Vavilonska Ribica

Videti kraj, to je nešto najlepše, jer se milijarde nepoznatih dimenzija razbaca u tvom oku...

, 23 2008 20:15:53 +0200

Sa dubokim poštovanjem prema samom postojanju, poštovanju prema sebi, na prvom mestu, prema tebi, prema svima nama, malima, beznačajnima u dubokoj rupi beskonačnosti zvanoj svemir, ja cu se opozvati na moj jučerašnji razgovor sa tobom...

Ti si jedan mali početak. Ja sam mali početak. gomila tačkica, žutih, crvenih, zelenih, plavih... Boja, slika, obličje, konačnost... Da li je iko konačan?

Ja mislim da nije...

Ali u velikom, pustom carstvu tišine mi dišemo, živimo, stvaramo, učimo, činimo to jako dugo, da se tako relativno izrazim, užasno dugo, za naše pojmove, a nismo načinili ni najmanji korak u dubinu tog nečeg velikog, beskonačnog, crnog, što nas okružuje još od vremena pre koga mi nismo ni postojali.

Kako uobličiti nešto što nema oblika? Kako stići na kraj nečega što praktično kao takvo, materijalno, razumljivo, opipljivo, ni ne postoji, samim tim ni nema kraja.....?

Samo sam jako tužna što smo tako usamljeni...svi mi, veliki, napredni, inteligentni... Odnosno, što živimo po tom nepisanom pravilu...... To je slično kao i kada bi na Zemlji postojala jedna osoba, i ista bila neverovatno uspešna, kreativna, nadarena......

Hoću da budem velika i da me ima svuda... Da sve dimenzije postojanja dodiruju moji pozitivni talasi, da vidim beskrajne, uzvišene i neverovatne lepote tajne koja vlada Svemirom i da postavim pitanje koje se razliva u duboku tišinu beskraja: gde je kraj? hoću da ga vidim samo s tobom...

Tebi od tvoje Djidje...

Kada vidim lane, setim se Bambija...

, 29 2008 15:30:17 +0100

Mislim da se ljudi mogu podeliti prema tome do kog stepena idu u zamišljanju odredjene situacije kada se nadju u njoj ili kada samo razmišljaju o njoj. Neki opušteno prihvate kada im neko nudi pljeskavicu, a drugi automatski zamisle ogromnu smrdljivu mašinu i ružnog, prljavog mesara koji melje nekoga u toj odvratnoj mašini. Pri tom mast bele boje i krv šikljaju na sve strane, a ono što se melje u mašini skiči, otima se i pokušava da pobegne iz situacije gde gleda smrti u oči. Samim tim, dotična osoba koja zamišlja gubi apetit i bude joj muka i kada omiriše veliku, sočnu pljeskavicu, a da ne govorim o tome kako i ne pomišlja da uzme zalogaj.

Mislim da ne želim da pišem o tome šta zamišljam kada ugledam prokletu paštetu!

Baš mi je pre dan-dva sinulo nešto na železničkoj stanici. Gledam voz kako prolazi, osluškujem diddly-dum, šine bruje, ali kada se udubim u taj zvuk, čujem zapravo pesmu. Jezivu pesmu smrti koju pojačava miris metala, koji, s druge strane, meni miriše na krv. Kao da te zove da joj se predaš. Koliko je jeziva, toliko je i prelepa. Oštar zvuk kao da obećava nešto nepoznato, fantastično, sa novim mirisima... Pre, rekla bih, obećava aktivaciju novih čula. I kroz glavu mi prolaze svi likovi koji su se bacili pod voz, od Ane Karenjine do Tobias-a. I skontam da bih i ja, ako se ikada odlučim na samoubistvo, najradije skočila pod voz. Nekako je logično... Savršeno se uklapa.I gledam u lokomotivu onog koji mi dolazi s leve strane. Pa ko meni može da tvrdi da niko nije skočio baš pod taj? Mislim, možda mašinovodja ne zna, jer mu niko nije ispričao da je baš njegov voz ubio nekoga, ali neki naši vozovi su iz 1980-ih, videla sam u jednom da piše. A ko zna kada je on počeo da vozi baš taj koji je prolazio pored mene...? Možda je neki njegov prethodnik, ili prethodnik prethodnika, upravljao kada se neko bacio pod voz. Mora da dosta ljudi ponekad poželi da se baci pod voz. Evo ja, na primer. Mislim da ću definitivno izabrati voz.

