Da li si ti Jozef K.?

, 04 2008 19:30:13 +0200

Desilo se to ispred jedne gotske katedrale u dalekom malom gradu okruženom gustom brestovom šumom. Priroda je radila nešto što bi se moglo nazvati iskonskom imitacijom unutrašnjeg stanja devojke za koju ste možda već čuli. U pitanju je Iskra. Iskrini doživljaji su oslobodjeni zakona kauzaliteta i bilo kakvog hronološkog reda...samo da ne bude zabune. Naime, nebo je bilo mutno, bez i jedne zvezde, kiša nije padala, i nije bilo hladno. Naleti vetra su nailazili tako, kao da neko veliko bice udiše i izdiše, pa je njegov dah diktirao hladnoću ili toplinu vazduha. Ono nadgleda sve, Ono zna sve.

Iskra je prošla kroz dva reda visokog drveća koji u se nizali nedaleko od katedrale. Na po jednoj debeloj grani svakog dzinovskog drveta visila je po jedna svetiljka, slična onim uličnim koje se mogu videti u svakom gradu. Senke tih visećih svetiljki bi se avetinjski živo njihale tamo-amo kada bi Njegovo disanje usledilo neravnomerno, ili kada bi Njegov dah bio suviše nagao. Ali Iskra se nije bojala. Ona je znala svoj cilj. Ona je znala da je Njegov dah poziv na koji je ona morala da se odazove. To je ipak čekala već dugo. Njegov poziv... "Odazovi se! Da li se prepoznaješ? Znam da znaš da tebi govorim..." Često su se njenim umom sporo kretale ovakve misli.

Išla je sporo, ali sigurnim hodom, a ruzne face gargojla koje su joj odvlaščile pažnju su zajedljivo pokazivale svoje zube, kezeći se, rugajući se svemu i svakome, praveći grimase koje kao da se miču kada se malo bolje zagledaš u njih i kao da pokušavaju da pobegnu iz betona sa kojim su neraskidivo, ali protiv svoje volje povezani.

Srce joj je jako udaralo, a ona je znala da drugačije ne može. Iako je nije bilo naročito briga. Šta... Videće Njega. On je taj koji diše. On je taj koji joj je uputio poziv. On je taj čija griža savesti počiva na solidnoj podlozi. Njemu nema pomoći. Verovatno će njegov nervni sistem, ako ga ima, a rekla bih da je tako, eksplodirati i to će biti najveća uzbuna elemenata ikada. Kao neki veliki razorni zemljotres, kao ogromni cunami koji ruši i potapa sve pred sobom. On je jak, Iskra Ga voli na poseban način....

Usledila je prijatna nesvestica, nekakva prigušena omamljenost kada je videla ono po šta je došla. Njegova boja se tako slaže uz njenu. Ipak, dosla je sa stavom. Obasjace ga sjajem svoje retorike, a On će slušati. Reći će mu neke stvari.........

U tom bitnom trenutku upada moja mama i pita: "Opet glumiš Kafku?"

"Ne", rekoh posle kraće pauze... I pridružih se svojima na večeri...

Djavo

, 23 2007 17:00:06 +0100

U poslednje vreme sam postala neverovatno sujeverna (sad kao u poslednje vreme:-))... Nebitno, nije mi svejedno kad mi crna mačka predje put, kad mi se šolja ne otvori, kad sanjam čudne snove... Delom je za to sve kriva Ana, moja koleginica sa faxa, sa kojom vise gledam u šolju, nego što učim. Ona inače sve pogadja... I uskoro će otvoriti svoj blog. Bar je ja nagovaram, ali ima neku frku sa netom, pa kasni. Pismeno ću je dočarati jednom, ne sada, pošto imam drugu stvar na umu. Nije da ona nije uvek primarna, ali zasluzuje ceo post. A i treba mi još malo vremena da je upoznam. Kad sam već kod toga, kod poznavanja, reći ću da mi je jako čudno to što ja zapravo jako malo ljudi poznajem... U istinskom smislu poznajem. U mojoj glavi se nalaze svakakve misli za koje samo ja znam i retko kada baš te misli dodju do drugih ljudi, i opet odredjenih ljudi. Da bismo potpuno poznavali osobu, morali bismo joj razmrskati glavu, izvaditi mozak, posebnom i preciznom metodom ga razdvojiti na delove, pa te delove na ćelije, pa te ćelije poslati na super-mega-giga-turbo mašinu koja će da nacrta sve što se unutra nalazi. OK, jeste da mozak funkcioniše kao celina, ali ova mašina bi i to uzela u obzir. Mala digresija... Isto tako, drugi rade uvek nešto neočekivano... Nešto čemu sam se najmanje nadala, ili mozda čak ni to najmanje, ali opet me je ovo sujeverje dovelo do zaključka, nekog mog, naravno, i taj zaključak ne mora da bude validan...dakle do zaključka da se sve stvari dešavaju s razlogom, s dobrim razlogom, mislim "dobrim" u moralnom smislu, a ne "jakim". I desile bi se kad-tad. I uvek kazem: "Ko zna zašto je to dobro..." U principu, sve što se dešava jeste dobro, zavisi samo iz koje se perspektive posmatra. Opet to nije moja tema. Hoću da ispričam priču o Đavolu i devojci.

