Desna Misao

КАП КРВИ

desnamisao — Fri, 30 Mar 2012 01:22:53 +0200

Пише: Татјана Ивковић

„Господине Пашићу, која је по Вама разлика између Краљевине Србије и нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ?“, питао је 1921.године Бранислав Нушић, Николу Пашића.
„У Србији смо хтели да сви ујединимо ово, сто, овај, сад сви хоће да разбију.“
„ И шта ће бити ? „
„Разбијање ће бити тешко колико и стварање“, рекао је Пашић и додао: „И трајаће... Па ћемо, ваљда, у томе и доћи памети.“
Стварању беше основа српска крв, српске кости и српски лешеви (бачени у Јонско море, сахрањени на острву Видо или они који су остали на планинама Албаније, преко којих се повлачила српска војска); јер је сваки леш, свака кап проливене крви била основ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Рекло би се да је разбијање те државе било далеко једноставније од њеног стварања. Међутим, Срби не дођоше до памети.
Јасеновац, преко 700.000 страдалих Срба од стране хрватске руке (кажем хрватске, јер кољачи и мучитељи нису биле само Усташе, него и обични грађани, земљорадници, па чак и свештеници), преко 50.000 српске деце млађе од 14 година, страдале у усташким логорима, нису помогли Србима у отрежњењу.
Готово целу другу половину XX века, у Србима је убијан национални идентитет и свест о национланој припадности. Са друге стране, Хрвати добише амнестију за почињена зверства, те у таквом односу снага дочекасмо грађански рат деведестих година. Од ујединитеља и ослободилаца са почетка XX , српски народ крајем истог, бива проглашен највећим губитником, злочиначким и геноцидним. А као награду за жртве које је поднео у два светска рата, добио је бомбардовање, чију тринаестогодишњицу обележисмо јуче.
Да ли ће сво ово страдање српског народа бити узалуд и да ли је истинита Ћосићева изјава да сва велика страдања остају без правог поштовања ?
Данас, када је угрожена територија, породица, православље, култура итд, немамо више право на грешке. За велика дела, неопходна је велика воља. Или ћемо да застанемо и да се дубоко замислимо куда корачамо или ћемо нестати. Избор је пред нама.
Уколико одлучимо да постојимо морамо применити Пашићеву логику: „Са пријатељима како можемо, са непријатељима како морамо.“

Да ли постоји Југ цетралне Србије?

desnamisao — Wed, 11 May 2011 13:46:33 +0200

Пише: Соња Николић

Не могу а да се опет не осврнем на свој југ.Бићу још једна у низу људи који причају о овом проблему одавно а чији се гласови не чују. Не могу зато што је изрека „што јужније то тужније“ заиста постала тачна .Наиме, цела наша земља је суочена са великим економским проблемима. Суочени смо са незапосленошћу која износи 20% и због које се налазимо међу пет најгорих европских држава. Рекордер смо и по стопи инфлације, и деприсијацији националне валуте у односу на евро.

Потребно је опоравити нашу посрнулу економију и решити обичне проблеме које свакодневно тиште грађане наше земље . Од града до града је ситуација различита, и сви имају проблеме различите тежине. Али ја морам да се осврнем на мој град ,на моје Лебане. У последње време доспели смо у центар интересовања медија због лоше економске ситуације која је снашла општину.

Причају људи о томе а нико да дође и казе : ЕВО КАКО МОЖЕ ДА СЕ ПОМОГНЕ. Сви само причају а од прича нема ништа. Проблема све више а пара све мање, шта треба југ да уради да би власт обратила пажњу на нас? Да ли треба да узмемо стиропор па и ми седнемо испред владе?Да ли треба и југ да штрајкује да би нас власт приметила? Тешко,да би ишта успело. Уосталом,то не успева као што смо имали прилике да видимо.

Садашња власт заборавља да је и она девеседесетих година била у опозицији и да се борила за ту власт ЗАЈЕДНО са онима које критикује и на које спроводи хајку. Да се не понављам,сви путеви и све финансије иду у Београд. А југ?

Општина Лебане спада у најнеразвијеније општине. Угашени су некадашњи гиганти : текстилна индустрија “15 мај експортекст“, ”трикотажа”, “козара”, метална индустрија “1 мај”, графичко предузеће “Полет” итд….. Просек плате међу најнижима у Србији, али многи ни то не примају. Небрига Београда за југ Србије може бити погубна за југ. Срушене су наде да ће се приватизацијом нешто поправити.У општини Лебане не ради ниједно друштвено предузеће (слично стање је и у другим општинама у Јабланичком округу) па су просечне зараде минималне. Сви траже посао и свакоме треба помоћи, али одакле почети ако власт не обраћа пажњу на нас?

Према статистици националне службе за запошљавање 5200 (стално се помињу различите цифре јер број очигледно варира стално) људи је без посла. Према попису општина има 24500 становника, половина старих. Што би значило да Лебане има рекордну незапосленост у Србији од 50%. Шта ми треба да урадимо да би власт обратила пажњу на нас? У последњих неколико година из Лебана се иселило неколико хиљада људи,који се у завичај враћају тек кад се домогну пензије. Стање је жалосно.Свако тражи за себе и породицу боље услове за живот, а примамљива чињеница да су у Београду плате веће два пута а запосленост три, наводи људе у најмању руку на одлазак у Београд. Статистика казе да су плате у нашој општини у 2010 години биле у просеку 25061 динара. Да ли је тај просек урађен на основу примања примања државних и општинских служби?

Све је више корисника материјалне помоћи, људи живе од дечијих додатака и материјалног зато што нема ниједне могућности за запослење.Ниједно друштвено предузеће нема производњу а самим тим нема ни нових запослених. Друштвена предузећа која су приватизована не раде, друга су отишла у стечај а нека су затворена. Све је више младих, школованих људи који одлазе у потрази за бољим животом и запослењем, зато што једноставно нема могућност за запослење у свом граду.

У нашем граду највише функционише услужна делатност, примају се минималци али се ипак скрпи крај са крајем, зато што су цене колико толико прилагођене платежној моћи грађана. Највеће потешкоће су када се има студент у кући, сваки родитељ воли да његово дете заврши факултет. Велика су одрицања и жртве, треба подмирити и дете које се школује а и своје обавезе кући а како то учинити са минималцем од 15000 динара?

Мислим да је ово све чешћи проблем свуда, све је теже склопити крај са крајем до краја месеца. Да ли они у власти уопште знају колико је потребно издвојити месечно за само основне потребштине и да ли су примања довољна за то?

Него, да се вратим на своје Лебане. Можда су неки и већ упућени у ово, имамо велике могућности за развој туризма. Најближи историјски споменик у близини града је Царичин град, удаљен 7км од Лебана.

Он представља остатке раног Византијског града Јустинијана. Град је саградио цар Јустинијан на месту свог рођења. А овај локалитет уврштен је у туристичку понуду Србије,при општини је основана туристичка агенција.