Ali ima jedna začkoljica! Ne volim kad je neko mrtav... Mislim, to niko ne voli, normalno... Ali meni je odvratna pomisao na to šta se dešava s nečijim telom koje je zakopano, a i ta da ti mozak više ne funkcioniše, tj. da nisi ničega svestan, da ne postojiš. I onda, u nekim momentima, kada pipnem neku osobu, ja se setim da će ta ista osoba umreti.

Ne dešava mi se to sa svim osobama, samo sa nekima, ponekad... Isto kao što mogu da jedem mleveno meso u sarmi... Valjda zato što nije u pitanju čisto mleveno meso, nego nekako kamuflirano. Verovatno neki ljudi odaju utisak da će umreti... Oni prosto razmišljaju u to vreme o smrti, možda o tome kako će se baciti baš pod voz, pa to nekako isijava iz njih. Drugo objašnjenje mi ne pada na pamet... A ovi drugi, kod kojih se ne setim da će umreti valjda imaju takav stav. Ja sam besmrtan. Ko će ga znati...?

Sadašnji trenutak iz perspektive odraza u ogledalu

, 22 2008 13:10:38 +0100

Kada se reč preda pokretu, govor gubi na važnosti. Reči više ne postoje. Ovo što ja koristim, neka ne budu reči više. Neka bude moje ogledalo, lik, odraz, slika koja iskreno govori o onome kako se trenutno oseća.

Ne želim da postavljam neku novu doktrinu.

Ne želim da se prikazujem kao veliki patriota.

Ne želim da pljujem po nekim određenim ljudima.

Niti mogu išta od ovoga.

Ne još.

Imam dvadeset godina. Idem na fakultet. Slušam ostrašćene govore i parole obrazovanih ljudi koji su tu gde jesu da bi nas učinili „humanim akademskim građanima“, na prvom mestu. A za čije babe zdravlje?! Da bi tamo neke instant-face imale dovoljno uranijuma i zlata...

I prvi put! Prvi put. Prvi, a ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je i poslednji, ja sumnjam u „srećnu zvezdu magičnu“ i bliža mi je generalna tragičnost. Prvi put mislim da je nije dobro što živim pod baš ovim komadićem neba. Prvi put sam sigurna da se oko mene puštaju pipci gnusnog, otrovnog, ružnog čudovišta koje preti da svojim ogromnim čeljustima (opet) zgrabi ono što se zove životom. Da, i sama vidim da sam dosta okasnila. Evo i zašto...

Govorim kao čovek, ne kao pristalica bilo koje političke struje. Da ne bude zabune, živim na severu Srbije. Ili, bolje da se izrazim: Beogradskog pašaluka. Dotiče me samo muk koji vlada gradom, samo lutajući pogledi užurbanih ljudi, svest o izgubljenosti i činjenica da nas opet neko ucenjuje. Neko (moja profesorica) je danas rekao: „Ljudski vek je suviše mali da bi se njime merila velika državnost.“, a ja sam ćutala. Samo sam se zamislila.

Čiji to vek?

Koliko ja znam, generacija naših pradeda je bila pometena ratom.

Koliko ja znam, generacije naših baba i deda su se rađale po kojekakvim šumama dok su bežale od metaka.

Koliko je meni poznato, generacija mojih roditelja je uništena devedesetim godinama.

Koliko ja vidim, ni mojoj generaciji se ne dešava neka lepa stvarnost...

Samo malo! Ispravite me ako grešim, ali nije u pitanju „jedan ljudski vek“, koji je možda „suviše mali da bi se njime merila velika državnost“. U pitanju je mnogo više... A nisam krenula od Balkanskih ratova. Nisam ni spomenula četiri veka pod Turcima.

Jedino što hladne glave mogu da kažem jeste to da stvarno mislim da je dosta.

Zašto smo uvek mi ti koji završe onako kako ne treba?

Zašto se nama smešta?

Zašto neki strani lektori u našoj zemlji nas nazivaju „prljavim, necivilizovanim ljudima koji jedu malu decu za doručak“?

Zašto neko ko je niko i ništa dodje ovde i kaže: „Ovo je moje“?

Zašto je Tito morao njima da „pokloni“ baš Kosovo? Što im nije dao Istru ili neki deo Slovenije?

Zašto su svi iz velike Jugoslavije izašli preporođeni, a mi se vratili sto koraka unazad?

Nije fer!

Samo da rata ne bude... Jedino je što sada želim...

