MISLI...ZAPAŽANJA...ISKUSTVA..

VOLIM SEBE, PA ŠTA!

gordanuska — Tue, 25 Jul 2017 13:08:52 +0200

Razvedena sam. Samohrana majka. Žena koja je pre mesec dana napunila četrdeset. Povremeno sam zaposlena. Rodila biće koje volim isto kao sebe, najviše na svetu.

Čekajte! Neko bi rekao da nešto nije u redu u poslednjoj rečenici. Voli sebe isto kao svoje dete? Zar se dete ne voli najviše?

Ne.

Da bi ste voleli nekoga, bilo to dete, partner, roditelj, prijatelj, morate prvo jako i iskreno voleti sebe. Ukoliko ne znate da volite sebe, nećete umeti ni druge da volite.

Nas su učili da je ljubav žrtva, a kada smo odrasli i nismo ispunili očekivanja, govorili su nam kako su se mnogo čega odricali ne bi li nam obezbedili štošta materijalno. Generacije su dresirane po istom šablonu. Iskrivljeno pravilo bivalo je prenošeno sa kolena na koleno, unesrećujući i roditelje i decu, jer jer smo svi bili u jednom periodu života deca a većina nas postali smo i roditelji. Parola koju nismo napisali ali smo je ipak ispoštovali je da je ne voleti sebe vrhunac ljubavi prema drugima.

Mazohistički sam se ponašala mnogo puta, sve dok nisam konačno počela da mislim svojom glavom i u tom pogledu i prestala da osećam krivicu zbog toga što nisam nešto što ne mogu biti, jer sam upravo ono što jesam. Počela sam polako da uživam u „svojoj koži“ i osećala se sjajno. S vremena na vreme bi me napadali osećaji griže savesti koji su se ukorenili duboko u mom biću jer su negovani par decenija, zalivani, da slučajno ne manjkaju. Međutim, sve brže i lakše ih demantujem i bivam sve ushićenija postignutim mirom.

Moja majka zna da kaže da sam oduvek živela onako kao sam htela. Ja bih rekla da je delimično u pravu. Kada god sam mogla, živela sam onako kako sam želela. To je sa njene tačke gledišta pogrešno a sa moje strane smisao života. Da sam živela po tuđim pravilima i jednog dana bila na kraju života shvativši da svoj život nisam imala, mislim da bi mi to bila najveća greška, da bi bilo protraćeno vreme.

Elem, da bi živeli onako kako želimo, ili većinu tog vremena živeli, potrebna je hrabrost. Da bi bio svoj neophodno je sukobljavati se sa najbližom a često i širom okolinom. Prvo nastupa osuđivanje, pokušaj da te vrate na pogrešne staze. Ako to ne uspe, primenjuju se intenzivnije mere. Uterivanje straha! Prosto rečeno ali je doslovce tačno. Strah je najveći neprijatelj slobode da budeš ono što jesi. Ako uspeju da te uplaše, možeš se pozdraviti sa samim sobom. Živećeš tuđi život a osećati da to ipak nije to. Lagaćeš i obmanjivati sebe sve dok budeš uplašen. To nekada potraje i ceo život.

Moja JA ima buntovnički duh još od detinjstva. Često sam se zbog nje pitala da li je samnom sve u redu i zašto nisam kao većina. Osećala sam se odbačenom jer a bila sam samo drugačija. Toj mojoj MENI sam beskajno zahvalna jer NIKADA nije odustajala. Ni sada. Kada sam je spoznala i postala joj zahvalna što postoji i bori se za svoje mesto pod suncem, počela sam da je negujem i da je uključujem u sve svere života, pažljivo osluškujući šta ima da mi kaže u raznim situacijama. Nikada nisam pogrešila kada sam je poslušala.

Da se vratim na početak.

Sva ta ljubav prema sebi koju treba da negujemo svakodnevno može samo da nas čini zadovoljnim i srećnim bićima, koja će tu svoju sreću prenositi i na druge, širiti optimizam i prenositi pozitivnu energiju. Onaj ko to prepozna može isto da učini i sa svojim životom i sa životima ljudi koje susreće.

I još nešto da razjasnim. Neko će možda pomisliti da je ovo čemu pišem sebičnost, ali svako ko to tako bude protumačio, nije ništa od gore navedenog razumeo.