Naravno da mi je Faust inspiracija... Skoro uvek jeste... Moze ovo biti moja verzija samo jedne scene. A zašto to pišem? Da otkrijem jedan deo svog razmisljanja, pa da ga podvrgnem svom cenjenom sudu kada ponovo budem čitala ovu priču...Čisto da vidim da li se razumem...

Ukoliko ne bih sada odredila vreme i mesto dešavanja radnje, ispala bi od ove priče klasična bajka, malo preradjena ideja o čoveku/ženi koju ništa ne zadovoljava, ideja koja živi odvajkada i fascinira, mislim, samo odredjene ljude. OK, jesam ja sebi onako malo posebna, da ne lažem, ali kad kažem "odredjene" ljude, mislim samo na možda polovinu čovečanstva koja je oduševljena Djavolom. Da ne prenaglim u izjavama... Nije Djavo ono što je fascinantno. Djavo kao Djavo... Čak ni ne postoji. Taj termin ja koristim kad uradim nešto što nije svakidašnje. Nije svakidašnje smazati celu Milku od 300g, pa se onda zamalo ispovraćati... Nije svakidašnje jesti sirov grašak, ili sirove šampinjone. Mene hvataju neki trnci kada jedem sirove šampinjone... Ili kada jedem gljive uopšte. Obožavam gljive! Djavo je fascinacija koja se oblikuje iz činjenice da ja jedem gljive... Opet digresija... Nisam dugo pisala, pa moram da ubacujem ponešto sa strane...

Dakle- vreme. Neka bude sinoć...eto. Sinoć. Šta fali tome da se moja bajka odigrala u toku protekle nedelje?

Mesto... Velika siva zgrada.

Evo kako je bilo...

Devojka, neka se zove Iskra, imala je predavanja do kasno... Izašla je iz slušaonice na drugom spratu, stavila slušalice u uši i skontala da su joj baterije otišle do... da ne kažem koga... Ajd, OK... Šta sad? Ionako je u stanu za pola sata... Bacila je pogled kroz prozor i skontala da je buka koju čuje, zapravo, udaranje velikih kapi kiše o prozor. Nije volela kišu... Nikako! OK je bila romantična šetnja sa dečkom po laganom, svežem, letnjem pljusku, ali ovo... Već je polako upadala u depresiju... Sasvim mahinalno je usporavala svoj hod... A inače nikad nije žurila... Otišla je do WC-a i ostala neko vreme zadubljena u ogledalo. Posmatrala je devojku ispred sebe. Ko je ona? Često se davala u razmišljanja tipa "da li uopšte postoji ona kao takva, ili je samo nečija izmišljotina?" (ko je preksinoć gledao South Park, zna šta pričam)... Uglavnom, bila je to devojka koja je dosta mislila o stvarima na koje zapravo ne može da utiče, po mišljenju drugih ljudi, onih koji su je slušali, ali ona bi se s vremena na vreme prosto prebacila u "ovaj" svet i postajala just a girl... Nego, avaj! Ako je čovek senzibilan i daje se u neka šira razmišljanja o samom postojanju i ako mu je životna suština stalna težnja za nekim višim ciljem, onda se teško može zamisliti da takav čovek ostane proračunato spokojan, celovit, poštedjen unutrašnjih lomova, ili barem vizija, kad se oko njega svuda proteže sistem koji je u svemu podešen tako da predstavlja potpunu suprotnost svim težnjama toga čoveka... Tada se može javiti i misao o smrti. Još jedan paradoks... Kako da nestanem, ako ni ne postojim? Kako da budem sigurna da je to što ja mislim dovoljan dokaz da sam stvarna? Kako kad nekad mislim jedno, a onda se prebacim na skroz drugi kolosek i izgubim se u sasvim trivijalnim stvarima kao što su drugi ljudi koje ni ne primećujem, obavezna lektira koja pokušava da formira tvoj stav, uredjaji za koje nemam pojma ni kako rade, da li ih pokreće magija koju je stvorio čovek, ili možda ipak nešto iznad čoveka... Onda u elektromagnetnim talasima koje ne mogu ni da zamislim, u gomili hladnih betonskih gradjevina, "papiru od vrednosti", svakodnevnim vestima....

