Vavilonska Ribica
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica
wavribica2026-05-14T19:14:45ZVideti kraj, to je nešto najlepše, jer se milijarde nepoznatih dimenzija razbaca u tvom oku...
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/iskreno.../2008/08/23/videti-kraj-to-je-nesto-najlepse-jer-se-milijarde-nepoznatih-dimenzija-razbaca-u-tvom-oku...
<p align="justify">Sa dubokim poštovanjem prema samom postojanju, poštovanju prema sebi, na prvom mestu, prema tebi, prema svima nama, malima, beznačajnima u dubokoj rupi beskonačnosti zvanoj svemir, ja cu se opozvati na moj jučerašnji razgovor sa tobom...</p><p align="justify">Ti si jedan mali početak. Ja sam mali početak. gomila tačkica, žutih, crvenih, zelenih, plavih... Boja, slika, obličje, konačnost... Da li je iko konačan? </p><p>Ja mislim da nije...</p><p align="justify">Ali u velikom, pustom carstvu tišine mi dišemo, živimo, stvaramo, učimo, činimo to jako dugo, da se tako relativno izrazim, užasno dugo, za naše pojmove, a nismo načinili ni najmanji korak u dubinu tog nečeg velikog, beskonačnog, crnog, što nas okružuje još od vremena pre koga mi nismo ni postojali. </p><p align="justify">Kako uobličiti nešto što nema oblika? Kako stići na kraj nečega što praktično kao takvo, materijalno, razumljivo, opipljivo, ni ne postoji, samim tim ni nema kraja.....?</p><p align="justify">Samo sam jako tužna što smo tako usamljeni...svi mi, veliki, napredni, inteligentni... Odnosno, što živimo po tom nepisanom pravilu...... To je slično kao i kada bi na Zemlji postojala jedna osoba, i ista bila neverovatno uspešna, kreativna, nadarena...... <img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-cry.gif" border="0" alt="Cry" title="Cry" /></p><p align="justify">Hoću da budem velika i da me ima svuda... Da sve dimenzije postojanja dodiruju moji pozitivni talasi, da vidim beskrajne, uzvišene i neverovatne lepote tajne koja vlada Svemirom i da postavim pitanje koje se razliva u duboku tišinu beskraja: gde je kraj? hoću da ga vidim samo s tobom...</p><p align="justify">Tebi od tvoje Djidje...<img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-innocent.gif" border="0" alt="Innocent" title="Innocent" /> </p><p align="justify"> </p>iskreno...2008-08-23T20:15:53ZwavribicaDa li si ti Jozef K.?
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/price-o-iskri/2008/04/04/da-li-si-ti-jozef-k.
<div align="justify">Desilo se to ispred jedne gotske katedrale u dalekom malom gradu okruženom gustom brestovom šumom. Priroda je radila nešto što bi se moglo nazvati iskonskom imitacijom unutrašnjeg stanja devojke za koju ste možda već čuli. U pitanju je Iskra. Iskrini doživljaji su oslobodjeni zakona kauzaliteta i bilo kakvog hronološkog reda...samo da ne bude zabune. Naime, nebo je bilo mutno, bez i jedne zvezde, kiša nije padala, i nije bilo hladno. Naleti vetra su nailazili tako, kao da neko veliko bice udiše i izdiše, pa je njegov dah diktirao hladnoću ili toplinu vazduha. Ono nadgleda sve, Ono zna sve. </div><div align="justify"> </div><div align="justify">Iskra je prošla kroz dva reda visokog drveća koji u se nizali nedaleko od katedrale. Na po jednoj debeloj grani svakog dzinovskog drveta visila je po jedna svetiljka, slična onim uličnim koje se mogu videti u svakom gradu. Senke tih visećih svetiljki bi se avetinjski živo njihale tamo-amo kada bi Njegovo disanje usledilo neravnomerno, ili kada bi Njegov dah bio suviše nagao. Ali Iskra se nije bojala. Ona je znala svoj cilj. Ona je znala da je Njegov dah poziv na koji je ona morala da se odazove. To je ipak čekala već dugo. Njegov poziv... "Odazovi se! Da li se prepoznaješ? Znam da znaš da tebi govorim..." Često su se njenim umom sporo kretale ovakve misli.</div><div align="justify"> </div><div align="justify">Išla je sporo, ali sigurnim hodom, a ruzne face gargojla koje su joj odvlaščile pažnju su zajedljivo pokazivale svoje zube, kezeći se,
rugajući se svemu i svakome, praveći grimase koje kao da se miču kada
se malo bolje zagledaš u njih i kao da pokušavaju da pobegnu iz betona
sa kojim su neraskidivo, ali protiv svoje volje povezani. </div><div align="justify"> </div><div align="justify">Srce joj je jako udaralo, a ona je znala da drugačije ne može. Iako je nije bilo naročito briga. Šta... Videće Njega. On je taj koji diše. On je taj koji joj je uputio poziv. On je taj čija griža savesti počiva na solidnoj podlozi. Njemu nema pomoći. Verovatno će njegov nervni sistem, ako ga ima, a rekla bih da je tako, eksplodirati i to će biti najveća uzbuna elemenata ikada. Kao neki veliki razorni zemljotres, kao ogromni cunami koji ruši i potapa sve pred sobom. On je jak, Iskra Ga voli na poseban način....</div><div align="justify"> </div><div align="justify">Usledila je prijatna nesvestica, nekakva prigušena omamljenost kada je videla ono po šta je došla. Njegova boja se tako slaže uz njenu. Ipak, dosla je sa stavom. Obasjace ga sjajem svoje retorike, a On će slušati. Reći će mu neke stvari.........</div><div align="justify"> </div><div align="justify"><div style="text-align: center"><img src="http://i.pbase.com/v3/82/265582/3/45584614.ghentCathetedralblackandwhitecopy.jpg" border="0" width="400" height="300" /></div> </div><div align="justify"> </div><div align="justify">U tom bitnom trenutku upada moja mama i pita: "Opet glumiš Kafku?" </div><div align="justify">"Ne", rekoh posle kraće pauze... I pridružih se svojima na večeri...</div><div align="justify"> </div><div align="justify"> </div><div align="justify"><br /> </div><div align="justify"> </div>Priče o Iskri2008-04-04T19:30:13ZwavribicaKada vidim lane, setim se Bambija...
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/iskreno.../2008/02/29/kada-vidim-lane-setim-se-bambija...