Поред Царичиног града, близу нас се налази и Радан планина као и Ђавоља варош. Близина ових локалитета пружа могућност за развој туризма у нашој општини. Развој туризма би значио нова улагања, која би донела нова радна места .

Планова је много а могућности све мање. Шта се то десило па се овај град толико успавао? Изгледа да док не почнемо да радимо нешто сами не може да нам буде боље. Зашто власт не види југ боље?

Уколико се незапосленост не смањи а повећају се миграције, полако али сигурно ћемо постати општина која полако бледи са мапе. Не треба да дозволимо да се то деси, ово је наш град, наш завичај, наш југ. То је место из ког смо потекли, које носимо у срцу, у коме живимо и коме се увек враћамо.

Јер како каже она стара "СВУДА ПОЂИ СВОЈОЈ КУЋИ ДОЂИ" .

Отворено писмо уреднику поводом укидања „Атлантиса“

desnamisao — Thu, 14 Apr 2011 18:27:59 +0200

Пише: Милан Дамјанац

Поштовани господине Ђорђе Малавразићу,

Обраћам Вам се у име грађана Србије који месечно издвајају новац како би национални сервис, у оквиру којег се налази и Радио Београд, омогућио непристрасно, правовремено и свеобухватно извештавање грађана. Уколико грађани Србије имају законску обавезу да учествују у финансирању јавног сервиса Србије, природно је да очекују да јавни сервис уважи и чува основне грађанске слободе и принципе демократије. Уколико би објективност и отвореност Радио Београда за различита мишљења изостала озбиљно би био доведен у питање демократски поредак у коме (надамо се и даље?) живимо.

Повод за ово обраћање јесте укидање култне емисије „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Сигурно сте свесни да је у јавност процурила незванична информација да сте Ви уклонили ову емисију из програма након недозвољених притисака од стране члана Програмског савета РТС Драгољуба Мићуновића (посланик УРС Жељко Ивањи се такође узгредно спомиње).

Право на слободу говора једно је од најосновнијих демократских права. Право на јавну, слободну мисао, на јавно заступање става у медијима такође је једно од основних демократских постулата. Право на слободу медија није само право- то је услов постојања истински демократског поретка. Ти и такви слободни медији морају се придржавати неких принципа, али је њихов основни задатак непосустајање под притисцима и храбро испуњавање свог новинарског и уредничког посла. Када се у некој демократској земљи гуши слобода штампе, затварају новинари, укидају телевизијске и радио емисије које нису по вољи властодржаца, тешко је не приметити како таква земља природно срља у хаос и анархију. Бахатост власти често је у стању да доведе у питање демократски поредак уколико их јавност на време, храбро, не опомене да су политичка уплитања неприхватљива. Неприхватљиво је претварати Србију у државу у којој је на делу „меки тоталитаризам“ што би значило да више не живимо у слободној и демократској земљи. Демократски систем се урушава, између осталог, и зато што главни уредници немају довољно моралне снаге и храбрости да јавно саопште да ли се налазе под притисцима, и какви су притисци у питању. Дакле, право на јавно изношење друкчијег става, свиђао се такав став властима или не, основно је право и као такво се не може укинути. Свако ко би покушао да укине ово право оспоравао би демократске вредности у Србији, демократске институције и слободу. Право на слободу медија је, пак, још значајније питање. Медији имају, као што већ рекосмо, не само право већ и обавезу да информишу јавност слободно и без политичких притисака. Сваки политички притисак на главне уреднике и покушај угрожавања ових основних слобода мора добити оштар одговор слободномислећих људи и целокупне јавности. Слободу бране сви грађани, али је њена одбрана најпре у рукама јавних личности и интелектуалаца.

Опет, могуће је да све ово није случај са емисијом „Атлантис“ која се емитовала на програму Радио Београда. Уколико је тако, Ваша је обавеза да се, као уредник Другог програма Радио Београда, обратите јавности, прекинете спекулације и јавно образложите зашто је са програма скинута ова култна емисија. Након протеста дела јавности, обратили сте се јавно преко листа „Политика“, и у образложењу истакли да је „Атлантис“ укинут услед „кршења новинарског професионализма“, „објективне непристрасности“ и да је у емисији било речи о „генетски модификованој храни и опасностима запрашивања земље“. Све ове информације, кажете, људи су погрешно схватили, односно, Ваше образложење се односи на то да се у емисији „Атлантис“ спомињало нешто што се није спомињало ни у једној другој емисији, а пошто није било ни једне речи сумње ка ономе што гост у датој емисији прича, јасно је да је на делу непрофесионализам.

Господине Малавразићу, Ваше образложење је посебно важно уколико имамо у виду да постоје снажне индиције да је у позадини ствари политички притисак владајуће већине, које нас упућују на закључак да власт на свом путу без алтернативе гуши сваку различитост и алтернативно мишљење. Тешко је разумети одлуку о укидању емисије која је угостила светски признате интелектуалце попут Едварда Хермана, Џона Пилџера, Дајане Џонстон и Ноама Чомског. Сада се неко буни зашто признати интелектуалци износе непопуларна мишљења којих нема у медијима и зашто им нико у емисији не опонира. И из тога сте закључили да је на делу новинарски непрофесионализам? Наиме, није ни потребно да у оквиру саме емисије неко опонира изнесеном ставу, пошто том ставу опонира малтене цела српска медијска сцена. И баш због тога, сав простор у емисији је, логично, препуштен за изношење алтернативног мишљења. То и јесте дефиниција квалитетне емисије: довести значајне људе из своје области, са њима направити добар интервју и задовољити потребу слушалаца да чују нешто друкчије и квалитетно на нашем безалтернативном небу. Мени, као обичном грађанину, већи проблем представља то што, на неки начин, упоређујете истакнуте интелектуалце и медиокритете који се непрестано појављују у осталим медијима, али- нема проблема. Свако има право да изнесе свој став. Само то право изгледа немају гости емисије „Атлантис“.

На крају, јасно је да у свом образложењу критикујете ставове изнете у емисији. Господине Малавразићу, сада је јасно да се укидањем емисије укида право на слободу говора.

Теме које су покретане у емисији „Атлантис“ биле су занимљиве, гости инспиративни а њихова излагања крајње поучна, мада је то у овом случају најмање важно. Оставимо сада по страни квалитет и значај ове емисије. Права тема, као што се из Вашег образложења и наслућује, јесте недозвољавање јавног изношења друкчијег става и угрожавање слободе медија.