MOJ NOVI SAD DANAS

gordanuska — Thu, 13 Jul 2017 12:23:00 +0200

Došla sam iz provincije u Novi Sad te davne 1996. godine. Bio je prelepa, pre bi se reklo palanka nego grad, prepun zelenila, kuća i nekog spokoja među ljudima. Kritikovali su ga da je usporen, da smo mi Vojvođani po temperamentu takvi, te smo uspavali i sam grad. Međutim, grad je bio ubrzan za moje poimanje. Provincijski način života na selu je tek bio spor.

Kako su godine prolazile, sve sam ga više osećala svojim. Sada u njemu živim punih dvadeset godina, više od pola života i smatram se domaćom sortom. No, Novi Sad je odavno prestao da biva ono što sam došavši zatekla .

Gotovo preko noći, u pojedinim delovima grada kuće su zamenile zgrade. Nicale su na sve strane brzinom svetlosti. Novi Sad je postao jedno od najvećih gradilišta u jugoistočnoj Evropi. Novi izraz lica grad je dobio nakon desetak godina rušenja, bušenja, dizanja prašine i rada mešalica na svakom koraku. Zgrade su izranjale kao iz vode. Kada se slegla prašina, dobili smo novi grad. Pojavila su se nova naselja puna betona i uskih ulica načičkanih automobilima. Nekadašnja palanka sada sve više podseća na veliki parking. Uporedo sa izmenom izgleda, sada mogu reći svog grada, menjala se i struktura stanovništva.

Mnogo nas je došlo sa strane. To uopšte nije sporno, niti imam nešto protiv. Međutim, došao je svako ko je poželeo i mislio da će ga u gradu dočekati bolja budućnost. Prenaselili smo ga, užurbali, zagušili zgradama i automobilima, zagadili izduvnim gasovima, oteli mu zelene površine i mirne ulice pune kuća iz čijih dimnjaka je lenjo izlazio dim tokom zimskih meseci i podsećao na spokoj.

Oteli smo mu dušu? Mnogo puta sam se pitala da li je moj Novi Sad izgubio dušu, ili se ona samo sakrila iza svih tih kulisa i čeka momenat kada će nas iznenaditi i pokazati da je tu i da je oduvek bila, samo je mi nismo videli jer smo bili zaokupljeni jurnjavom, živeći gradski san čija java nas je dovela do sadašnjeg trenutka u kome se neki pitaju, gde je nekadašnji Novi Sad.

Sretnem ga u centru među starim prelepim zdanjima, grajom i punim kafićima između kojih se pruža korzo i gde svako potajno želi da bude viđen ili vidi nekog poznatog. A hvala Bogu, u Novom Sadu su ljudi jako povezani, i gotovo je nemoguće upoznati nekoga ko ne zna nekog tvog bar iz viđenja. Često prokomentarišem sa društvom da je ovaj grad u stvari jedno veliko selo. Naime tu, u svom srcu, Novi Sad je ostao isti, ima istu energiju, vojvođanski šarm, lagani ritam…. izgleda kao da mu je za sve ovo gore navedeno SVE RAVNO.

IZLAZAK IZ ZONE LAŽNOG KOMFORA

gordanuska — Wed, 01 Jun 2016 12:01:53 +0200

PRIJATELJSTVO

Na svakom koraku susrećem ljude koji žive u zoni lažnog komfora, ali malo njih o tome uopšte razmišlja, bar u mojoj neposrednoj okolini. Svako u određenoj meri živi u toj zoni, većini je komfor poznata realnost ali se malo ko od nas zapita da li je zato što je poznata, ta realnost stvarno dobra za nas. “Mirno more” je mnogima cilj. Ali, mirnog mora nema, ono je plod naše mašte.

U ova turbulentna vremena, kada nam se iz sekunde u sekund život može promeniti iz korena, hteli mi to ili ne, treniramo prilagođavanje novonastalim promenama a da često nismo ni svesni toga. Te promene su najuočljivije na poslovnom planu, jer nam od toga zavisi i kvalitet života a uporedo sa tim i sve ostale oblasti bivaju taknute.

Sa zonom lažnog komfora najčešće povezujemo poslovnu situaciju, odnosno „uhlebljenje“ koje je iščezlo uporedo sa raspadom komunizma. No, još uvek, i nakon više od dve decenije, mi verujemo da u toj zoni možemo da živimo, kao što su živeli naši roditelji i vaspitavali nas u tom smeru.