<div align="justify">Mislim da se ljudi mogu podeliti prema tome do kog stepena idu u zamišljanju odredjene situacije kada se nadju u njoj ili kada samo razmišljaju o njoj. Neki opušteno prihvate kada im neko nudi pljeskavicu, a drugi automatski zamisle ogromnu smrdljivu mašinu i ružnog, prljavog mesara koji melje nekoga u toj odvratnoj mašini. Pri tom mast bele boje i krv šikljaju na sve strane, a ono što se melje u mašini skiči, otima se i pokušava da pobegne iz situacije gde gleda smrti u oči. Samim tim, dotična osoba koja zamišlja gubi apetit i bude joj muka i kada omiriše veliku, sočnu pljeskavicu, a da ne govorim o tome kako i ne pomišlja da uzme zalogaj.</div><div align="justify">Mislim da ne želim da pišem o tome šta zamišljam kada ugledam prokletu paštetu! </div><div align="justify">Baš mi je pre dan-dva sinulo nešto na železničkoj stanici. Gledam voz kako prolazi, osluškujem diddly-dum, šine bruje, ali kada se udubim u taj zvuk, čujem zapravo pesmu. Jezivu pesmu smrti koju pojačava miris metala, koji, s druge strane, meni miriše na krv. Kao da te zove da joj se predaš. Koliko je jeziva, toliko je i prelepa. Oštar zvuk kao da obećava nešto nepoznato, fantastično, sa novim mirisima... Pre, rekla bih, obećava aktivaciju novih čula. I kroz glavu mi prolaze svi likovi koji su se bacili pod voz, od Ane Karenjine do Tobias-a. I skontam da bih i ja, ako se ikada odlučim na samoubistvo, najradije skočila pod voz. Nekako je logično... Savršeno se uklapa.I gledam u lokomotivu onog koji mi dolazi s leve strane. Pa ko meni može da tvrdi da niko nije skočio baš pod taj? Mislim, možda mašinovodja ne zna, jer mu niko nije ispričao da je baš njegov voz ubio nekoga, ali neki naši vozovi su iz 1980-ih, videla sam u jednom da piše. A ko zna kada je on počeo da vozi baš taj koji je prolazio pored mene...? Možda je neki njegov prethodnik, ili prethodnik prethodnika, upravljao kada se neko bacio pod voz. Mora da dosta ljudi ponekad poželi da se baci pod voz. Evo ja, na primer. Mislim da ću definitivno izabrati voz.</div><div align="justify">Ali ima jedna začkoljica! Ne volim kad je neko mrtav... Mislim, to niko ne voli, normalno... Ali meni je odvratna pomisao na to šta se dešava s nečijim telom koje je zakopano, a i ta da ti mozak više ne funkcioniše, tj. da nisi ničega svestan, da ne postojiš. I onda, u nekim momentima, kada pipnem neku osobu, ja se setim da će ta ista osoba umreti.</div><div align="justify"> Ne dešava mi se to sa svim osobama, samo sa nekima, ponekad... Isto kao što mogu da jedem mleveno meso u sarmi... Valjda zato što nije u pitanju čisto mleveno meso, nego nekako kamuflirano. Verovatno neki ljudi odaju utisak da će umreti... Oni prosto razmišljaju u to vreme o smrti, možda o tome kako će se baciti baš pod voz, pa to nekako isijava iz njih. Drugo objašnjenje mi ne pada na pamet... A ovi drugi, kod kojih se ne setim da će umreti valjda imaju takav stav. Ja sam besmrtan. Ko će ga znati...? </div>iskreno...2008-02-29T15:30:17ZwavribicaSadašnji trenutak iz perspektive odraza u ogledalu
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/iskreno.../2008/02/22/sadasnji-trenutak-iz-perspektive-odraza-u-ogledalu
<p align="justify" class="MsoNormal"><span>Kada se reč preda
pokretu, govor gubi na važnosti. Reči više ne postoje. Ovo što ja koristim,
neka ne budu reči više. Neka bude moje ogledalo, lik, odraz, slika koja iskreno
govori o onome kako se trenutno oseća. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Ne želim da
postavljam neku novu doktrinu. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Ne želim da se
prikazujem kao veliki patriota. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Ne želim da
pljujem po nekim određenim ljudima.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span></span>Niti mogu išta od ovoga.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span></span>Ne još.</span></p><p class="MsoNormal"> </p><p align="justify" class="MsoNormal"> </p><div style="text-align: center"><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/tcvkenhDk7k" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/tcvkenhDk7k" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></div> <br /><p> </p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span>Imam dvadeset
godina. Idem na fakultet. Slušam ostrašćene govore i parole obrazovanih ljudi
koji su tu gde jesu da bi nas učinili „humanim akademskim građanima“, na prvom
mestu. A za čije babe zdravlje?! Da bi tamo neke instant-face imale dovoljno
uranijuma i zlata...</span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span>I prvi put! Prvi
put. Prvi, a ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je i poslednji, ja sumnjam u
„srećnu zvezdu magičnu“ i bliža mi je generalna tragičnost. Prvi put mislim da
je nije dobro što živim pod baš ovim komadićem neba. Prvi put sam sigurna da se
oko mene puštaju pipci gnusnog, otrovnog, ružnog čudovišta koje preti da svojim
ogromnim čeljustima (opet) zgrabi ono što se zove životom. Da, i sama vidim da
sam dosta okasnila. Evo i zašto...</span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span>Govorim kao
čovek, ne kao pristalica bilo koje političke struje. Da ne bude zabune, živim
na severu Srbije. Ili, bolje da se izrazim: Beogradskog pašaluka. Dotiče me
samo muk koji vlada gradom, samo lutajući pogledi užurbanih ljudi, svest o
izgubljenosti i činjenica da nas opet neko ucenjuje. Neko (moja profesorica) je
danas rekao: „Ljudski vek je suviše mali da bi se njime merila velika državnost.“,
a ja sam ćutala. Samo sam se zamislila.<span> </span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span></span>Čiji to vek? </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Koliko ja znam,
generacija naših pradeda je bila pometena ratom. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Koliko ja znam,
generacije naših baba i deda su se rađale po kojekakvim šumama dok su bežale od
metaka.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Koliko je meni
poznato, generacija mojih roditelja je uništena devedesetim godinama.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Koliko ja vidim, ni
mojoj generaciji se ne dešava neka lepa stvarnost...</span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span>Samo malo!
