Vavilonska Ribica

Sve se vrti oko penisa

, 19 2007 14:09:04 +0200

Prijavila sam se za OIP (opšti izborni predmet) koji se zove razvojna psihologija. Prošle nedelje sam imala prvo predavanje posle uvodnog u učionici koja je KRCATA, ljudi se prelivaju kroz vrata, guraju se, psuju, drekenjaju... Profesor se izvinjava što nije mogao da izmoli od "mudrog rukovodstva našeg fakulteta" jedan amfiteatar, da ne kažem malo veću slušaonicu, ali eto... Šta nam je-tu nam je.

"Svi ste vi mazohisti", "Ovolika koncetracija ljudi na malom prostoru može da izazove ozbiljna mentalna oštećenja!", "Idite kući!", "Ako ostanete ovde da slušate moja predavanja smatraću da ste ozbiljno ćaknuti!"... I tako dalje... Bile su to reči profesora koji je uzaludno pokušavao da nas odgovori od masovnog dolaženja na njegova predavanja. Masa se samo još više poprimila. Nije pomoglo ni tvrdjenje da predavanja nisu obavezna.

Ulazi profesor u utorak u slusaonicu, probija se kroz masu, traži da se otvori i poslednji prozor, naredjuje da normalni napuste predavanje, samo mazohisti da ostanu, obećava da će nam dati bodove na aktivnost ("Ipak ste se popeli do četvrtog sprata..."), ali ne vredi. Niko nije otišao...

Sad počinje priča... Uvod, osnove, načini, bla, bla, bla... I dodje do čika Frojda.

Problemi infantilne seksualnosti, one u adolescentnom dobu, u partnerskim odnosima i u braku, seksualno zlostavljanje i seksualne perverzije, problem homoseksualizma, obradjeni su od stručnjaka psihoanalitičara, psihoterapeuta, na najbolji način, koristeći spostveno psihoterapeutsko iskustvo i savremenu literaturu.... Jbt! Znala sam da je Frojd pričao svašta, ali ovaj put sam stajala otvorenih usta...

"Znate ono malo novorodjenče, mala beba, slatka, mazna, simpatična- e, to je jedan PERVERZNJAK, kome čovek nije dorastao. Pravi se nevin, nežan, umiljat, a u stvari krije u sebi najbolesnije, najperverznije moguće ideje. Ne sisa ono zato što je gladno, nego iz istog razloga iz kog i odrasli to čine..."

"Šta mislite zašto devojčice tegljače lutke i glume da imaju bebe? Žele one bebu, ali sa svojim tatom..."

"Dečaci nesvesno mrze svoje očeve jer su im oni najveća (i jedina) prepreka da spavaju sa svojom majkom!"

"Žene su zavidna bića, sve od svog rodjenja. A zašto? Nemaju penis. Tuguju za njim ceo svoj život. Svi žele da imaju penis! Vi, koleginice, da li i vi osećate tu težnju?"

I tako dalje, i tako bliže... Uglavnom, bilo je zanimljivo...

Iz Wikipedije:

Sigmund Frojd (Sigmund Freud) (6. maj 1856. - 23. septembar 1939.) bio je austrijski lekar i psiholog, osnivač psihoanalize. Rođen u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovan u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa (J. M. Charcot), 1885-86. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910.

Glavni spisi

Rasprave o histeriji, 1895;
Tumačenje snova, 1899;
Psihopatologija svakodnevnog života, 1904;
Humor i njegov odnos prema nesvesnom, 1905;
Totem i tabu, 1913;
Uvodna predavanja iz psihoanalize, 1916-18;
Ego i Id, 1923;
Budućnost jedne iluzije, 1927;
Nelagodnost u kulturi, 1930;
Problem anksioznosti, 1936;
Mojsije i monoteizam, 1939.

Frojdova shvatanja

Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima on je onda razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego, i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.
Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge.
Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva.
Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe.
Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem).
Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza.
Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života.
Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa.

Da li postoje duhovi?

, 14 2007 14:12:27 +0200

Svaka osoba kojoj postavim ovo pitanje imala je pricu bas za pricanje... Ja donekle verujem u duhove... Dopada mi se ta ideja, ali nisam bas sigurna u... Ma nije mi jasno gde se to oni potrpaju. Znam da su providni, bestelesni, da su nekada boravili u necijem telu, ali mi je tesko da zamislim mnostvo nicega... Jos smatram da oni mogu da razmisljaju, a opet...kako kad im je za to potreban mozak? Dobro, ajde... Mozda imaju neki mozak svoje vrste... Sta ja znam?