Ja puštam da me svako spasi...

, 17 2007 17:21:50 +0100

Ovakve dane volim. Kad bih umela da napravim odgovarajući grafik bilo bi mnogo lakše da objasnim o čemu se radi. Naučiću i to jednom... Umesto toga, poslužiće reči s kojima sam u poslednje vreme posvađana na krv i nož, da ne kažem da me jako nerviraju što ne slušaju... Da su sve dosadne i nepotpune i da svakoj treba guranje da bi se izgovorile u željenoj formi i da bi zvučale onako kako to ja hoću. Sada s dozom rizika pišem reči koje verovatno neće ni na šta ličiti, koje će biti nepovezane, već izrečene, odavno prevaziđene i isfurane. E- baš me lepo briga! I još jednom- baš me briga!!!

Evo:

Ravna linija je tama, horor, smrt.

Ravne linije se bojim.

Šta je glupa ravna linija?

To je ono kad ne osećam a ma baš ništa. To je ravnodušnost, mirna pučina, Zemlja, tišina u glavi, mir u mislima, ušuškanost, harmonija, ljubav neuzdrmana bilo čim, delimično poverenje, nesigurna sigurnost, mutna jasnoća, middle level, srednje teška knjiga, bledunjava boja, neprimetan prsten...

Ništa se ne dešava.

Dakle, mrzim ravnu liniju.

Sve što iskače iz nje, iz koloseka, šablona, meni na neki uvrnut način prija...Mazohistički, ludo... Nema veze da li sam ludački srećna, ili na isto tako ludački način tužna, nema veze u kom smeru se linija pomera, koju kilometražu prelazi, koliko hiljada kilometara na sat jurca ili kuda vodi..... Bitno je da je kriva, jer samo takva daje osećaj da zaista živiš, a ne samo da pasivno postojiš. Postojiš? Super, imaš mogućnost da iskriviš liniju... ili da ti je drugi iskrive. Moja je danas opasno kriva. I ne znam kuda vodi, ni koliko daleko.

Super... Put u nepoznato... Svaki pokret uslovljava sledeći, svaka pojedinačna reč određuje onu koja će joj slediti... Svaka radnja oblikuje onu koja nastupa posle. I kako ja da živim, delujem, radim, mislim, funkcionišem, kad iz svega toga može da nastane gadna, da izvinete na izrazu vi koji čitate, pizdarija, ili abnormalno golema sreća koja ima snagu da ubije deo čoveka? Bukvalno je svaki sekund stvarnosti taj koji može da te okuje... I rasprostre ti put koji nije popločan dobrim namerama... I eto... tako ja dođoh do zaključka da treba da radim šta znam i da ništa nikog ne pitam...

"...ja te volim, ja ti pričam da možeš sve...ja te nosim tamo gde strahovi umiru...

..podigni pogled- ti letiš sam..." sada se nebo spušta dok moja suza pada dole i krivi liniju sve više i više...

Za Gagu13

, 20 2007 17:03:27 +0200

Gago (http://gaga13.blog.rs/), evo mog domaćeg, u kratkoj formi, sasvim jasno:

Ne varam i ne praštam, ma kako to zvučalo, ma kako mene bolelo... Taj stav se kod mene ne menja...

Connorov vruć krompir

, 19 2007 20:50:55 +0200

Evo kako ću ispeći vruć krompir... Biću sasvim kratka i jasna, i što je najbiitnije totalno iskrena...

- 5 stvari koje volim

VOLIM

1. da gledam porniće (kumo, pravi se da ovo nisi pročitala)

2. da vreme posvetim samo sebi

3. da me okružuju kreativne osobe

4. da pišem postove

5. da putujem

6. mogu još da pišem, ali ograničiću se na broj pet................

7. Jbg, volim i male bebe i sarmu, čokoladu, knjige, društvo, izlazak u grad sa Divljakušom, Beograd, tekilu, so i limun, spavanje, muziku, pse, pomfrit, prstenje, srebro, belo zlato.......