Ispravite me ako grešim, ali nije u pitanju „jedan ljudski vek“, koji je možda „suviše
mali da bi se njime merila velika državnost“. U pitanju je mnogo više... A
nisam krenula od Balkanskih ratova. Nisam ni spomenula četiri veka pod Turcima.
</span></p>
<p class="MsoNormal"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Jedino što hladne
glave mogu da kažem jeste to da stvarno mislim da je dosta. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Zašto smo uvek mi
ti koji završe onako kako ne treba?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span></span>Zašto se nama smešta?</span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span><span></span>Zašto neki strani lektori u našoj zemlji nas
nazivaju „prljavim, necivilizovanim ljudima koji jedu malu decu za doručak“?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span></span>Zašto neko ko je niko i ništa dodje ovde i
kaže: „Ovo je moje“?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span></span>Zašto je Tito morao njima da „pokloni“ baš
Kosovo? Što im nije dao Istru ili neki deo Slovenije? </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Zašto su svi iz
velike Jugoslavije izašli preporođeni, a mi se vratili sto koraka unazad?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Nije fer! </span></p>
<p class="MsoNormal"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span>Samo da rata ne
bude... Jedino je što sada želim...</span></p>iskreno...2008-02-22T13:10:38ZwavribicaDivljakusa- po drugi put...(svuda se trpa!)
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/prijatelji/2008/02/03/divljakusa-po-drugi-put...-svuda-se-trpa
<p align="justify">Malo je čudno pisati o nekom s kim se čuješ telefonom ca. 2 puta dnevno i razglabas do besvesti. O Divljakuši sam pisala negde na početku svoje blogovske karijere, bio je to treći ili četvrti post i sada ga čitam i kontam da sam ostala nedorečena. Mislim, zaista je teško da se neko ko vam znači neizmerno mnogo strpa u par redova. Ne mogu ja da opišem taj feeling kada samo izgovorim "DIVLJAKUŠA", sa naglašenim svim slovima, sa slikom prave divljakuše koja automatski sine u mozgu svaki put kada pomislim na svoju Divljakušu, sa opasnim nadiranjem adrenalina kada zajedno kujemo neki plan... Jednostavno, treba je poznavati. Drugačije ne može. Ja samo želim da ponekad napišem ponešto... Čisto da bih se kasnije vratila ovde i posle nekog "vremena" ponovo nešto napisala o njoj. O osobi koja je moj najbolji prijatelj. Uvek.</p><p> </p><p align="justify">Ona je sexy pravnica. Pametna, crna, pravi sangvinik sa jasno izraženim crtama lica koje odaju odlučnost i sijaju vrištećim bojama (mojim omiljenim). Nema kod nje sivkastog, bež, nekih bledunjavih "bojica"... Lupa se crna, zelena, crvena... Nema hoću-neću, ima da moraš. Nema neutralnog, sve je jasno određeno i naglašeno. Izrazita lavica (16. avgust) sa ženstvenim oblinama i klikerom za sve, malo nestrpljiva, nedokazna, podivljala, nenormalno mazna i nežna duboko u duši. Kad otkrijete koliko je nežna, onda je se više ne bojite. Onda čak više ni ne pomišljate na bekstvo glavom bez obzira, niti na pokušaj bilo kakvog samopovređivanja ili samoubistva koje bi vam eventualno pomoglo da uteknete....sa kontinenta gde ta aždaja trenutno obitava!!!</p><p align="justify"> </p><div style="text-align: center"><img src="http://www.swisshundeportal.ch/images/loewin.jpg" border="0" width="440" height="495" /></div><p> </p><p align="justify"> </p><p align="justify"> Šaaaaaaalim se! Volim ja nju mnogo. I ne bojim je se. Meni je ona prelepa, prepametna, savršena... To je osoba koja je mene uveliko oblikovala i uticala na moje poimanje nečijeg smisla za humor (njen je neprevaziđen i nezabeležen), osoba koja je uz mene svaki svakcati dan već nekih šest godina (od Gimnazije), osoba s kojom delim toliko zajedničkih stvari i stanja da nekad imam osećaj da sa njom činim jednu osobu koja teži za dve prosečne, iako imamo različita interesovanja i način šminkanja. U stvari, toliko smo različite da ja uopšte ne kontam kako možemo biti u isto vreme toliko iste. </p><p align="justify">Uvek smo imale isti prosek u školi. Imale smo po nekoliko četvorki, ali iz različitih predmeta- ona je bolje stajala sa prirodnim, a ja sa društvenim. </p><p align="justify">I nikada, ali nikada neću zaboraviti situaciju kada ja stojim ispred zbornice naše Gimnazije, ona mi prilazi i mi pričamo. Trebalo je da idem na takmičenje iz latinskog, a ona mi je želela sreću. I sama ponudila svoj krstić koji je uvek nosila oko vrata. A ja ga nisam prihvatila, pravdajući se da ne verujem u Boga. Ona se nije naljutila. Ali meni je i danas žao što nisam uzela taj krstić na par sati. Ni sama ne znam žašto, ali jako mi je žao...</p><p align="justify">Sad idem... Fakultet zove. A uskoro će i Divljakuša. Neka ostanem opet nedorečena, a vi me shvatite. Dvaput se takva divljakuša ne rađa!!! :-*</p>prijatelji2008-02-03T13:52:30ZwavribicaOvo je priča o Luna-nu ;-)
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/odusevljava-me.../2008/01/03/ovo-je-prica-o-luna-nu
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Kao što rekoh na početku, ovo je priča o Luna-nu,
inspirisana Čudesnom pričom o Petru Šlemilu, obradjena na potpuno vavilonski
način (ako ne verujete, pročitajte P. Šlemila, ne iziskuje puno vremena jer ima
malo strana, ali navodi na razmišljanje i odvodi u neki poseban svet…jako je
simpaticna, i obradjuje meni omiljenu tematiku- trgovinu onim što ne može da se
proda, u ovom slučaju je to bila senka gospodina Šlemila, ja bih isto govorila
o senci…dakle, senku sada ja pozajmljujem, ali vratiću je svom vlasniku <span> </span>kad napišem priču, a knjigu sam ostavila
nepročitanu pored svog kreveta samo da ne bih bila povedena idejom pisca…znam
da je senka prodata, ali hoću svoj kraj…).</span></strong></p><p align="justify" class="MsoNormal" style="text-align: justify"> </p><div style="text-align: center"><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/Q-g793ZUXNs" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/Q-g793ZUXNs" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></div> <br /><p> </p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Luna-n je mladić lepog izgleda, naočit,
pristojan, sasvim na mestu, ma takvog bi svaka za sebe poželela! Šta drugo reći…izuzev
činjenice da je ipak malo čudnovat. Čudnovat, rekla bih… Reč kao eho odzvanja
sada u mojim mislima… </span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Ja ga poznajem. Naravno, kako bih drugačije i napisala
priču. Razgovaram sa njim svako veče. On ima tri oka, a to treće se pojavilo pre
par meseci na skrivenom mestu. </span><span>Neka ostane skriveno… U trećem oku se prelivaju drečave boje duge, zavisi
od njegovog raspoloženja. Pre nekih osam stotina drideset godina dobio je na