Međutim, zona lažnog komfora postoji u svim sferama života, u braku, u prijateljstvu, u roditeljstvu, u sportu.... Naučeni da živimo onako kako bi bilo poželjno od strane društva, u zoni lažnog komfora se družimo i sa dobro poznatim „starim“, ili kako bi moja drugarica rekla „od malih tabana“ drugarima, bez obzira što nas je evolucija različitim intenzitetom transformisala i preobratila u sasvim nove ličnosti. Ostajemo u toj priči zbog navike stečene u detinjstvu i ljubavi prema „starim dobrim vremenima“. Uvek su nam stara vremena lepša od sadašnjih iz nekog nepoznatog razloga. Stvar uobrazilje.

Daleko od toga da sam protiv održavanja tzv. prijateljskih odnosa sa davno stečenim drugarima, ali su nam za lični razvoj i napredak potrebna nova iskustva. Sećam se kako mi je bio bolan prekid osamnaestogodišnjeg prijateljstva sa drugaricom sa kojom sam ostvarila najveću bliskost u svom dosadašnjem životu. Razlog raspada te veze nisam nikada saznala, bez obzira koliko god da sam se trudila i postavljala pitanja i sebi i njoj. Mesecima sam patila zbog toga, ali nakon dve godine osećanja su izbledela. Retko je se setim, a ranije nije bilo ni dana da ne pomislim na nju.

Moram priznati da mi ne nedostaje. Upoznala sam nove ljude, proširila vidike i uporedo sa radom na sebi događalo se da u moj život uplivavaju osobe sa kojima baš o tim temama želim da pričam i od kojih sam naučila nešto novo. Kada sam to spoznala, osetila sam sreću i zadovoljstvo. Stari model ponašanja sa dugogodišnjom prijateljicom me je vukao dole, u najboljem slučaju sam stagnirala.

Bila je mračna, nezadovoljna i bez želje da pomogne sebi. Koliko god sam se trudila da je osvestim, njena želja da ništa ne uradi povodom toga, nadjačala me je. Polako smo se udaljavale dok nije došao trenutak potpunog prekida kontakta.

Usput sam, i pre i posle nje nailazila na razne osobe, sklapala prijateljstva i ona su posle određenog vremena prestajala. Neka su i opstala i tu su da ih se s vremena na vreme podsetim. Nije morao da postoji određeni razlog za prekid. Ponekad je bila i zavada, ali u većini slučajeva su nam se putevi polako razilazili. Ranije sam bila zabrinuta zbog toga ali sam vremenom naučila da se sve dešava sa razlogom i da mi privlačimo ljude a i oni nas i da iz svakog odnosa možemo nešto da naučimo ako to istinski želimo.

Još uvek se viđam sa nekim ljudima koje poznajem od najranijeg detinjstva ali su naši susreti retki. Znam gde su oni i o čemu ćemo da razgovaramo (“pretresamo” priče o Peri, Miki i Žiki), ali takav odnos na neki način razumem i volim. On je deo mog života i ne želim da ga zaboravim.

Svako od nas je zaplovio svojim brodom i reka života nas je nosila a veslamo svako na svoj način. Promenili smo se kroz razna lična iskustva i gradimo nove priče. Kako vreme teče, naša plovila se sve više udaljavaju jedno od drugog i to je sasvim u redu.

Dugo vremena nisam htela da pustim da se neke stvari promene. Međutim, te promene su bile neminovne. Promenom mesta življenja sa devetnaest godina, usledile su promene na koje nisam bila spremna i što sam se više trudila da zadržim istu frekvenciju sa pređašnjim događajima i ljudima, ta promena je bila uočljivija. Bile su potrebne godine iskustva, posmatranja, analize i razumevanja da bih došla do zaključka da ono što je neminovno su neprekidne promene koje treba dočekivati sa radošću i prigrliti ih sa zahvalnošću, jer one su tu da bi nas učile.

Nedugo zatim sam spoznala da je meni često puta u životu bila neophodna promena i da sam je sama izazivala, dok sam neplanirane promene shvatala kao nešto što mi je narušavalo ravnotežu. Ustvari sam želela da imam kontrolu nad životom, a to je bilo nemoguće.

Promenom okruženja, upoznavanjem novih ljudi, dozvoljavanjem da neki odu a drugi se pojave u mom životu, primećujem da se i sama menjam. Sve više su mi potrebni sagovornici sa kojima sam na istim „talasnim dužinama“, istom nivou svesti i od kojih želim nešto da naučim, da se razvijam. Želim izazove jer mi oni udahnjuju život i daju mi “vetar u leđa”.