Још једном понављам: уколико сте Ви донели одлуку о укидању једне култне емисије под политичким притисцима, јавност од Вас очекује да то и обзнаните. Обзнаните каквим сте притисцима изложени и ко је одговоран за недемократске притиске тог типа. Очекујемо од Вас, за кога још увек верујемо да сте частан и моралан човек, да први станете у одбрану основних демократских начела, за које сте се јавно, као и већина наше медијске елите, свесрдно залагали протеклих година. Друштвена атмосфера која се у Србији медијски креира није ни демократска, нити је људска. Она је, напротив, застрашујућа. Оваква пракса произвешће даљу нестабилност и омогућиће повратак Србије у оно стање које је изванредно описано у сада већ култном филму „Црни бомбардер“. Уколико се сећате, у филму се управо радило о забрани једне радио емисије под политичким притисцима режима. Не дозволите да и данас слободу прогута мрак тоталитаризма и једноумља. Не дозволимо повратак у мрачна времена тоталитаризма, јавних денунцијација и кршења грађанских слобода. Покажимо да смо људи, покажимо да нам је стало до слободе говора.

Имајући све у виду, искрено се надамо да ћете одустати од укидања емисије „Атлантис“, не искључиво због саме емисије, већ због значаја одбране основних демократских начела. „Атлантис“ је у овом случају стуб одбране демократских вредности. Забрана „Атлантиса“ је симбол. Немојте Ви да будете тај човек који ће подлећи таквим притисцима. Послушајте здрав разум, повратите нарушени кредибилитет Ваше медијске куће.

И на крају, пружите прилику заступницима другачијег мишљења да се и њихов став чује, да га искажу и аргументовано бране. Немојте се ишчуђавати ако у некој емисији, на неком медију чујете нешто што не можете чути ни на једном другом месту. Верујте да ћете тиме учинити велику услугу крхкој српској демократији.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/01/m-damjanac-otvoreno-pismo-uredniku-povodom-ukidanja-„atlantisa“/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6970-milan-damjanac-otvoreno-pismo-oru-malavraziu--kaite-ko-vas-je-pritiskao.html

Конструкција нових националних идентитета на просторима Војводине и Црне Горе

desnamisao — Thu, 14 Apr 2011 18:24:00 +0200

Пише: Милан Дамјанац

Непостојање јединственог српског културног обрасца слаби српски национални идентитет. Стога је могуће унутар једног народа који живи на простору две политичке јединице, конструисати две нације. Овакав случај није непознат- узмимо само пример стварања сепаратне аутријске нације у односу на немачку. Такође, могућ је покушај деконструкције нације, а затим конструкције сепаратних народа. Чини се да су најутемељеније управо оне теорије које народ дефинишу као скуп различитих племена и етничких група, које имају заједнички језик, културу и историјско памћење.
Нација се, пак, надовезује на појам народа – мада не нужно. Она свакако црпи историју и континуитет народног историјског постојања, мада се не мора нужно односити на један народ. Нација представља посебну целину и идентитет који се намеће као јединство циљева и тежњи једног или више народа који живи на неком простору и дели сличну културу и историју. Нација се може произвести као целина која настаје природно, као целина која „израста“ из народа, што представља појам националне државе. Уколико нација проистекне из једног народа као целине или на једном делу територије тог народа, њено национално осећање неће бити ограничено политичком јединицом, већ ће се сваки припадник народа који чини нацију сматрати неотуђивим делом те нације ма где живео. Припаднике овако схваћене нације веже заједничко етничко порекло, али понајвише, поред народног језика, културе и историјског сећања, јединствен национални идентитет и сличност различитих културних аспеката, затим солидарност и осећање повезаности са другим припадницима исте нације. Стабилност државе коју чини овако схваћена нација зависи од успоставе патриотизма у свим деловима земље и у свим етничким групама које са њом живе, не поричући њихове посебности.

„Војвођански“ идентитет као пример стварања „грађанистичке“ нације

Са друге стране, постоји и грађанистички концепт нације који се заснива на кровном националном идентитету који настаје у посебној политичкој јединици и намеће се свим становницима државе. Држављанство се изједначава са националношћу, а кровни идентитет обезбеђује успешно наметање културног идентитетског обрасца различитим народима који живе на простору новоосноване нације. Северна српска покрајина Војводина представља пример покушаја конструкције националног идентитета грађанистичке нације. Овако схваћена „нација“ у настајању има за задатак да наметне термин „војвођани“ као идентификациону ознаку и кровни идентитет разнородним народима који живе у овој српској покрајини, те би тако сви становници тог дела земље, ма колико подељени и разнородни били, временом представљали све више целину за себе. Створиће се осећај јединства и солидарности, што ће изродити снажне сепаратистичке тежње. Предуслови тога јесу специфичне културне особености које „војвођани“ непрестано истичу у први план последњих шездесет година. Фактичко отцепљење од Србије представљаће само финални део прилично сложеног процеса конструкције националног идентитета, на који владајућа српска политичка елита не обраћа пажњу.
Важно је схватити да је појам нације конструкција у далеко већој мери од појма народа, а сваку је конструкцију могуће деконструисати. Такви покушаји су управо усмерени против српске нације. На делу је темељна деконструкција српске нације и српског националног идентитета са циљем да се његови домети сведу на један део популације тренутне српске државе (и искључе читаве области попут Војводине у којој живи јасна већина Срба) а из њеног темеља одстране сви елементи који могу довести до реконструкције првобитних постулата и идентитетских образаца српске нације.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ”војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије грађанистички концепт конструкције нове нације који не негира посебност народа који живе на простору покрајине, али им намеће јединствени идентитет, културу и тежње.

„Црногорски“ идентитет као пример конструкције новог народа и националне државе

Црногорска нација се гради на основу културног обрасца који прихвата културолошке варијетете у оквиру српског народа на простору Црне Горе као народне. „Црногорска“ елита покушава да створи нов народ негативним одређењем у односу на народ порекла. Темељна грешка која се „конструкторима“ поткрала јесте неразумевање разлике између нације и народа. Било jе сасвим довољно истрајати на покушају стварања нове нације, и дуговечније; покушај стварања новог народа је скуп, неисплатљив и краткорочан пројекат, пошто захтева намерно прећуткивање одређених историјских чињеница, узурпацију културне баштине, истрајност на доказивању различитог етничког порекла и присвајање језика. Јасно је да у Црној Гори живи српски народ; да је већи део племена настао након Косовског боја и пропасти српске државе. Наиме, мноштво српских исељеника населило се у Црној Гори, у којој су већ тада живели Срби. Сви црногорски владари изјашњавали су се као Срби, православне владике нису криле свој српски идентитет, а народ је поносно истицао своје српске корене. Косовски завет је био изузетно снажан у Црној Гори, Обилићев подвиг светао пример јуначког живота а уједињење и ослобођење српских земаља јасан и непомућен циљ. Стога је Црна Гора прозвана „српском Спартом“. Петар II Петровић Његош је један од најзначајнијих утемељивача српског националног идентитета и националног осећања. Примера ради, у Законику књаза Данила установљеног 1855. године пише да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине српске“.

