ratko priđe čoveku koji je ležao. Odozdo, Srećko je zurio u njega staklastim pogledom, dok je krvavom rukom grebao po podu, pokušavajući da ustane.

"Neka budu tri metka po glavi", pomisli Ratko i još jednom opali Srećku u grudi. Čoveku se pojavi i treća crvena flekica ispod leve sise. Telo na podu izduva kao balon i umiri se...

Ratko ispusti pištolj. Pištolj lupnu od pod. Ruke su mu drhtale, brada, takođe, ali u glavi, u glavi je bio pribran...

U stubištu se počeše otvarati vrata. Začuše se glasovi, koraci i trka po stepeništu. Neke žene su vikale.

"Sad će se ovde sjatiti svet", mislio je. "Ali neka, ovako mi je svakako bilo suđeno. i bolje je, da na svoj put krenem što pre".

On uzdahnu, kao da mu težak kamen pade sa srca i sede na trosed. Na televizoru je njegov junak-osvetnik bio u punom zamahu; upravo je neki jadnik molio njegovog filmskog idola za milost. Ali, Ratko okrete glavu od televizora; nije mu više bilo do filma. Sad je on u stvarnom životu prešao liniju.

Mirno je sedeo i čekao. Mada je naizgled delovao umorno i otupelo, u glavi mu je bilo živo; slike njegove budućnosti, koju je on vremenom isprojektovao u svojoj uobrazilji, prolazile su mu kroz glavu. Onda ga obuze neka drhtavica. Grozničavo uzbuđenje, pomešano sa strahom od posledica svog zločina, snažno je obuzelo njegovu mladu, zastranjenu dušu.

"Ništa... Sve ide kako mi je suđeno", ponavljao je u sebi, umirujući se. "Samo da prođe prva frka. A kasnije,.. kasnije ću barem uvek znati na čemu sam i znaću kome i gde pripadam"...

Lepota će spasiti svet

"...Ima nade za ovaj svet" - reče Stepskivuk. Ja bih dodao: "Ako svet išta spase, spašće ga lepota"...

Jutros sam na RTS-u, na prvom kanalu, u jutarnjem programu, delimično čuo i video reportažu o dečaku, srednjoškolcu, iz Nove Varoši, koji je dosad izdao tri knjige pesama; kažem "delimično čuo i video", jer nisam video početak reportaže i nisam čuo ni njegovo ime, niti naziv škole koju pohađa...

Elem, dečko je sa svojih šesnaest-sedamnaest godina već napisao tri knjige i još k tome preduzeo dodatnu akciju. I to kakvu akciju! Organizovao je književno veče, kakvo odavno taj gradić nije video (među gostima sam video Ljubivoja Ršumovića i još neka poznata lica). Takođe je organizovao izvanrednu izložbu slika, kakvu, verovatno, lokalni, kulturni delatnici nisu ni pomišljali, da mogu napraviti...

I sve je dečko organizovao sa osnovnim povodom, da pomogne svojoj bolesnoj majci. I uspeo je!..

Stvar je dospela čak i do Kanade. Naša dijaspora već je uputila 35.000 evra za lečenje njegove majke i ostalih ljudi u Srbiji, obolelim od te bolesti (nisam čuo o kojoj bolesti je reč); i kažu, poslaće još. Pružiće, takođe, i druge vrste pomoći. Sve je, na kraju, dobilo publicitet u medijima i time su neki oboleli ljudi dobili novu nadu...

To je to. Kad bi svako, prema svojim mogućnostima, uradio nešto lepo - gde bi nam bio kraj...

Nisam još stigao potražiti po internetu identitet dečaka-pesnika. Ako neko zna nešto o njemu, molim ga da to objavi - da kupim tri knjige pesama...

Obradujmo nekad i sebe!

Danas sam baš obradovao sebe. Na sajmu knjiga, u Domu sindikata u Beogradu kupio sam sabrana dela Nikolaja Gogolja - moj prvi, kupljeni komplet nakon sedamnaest godina. Davno sam ga pročitao, ali sada ponovo posedujem sve što je on napisao.

Nekada u Sarajevu imao sam bogatu biblioteku sa mnogo sabranih dela svetskih pisaca, uglavnom romansijera - klasika. Uživao sam u tome, da sam uvek u njihovom društvu, i da ih svakog slobodnog trenutka iščitavam do mile volje. Među njima je nastao, a zatim iz dana u dan, iz meseca u mesec, rastao moj roman-prvenac...

Onda nas je 92 godina "tresnula o hridine" i sve je nestalo pod bombama i u plamenu... U godinama koje su usledile, u godinama krpljenja novog života s novim ljudima i naravno onim starim, koji su preživeli, čitao sam kako-kad i štošta; a tako isto sam i kupovao - povremeno i zbrda-zdola.

Razmišljam: "Da nisu ovo neki znakovi"?.. Prvo sam, po preporuci, otvorio blog, danas sam dobio i ostvario želju - kupio sam "Gogolja" - ko zna, možda ću ponovo početi i da pišem... Sad sam, doduše, prezauzet, ali, ko zna, danas-sutra... Zasada ću, verovatno, u nekim narednim člancima napisati nešto o Gogolju i o ruskim klasicima - nemojte mi zbog toga zameriti.

Svim dobrim ljudima sa Bloga želim sve najbolje u Novoj godini.