NEKO TREĆE STANJE

gordanuska — Mon, 04 Nov 2013 14:26:41 +0100

Preko noći, ali bukvalno tako, počeo je život da menja svoj oblik. Lice nije više bilo lice, za naličje ne znam, samo znam da je počelo nešto novo da se događa. Nisam bila spremna na sve te promene. Dovoljno mi je bilo to što sam trudna, što mi se telo menja a psiha postaje sve više nestalna. Postala sam nemi posmatrač događaja koji su se odvijali oko mene, bez mogućnosti da biram kako će se odvijati, samo da probam da ih razumem, a ako ne to bar da ih prihvatim kao neminovne.

Teško mi je. Pretpostavljam da je do promena moralo doći....samo, zašto se sada sve odjednom menja?

Besane noći, beskrajna razmišljanja o novoj eri života, usamljenost, otuđenost bez preke potrebe i želje, težnja ka pažnji, ljubavi, nežnosti svakoga dana sve veća a praznina sve dublja.....

Malo je onih koji su ostali. Uvređena sam, pre povređena. A bila sam uvek za njih tu. Više kada su patili i trebali pomoć nego kada su se radovali i uživali u sreći sa onima sa kojima su je i gradili. Svakoga dana me to okupira. Boli. Ali proći će. Nije bilo pravo i iskreno prijateljstvo, ne treba da se kajem što je ova situacija poljuljala sve. Bolje ovako, mislim. Na muci se poznaju junaci. Preboleću i ovo. Samo treba vremena. Ali, reći ću. Sada ću da kažem i da sledeći put kada pozovu hitnu pomoć koja se nalazi na mojoj adresi, neću biti tu, biću tamo gde mi je lepše. Moram da prepisujem. Tako će mi biti bolje. Ništa ne očekuj ali nemoj ni da daješ drugima prostor da od tebe očekuju išta. Tada neće boleti.

ZAŠTOPAVANJE MOZGA

gordanuska — Fri, 22 Feb 2013 15:53:06 +0100

Imam osećaj da mi već duže vreme promaja „kovitla“ moždane ćelije. Talasaju se na tom vazdušnom strujanju, omamljene, opijene, nesposobne da se pomere i „uključe mozak“, vrate ga na nekadašnja razmišljanja o pružanju otpora i borbi protiv sistema.

Ne kažem da sam odustala. Nikada neću. Jednostavno ne mogu. To sam JA. Ako izgubimo sebe, nikada ništa nećemo ni imati. Dobro, to smo odavno prostudirali. Ali, da li smo svi i shvatili?

Elem, nisam odustala. Samo, gledam to sada iz drugog ugla. Više nisam ljuta zbog nepravde, manipulacija svih mogućih vrsta, egoizma, podlosti, samoživosti, gluposti, malograđanštine, povodljivosti, pohlepe, koristoljubivosti, gladi za svim i svačim, nesigurnosti, prevare, laži, glumatanja, mržnje, kritika, neispunjenih očekivanja, prostote, neumesnosti, jeftinih štoseva...i mnogo čega što mi stoji zapisano u memoriji, ali kao što rekoh, promaja je kriva za to.

Nije mi se mozak zaštopao?.... On je kanda samo malo promenio orijentaciju, način razmišljanja. Čime izazavan, ko zna. Nije ni bitno. Možda je samo sazrelo razmišljanje, samo od sebe, vremenom, bez očekivanja da će ono sazrevati. Najlepše je neočekivati. To se dogodilo, samo od sebe se promenilo a da toga nisam ni bila svesna. U mojoj svesti je bilo samo saznanje o nekoj vrsti promene, ali nisam „grebala“ po površini, sve dok nisam odlučila da počnem ovaj tekst, razmišljajući o tome kako mi se mozak zaštopao. Šta sve ima u nama a mi toga nismo svesti? Očaravajuće!

Radosna zbog novog otkrića, zaboravila sam o čemu sam htela da pišem. Da, o drugom uglu...

Iz tog ugla, mnogo smirenijeg, ali ne i pomirenijeg, sa oklopom i mačem, stojim svesna mnogih životnih prepreka, problema, propusta pred kojima ne želim da zatvaram oči. Samo želim da ih što bolje vidim kako bih mogla da se odbranim od njih. Videvši ih, mogu da učim kako da ne budem takva, kako da poboljšam svoj život, šta da učinim da ne postane onakav kakvim ga ne želim a u kakav ima velike šanse da se pretvori, ako posustanem. Ne dopustiti da strah ovlada mnome. Sve loše stvari nastaju iz straha. Demoni se hrane strahom. Hrabrost na prvom mestu. Ona je najjači štit, ona je prvo na šta nailaze pokušavajući da nas pretvore u gomilu isprepadanih robota.