dar od kolege Sunca tu praktično nerealnu sposobnost da boju svojih očiju
odredjuje ritmom svojih osećanja. To je nešto što ga čini posebnim. Tako znam
kada je ljut, a kada raspoložen za ćaskanje sa mnom. Iskreno, kada sam ga
upoznala pre nekih hiljadu i po godina, nisam bila oduševljena. </span><span>Praktično sam smatrala da je baš
gadan. Fuj! I mislim da me je lična odvratnost, više nego načelni razlozi ili
predrasude, sprečila da se tada upuštam u neku dublju priču s njim. Tome,
inače, doprinose znatno i okolnosti pod kojima smo se mi upoznali. Evo kako se
sve zbilo…</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Šetala sam se ja kaldrmom pre dosta vremena,
ubirala razne travke za najnoviji recept koji sam dobila od kume i razmišljala
o raznim stvarima koje su mi tada bile na umu, izmedju ostalog i o zmaju koji
mi je prodao svoju lako prilagodljivu senku za džak posebno uzgajanog krompira
zlatne boje. Nije zmaj imao neke velike novce, pa sam pristala i na senku, mada
nisam tada znala koji će mi. Kako, za ime Boga, da iskoristim nečiju senku?! I
to zmajevu! Dobro, jeste prilagodljiva, i može da poprimi oblik onoga ko je
koristi. </span><span>Neću da grešim dušu,
i kvalitetna je i lako se fiksira. „Ma dobro,“ rekla sam tad, „daj mi svoju
senku ako nemaš ništa drugo...“ i setila sam se kako sam bila dobra sa njegovom
pokojnom babom, inače dobrom ženom koja se spetljala sa zmajem, pa izrodila decu
medju kojima je bilo i zmajeva i poluzmajeva, i po koja ptica selica. Celo to
imanje ličilo je na neku farmu krupne živine sve dok starica, baba
gorepomenutog zmaja, nije lupila šakom o sto i rasterala ih po belom svetu.
Svako je otišao na svoju stranu, a ovaj zmaj se skućio u nekom gnezdu na
najvišem drvetu u okolini, tačno na 8 560 koraka naspram mog glavnog prozora...</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Tako sam ja imala jednu senku viška i, kako su se noći smenjivale, ja sam
polako zaboravljala na taj fantastičan inventar svog podruma sve dok nisam
naišla na mladića Luna-na, naočitog, pristojnog... </span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Luna-n je bio, kao što sam već rekla, sasvim na mestu, ali imao je jednu
manu koja mi je odmah upala u oči. Nije imao senku. Kako sam to zapazila istog
trenutka kad sam ga videla, odmah se u meni javila neka averzija prema njemu. </span><span>Još je imao i zelene oči! Odmah sam
pomislila kako je to kobna kombinacija: Zelene oči imaju zli ljudi, a čim ti fali
senka, znači da si se petljao u neke Djavolje radnje… Ma odmah sam se naoštrila
da spravim neki jači napitak za odbranu od uroka, kad eto ti ga! Zove mene
Luna-n u šetnju… </span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Realno, bila mi je nepodnošljiva i sama pomisao
da u njegovom društvu podjem kuda me je zvao, ali nisam želela da ispadnem
nepristojna, nafurana cava, pa sam pristala, ali sam za svaki slučaj ponela
svoj volšebni ogrtač za nevidljivost. Nikad se ne zna šta sve čoveku bez senke
sa zelenim očima može pasti na pamet… Moja opreznost je bila sasvim opravdana.</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Nadjosmo se nas dvoje, Luna-n i ja i krenusmo u
šetnju. Činilo mi se kao da je umesto Luna-na nevidljivi vampir, smejući se
podrugljivo, koračao pored mene. Hodao je bez svoje senke, osamljen, nekako
tužan i čudnovat, dok se moja senka meni pokoravala i upravljala se i prilagodjavala
svim mojim pokretima. <span> </span>Osećala sam neku
bezobraznu nadmoć. On je to osetio. Kao meni u inat, sam je otpočeo svoju
nesrećnu priču…</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>“Nekada davno imao sam i ja senku, znaš!“, rekao je, a ja sam zanemela. „I
niko mi se nije rugao! Nikada nisam bio sam, uvek je tu bila moja senka, moja
lepa senka!“, polako se zahuktavao i osetila sam kako se budi u njemu neizmerna
dobrota i kako se oklop razbija i oslobadja tužnu istinu i mog budućeg
prijatelja. </span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Ispostavilo se da je delom nesrećnim slučajem, a delom svojom nepažnjom
zagubio senku negde u dalekom planinskom vencu Ida, da se stalno vraćao tamo,
ali da nikada nije našao ni trag svoje senke, koja se verovatno osetila
odbačenom i pobegla, i sada luta dalekim prostranstvima, ne mareći više za svog
starog vlasnika i tražeći novog... Otkad nema svoju senku, oseća se kao u
naručju smrti i ne gubi nadu da će je jednom ipak naći.</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Ono što mu se desilo, primio je Luna-n kao da mu je sudjeno, svoju nevolju
kao neizbežnu i okrećući glavu ka meni rekao: „Senka je nužnost. Ja cenim
nužnost kao jedino mudro odredjenje što provejava kroz ceo veliki mehanizam u
kome smo mi samo mali točkovi koji pokreću i koje pokreću. U ovom svetu ne
možeš živeti normalno ako nemaš senku. </span><span>Bićeš odbačen, zgažen. Nećeš živeti. Nećeš
imati priliku da živiš. Uvek dobro čuvaj svoju senku, to ti je moj najiskreniji
savet!“</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Ne znam da li da to pripišem napetosti svoje
duše pod pritiskom tako moćnih osećanja ili ubistvenom uzbudjenju koje je
blizina ovog <span> </span>lepog čudovišta bez senke i
zelenih očiju u čitavoj mojoj prirodi izazivala, ali u trenutku sam se setila
da maltene u budjelaru imam senku viška koja može da spase ovog mladića koji je
zaista bio sasvim na mestu… </span><span>Odlučila
sam da ga opet učinim vlasnikom neke senke.</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Neću opisivati njegovo oduševljenje kada je dobio na ruke senku koja mu se
u potpunosti prilagodila.</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Dovoljno je da kažem da se od sreće pretvorio u ono što mi danas znamo kao Mesec
i da je njegova senka ono što mi zovemo Mesečevom svetlošću...</span></strong></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><strong><span>Uz Luna-nov pristanak ispričala sam ovu priču, da ne mislite da je bilo
drugačije...</span></strong></p><strong><span style="font-size: 12pt; font-family: 'Times New Roman'">Mi smo i dalje dobri drugari, a ja sam htela
samo da vam dam do znanja da treba meni da zahvalite za postojanje Meseca. </span><img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-cool.gif" border="0" alt="Cool" title="Cool" /></strong><p class="MsoNormal"><strong><span> </span><br />
There is a vitality, a life force, an energy, a quickening, that is translated
through you into action, and because there is only one of you in all time, this
expression is unique. And if you block it, it will never exist through any other
medium and will be lost.<span> (</span>Martha
Graham</strong><span><strong>)</strong></span></p>odusevljava me...2008-01-03T17:16:12ZwavribicaReč-dve o stanju u zemlji... Iliti: Zašto Deda Mraz ne poseduje nekretnine u Srbiji?