Ovo je bio trenutak kada se uznemirio njen demon. Ona, potpuno ispunjena i ostvarena osoba, srećna, uspešna i zadovoljna, postala je odjednom toliko svesna da ne zna ništa, ne zna čak ni da li je ona sama stvarna, a da ni ne pominjem druge ljude, koje, kao što sam već rekla, skoro ni ne primećuje... Vladala je njome već dugo neka estetika nesklada, disharmonije koja je pretila da ugrozi nju u ovom običnom svetu, svetu sa "ljudima"...

I kao za inat, ostala je dugo tako nepomična ispred ogledala, zureći u sopstveni odraz kao tele u šarena vrata i, jednim dobrim delom zbog umora, i drugim delom zbog trenutnog tripa, ostala je sama u prizemlju velike sive zgrade... Prišla je masivnim vratima i shvatila da je sama u velikoj sivoj zgradi, ZAKLJUČANA, pride.

Visoki plafon prostorije kao da se izdužio i počeo da se skoro neprimetno izobličuje. Blagi sumrak počeo je da proizvodi tiho pištanje... Krivicu za zvuk je svalila na kišu, zapravo, oluju koja je besnela napolju sve više i više. Male svetleće bubice su se migoljile i u lepršavom, vazdušastom roju pozivale je svojom igrom da krene gore... Kao omamljena pratila je oblačić svetlećih kuglica... Bila je ponesena, ali potpuno svesna... Cela ova gotovo jeziva situacija ju je privlačila kao ogromni magnet, neverovatne snage. Nije se plašila, samo je radoznalost svirala svoju pesmu i ona je lakim, ritmičnim korakom išla stepenicama ka gornjem spratu. Stepenici su je vodili svojom uvijenom putanjom gore, putanjom koja je imala smisao, bila spontana, ničim inicirana... U tom trenutku samo je putanja bila zaista stvarna, neki čudan osećaj je ubedjivao Iskru da je to ono što ona treba da uradi. To je nešto što će je zadovoljiti. Otkriće tajnu........

Nije ni znala da velika siva zgrada ima tavan. To je mesto na koje nikada nije zalazila i sada se našla baš tu. Stajala je gledajući u tron, koji je bio okrenut na drugu stranu. Neko je tu sedeo. Začula je muški, prefinjeno hrapav glas. Ustao je i rekao:

"Zvala si me?"

"Da!", odgovorila je samouvereno, "Zvala sam te...", pitajući se istovremeno kako i zašto, šta, gde, ko........

"Ja znam zašto...", govorio je glas, dok su je markantne svetle oči posmartale pronicljivo, analizirajući svaku njenu misao.

Bio je to On.

Djavo.

Biće rastrzano, izlomljeno u različitim presecima, biće vanvremensko.

Ljude i knjige je zbog njega gutao plamen lomače.

Biće zabranjeno, ali svima dostupno... Neobično, nalik čoveku, ali videlo se da je nešto posebno.

Stavio je na crveni sto pergament sa tekstom.

"Ja, Iskra, dobrovoljno, bez prisile i hladne glave pristajem da predam svoju dušu g-dinu Djavolu, i za uzvrat prihvatam ostvarenje sebe, sa dušom da prodjem sve tajne, sva mesta, sve što sam ikada zamislila i sve ono što je moguće bilo kom čoveku da zamisli.................." Blablabla...

Stajala je prazna linija na kraju.

Ugovor je bio krvlju potpisan, zapečaćen i zatvoren.

Iskra je u narednih sedam sati proživela sve što je ikada mogla da zamisli. U tih sedam sati stao je ceo život, otkrile su se sve tajne, videla su se sva mesta, govorili su se svi jezici, dodirnule sve divlje mačke, prevela se pesma kitova, nacrtali su se najlepši crteži, posetile su se sve dimenzije, doživele najjače emocije, od neizdržive tuge, do prekomerne sreće, napisale su se najstrašnije i najlepše priče.......

U tih sedam sati Iskra se ostvarila.

Sa istekom tih sedam sati čuli su se najstrašniji, najjeziviji krici sa tavana.

Ujutru je Iskra pronadjena mrtva.

Nije mi je žao.

Vavilonska Ribica

Da li si ti Jozef K.?

Djavo