Када се говори о негативном одређењу црногорског народа у односу на српски, мисли се на успостављање момента одношења у односу на који се ствара нов национални идентитет. Како би се створио сепаратни идентитет, мора се примарни прогласити за лажни или наметнути. Стога је од суштинске важности инсистирати на тези да су „Србијанци окупирали Црногорце 1918. године“ и да сва зла црногорцима долазе из београдске кухиње. Овакав културни модел одношења пропагиран је путем медија јавног информисања, те и кроз црногорску филмографију. У извесним филмским остварењима сниманим након 2000. године суштински је важно приметити тумачење новије историје по којој је Црна Гора „била талац политике Слободана Милошевића који окупира Црну Гору“ и младе црногорце користи у својој наводној ратној кампањи деведесетих година. Стварање мржње према објекту одношења јесте од суштинске важности за стварање новог народа. Ради се дакле, о самообмањивању, или, правилније речено- самопревредновању суштине и идентитета.
Како би се стварање народа и касније, нације и националне државе, која из њега проистиче, довршило, било је неопходно ново тумачење историјских догађаја и преименовање језика. Са друге стране, да се црногорска елита одлучила на стварање црногорске нације не утичући на превредновање (или, ако хоћете, асимилацију) српског народа у црногорски народ, вероватно би имала далеко већег ефекта. Промена би спорија али дуготрајнија, као што европски примери и потврђују, узурпација целокупне културе и језика не би била неопходна- а моменат одношења би био неопходан само до одређене границе, односно, суштина тако створене нације није искључиво у рату култура и рату за историјско наслеђе и памћење, док је у супротном случају неопходно новостворени народ константно држати у приправности, и диференцирати га у што већој мери у односу на народ порекла. На тај начин мржња према Другом постаје основа новог идентитета (мржња проистиче из страха од нестанка крхког новог идентитета). Стога би, дугорочно гледано, заснивање црногорске нације на грађанистичком принципу и одвојеном политичком ентитету био успешнији процес који би нанео више штете српском националном бићу, пошто би у свој корпус укључио све грађане Црне Горе. Овако, идентитетска конструкција је исувише нападна и вештачка, одржава је медијска и образовна машинерија која лако може променити смер деловања у зависности од глобалних дешавања. Верујем да разлог за одабир оваквог путa у стварању тзв. црногорске нације упућује на исправност закључка колико се заправо на простору Балкана слабо схвата разлика између нације и народа. Не смеју нас заварати јавни иступи црногорске политичке елите која тврди да је Црна Гора грађанска држава и да не негира права ни једној народу који у њој живи. Без обзира на конкретну дефиницију устројства црногорске државе (мисли се на њену званичну дефиницију- да ли је у питању држава свих народа који у њој живе, тј.грађана или држава свих црногораца и осталих грађана), потпуно је јасно да се све чини не би ли се створила национална држава. Тренутно јавно позиционирање Црне Горе као грађанске, односно, њено неутрално позиционирање у односу на идентитетске обрасце који у њој увелико делују и сукобљавају се има за циљ припрему за касније репозиционирање. Дакле, неутрално позиционирање црногорске државе јесте део развојног процеса. У питању је прелазна фаза ка прихватању супротног идентитетског конструкта у односу на онај који је у почетку одбачен као неодговарајући или спољашњи (у овом случају, српски).

Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета, који смо већ споменули). У будућности, Србима предстоји тешка и неизвесна борба- борба за наслеђе.

Значајне личности из српског националног корпуса које заузимају значајна места у културном и националном идентитету Срба, преименоване су у црногорске. Тако се, на пример, владика Петар II Петровић Његош проглашава значајном личношћу црногорске културе, а његово најпознатије дело „Горски вијенац“ преводи на тзв. црногорски језик. Краљ Никола Петровић наједном постаје етнички црногорац иако је сам јасно стављао до знања да је Србин. Дела и одлуке познатих Срба из Црне Горе се систематски лишавају примеса српског националног идентитета, било прећуткивањем и заташкавањем, било несувислим оправдањима њихових „тренутних заблуда“.

Улога и корени конструисања новог језика и нове цркве у Црној Гори као предуслов конституисања новог народа

Што се тиче канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве, ситуација је и више него јасна – и она је у служби стварања новог народа. Циљ јесте стварање посебног народа, и стога, стварање народне, црногорске цркве која нема српске карактеристике била је логична одлука. Наиме, ради се о политици културног геноцида, која се спроводи и на Косову, на коме се затиру трагови српске културе а преостала културна баштина се присваја. Великодостојници тзв. ЦПЦ захтевају да Српска православна црква уступи тој непризнатој и несумњиво, политичкој творевини, српске манастире. Ради се о јачању народне кохезије путем народне цркве. ЦПЦ има управо ту улогу- главног духовног ујединитеља новог „црногорског“ народа. Корене успостављања тзв. „Црногорске православне цркве“ проналазимо у Штедимлијиним радовима, те се заправо може са сигурношћу рећи да је Штедимлија несумњиво први идеолог стварања сепаратне цркве. Писао је да је светосавље идеологија „супротстављена еуропској цивилизацији“ и покушао да направи отклон од ње. Улога коју додељује новој цркви управо је кохезиона и идентитетски примарна што се лако уочава ако обратимо пажњу на тезе које је Савић Марковић Штедимлија записао у својој књизи под насловом „Основи црногорског национализма“: „Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? – Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имао никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? – Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт?“ . Из приложеног се види да Штедимлија покушава да теоријски разради питање друштвеног утицаја православне народне српске цркве у Црној Гори и разлоге њене успешности. Међутим, Штедимлија намерно прећуткује да је за време турске окупације у Црној Гори деловала православна црква која је тежила континуитету са Српском православном црквом и Пећком патријаршијом. Православна црква у Црној Гори и њени свештеници су кроз читаву историју имали искључиво српски национални карактер.

Питање језика је, можда, још комплексније питање које захтева опширан одговор, но ми ћемо га само успутно споменути. Језик је главно обележје народа, али не нужно и нације. На пример, ваља имати у виду да америчка, аустралијска, аустријска нација постоје иако говоре туђим језиком. Међутим, као што смо већ утврдили, пошто је у питању стварање новог народа, неопходно је и стварање новог језика, те је тако извршена узурпација српског језика коме је промењен назив. Сада се правила и нека слова српског језика у Црној Гори незнатно мењају како би се оправдало стварање новог језика. Наравно, тако нешто је потпуно ненаучно, и то може потврдити сваки лингвиста. Стварање новог језика је чисто политички потез у служби стварања новог народа. Ако се овакав нови језик схвати у контексту стварања новог националног идентитета, јасно је да је циљ што већа неразумљивост између Срба и црногораца. Дакле, језик служи да се што мање разумемо- како бисмо се што лакше дезинтегрисали.