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/generalna/2007/12/28/rec-dve-o-stanju-u-zemlji...-iliti-zasto-deda-mraz-ne-poseduje-nekretnine-u-srbiji
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Nije vreme za
politiku, znam. Nisam planirala da pišem na ovu temu, ali nešto me kopka, pa
moram da kažem, čisto da ne ostane neizrečeno. Ne upuštam se inače u bilo kakve</span><span style="color: #000000"> rasprave koje imaju veze sa politikom jer
smatram da nisam kompetentna za tako nešto. Ne poznajem detaljno sadašnji
spektar političara (ali koliko čujem, šarolik je), ne raspolažem dovoljnim
kvantumom činjenica, a i dogadjaje koje su mi servirali istoričari u školi (svaka
čast svima, da se ne ogrešim) stavljam pod veliki znak pitanja, za svaki slučaj
i za ne daj Bože. Ali to ne znači da nemam stav. </span></strong></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Imam ga.</span></strong></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">I sad ću da ga
iznesem.</span></strong></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000"> </span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Mi kao narod smo
pleme. Tu ne pravim izuzetak za sebe, niti za bilo koga čije mišljenje i delo
cenim i poštujem. Dakle, mi smo plame. Svi. Necivilizovaniji smo od bilo kog
afričkog plemena (ništa lično prema braći Afrikancima, to je samo komparacija
za isticanje karakteristika našeg plemena).</span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Već duže od deset
godina, a neću preterati ako kažem duže i od trideset, mi imamo problem koji se
zove Kosovo. Poslednjih dvadesetak godina imamo problem koji se zove neuspeli
pokušaj bratstva i jedinstva. Isto toliko imamo problem i katastrofalne
ekonomske situacije. Poslednjih godina se na «vrhu» naše države samo smenjuje
bagra kao odgovor na naše traženje promena. I ko god da dodje, nije u stanju
bilo šta da promeni. Jer, sve su to pripadnici jednog te istog plemena, razmišljaju na isti način, jedu istu hranu, da ne kažem nešto drugo... </span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Od<span> </span>vremena kad su se šiptari počeli skupljati
dole, pripadnici našeg plemena prodaju svoje šupe za basnoslovne novce. Ne
kažem, sada bih i ja prodala svoju šupu i pobegla odande glavom bez obzira. Tamo
ljudi žive u kućama koje su opasane bodljikavom žicom i, kako sranje traje već dosta
godina, oni su se navikli na to da neko nekog ubije, da padne po koja bomba i na
slične stvari. Njima je to normalan život. Lako se navikavaju. Dok je račun za
struju i za telefon koji su, sasvim usput budi rečeno, nabili šiptari, bivao
podeljen na nekoliko srpskih kuća i dok niko nije smeo A da im kaže, sve je
teklo glatko. Nisu izlazili na izbore, nisu imali popis ko zna koliko dugo....