Evo sta Anja kaze... Prizivala je duhove sa jos dve drugarice i u susednoj sobi je casa pala sa stola i razbila se. Pad navodno nije bio nicim prouzrokovan... Anja me ne bi lagala, to znam, ali...

S druge strane, koleginica sa faxa je sa drugaricom isto prizivala duhove. Navodno su prizvali duha cija se sestra utopila u jezeru kao mala i zvala se Aisa. Kada je Tamara trazila da prica sa Aisom, duh se usprotivio, a s ulice je iz nekih kola glasno pocela da tresti muzika. Ni manje ni vise, odzvanjale su reci pesme "Aisa,Aisa"... Njih dve su se uspanicile i pobegle iz sobe... A bile su same u stanu...

E sad... Da li je to neka autosugestija? Da li covek u takvim situacijama prosto zeli da se plasi i oseti prisustvo duha kao dokaz svoje moci? Da li Tamara i Anja lazu? Mada ja sam 100% sigurna da mene ne bi lagale... Kada ja budem prizivala duhove s Filipom, objavicu da li se nesto cudnovato i onostrano dogodilo... Ali malo me hvata jeza kad pomislim sta cu da radim...

Prvi covek koga sam videla u Gimnaziji-bukvalno

, 15 2007 19:23:37 +0200

:-) Zanimljivo je secati se nekih pojedinosti koje nisu bas najbitnije u zivotu, ali nekako navode na onu blesavu upornost da zapamtite naj(ne)obicnije gluposti koje vam se dese tako slucajno, o kojima retko kada pricate uz kafu, koje se jednostavno desavaju, ali ih ljudi nepravedno zanemare...Jedna takva glupost je Goran Ferenc.:-) Ja sam se upisala u prvi razred Gimnazije. Bio je to 1. septembar pre pet godina. U skolu sam krenula ranije, za svaki slucaj i za ne daj Boze, i u putu sam, naravno stala bezbroj puta sa poznanicima, drugarima... Nisam zakasnila i bila sam pred vratima Gimnazije, koja teze, bez preterivanja, i do 100 kg, bas na vreme kad je prva smena, tada drugaci i matori cetvrtaci, zavrsavala. Nasla sam se pred vratima, prva sam ih pipnula, otvorila ih, i koga sam videla?! Belog vilenjaka sa dugom kovrdzavom kosom, pogubljenog izgleda (kasnije sam shvatila da je uvek takav), gega se do vrata i izlazi na slobodu, ostavljajuci nama, jadnicima iz prve smene. da se patimo narednih sest sati. Bio je to prirodnjak Goran Ferenc, covek o cijoj su pameti kruzile legende u prvoj godini, ne znam...umeo je odokativno da proracuna neke stvari u koje se ja, jezicarka, ne razumem. Kasnije sam ga i upoznala...negde kad sam isla u treci razred. Secam se da smo kuma i ja sedele u Carobnom krugu i lozile masu da se zovemo Ognjenka i Martina, kad je on dosao sa jos jednim likom i pricao o smislu zivota, receptima za smeh i Tamari, njegovoj devojci. Kasnije sam otkrila da laze cim zine, posto je obecao pre godinu dana da ce doci kod mene na kafu, a nije dosao. Rekla sam mu da i ne mora, da ga sad i ne zovem zato sto laze, mada, i dalje mislim da on ima neku egzoticnu zivotnu filosofiju koju vredi saslusati i razmotriti. Prosto je zanimljivo pustiti pipke za analiziranje u mozak jednog intelektualca. Ali imam ja izvore o njemu na drugom kraju...:-)

aNTUN tUN

, 15 2007 18:48:49 +0200

I'm still remembering kako zivi Antun Tun.....:-)