Корени покушаја да се црногорски народ издвоји из српског корпуса налазе се у деловању Секуле Дрљевића и горепоменутог Савића Марковића Штедимлије, сарадника усташког и фашистичког режима. Међутим, управо је у титоизму дошло до неспутаног и озбиљног покретања тзв. Црногорског питања, након објављивања текста “О Црногорском националном питању” у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. На овом примеру видимо идеолошке корене новог „црногорског“ идентитета. У односу на Штедимлију, Ђилас је био далеко скромнији – његов циљ није била изградња новог народа већ нације, као што и сам признаје, рекавши да је „…извршио…образлагања црногорске нације…ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности…ми смо за то јер смо увјерени, знамо да црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни другчји Срби од свих Срба“. Не треба да нас завара неопрезна употреба термина народа и нације у Ђиласовим говорима. Из наведеног цитата се јасно види циљ успоставе нове нације- црногорске нације. Слична права, у идентитетском смислу, на то има сваки део српског националног корпуса. Једнака права на стварање сепаратне нације има сваки део српског националног корпуса који је и мало културолошки различит у односу на остале делове, што представља опасност и претњу по српски идентитет. Наиме, ради се о томе да не постоји довољна национална кохезија Срба.

Закључак

Непостојање јединственог културног обрасца слаби српску нацију, тако да се културолошке разлике између Срба морају укључити у јединствен образац који се мора прихватити од стране свих припадника српске нације. Разлика између Срба у Црној Гори који баштине посебан варијетет српске културе у односу на друге Србе (нпр. у Републици Српкој или Шумадији) јесте постојање независне црногорске државе у прилично дугом периоду. Управо ће прекинута државност Црне Горе бити основни аргумет за осмишљавање неопходних предуслова који би створили нови национални конструкт и од Срба у Црној Гори (и старој Херцеговини која је њој присаједињена) начинили „Црногорце“.

Крајње је време да српска елита заузме јасан став о овом питању и доледно га спроводи. Ускоро ће у Црној Гори доћи до пописа становништва, а борба за смањење процента грађана који се изјашњавају као Срби јесте део прикривеног иденитетског рата. Уколико Србија не преузме одлучујућу улогу у решавању проблема Срба у Црној Гори веома брзо можемо бити суочени са асимилацијом великог броја Срба, што је недопустиво и представљало би пораз српске нације, политичке елите и државе Србије у целини.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/07/m-damjanac-konstrukcija-novih-nacionalnih-identiteta/

НАПРЕДЊАЧКИ РУЛЕТ

desnamisao — Fri, 08 Apr 2011 15:20:32 +0200

Пише: Ненад Пиваш

Од обнове вишестраначја у Србији најмање што се може рећи је да политичка сцена није била досадна, а није се могла похвалити ни претераном принципијалношћу. Коалиције дојучерашњих противника, партије настале издвајањем из других од којих се неке врате „извору“ а друге идеолошки окрену за сто осамдесет степени, све су то ствари на које смо се мање-више навикли. Међутим, раскол који се догодио унутар СРС крајем лета 2008. и настанак СНС као његова логична последица ипак су били велико изненађење за јавност иако српска историја памти и горе завршетке кумства.

Овај догађај начинио је Томислава Николића веома честим гостом српских медија, у којима се пре тога није нарочито много појављивао. Изненађени грађани жарко су желели да чују шта то није било у реду у односима између њега и Шешеља, која је кап прелила чашу и нарочито шта и како ће даље. Међутим изгледало је да осим што је склонио беџ Николић није направио неке велике промене. Додуше, требало је заборавити границе Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица, које су се по Николићевим речима повукле у његово срце, и уместо тога радити на уједињењу Србије, Републике Српске и Црне Горе. Исто тако ЕУ више није била сатанистичка творевина као што каже име једне Шешељеве књиге већ организација у са којом вреди преговарати и у коју вреди ући под условом да она испоштује територијални интегритет Србије. Изручење хашких оптуженика и чланство у НАТО-у наравно није долазило у обзир. Ако овим изјавама Николића додамо и то да су у напредњаке прешли и многи харизматични и истакнути функционери СРС, а грађани Србије се често више везују за личности него за политике, онда није чудно то што је највећи део бирачког тела радикала прешао у табор СНС.

И циљ је постигнут, а неколико локалних избора у јуну 2009. је показало да се нова странка учврстила у народу. Али са друге стране њихови ставови су били све мање чврсти. Најпре је Европска Унија, миц по миц, постала безалтернативна. Кад год би им било постављено питање о евентуалној сарадњи са Хагом, понашали су се „изненађено и увређено“, и углавном избегавали одговор све док Николић у интервуу за Блиц није изјавио да би ухапсио Младића [1]. Њихова склоност ка брзом мењању ставова највише је дошла до изражаја у случају статута Војводине и резолуције о Косову. Статут Војводине су нападали као сепаратистички [2] али недуго након његовог усвајања Николић је изјавио како не би смањивао постојећи ниво аутономије АП Војводине [3]. По питању резолуције о Косову су најпре критиковали владу зато што је није ускладила са Бриселом [4], а када је влада то учинила онда су критиковали због тога [5]. У међувремену је сарадња са онима за које ЕУ има алтернативу проглашена за немогућу мисију [6].

Након свега овога све чешће се могло чути како се напредњаци ниучему не разликују од режима. Са друге стране, ја сам мишљења да шансе да је СНС само копија ДС-а нису нарочито велике. Верујем да је сасвим могуће да би Николић на челу Србије био далеко кооперативнији од Тадића и да би управо са њим Вашингтон и Брисел могли да заврше оно што Тадић, бар за сада, неће и не планира да уради. Немојмо се заваравати, колико ког да је ова власт попустљива и/ли контролисана сасвим је могуће да у будућности добијемо неку другу која би на том плану била далеко „успешнија“. А има још штошта да се уради. Свих ових година и поред, што отворене а што софистициране пропаганде медија и власти, подршка грађана чланству у НАТО-у остала је релативно мала. Међутим, како би било када би уместо Шутановца, Вука Драшковића и невладиног сектора о корисности чланства у НАТО-у кренули да причају Вучић и Николић који су изградили патриотски имиџ у највећем делу домаће јавности? И још када би то причали са власти и уз подршку медија! Или да крене да се прича о томе како су грађани Србије таоци шачице косовских Срба од којих немају ништа? Као и прича о екстремизму некаквих „Босанаца“ згог чијег неуважавања реалности Србија тапка у месту? Мислите ли да би они тај патриотски имиџ изгубили? Могуће да и би у очима једног мањег броја грађана, али нема сумње да би велики део њих наставио да их гледа исто. Јер није важна само прича већ и онај који је прича! А прича о „гутању жаба“ и „суочавањем са реалношћу“ код српских домаћина може много лакше да прође када о томе говори неко ко пече ракију него нека намргођена госпођа коју на сав глас хвале у Загребу и Сарајеву. И шта онда?! Па ништа, жаба је тада заиста скувана! А чланство у НАТО-у, независност Косова и централизована Босна нешто што је пожељно и/ли нужно за бољи живот. Мора да је тако јер о томе говоре „мудри и родољубиви“ напредњаци!