I ko zna koliko ih tamo ima. Nisu priznavali državu u kojoj žive. Sada gospoda
šiptari sede u Skupštini i vode glavnu reč...imaju svoju vladu... Koju, bre,
vladu? Pritom to nije muško srpsko ime koje oni koriste za žene! Ljudi dole
imaju struje po sat vremena dnevno, reče mi moja cimerka koja je iz severnog
dela Kosovske Mitrovice.</span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">A uvaženi
pripadnici našeg plemena se samo redjaju, smenjuju, dolaze, prolaze, palamude,
žvaću, životare, drekenjaju se i svadjaju na TV-u, kradu, beže, pa se opet
vraćaju i sve tako u krug. Iste reči iz različitih usta, ista sranja ista iz
različitih perspektiva, ista se pesma peva po ko zna koji put, a niko ne zna
gde je stop na gramofonu... Komp je još uvek misaona imenica za naše pleme, u
prenesenom značenju, naravno. E, koliko smo mi nesposobni, toliki je i raspon uticaja
sa strane, toliko se sa nama poigravaju i usmeravaju vetar kud im je drago. </span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">A ne bismo ni mi
bili mi, pravo srpsko pleme, da se sami ne ujebavamo koliko god je to u našoj
moći. Baciću samo pogled na Marakanu u vreme neke «važnije» utakmice... A i to
je posebna priča- navijanje...ludnica- po kojim se kriterijumima neko odredjuje
za odredjeni <span> </span>klub? Koja je to doza
fanatizma i gluposti, bolje rečeno fanatizma u gluposti, da neko zbog toga mora
da strada. Šta, to je cool?..........?!!!!! Znate kad ćemo u Evropu? Nikad! A
možda ni tad. Naravno, ukoliko ne prenesemo ludilo na Evropu, pošto teško da će
ono njihovo ljudilo preći na nas...Otporni smo mi... «Tvrd je orah voćka
čudnovata»..... Ne znam samo čiji se zubi lome...</span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">E, sad... Ja bih
sve sa vrha na jedno mesto poslala. Sve, od onog gore, preko direktora bolnice,
do direktora škole i sve po stranačkoj direktivi postavljene budže. Sve bi to
trebalo usranom, da izvinete na izrazu, motkom proterati i dovesti neke Nemce
da naprave reda ovde. </span></strong></span></p>
<p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Mi smo za red
nesposobni sami. Nas treba u obor neko da SATERA, da lupi šakom o sto i nacrta
nam šta treba da radimo. Mi smo narod nesposoban za demokratiju. Ona kod nas za
tren oka ode u anarhiju. Mi ne možemo bez rata da sastavimo ni deset godina! Nama treba okorela diktatura, ali iz neke druge ruke.</span></strong></span></p><p align="justify" class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">I da sam Deda Mraz, ni ja ne bih žarko želela da imam kuću u Srbiji. </span></strong></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000">Eto...nek</span><span style="color: #000000">’</span></strong></span><span><span style="font-size: small"><strong><span style="color: #000000"> sam i to rekla..</span></strong></span>... </span></p>
<p> </p><div align="justify"><br /></div><div align="justify"> </div>Generalna2007-12-28T18:00:59Zwavribicathe feast
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/san/2007/12/19/the-feast
<p align="justify">Još jedna priča iz trećeg lica. Još jednom se ogradjujem, opet samo potencijal za ideju ostaje, nema mesta za šizofreniju, da se razumemo.</p><p> </p><div style="text-align: center"><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/aSH-V8pcOns" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/aSH-V8pcOns" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></div> <br /><p> </p><p>Priroda se usaglasila. </p><p>Presuda je doneta.</p><p>Biće izvršena bezuslovno i odmah.</p><p>Ne postoji pravo na žalbu.</p><p>Bubice su pevale poznatu Hotel California.</p><p>Gavran je sedeo na grani naizgled bezbrižno i čekao.</p><p>Gadna jeza prošla je njenim telom, obustavila tok misli i srušila je na tlo.</p><p>Praznina i tišina...</p><p align="justify">Istog trenutka su se oko nje stvorila čudovišta. Ona iz istočnjačkih legendi, po obliku ljudi sa crnim rukavicama, crnim kapama, crnim očima i avetinjski belim licem. Bića groznih misli i još groznijih namera... Kao lešinari su se okupili oko plena i nežno je postavili u kovčeg prelepih boja.</p><p>Jak miris jasmina se širio kroz delimičnu tamu i najavljivao početak rituala.</p><p>Ritual traje dvadeset dana.</p><p>Ona mora ostati sveža do kraja.</p><p>Stavili su je u rupu u zabačenom delu šume gde je niko neće uznemiravati.</p><p>Tek kada je kovčeg spušten dole i kada je teška zemlja pala preko, ona se probudila.</p><p>Bila je živa, a sahranjena.</p><p>Trenutak- potpuna nejasnoća.</p><p>Krik- vraćanje istog.</p><p>Jeza koja nema kuda da ode. </p><p>Zarivanje noktiju u nežni pokrov.</p><p>Kosa koja kao na ubrzanom snimku postaje bela. </p><p>Deranje...</p><p>Krv... </p><p>I gore, elegantno postavljen sto za ručavanje.</p><p>Gozba će se održati za dvadeset dana. </p>san2007-12-19T20:56:11ZwavribicaJa puštam da me svako spasi...
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/iskreno.../2007/12/17/ja-pustam-da-me-svako-spasi...
<p> </p><p align="justify">Ovakve dane volim. Kad bih umela da napravim odgovarajući grafik bilo bi mnogo lakše da objasnim o čemu se radi. Naučiću i to jednom... Umesto toga, poslužiće reči s kojima sam u poslednje vreme posvađana na krv i nož, da ne kažem da me jako nerviraju što ne slušaju... Da su sve dosadne i nepotpune i da svakoj treba guranje da bi se izgovorile u željenoj formi i da bi zvučale onako kako to ja hoću. Sada s dozom rizika pišem reči koje verovatno neće ni na šta ličiti, koje će biti nepovezane, već izrečene, odavno prevaziđene i isfurane. E- baš me lepo briga! I još jednom- baš me briga!!! </p><p>Evo: </p><p><strong>Ravna linija je tama, horor, smrt.</strong></p><p> </p><p> </p><div style="text-align: center"><img src="http://www.webtree.ca/tree/gifs/patriotic/eagle_tear.jpg" border="0" width="302" height="297" /></div> <p> </p><p> </p><p> </p><p> </p><p>Ravne linije se bojim. </p><p> </p><p>Šta je glupa ravna linija? </p><p align="justify">To je ono kad ne osećam a ma baš ništa. To je ravnodušnost, mirna pučina, Zemlja, tišina u glavi, mir u mislima, ušuškanost, harmonija, ljubav neuzdrmana bilo čim, delimično poverenje, nesigurna sigurnost, mutna jasnoća, middle level, srednje teška knjiga, bledunjava boja, neprimetan prsten...</p><p>Ništa se ne dešava.</p><p>Dakle, <strong>mrzim </strong>ravnu liniju.