Nisam pomenula ono prvo, pre hrabrosti. Prvo moramo biti svesni onoga što nas okružuje, odnosno negativnog uticaja toga, koje nam se približava na najslađi mogući način putem Televizije, Interneta, tržnih centara, marketinga, ko bojagi sloboda za sve (raznih parada…) čime nam “zamagljuju” vid, jer sloboda sigurno nije nešto što nam žele dati.

Nije lako? Dakako. Dug je to proces, ali dostižan. I kad dođemo do saznanja, odnosno budemo svesni toga, odlučimo da se borimo i skupimo dovoljno hrabrosti za to, priča tek počinje. Mame nas svakodnevno te linije manjeg otpora….odmaramo mozak uz njih, kupujući podižemo moral i poboljšavamo raspoloženje a idiotske programe u šarenoj kutiji i monitoru svog najboljeg prijatelja računara gledamo ili igramo da bi se odmorili od napornog dana (odnosno prestali da razmišljamo o stvarnim problemima i kako da ih rešimo, jer, kao što rekoh, linija manjeg otpora se tu pojavljuje, put kojim se češće ide mami svojom utabanošću i poznatošću).

Sa kompletnim naoružanjem, osluškujući instinkte, sada sam na drugoj strani, svesna mnogo toga, izolujući bes što je moguće dalje od iskidanih nerava, i pokušavam da učinim sadašnjost najboljom mogućom živeći u njoj i za nju. Izuzetno je teško. Lakše padam nego što ustajem. Batrgam se skoro svakodnevno, ali vremenom je to saplitanje sve ređe. Primećujem napredak. Neizmerno se radujem. Rane sve brže zarastaju. Nove ređe nastaju, a snaga je sve veća, sreća neopisiva, hrabrost golema.

Sve se može posmatrati iz dva ugla. Prečesto posmatramo iz onog tamnog ne shvatajući da postoji i onaj drugi. Ja sam taj svetli ugao otkrila vremenom, ni slučajno, ni namerno. Želela jesam, ali verovatno nisam znala kako. Došlo je samo od sebe kao posledica želje za radom na sebi i spašavanja od negativnih energetskih uticaja, pogrešnih ljudi u okruženju. Ja sam imala svest o tome da nisam ono što jesam i tragala sam za samom sobom, ne sluteći da će mi se tada otvoriti mnogi putevi. Tek sam na početku otkrivanja tolikih mogućnosti. Ono što znam je da sebe više ne ispuštam iz ruku, da sam čvrsto vezana za to što sam i da jedino tako mogu doći do odgovora na mnoga pitanja koja tek počinjem sebi da postavljam i na ona koja sam sebi ranije postavljala, dok ona druga JA nije znala da mi na njih odgovori. Naravno, kako je i mogla da zna odgovor kada me nije poznavala.

ИПАК НИСМО САМИ

gordanuska — Thu, 13 Dec 2012 12:31:07 +0100

ИПАК НИСМО САМИ

По ко зна који пут, села је у времеплов, угодно се сместила и пустила да је мисли воде до те давне 1996. године. Била је исувише млада да би схватила да ће је оно што се те године десило, пратити до краја живота. Оно о чему је сањала још као клинка, оствариће јој се, али на мало другачији начин од замишљеног. „У суштини, ко баш може толико добро да прецизира своје жеље“, помислила је Искра. „Нисам ни свесна колико сам у ствари срећна. Оно о чему сам цео живот маштала, било је увек ту поред мене, само ми је требало много да бих га препознала“ – са осмехом на уснама, наставила ја да ужива у свом открићу, као да је спознала Истину за којом многи трагају цео живот. Али, зар није? Једина истина коју је она желела је баш таква какву ју је спознала и напокон прихватила као најбољу могућу.