Али може бити и да је ово погрешна процена. Могуће да је врх напредњака дошао до закључка да је за долазак на власт у Србији поред подршке народа пожељно имати и подршку амбасадора. Па одатле онда недостатак јасних ставова и програма јер би њихово постојање нужно наљутило неког, а потребна је подршка и једних и других. Сетимо се сада Милорада Додика, био је миљеник Вашингтона за кога је чак и Медлин Олбрајт рекла да је „дашак свежег ветра“. Међутим, тај исти Милорад Додик је човек који је зауставио пропадање и нестајање Републике Српске и тренутно је последња линија нашег отпора. Да ли можда Вучић и Николић калкулишу не би ли лакше дошли на власт па тек онда скинули рукавице?

Дакле напредњаци тешко да су исти као и ДС, они су или бољи или гори њих. Шанса да су исти је заиста мала, отприлике колика и шанса да у рулету лоптица падне баш на 0. За оне који не знају на точку рулета налазе се бројеви од 0 до 36 с тим што су сви бројеве осим 0 црвене или црне боје. Глас за СНС је као играње на боју у рулету, постоји шанса да се добије, али постоји и (већа) могућност да се изгуби. Тако да треба добро размислити коме дати глас на иборима који се полако ближе. Ја лично нисам љубитељ коцкања, нарочито не у своју државу.

[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/219414/Tomislav-Nikolic-Izrucio-bih-Ratka-Mladica

[2] http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/NIKOLIC-STATUT-VOJVODINE-JE-PROTIV-USTAVA-i76956.lt.html

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/126923/Savez-sa-Pastorom-posle-izbora

[4] http://www.sns.org.rs/%D1%81%D1%80/srpska-napredna-stranka-u-medijima/113-2010-06-04-22-17-07/2609--srpska-napredna-stranka-avgust.html

[5] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/206132/Vucic-Predociti-gradjanima-tekst-rezolucije-o-Kosovu

[6] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadiceva-politika-nije-losha-samo-se-ne-sprovodi.sr.html

Празнине у вашим главама ипак боле

desnamisao — Sat, 26 Mar 2011 01:19:49 +0100

Пише: Марко Ђедовић

Гледајући разне клипове разних професора психологије у покушају, све ми је јасније зашто Србија све више пропада. Једном приликом сам једној особи у шали рекао да је његов недостатак мозга ствар техничке природе, међутим сада ми је све јасније да се таквим стварима не шали. Празнине у главама јасно су се виделе и у немогућству понављања једне реченице која се учи данима, и у падовима у којима не можемо да схватимо да ако дишемо то значи да смо физички живи; види се то и у прављењу мита од једне личности која то по мом дубоком убеђењу то не заслужује ни најмање, при том се особа, која је своје поштење и љубав према свом а и другим народима показала досад небројано пута,покушава сатанизовати. У тренутку обележавања дванаест година од почетка „милосрдног“ убијања нашег народа особа у лику председника Србије иде у Брисел да се исповеди о чему је разговарала сат времена дуже од предвиђеног са ВЛАДИМИРОМ ПУТИНОМ (ово није ствар техничке природе са врха текста већ јасан прст у око свим пострадалима и њиховим породицама)!

А при том Србија ћути у страху да и ово мало људи што нешто ради за плату од које не може ни комуналије да плати,не изгуби.

Зашто ћути Србија????

Потсећа ли вас ово на она „дивна“ Брозова времена?

Имате ли утисак да се народ препустио апатији и колективној депресији?

Мислите ли да као хришћани мирно чекамо упокојење или му се велики део грађана радује као једином спасу и излазу из овакве ситуације у коју су нас довели ови са "празнинама у главама"?

Чини ли вам се да нам само још ГОЛИ ОТОК фали?

Мени као неком коме је струка да се бави људима ово делује јако застрашујуће! Делује ми као да ми нисмо потомци светих Немањића, као да нисмо потомци Милоша Обилића, као да нам је Карађорђе случајно део историје, као да то нисмо ми и као да то нису Срби!

Застрашујуће је што смо то заборавили, што у нама није остао ни један рецидив те њихове бунтовне и правичне природе, као да смо неко други, као да су нам (нама који немамо празнине) испрали мозгове, као да смо и сами себи досадни и тешки!

У пракси се све ово зове толеранција а у народу постоји изрека:ПУШТАМО ДА ВИДИМО ИМАЈУ ЛИ МЕРУ.

Сада нам је јасно да немају мере у уништавању и историје и прекрајању државе, немају ни морала, ни стида ни срама.....А такви не смеју остати на власти!

ЗАР НЕ???

Зашто би чланство у ЕУ и НАТО морало бити питање од другоразредног значаја?

desnamisao — Fri, 25 Mar 2011 19:07:45 +0100

Пише: Соња Николић

Протеклих година изнова и изнова непрестано слуашамо да је питање чланства у евроатланствим структураа од пресудне важности за будућност Србије. Ретко се, или готово никад људи запитају зашто су ова питања најзначајнија. Хоће ли нам чланство у овим организацијама искоренити корупцију и криминал, хоће ли обновити Србију, покренути посрнулу економију, ојачати војно Србију? Ово су питања на која се мора обратити пажња.

Но, чак и сама питања о чланству се постављају на погрешан начин. Право питање је да ли Србија и након проглашене једностране независности Космета треба да остане при одлуци да се уђе у Нато и ЕУ? Како поступити уколико ЕУ затражи признавање тзв. државе „Косово“ пре уласка у ту организацију? Да ли је потребно прибегавати таквим одлукама? Србија заслужује да се поштују њене међународно признате границе, њен суверенитет и територијални интегритет. Уместо да се власт бори за економски опоравак земље, потежу се питања уласка у НАТО пакт и преговора са Приштином. Сва се снага Србије расипа на покушај уласка у ЕУ, а не води се рачуна да се морају испунити бројни услови који се тичу политичких и економских критеријума- стабилне демократске институције, постојање тржишне економије засноване на конкурентности, мирно решавање спорова са суседима у региону као и обавеза да након уласка у НАТО Србија допринесе војним капацитетима алијансе. Земље у региону су већ приступиле НАТО алијанси (2004. године Бугарска, Румунија и Словенија). Србија је једина земља у Европи која је бомбардована од стране НАТО пакта и иако емотивни моменат не треба да преломи у одлуци да ли приступити овој војној алијанси, потребно је размотрити политичке ефекте, користи и штете евентуалног приступања. Такође, потребно је направити и економске прорачуне, како чланство у НАТО пакту не би додатно коштало наше већ осиромашене грађане. Потребно је да нам неко објасни, хоћемо ли уласком у НАТО од непријатеља направити пријатеље, који и сада одвајају Војводину од остатка Србије, и покушавају да угасе Републику Српску? Или ћемо проћи као Македонија?