</p><p align="justify">Sve što iskače iz nje, iz koloseka, šablona, meni na neki uvrnut način prija...Mazohistički, ludo... Nema veze da li sam ludački srećna, ili na isto tako ludački način tužna, nema veze u kom smeru se linija pomera, koju kilometražu prelazi, koliko hiljada kilometara na sat jurca ili kuda vodi..... Bitno je da je kriva, jer samo takva daje osećaj da zaista živiš, a ne samo da pasivno postojiš. Postojiš? Super, imaš mogućnost da iskriviš liniju... ili da ti je drugi iskrive. Moja je danas opasno kriva. I ne znam kuda vodi, ni koliko daleko. </p><p align="justify">Super... Put u nepoznato... Svaki pokret uslovljava sledeći, svaka pojedinačna reč određuje onu koja će joj slediti... Svaka radnja oblikuje onu koja nastupa posle. I kako ja da živim, delujem, radim, mislim, funkcionišem, kad iz svega toga može da nastane gadna, da izvinete na izrazu vi koji čitate, pizdarija, ili abnormalno golema sreća koja ima snagu da ubije deo čoveka? Bukvalno je svaki sekund stvarnosti taj koji može da te okuje... I rasprostre ti put koji nije popločan dobrim namerama... I eto... tako ja dođoh do zaključka da treba da radim šta znam i da ništa nikog ne pitam...</p><p align="justify"> </p><p align="justify">"...ja te volim, ja ti pričam da možeš sve...ja te nosim tamo gde strahovi umiru...</p><p align="justify"> </p><p align="justify">..podigni pogled- ti letiš sam..." sada se nebo spušta dok moja suza pada dole i krivi liniju sve više i više... </p><p> </p><p> </p><p> </p><p> </p><div style="text-align: center"><img src="http://img1.jurko.net/wall/paper/tear-drop.jpg" border="0" width="553" height="460" /></div> <p> </p>iskreno...2007-12-17T17:21:50ZwavribicaDjavo
http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/price-o-iskri/2007/11/23/djavo...mit-ili-se-to-stvarno-dogodilo
<div align="justify"><span style="font-size: small"> </span></div><div align="justify"><span style="font-size: small"> </span></div><div align="justify"><div style="text-align: center"><span style="font-size: small"><object type="application/x-shockwave-flash" width="450" height="350" data="http://www.youtube.com/v/Kq38TaRmGjo" id="ltVideoYouTube"><param name="movie" value="http://www.youtube.com/v/Kq38TaRmGjo" /><param name="wmode" value="transparent" /><param name="allowScriptAcess" value="sameDomain" /><param name="quality" value="best" /><param name="bgcolor" value="#FFFFFF" /><param name="FlashVars" value="playerMode=embedded" /></object></span></div></div><div align="justify"><span style="font-size: small"> </span></div><div align="justify"><span style="font-size: small"> </span></div><div align="justify"><span style="font-size: small"> </span></div><div align="justify"><span style="font-size: small"> </span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>U poslednje vreme sam postala neverovatno sujeverna (sad kao u poslednje vreme:-))... Nebitno, nije mi svejedno kad mi crna mačka predje put, kad mi se šolja ne otvori, kad sanjam čudne snove... Delom je za to sve kriva Ana, moja koleginica sa faxa, sa kojom vise gledam u šolju, nego što učim. Ona inače sve pogadja... I uskoro će otvoriti svoj blog. Bar je ja nagovaram, ali ima neku frku sa netom, pa kasni. Pismeno ću je dočarati jednom, ne sada, pošto imam drugu stvar na umu. Nije da ona nije uvek primarna, ali zasluzuje ceo post.<img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-kiss.gif" border="0" alt="Kiss" title="Kiss" /> A i treba mi još malo vremena da je upoznam. Kad sam već kod toga, kod poznavanja, reći ću da mi je jako čudno to što ja zapravo jako malo ljudi poznajem... U istinskom smislu poznajem. U mojoj glavi se nalaze svakakve misli za koje samo ja znam i retko kada baš te misli dodju do drugih ljudi, i opet odredjenih ljudi. Da bismo potpuno poznavali osobu, morali bismo joj razmrskati glavu, izvaditi mozak, posebnom i preciznom metodom ga razdvojiti na delove, pa te delove na ćelije, pa te ćelije poslati na super-mega-giga-turbo mašinu koja će da nacrta sve što se unutra nalazi. OK, jeste da mozak funkcioniše kao celina, ali ova mašina bi i to uzela u obzir. Mala digresija... Isto tako, drugi rade uvek nešto neočekivano... Nešto čemu sam se najmanje nadala, ili mozda čak ni to najmanje, ali opet me je ovo sujeverje dovelo do zaključka, nekog mog, naravno, i taj zaključak ne mora da bude validan...dakle do zaključka da se sve stvari dešavaju s razlogom, s dobrim razlogom, mislim "dobrim" u moralnom smislu, a ne "jakim". I desile bi se kad-tad. I uvek kazem: "Ko zna zašto je to dobro..." U principu, sve što se dešava jeste dobro, zavisi samo iz koje se perspektive posmatra. Opet to nije moja tema. Hoću da ispričam priču o Đavolu i devojci.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Naravno da mi je Faust inspiracija... Skoro uvek jeste... Moze ovo biti moja verzija samo jedne scene. A zašto to pišem? Da otkrijem jedan deo svog razmisljanja, pa da ga podvrgnem svom cenjenom sudu kada ponovo budem čitala ovu priču...Čisto da vidim da li se razumem...</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Ukoliko ne bih sada odredila vreme i mesto dešavanja radnje, ispala bi od ove priče klasična bajka, malo preradjena ideja o čoveku/ženi koju ništa ne zadovoljava, ideja koja živi odvajkada i fascinira, mislim, samo odredjene ljude. OK, jesam ja sebi onako malo posebna, da ne lažem, ali kad kažem "odredjene" ljude, mislim samo na možda polovinu čovečanstva koja je oduševljena Djavolom. Da ne prenaglim u izjavama... Nije Djavo ono što je fascinantno. Djavo kao Djavo... Čak ni ne postoji. Taj termin ja koristim kad uradim nešto što nije svakidašnje. Nije svakidašnje smazati celu Milku od 300g, pa se onda zamalo ispovraćati... Nije svakidašnje jesti sirov grašak, ili sirove šampinjone. Mene hvataju neki trnci kada jedem sirove šampinjone... Ili kada jedem gljive uopšte. Obožavam gljive! Djavo je fascinacija koja se oblikuje iz činjenice da ja jedem gljive... Opet digresija... Nisam dugo pisala, pa moram da ubacujem ponešto sa strane... </strong></span></div><div align="justify"> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Dakle- vreme. Neka bude sinoć...eto. Sinoć. Šta fali tome da se moja bajka odigrala u toku protekle nedelje?</strong></span></div><div align="justify"> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Mesto... Velika siva zgrada. </strong></span></div><div align="justify"> </div><div align="justify"> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Evo kako je bilo...