„Како ли смо слепи! Све оно што смо желели, ту је поред нас. Свет је предивно место, а Бог је свемогућ и воли нас“ – помислила је утонула је у молитву. Увек је осећала Његово присуство. У најранијем детињству га је називала Добром вилом, када је била типичан девојчурак са главом у облацима обузета маштаријама по цели дан. Године су пролазиле и Искрина се глава трајно настанила на Седмом небу, одбијајући да прихвати све ниже од тога. Уживала је у песми анђела компонованој у својој глави, свирала харфу са њима и храбро хрлила напред, свесна да оно што жели, постоји и да ће га и пронаћи.

Баба ју је научила молитви. Поклонија јој је свој стари Молитвеник и несвесно Искру усмерила вери коjе ни сама није била свесна. Не типична вера, али вера. Како веру уопште формулисати? Она је за сваког различита, као отисак прста. Јединствена.

Добра вила је дуго била присутна у Искриној глави. Чувала ју је, снажила и давала јој наду и веру да хрли напред и уверавала је да је свет лопта шарена. Због тога се пријатељ нашалио на њен рачун, говорећи јој: „Ти мислиш да је ван твога дворишта све лепо и сјајно, да су људи добри. Знам да ти је тешко да живиш под таквом тортуром од стране оца, али ни „напољу“ није бајно.“ Чувши те речи, мало се тргла, јер ју је прочитао, али и даље је одлучила да се не спусти на нижи облак – „Како он уопште зна о чему говори? И он је још клинац као и ја. Мени је лепо у свом свету и не желим да га напустим. Моја вила то зна“- помислила је Искра и одагнала мисли о суровости овога света.

Данас је Добра вила Гаврило, како Искра воли да га зове, њен анђео чувар. „Бог нема увек времена да чује о чему размишљам, заокупљен је проблемима које муче седам милијарди људи, те је Гаврило увек ту да ме саслуша и шапне коју реч утехе у најгорим тренуцима. Ту је и да ме заштити од енергетских вампира свакодневице, да ублажи пад и учествује у доношењу праве одлуке. Није му било лако са мном свих ових година, знала дам да правим „динамику“, што би моја мама рекла. Упадала сам у проблеме као јагода у шлаг, те смо Гаврило и ја морали добро да се ознојимо извлачећи ме из тог нимало слатког блата. А све само из једног јединог разлога, јер сам веровала да су сви људи добри“ – анализирала је по ко зна који пут.

Више него раније, Искра је била свесна свог анђела. Неговала је однос са њим и све чешће му се обраћала. Негде је чула да пре спавања треба лећи на леву страну јер анђео чувар седи на десном рамену, дати му мало времена да се намести за спавање и онда се окренути на десну страну. Готово сваке вечери се тога сети и остави му простора да учини оно што му је дужност.

PRIČE O TAMBRŠKALCIMA – MALIM LJUDIMA

gordanuska — Thu, 13 Dec 2012 12:30:50 +0100

Još od malena sam imala osećaj da se neko ili nešto mota oko mene. Okrenem se, tamo vamo, ali ne mogu da vidim šta je to. Ponekad, kada ne mogu da pronađem neki predmet koji mi u tom trenutku treba a znam da je morao biti negde u kući, samo se nasmešim i kažem sebi: „Odneli su ga Mali ljudi. Verovatno im je jako potreban. Vratiće mi kada im više ne bude trebao.“ Tada prestanem da tražim jer znam da je to istina. Predmet ću pronaći tada kada mi bude najpotrebniji. A oni će to znati i ostaviće ga na mestu gde su ga pronašli.

Nikad ih nisam videla, ali znam da su svuda oko nas, u vazduhu, u našim domovima, u saksiji za cveće, na tanjiru dok jedemo, u kosi, na drveću, u travi, na tastaturi računara i baš sada čitaju ono što kucam, možda se radujući što je neko odlučio da ih pomene i misli o njima...

Pitate se: „Ko su uopšte t

OSMEH I LEPA REČ GVOZDENA VRATA ZATVARA?

gordanuska — Thu, 25 Oct 2012 08:44:22 +0200

Miholjsko leto u Srbiji. Siromašna zima, iliti jesen, preciznije. Hvala Bogu na tome, on nam još uvek nije podigao pdv.