- 5 stvari koje ne volim

NE VOLIM

1. zatucane ljude koji misle da su samo oni u pravu

2. trivijalne rečenice, običnu garderobu, nedostatak boja (pretežno crvene, ljubičaste, zelene...), malo šminke

3. kad mi fax traje do deset uveče

4. kad ne obrijem listove

5. kad ne jedem posle grada

- 5 stvari koje ne znam, a hteo/la bih da znam

NE ZNAM, A HTELA BIH DA ZNAM :

1. esperanto

2. veštinu psihoanalize, hipnoze i čitanja tudjih misli

3. kako se prizivaju duhovi

4. da lepo pevam

5. da se bolje snalazim u prostoru, tj. da nekako, bilo kako povećam svoju spacijalnu inteligenciju

- 5 stvari koje me fasciniraju

FASCINIRA ME:

1. svaka egzotična zemlja

2. ljudi koji su ultra obrazovani

3. Politikin zabavnik, Mali princ, Gete

4. kako čokolada i ljubav deluju na mene

5. kič

- 5 stvari kojih se stidim

STIDIM SE:

1. što uvek uvalim braći da gule krompir i šire veš

2. što sam lenja

3. što često ne umem da procenim da se neko trudi oko mene, pa ispadnem gad

4. što sam jednom davno uradila nešto što samo ja znam i stidim se da to napišem

5. što nisam do kraja pročitala Na Drini ćupriju

- 5 stvari koje zelim da uradim

ŽELIM DA:

1. krenem na trbušni ples

2. obidjem bar pola zemljine kugle

3. završim fax

4. ostanem ovakva kakva jesam

5. uvek imam snage da volim

- 5 stvari na kojima sam zahvalan/na

ZAHVALNA SAM:

1. srećnom slučaju što sam se rodila

2. svima koji me trpe

3. svima koji me vole i uživaju da budu u mojoj blizini

4. Radi i Bojanu što su prošlo leto bili uz mene

5. mami što me često pokriva kod tate

Za moj rodjendan...

, 02 2007 00:00:27 +0200

Danas mi je rodjendan. Želim da se ostvari nekoliko stvari kao poklon univerzuma meni, tek tako. Smatram da ću biti srećna ukoliko sve bude išlo onako kako sam zamislila u globalu. Finese neka dodju kao iznenadjenje. Želim:

1. da očistim drugu godinu u junu

2. da dobijem fensi čizme

3. da zadržim prijatelje koje imam i steknem jos novih, isto tako vrednih

4. da mi u domu bude super

5. da Ognjen bude srećan (navodim njegovo ime prvo jer je on stariji pet minuta, inače ih volim jednako)

6. da Stefan bude srećan

7. da mama bude srećna i ponosna na mene

8. da tata bude srećan i ponosan na mene

9. da postanem odlučnija osoba

10. da budem otvorenija za nepoznate ljude

11. da mi ljubav cveta

12. da Divljakuša položi sociologiju i nacionalnu

13. da Ognjen i Stefan nadju devojke

14. da Filip smuva Saru

14. da svi koji su mi blizu žive dugo

15. da mi boja očiju postane malo tamnija

16. da mi kosa prirodno pocrni

17. da mi dlake na nogama i obrve sporije rastu, a kosa brže

18. da nadjem neki posao idućeg leta

19. da odem u Jordan

20. da narednih 20 godina izgledam kao danas

21. da mi se gore navedene želje 100% ostvare.

Zabelezeni muskarci u solarijumu!!! Iliti meteroseksualizam na pomolu...

, 29 2007 15:14:31 +0200

Skoknula sam pre par dana na feniranje u salon lepote...

Devojka me je skroz super sredila, dala par saveta za dugu kosu, rekla mi koje je pakovanje bolje- Gliss Kur beli ili zlatni.... Malo smo jos cavrljale o zenskim temama...

Pricala mi je o njihovom novom TurboSolarijumu sa extra jakim lampama i zagarantovanim tamnjenjem...

Sedimo nas dve tako... I dolazi jedan gospodin od nekih 40 godina... Ima zakazan solarijum... Vidim malo mu je neprijatno, ali ide on... Opusteno...

Zavrsava tretman od par minuta, uredno placa racun i odlazi...

Pih... sta da mislim... Bolje i da ide u solarijum, nego da nam dodje (a desilo se jednom, verujte mi) cikica u LJUBICASTOM TRIKOU na zenski aerobik i zajedno sa nama vrti guzom uz muziku...

Sacekacu malo, mozda ugledam i ovako nesto na nekom muskarcu...

Joj, mislim da sam ja prilicno otvorena za svasta, ali mi nekako nije lepo kad vidim muskarce koji sve vise lice na zene.... Ili zene koje lice na muskarce, ali mislim da sam o tome vec pisala...

Sta vi mislite o tome?

Juce sam bila prvi put kod doktora...