</strong></span></div><div align="justify"> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Devojka, neka se zove Iskra, imala je predavanja do kasno... Izašla je iz slušaonice na drugom spratu, stavila slušalice u uši i skontala da su joj baterije otišle do... da ne kažem koga... Ajd, OK... Šta sad? Ionako je u stanu za pola sata... Bacila je pogled kroz prozor i skontala da je buka koju čuje, zapravo, udaranje velikih kapi kiše o prozor. Nije volela kišu... Nikako! OK je bila romantična šetnja sa dečkom po laganom, svežem, letnjem pljusku, ali ovo... Već je polako upadala u depresiju... Sasvim mahinalno je usporavala svoj hod... A inače nikad nije žurila... Otišla je do WC-a i ostala neko vreme zadubljena u ogledalo. Posmatrala je devojku ispred sebe. Ko je ona? Često se davala u razmišljanja tipa "da li uopšte postoji ona kao takva, ili je samo nečija izmišljotina?" (ko je preksinoć gledao South Park, zna šta pričam)... Uglavnom, bila je to devojka koja je dosta mislila o stvarima na koje zapravo ne može da utiče, po mišljenju drugih ljudi, onih koji su je slušali, ali ona bi se s vremena na vreme prosto prebacila u "ovaj" svet i postajala just a girl... Nego, avaj!<img src="http://www.blog.rs/js/tinymce/plugins/emotions/images/smiley-undecided.gif" border="0" alt="Undecided" title="Undecided" /> Ako je čovek senzibilan i daje se u neka šira razmišljanja o samom postojanju i ako mu je životna suština stalna težnja za nekim višim ciljem, onda se teško može zamisliti da takav čovek ostane proračunato spokojan, celovit, poštedjen unutrašnjih lomova, ili barem vizija, kad se oko njega svuda proteže sistem koji je u svemu podešen tako da predstavlja potpunu suprotnost svim težnjama toga čoveka... Tada se može javiti i misao o smrti. Još jedan paradoks... Kako da nestanem, ako ni ne postojim? Kako da budem sigurna da je to što ja mislim dovoljan dokaz da sam stvarna? Kako kad nekad mislim jedno, a onda se prebacim na skroz drugi kolosek i izgubim se u sasvim trivijalnim stvarima kao što su drugi ljudi koje ni ne primećujem, obavezna lektira koja pokušava da formira tvoj stav, uredjaji za koje nemam pojma ni kako rade, da li ih pokreće magija koju je stvorio čovek, ili možda ipak nešto iznad čoveka... Onda u elektromagnetnim talasima koje ne mogu ni da zamislim, u gomili hladnih betonskih gradjevina, "papiru od vrednosti", svakodnevnim vestima.... </strong></span> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Ovo je bio trenutak kada se uznemirio njen demon. Ona, potpuno ispunjena i ostvarena osoba, srećna, uspešna i zadovoljna, postala je odjednom toliko svesna da ne zna ništa, ne zna čak ni da li je ona sama stvarna, a da ni ne pominjem druge ljude, koje, kao što sam već rekla, skoro ni ne primećuje... Vladala je njome već dugo neka estetika nesklada, disharmonije koja je pretila da ugrozi nju u ovom običnom svetu, svetu sa "ljudima"... </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> I kao za inat, ostala je dugo tako nepomična ispred ogledala, zureći u sopstveni odraz kao tele u šarena vrata i, jednim dobrim delom zbog umora, i drugim delom zbog trenutnog tripa, ostala je sama u prizemlju velike sive zgrade... Prišla je masivnim vratima i shvatila da je sama u velikoj sivoj zgradi, ZAKLJUČANA, pride.</strong></span> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Visoki plafon prostorije kao da se izdužio i počeo da se skoro neprimetno izobličuje. Blagi sumrak počeo je da proizvodi tiho pištanje... Krivicu za zvuk je svalila na kišu, zapravo, oluju koja je besnela napolju sve više i više. Male svetleće bubice su se migoljile i u lepršavom, vazdušastom roju pozivale je svojom igrom da krene gore... Kao omamljena pratila je oblačić svetlećih kuglica... Bila je ponesena, ali potpuno svesna... Cela ova gotovo jeziva situacija ju je privlačila kao ogromni magnet, neverovatne snage. Nije se plašila, samo je radoznalost svirala svoju pesmu i ona je lakim, ritmičnim korakom išla stepenicama ka gornjem spratu. Stepenici su je vodili svojom uvijenom putanjom gore, putanjom koja je imala smisao, bila spontana, ničim inicirana... U tom trenutku samo je putanja bila zaista stvarna, neki čudan osećaj je ubedjivao Iskru da je to ono što ona treba da uradi. To je nešto što će je zadovoljiti. Otkriće tajnu........</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Nije ni znala da velika siva zgrada ima tavan. To je mesto na koje nikada nije zalazila i sada se našla baš tu. Stajala je gledajući u tron, koji je bio okrenut na drugu stranu. Neko je tu sedeo. Začula je muški, prefinjeno hrapav glas. Ustao je i rekao:</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>"Zvala si me?"</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>"Da!", odgovorila je samouvereno, "Zvala sam te...", pitajući se istovremeno kako i zašto, šta, gde, ko........</strong></span> </div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>"Ja znam zašto...", govorio je glas, dok su je markantne svetle oči posmartale pronicljivo, analizirajući svaku njenu misao.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Bio je to On.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Djavo.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Biće rastrzano, izlomljeno u različitim presecima, biće vanvremensko.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Ljude i knjige je zbog njega gutao plamen lomače. </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Biće zabranjeno, ali svima dostupno... Neobično, nalik čoveku, ali videlo se da je nešto posebno.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Stavio je na crveni sto pergament sa tekstom. </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>"Ja, Iskra, dobrovoljno, bez prisile i hladne glave pristajem da predam svoju dušu g-dinu Djavolu, i za uzvrat prihvatam ostvarenje sebe, sa dušom da prodjem sve tajne, sva mesta, sve što sam ikada zamislila i sve ono što je moguće bilo kom čoveku da zamisli.................." Blablabla...</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Stajala je prazna linija na kraju.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Ugovor je bio krvlju potpisan, zapečaćen i zatvoren.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Iskra je u narednih sedam sati proživela sve što je ikada mogla da zamisli. U tih sedam sati stao je ceo život, otkrile su se sve tajne, videla su se sva mesta, govorili su se svi jezici, dodirnule sve divlje mačke, prevela se pesma kitova, nacrtali su se najlepši crteži, posetile su se sve dimenzije, doživele najjače emocije, od neizdržive tuge, do prekomerne sreće, napisale su se najstrašnije i najlepše priče....... </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>U tih sedam sati Iskra se ostvarila.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Sa istekom tih sedam sati čuli su se najstrašniji, najjeziviji krici sa tavana. </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Ujutru je Iskra pronadjena mrtva.</strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong>Nije mi je žao. </strong></span></div><div align="justify"><span style="font-size: small; font-family: verdana,geneva"><strong> </strong></span></div>Priče o Iskri2007-11-23T17:00:06Zwavribica