Права питања и проблеми тичу се економског опоравка земље. Потребно је економски опоравити Србију пошто Европској унији слаба Србија са још слабијом економијом није ни потребна. ЕУ не жели у свом чланству још једну државу попут Бугарске у којој светају криминал и корупција, пошто и сама нема интереса да исту држи на вештачком дисању путем новца из приступних фондова, који су све тањи у време светске економске кризе.

Зашто се наша влада не забрине за питање опстанка инфлације у планираном оквиру?

Треба рећи да, пошто би одмрзавање плата и пензија довело до раста тражње, плате и пензије би требало да остану исте јер би дефицит порастао са 4% на 6% бруто друштвеног производа.

Да ли је заиста неопходно продавати фирме које су у власништву државе, а које су добро радиле? Знамо да је држава најавила продају најпрофитабилнијег српског предузећа „Телекома“, и да је доживљен прави фијаско на тендеру за продају овог предузећа.

Републички завод за статистику каже да је стопа незапослености 20%. Према стопи незапослености налазимо се међу 5 најгорих европских држава,. Рекордер смо по стопи инфлације, са невероватних 10,3% и депресијацији националне валуте у односу на евро. Потребно је најпре средити проблеме унутар саме Србије, унапредити нашу привреду и економију. Уколико не будемо ценили сами себе, како то можемо очекивати од других?

Ово су питања на која наша власт мора дати одговор. Велике теме нису оне које обичног грађанина Србије занимају, сем уколико се не тичу одбране суверенитета државе. Косово и Метохија јесу и морају остати у границама Србије. Али обичне грађане тиште обични, свакодневни проблеми, и пропадање Србије. Крајње је време да се власт позабави решавањем проблема обичних грађана, а не јурењем сна који неће решити ниједан проблем који имамо. Нико други неће решити српске унутрашње проблеме, до ми сами.

Менталитет Срба на простору југа централне Србије

desnamisao — Mon, 21 Mar 2011 23:13:10 +0100

Пише: Соња Николић

Менталитет српског народа је вишеслојан проблем: тумачење овог феномена захтева праћење тог менталитета од места до места у Србији. Но, ипак, постоје некакве принципијелне поделе. Један од интересантнијих менталитета је свакако менталитет Срба из јужног дела централне Србије (Ниш, Врање, Лесковац, Пирот и околна места) који се развијао под разним утицајима околних култура. Изражен трговачки менталитет и практичност, велика затвореност средине и изражена патријахалност карактеристична су обечежја овог дела Србије. Људи су углавном импулсивни и лако се наљуте међутим још лакше „охладе“. Већином су у питању ипак искрене добричине које тешко прикривају сопствене емоције, и стога их некада Срби из околних крајева потпуно погрешно доживљавају. Њихове емоције су изражене и јаке, а сиромаштво у којем живе помогло је развој њиховог односа према новцу. Новац се обично брижљиво чува далеко од очију државе и банака, из простог разлога што ови људи немају поверења ни у кога.

Посматрајући социјалну мрежу звану " facebook" без које данас нико не може да функционише ( као да смо заборавили на дружења и лепоту живота без интернета) запазила сам бројне критике на рачун „јужњачког“ менталитета.

Наиме, „јужњачки“ менталитет, дух и темперамент су непоновљиви и јединствени, прилично различити у односу на остатак Србије и управо су због тога често на мети критика- једноставно, „јужњаке“ није увек најлакше разумети.

На прво место најизразитијих тежишта живота Срба из ових крајева долази "работа", илити све оно што може да донесе добит. Јужњаци су, иначе, свестрани људи који од превелике бриге за породицу често прибегавају привременом раду у нашој престоници (мада је доста људи и у иностранству) због лоших услова живота у својим срединама.

У срединама на југу Србије влада предрасуда да је бољи живот у Београду. Наиме, 4/5 укупних прихода се остварује ван Београда, а тај новац се индиректно троши у Београду. Незапосленост је два пута већа а плате три пута. Довољан разлог да се спакују кофери и оде са југа. Није ту у питању често критикован менталитет већ републичка власт која заборавља да постоји и југ централне Србије тамо негде иза Чачка. Напросто, услови живота су катастрофални; привреда малтене не постоји, становништво се стално исељава а напуштајући ове крајеве наш народ напушта и важне стратешке државне положаје. Напросто, на делу је београдизација, и овај феномен уопште није наиван- Београд је све пунији а југ централне Србије све празнији.

Услови живота су напросто неупоредиви, а нажалост не виде се никакве назнаке евентуалног побољшања ситуације.

Срби из овог дела Србије су често и предмет критика због свог дијалекта. Менталитет „јужњака“ се испољава кроз сваку изговорену реч. Као велики проблем наводи се управо неразумевање дијалекта који је стар и неколико стотина година, и који је продукт утицаја разних култура и језичких типова на овим просторима. Дијалект ових крајева је јединствен, по изразима и брзини изговора и разликује се од места до места. Због тога је „јужњачки“ темперамент топао, весео и изразито отворен.

Што се тиче затворености, Срби из ових крајева се генерално боје промена. Свака се промена гледа са извесним подозрењем, што им сигурно дарује јединствен поглед на свет. Песимистичан поглед на људску природу утицао је на доживљај државе и револуција, и генерално је изражено подозрење према наглим променама, посебно људске природе и политичких прилика. Да,јужњаци знају да буду конзервативни, и да ствари сагледавају из старе, проверене перспективе, некад мало престрого, што зна да представља проблем зато што, рецимо, Београђани сагледавају ствари са либералније стране и отвореније приступају „новотаријама“.

„Јужњаци“ су топли људи и тамо још увек влада стара добра навика испијања прве јутарње кафе са комшијама, и претресања политичких околности, спорта и животних филозофија. У Београду свако гледа свој живот, и поштује комшије јављајући се свако јутро. Отуђење је ипак далеко приметније у Београду. И док је отуђење по дефиницији нешто негативно дотле је сигурно да оно има и једну добру страну: немешање у туђе животе. Уопштено, стиче се утисак да се Срби из ових крајева чешће селе у Београд бежећи од менталитетског духа коме је дато за право мешање у свачији живот, него због економских прилика. У сваком случају, менталитет Срба из ових крајева представља значајан и утицајан део српског културног идентитета и укупног српског менталитета. Да бисмо се боље слагали неопходно је да се боље упознамо. Само тако ћемо у потпуности упознати свој народ и своју, српску културу.

Устав је јемство слободе

desnamisao — Sat, 12 Mar 2011 01:26:12 +0100

Пише: Марко Ђедовић

Овакав став садржан у наслову изнео је један од највећих правника свих времена у Србији,проф.др Коста Чавошки а Устав каже:

-Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих народа и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије,да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољасњим политичким односима

-грађани Србије доносе

УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(преамбула устава донешеног 2006)

Нашој владајућој елити Устав би требало, природно, да представља „свето писмо“. А да ли је тако? Хајде да размотримо.