Šetam po svom naselju uživajući u prijatnoj temperaturi, gledam žućkasto zelenkasto lišće i radujem se još jednom vedrom danu, punim plućima. Osmeh mi je na licu, srećna sam, prosto, jesam. Valjda videvši to nasmejano biće (prava retkost na ulicama u današnja vremena), prišao mi je jedan momak i vedro rekao: „Dobar dan. Kako je lep dan“. Pomislih automatski: „O neeee, još jedan ludak. Moram da bežim“. Samo sam rekla: „Da“ i produžila korak za još po koji santimetar istovremeno ubacujući u petu brzinu. Nije više ništa rekao, nije ni stigao jer, ja sam zbrisala u sporednu ulicu. Čim sam to uradila, surova istina me je pokosila. Da li je došlo vreme da se plašimo lepe reči i osmeha? Koliko smo duboko upali u ništavilo, mrzovolju, sivilo, apatiju, pa nam neko ko je pozitivan odmah predstavlja ludaka, psihopatu? Postidela sam se svoje reakcije jer sam osudila momka a da ga nisam ni upoznala. Prilepila sam mu etiketu manijaka bez ikakvog razloga. Uplašila sam se, jer smo naučili da se plašimo po ceo dan, za svaki slučaj, jer nas svim i svačim zastrašuju a kada oni to ne rade, iz proste navike i možda dosade to sebi priuštimo. Paranoja.

Verovatno više neću sresti tog momka, a i da ga sretnem ne bih ga prepoznala, jer ga od silnog straha nisam ni pogledala pošteno. Sećam se samo da je imao plave oči, ozareno lice sa osmehom i razlikovao se od mnogih koje viđam svakodnevno, gotovo svih. Možda se pojavio samo da mi stavi do znanja da ne treba da postanem deo te gomile.

OPET ZAOKRUŽI!

gordanuska — Mon, 21 May 2012 13:22:55 +0200

Još jednog nedeljnog dana, ovoga proleća, tekuće 2012. godine, stanovnici lepe zemlje Srbije imaće taj luksuz da još po ko zna koji put poveruju u svetliju budućnost. Nada poslednja umire. Međutim, od njene sahrane prošlo je dosta vremena. Ostala nam je u lepom sećanju. I baš zbog tog sećanja na nju, izaći ćemo i odati joj poslednju poštu. Slava neka joj je zanavek. A nama šta bude, navikli smo.

Pošto nam ni smak sveta nije toliko stran, polako smo se i na njega pripremili. Možda bi bilo bolje, skratiti nam muke nego nas i dalje polako, polako, najsporije moguće mučiti. Ali, kome bi to onda bilo zabavno? Dvorska evropska luda, Balkan, i dalje ima najbolje fore. Neiscrpan je izvor novih dogodovština, naslednog ludila i nastrane lucidnosti. Jednom rečju nazamenjiiv u Uniji.

Šta će ovoga puta stanovnici te minijaturne države uraditi?

Ništa, kao ni prethodnih godina. I dalje će živeti u glupom uverenju da od njih ipak nešto zavisi. Bolje i uverenju nego bez njega. Možda se desi čudo. Ona su oduvek prizivana, a iskreno, samo ona nas mogu spasiti.

Prognoze su poražavajuće. Iste face pričaće nam bajke (odnosno lagati nas) još četiri godine. Možda se u toj družini pojave i novi ljudi, pa će bajke biti malo prerađene, ili čak nove i još lepše. Jednom rečju, žanr nećemo menjati. To je ono što nam treba da bi napravili ravnotežu između horor stvarnosti i izmaštane sutrašnjice.

Možda bi za promenu trebalo glasati PROTIV. Kandidat sa najmanje glasova mogao bi biti potencijalni kandidat za svetlu budućnost. I naravno, proširimo listu, napravimo našu sopstvenu. Dosadašnja praksa se i ovako toliko puta pokazala pogrešnom. Pitamo se zašto? Jednostavno je. Mi smo kao narod skloni zaboravu. Ne znamo šta se desilo juče a ne koliko smo koraka unazad napravili poslednjih godina. Amnezija je najnovija bolest proizvedena na sopstvenu inicijativu. „Ne želim da se sećam ružnih stvari. Želim da zaboravim“... Izbrisali smo čitavih dvadeset godina naših života želeći da se sećamo samo lepih trenutaka. Oni su bukvalno samo trenuci, nedovoljni da nas oraspolože više ni tog pomenutog trenutka.