, 28 2007 13:16:38 +0200

Juce se odigrala moja prva poseta ginekologu. Bila je ginekologica, zapravo. Isla sam sa drugaricom. Pustila nas je da budemo zajedno kod nje u ordinaciji i da budemo blizu jedna druge. Usledila su klasicna pitanja tipa: "Datum poslednje menstruacije?", "Kontracepcija?", "Hocete li Papa Nikolaus test?"... Zena je bila, hajde da kazemo prijatna... Inace, trazile smo neku koja nije vesticara, a ta zahtevana vrsta je tamo vec dugo na "listi zasticenih" zbog rapidnog izumiranja.

Prva je na stolu bila moja drugarica. A znate kako to sve izgleda? Stavi vam ta zena ginekolog nesto spicasto i metalno unutra, otvori i onda vam opipava jajnike, i sve ostalo sto je dostupno duzini od njena dva prsta. Potpomaze se nekim dugackim stapicem kojim uzima uzorak za Papa Nikolaus....mala digresija... E, dok je tako raskrecena lezala na stolu, GLUPAVA ZENTURACA od SESTRE je bez kucanja ULETELA u ordinaciju da ostavi neke kartone... Ni pet, ni sest, usetala se unutra, ostavila otvorena vrata, bacila pogled na moju raskrecenu drugaricu, bez "izvinjavam se" ili bilo kakve naznake toga da je svesna sta je uradila!!! Na takvo ludacko otvaranje vrata usledilo je moje nesvesno i refleksno "JOJ!", a doticna glupaca me je samo pogledala, kao da zeli da me priupita: "Devojko, koji si ti faktor ovde?"

Elem, da sam ja bila na stolu, verovatno bih POLETELA, SKOCILA i izjurila napolje odatle i pobegla glavom bez obzira! I jos bih se i zalila! Krmaca jedna! Strokava prakljaca!

Kakav kreten od zene! PI.... JOJ STRININA...!!!

No comment

, 08 2007 11:13:13 +0200

Ono o cemu cu da pisem je totalni shit i ne znam ko bi jos to na mom mestu pisao. Iskulirao bi maximalno, rekao: "Ma boli me cosak!"... Ali ajde... Napisacu, pa nek ide zivot... Mada mi nista ne znaci! Stvarno! Niti me dotice... Samo mislim da je glupo.

Kada sam zavrsila Gimnaziju, mogu reci da sam bila prilicno happy sto cu se naci u drugom okruzenju, sa drugim ljudima... U razredu sam imala nekih desetak ljudi sa kojima sam bila bas extra. Taj broj se sad prepolovio, naravno... Daljina cini svoje. Ali dobro. Ono sto je vredelo sacuvano je i trajace jos dugo. To znam. Nikada nisam bila osoba s kojom je lako sprijateljiti se. Ja sam toga svesna. Dobro, da budem precizna, neke stvari me momentalno odbijaju od ljudi i onda s njima ne zelim nikakav kontakt, sem mozda "Dobar dan!". To je lose, jer znam da mnogi misle da sam mrgud, ali ako se meni neko ne svidja, ja ne mogu s njim. Ne prija mi, izmori me... Prosto ne uzivam... A ja sam hedonista i hocu da mi bude lepo ma sta radila. Tako stoje stvari sa mnom. E sad, cim sam usla u svoju ucionicu, u I1, i provela tu par sati, ja sam, manje-vise, znala ko mi se svidja, a ko ne. I bila sam 100% sigurna da mi se jedna X osoba ne svidja i da s njom nikad necu moci... S druge strane, mislim da je osnovna kultura javiti se na ulici nekome koga poznajes. A on, posle cetiri godine provedenih u I1, posle tog "poznavanja" nema u glavi tu osnovnu kulturu da kaze "Zdravo". Nisam u pitanju samo je, nego i jos par osoba kojima doticni nece da se javi, pa je to samo potvrdilo moje misljenje da je on lud. Od onda kada sam videla kako se dere na S. jer nije imala para za neku kartu... Opera je bila u pitanju, mislim... A nije nas bilo dovoljno za bus. On je nasao na nju da se dere zbog toga. Onda, koliko mu je sekundi potrebno da ispadne iz takta... Mada mislim da se to moze meriti i stotinkama... Kako ogovara svoje drugove gore od bilo koje alapace iz razreda, a imali smo ih mnogo... A i genetika cini svoje... On je lud! I ne volim kad ga vidim...

I ne treba mi u zivotu!