Да ли се државни интереси Србије бране потписивањем тајног споразума мин.полиције Ивице Дачица са Еулексом? Подсетићу оне кратког памћења да је Еулекс производ Ахтисаријевог плана који је касније усвојен као Устав лажне, на људским органима направљене "државе" Косово. Да ли се државни интереси Србије бране мољакањем особе у лику председника Србије Бориса Тадића и министра Богдановића (који је био министар у фантомској влади "државе" Косово и који је примао плату из касе која се пунила продајом органа српског народа) за улазак у јужну српску покрајину? Да ли се државни интереси бране укидањем додатка на плате људима са КиМ (за коју одговорно тврдим да није била дупла већ увећана)? Да ли се државни интереси бране подношењем срамне резолуције са ЕУ на генералној скупштини Уједињених нација ,у којој се ни под принудом не помиње одбрана државних интереса Србије.

Ово су само неки у низу несумњиво антисрпских подухвата ове власти. Након свега већ наведеног долазимо до иницијативе за промену Устава РС.

И да видимо ко је предлаже:

-онај који се до јуче клео у Огулин и Вировитицу а сада у ЕУ

-онај који је и постојеће законе студирао до своје 60. године

-онај кога је "чудесна" светлост која допире са запада а не са истока просветлила и преобратила у "паметнијег"

Након те иницијативе у помоћ им стигоше и самопрокламовани експерти,професора психологије, оних са теткиног канабета, ето и оних који су рушили Шилерову због постојања унутрашњих камера на вилама разних кланова, али ето и Муфтије и Ризе са својим правима,жељама за државама, аутономијама, регионима.

У том новом уставу који (ако је памети) никада неће бити донешен биће места и за родитеље и родитељке и за пашалуке и за нове Уставе унутар једне државе, наћиће се ту и заштита права разних сексуланих мањина који уредно плаћају порез а "дискриминисани" су. Ту ће за све бити места сем за Србе и лојалне грађане држави Србији,неће бити места ни за грађане Србије из јужне српске покрајине, ни помена неће бити о заштити српских светиња широм Косова и Метохије, али све ће то бити упаковано и пласирано преко режимских медија који непрекидно народу испирају мозак терминима као што су: председник Косова, премијер Косова, скупштина Косова и тд. Е па господо неће моћи! Они које ви називате председницима,премијерима,посланицима су ратни злочинци и трговци органима наше браће,сестара,деце,кумова,пријатеља! Али то су особе са којима професор психологије жели да разговара?

Након свега, плашим се да размишљам о том новом Уставу знајући ко су идејни творци тога а ко ситни оперативци који тако нешто треба да спроведу у дело у Србији.Оправдано се плашим и тога да из њихових лажи о демократији само стоји жеља за комплетном влашћу и контролом над свима (а то је Србија већ једном једва преживела).Сходно свему овоме мишљења сам да им је свима место на сметлишту српске историје- и тренутној власти и њеној копији у виду опозиције!

Многа питања и један одговор

desnamisao — Thu, 10 Mar 2011 12:10:08 +0100

Пише: Драгана Трифковић

Мртвило, летаргија, меланхонија, посрнуће....речи које ми се јављају у мислима ....а размишљам о
садашњости.

Та садашњост дешава се у Србији, мојој Србији. Истој оној земљи која је изнедрила једног
Обилића, земљи јунака, земљи ратника.

ДА- ми смо ти наследници јунака што давно некад рекоше НЕ турској војсци и сукобише се са
њима на Косову Пољу.

Ми смо поносни праунуци оних великана што прегазише Албанију, прегазише Солун. Што их је
мука отерала са огњишта а слава на крилима вратила.

Само да ли се ми поносимо уопште? Да ли се ми сећамо још тога, или упорно покушавамо да
заборавимо.

Многи нас и подстичу да заборавимо, а можда су успели и да нас убеде, да нисмо то ми него неки
други.

Ако и јесмо то МИ, не препознајем НАС. Видим само уморна лица око себе, која слежу раменима
и ломе руке. Видим равнодушне људе, видим безнађе.

А памтим ја и своје деде и прадеде и претке и јунаке и великане. Уби ме то памћење. Саму себе
понекад мрзим што памтим, што не заборавим ко други.

Памтим и деведесете, буре, превирања, војсковође и коловође.

Дуго нисмо хтели да поверујемо у оно што јесте, оклевали смо и тонули. Па када смо потонули,
када нисмо имали куда даље, онда смо се скупили једног дана, да нешто променимо.

И променили смо.

Сменили смо једног лошег диктатора који нас је уништио својом лошом политиком.

Помислили смо: добро је, прошло је. А сада? Сада уместо једног лошег имамо двадесет још
лошијих.

И шта сада?

Сада не смемо више да дигнемо глас, садa гледамо у своје двориште, у свој тањир у свој
телевизор. Трују нас, трујемо се, дозвољавамо да нас лажу и газе. Све то нам је, мање-више и
познато од раније. Сценарио је сличан, само сада има више глумаца на сцени.
И када смо то уствари престали да будемо људи? Када смо почели да ходамо четвороношке?

Размишљам у чему је проблем?

Наше прадеде, наши преци су имали ВОЂУ и јунаке. Имали су кнеза Лазара, имали су краља
Петра, имали су Обилића, Синђелића, па Мишића, Путника, Бојовића, имали су, није да нису.

Ја лично волим вође и јунаке, уосталом ко њих не воли? Можда само они који их мрзе због
њихове величине. Нису им по мери.

А кога ми данас имамо? Ко данас нас води?

Е па кад је тако, онда боље нек нас бију, нек нас деру, нек нас трују, нек нас разапну на крст.

А зар смо ми још гори од њих, да им ћутећи све то дозволимо?

Зар немамо више ни трунку достојанства?

И где је онај наш урођени Српски инат?

Што не кажемо: докле БРЕ? НЕЋУ! НЕ ДАМ!!!

Па што и да кажемо, кад је овде већ све речено. Овде је реч одавно изгубила значење и вредност.
Овде свако може свашта да каже и ником ништа. А многи само причају а ништа не кажу. Највећи
проблем је што је мало оних који нешто раде, а тек оних који нешто паметно и корисно раде, да
не помињем.

И шта нам онда преостаје?

Да вриснемо из све снаге?

Нема помоћи, ни врисци ни претње, ништа више не помаже.

Све је то већ испробано, и лонци и шерпе и зарђале кашике и бомбе и терасе и балкони, и багери
и камиони, па опет смо ту где смо.

Нема више борбе.

Сад дај да пробамо да ћутимо и савијамо кичму још више, да дозволимо да нас газе до
изнемоглости. Ма нек нам кичму сломе. Можда ће ћутање и одобравање све да промене?
Можда.

А када ће нам бити боље?

Одговор је један.

Онда када МИ постанемо бољи, када опет будемо људи, када исправимо кичму, када дигнемо глас.