Pošto su izgledi da promenimo nešto za veoma kratko vreme skoro nikakvi, ostaje nam samo da se nadamo nekom već pomenutom čudu, ili u krajnjoj liniji smaku sveta, koji je podjednako tako čudan (jer od silne najave njegovog dolaska izgubismo veru i u njegovo postojanje). Dolazimo do zaključka da su u ovom neizvesnom vremenu i još neizvesnijoj situaciji u državi, najizvesniji događaj izbori, možda ipak zato što najveći broj ljudi može sebi da priušti tu zabavu da izađe iz kuće sa porodicom, sretne se sa prijateljima, ispriča i čuje najnovije informacije, vrati kući u nadi, a najbolje od svega je to što je događaj rezervisan za dan u nedelji kada će biti slobodan da te aktivnosti ne mora da „uklapa“ u već veliki nedostatak slobodnog vremena.

Iskoristiću privilegiju većine stanovnika sa ličnom kartom zemlje Nedođije,posedovanja slobodnog vremena usled nezaposlenosti, da parčence papira namenjeno samo meni obeležim jednom od dve moguće varijante i svoje pravo na to. Koji izbor ću napraviti, znaću samo ja. Tek da se zna, bar imam IZBOR-a..

Napisano jednog tmurnog januarskog dana tekuće godine.

STARI KOSTIMI

gordanuska — Fri, 20 Jan 2012 12:57:03 +0100

Retko sam na face-u. Jednostavno, ja sam od onih malo drugačijih generacija. Nismo koristili računare, mobilnih telefona tada nije ni bilo. Kameno doba. Kada bi zazvonio fiksni telefon, postojala je ista verovatnoća da zove neki kupac koji se interesuje za delove poljoprivrednih mašina koje prodaje moj otac, sestrina drugarica u vezi domaćeg zadatka ili odlaska na igralište i njega. Umeli smo da čekamo i da se radujemo, a isto tako sa čekanjem i razočaravamo. Za sve je bilo potrebno vreme.

Danas, vidim nečiju prošlost i budućnost za nekoliko minuta, prelazeći sa fotografije na fotografiju. I šta vidim? Sada su od svih njih, nekada klinaca i klinki postali novi ljudi. Proizveli su potomke. Sebe same u manjem izdanju i sa po nekim genom preuzetim od odabrane osobe koja nosi isti prsten na prestenjaku desne ruke. Proširili su svoje postojanje, rasuli gene, ti bivši dečaci i devojčice koje sam znala iz nekog drugog vremena...

Ja sam daleko od njih, ostala sam u onom davno prošlom vremenu. Još uvek trčim ka nečemu čemu ne znam ni ime. Ne znam ni da li su to potomci ili nešto sasvim drugo, možda samo ono što je i bilo želim da održavam u životu, da mu udahnem isti i da postoji sada kada svi misle da su se njihovi putevi završili u nekoj tamo davnoj priči, u albumima za slike ili nekom maglovitom sećanju. Kakvi su sada ti dečaci i devojčice? O čemu razmišljaju? Šta ih muči, čemu se nadaju? Imaju li ona sećanja, časte li se njima u tihim noćima, kada ceo svet spava i postaju ono što su u stvari, skidajući svakodnevne brige, strahove i poraze, a oblačeći kostime devedesetih.

Najteže je bilo biti lucidan, naivan, bezazlen i pun nade tih devedesetih godina, sada već prošlog veka. Živeli smo u mraku, jeli suv hleb, vozili se vozom koji bi kasnio i po nekoliko dana, šetali u mrklom mraku ulicama zavičaja i skupljali novac za kutiju najjeftnijih cigareta. Pevali smo, smejali se, kartali, ljuljali na ljuljaškama, gledali padanje meteora ležeći na travi seoskog stadiona, krali komšijske šljive i jedva čekali naredni sustret i događaje koje smo tako maštovito smišljali jer nismo imali ništa što bi nas zabavilo samo od sebe. Imali smo jedni druge i to je bilo neprocenljivo.

Toliko prašine je na uspomenama. Osećam njenu težinu. Kutija uspomena mudro ćuti u svom vremenu, čeka strpljivo da je ponekad otvorim i oživim sećanja na lude godine još luđeg vremena i ljudi koji smo nekada bili. Sve njih ponovo oživljavam, vraćam im uloge koje su imali. Vraćam i sebe, svakoga od njih zagrlim, uzdahnem, šapućem na uho: „Sve će biti u redu. Ovo što si sada pokušaj da zadržiš zauvek. Ne zaboravi ove trenutke. To si ti....“ Na posletku, moram da dođem i do sebe i isto to samoj sebi kažem, uzdahnem, zažmurim i vratim se u sadašnjost sa sećanjem na reči koje mi deluju tako poznato, kao da ih je vetar doneo iz neke daljine, daleke, a moje.