Kad sam bila klinka i zivela daleko, daleko, u nekoj sasvim drugoj prici, koja je trebala drugacije da se zavrsi, mama me je ucila razne pesmice i citala Peru i Belindu (komplet od sest malih svetloplavih knjiga u kojima su glavni akteri Pera i Belinda sa svojim psom Rokijem...mislim, dozivljaji su im totalno blesavi i naivni, ali uz njih sam odrasla...kazu da se primete posledice:-)) Svejedno, uzivala sam u njihovim pricama, ali ono sto je ostalo neizbrisivo i nekako urezano u moje pamcenje jeste pesma Kako zivi Antun Tun. Tekst je potpuno blentav i smesan.. I sad me odusevljava! Oduvek sam je znala napamet celu i stalno je ponavljala k'o pokvarena ploca sa svoje tri-cetiri godine... Onda je ona zalutala u neki zatureni kutak moje svesti i dremala tamo dobrih desetak godina, sve do pre godinu i kusur dana u mesecu oktobru, oko 19h uvece . Sedela sam na "Del-ovoj" klupi na Majmuncu u onom starom parku sa osobom koja zna tu pesmu iz neke svoje "sasvim druge price". S obzirom da ni jedno od nas dvoje nije poprilicno dugo obnavljalo "gradivo", pozvali smo u pomoc drugu mamu koja je svoje dete ucila raznoraznim pesmicama. Bilo je to lepo evociranje uspomena i na par trenutaka vracanje u "sasvim drugu pricu", pricu detinjstva, koja je neprimetno odleprsala u zivote drugih klinaca i klinceza da pise redove novih, drugacijih, nevinih i bezbriznih prica. U neko buduce vreme, u vrtoglavim i dubokim virovima sopstvene proslosti, ogledace se setna lica istih tih klinaca i klinceza koji sad nisu svesni koliko je lepo biti mali... :-) Evo i teksta pesme...

Kako Živi Antun Tun

Autor: G. Vitez

U desetom selu Živi Antun Tun.

U njega je malko Neobičan um.

On posao svaki Na svoj način radi:

Jaja za leženje On u vrtu sadi.

Kad se jako smrači,

On mrak grabi loncem.

Razlupano jaje On zašiva koncem.

Da l' je jelo slano, On to uhom sluša.

A ribu da peva Naučiti kuša.

Na livadu tera Bicikl da pase.

Da mu miševe lovi, On zatvori prase.

Guske senom hrani, Snegom soli ovce.

I nasadi kvočku Da mu leže novce.

Kad kroz žito ide On seda u čun.

Sasvim na svoj način Živi Antutun.

Misterija Vavilonske ribice

, 23 2007 17:33:36 +0100

U SF romanu Autostoperski vodic kroz galaksiju pominje se narocita mala, vijugava, sveznajuca stvarcica, zvana VAVILONSKA RIBICA, koja ima sposobnost da prevodi sve postojece jezike, svih postojecih galaksija, poznatih i nepoznatih, na jezik onoga koji je tu cudesnu ribicu ugurao sebi u uvo.Poprilicno korisna stvar, moram dodati. Ne samo da je ustedjeno vreme koje se potrosi dok se jedan jezik ne savlada (a to moze potrajati godinama), nego je i prakticna kada se nadjete u Peruu, Centralnoafrickoj Republici, Kini, u Istri, pa, kroz nekih trideset do cetrdeset godina i na Crvenoj planeti... Avaj, merak mi je bio da zaboravim potpuno na famoznu Ribicu, s obzirom na to da sam bila u ubedjenju da ju je izmislio Adams Daglas, a opet, s druge strane, i taj britanski humor mi je malo "cudan", da ne kazem za snebivanje... Kad ono, u sklopu obavezne lektire mi se nadje Grimelshauzenov roman "Avanture Simplicijusa Simplicizmusa". To je neki 16. vek, opisuje se Tridesetogodisnji rat, potruno realistican i krut s pocetka, ali, kako to obicno biva, taj Nemac (nek' mu Bog dusu prosti), koji, kao ni svi Nemci iz 16. veka, nije bas pod vaservagu kad je u pitanju preterivanje u kvantitetu stranica stampanih izuzetno sitnim slovima, usput pominje u 145678722899939619-om poglavlju, na moje veliko iznenadjenje, doticnu Vavilonsku ribicu. Opet u sklopu neke fantastike koja je, doduse, kratko trajala, svega desetak stranica, ubacenih tu onako iznenada, ali svejedno- sta tu radi Vavilonska ribica? Pa istu stvar kao i u Vodicu: prevodi. Doduse, ovde se neki vilenjaci nisu u potpunosti slagali sa tom, citiram, "vavilonskom budalastinom", ali, kako bilo, Vavilonska ribica je nasla svoje mesto i u 16. veku. Blago njoj...