cudesno

UTICAJ ROZE LUKSEMBURG NA USPOMENE IZ DETINJSTVA

, 08 2012 10:00:50 +0100

U vreme kad smo mi bili mali, znao se red. Osmi mart je bio praznik poštovanih žena. Mi smo u školi imali izložbu maminih portreta, crtali čestitke sa srcima, pravili im broševe od zrna kukuruza na kartonskom podmetaču, koje smo bojili živim bojama u skladu sa vladajućim modnim trendovima, da bi ponosne majke ponele naše rukotvorine na ešarpama, kad sutradan pođu na posao. Šta su sve trpele zarad podrške kreativnosti svojih mladunaca...

Tata bi se svake godine pravio da je iznenađen što je i ove godine Osmi mart pao u isto doba godine, i zatekao ga nespremnog, pa se na brzinu konspirativno konsultovao sa decom šta da kupimo mami za njen dan. Išli smo na ručak u "Šaran", da mama ne kuva, ali je zato posle ručka morala da riba naše bele bluzice, obično bespovratno upropašćene flekama od nadaleko čuvene čorbe.

Pošto je Dan žena u njenoj firmi bio znamenit praznik, mama je, u dogovoru s koleginicama, pred praznik pekla pitu, pakovala je u specijalnu super-izdržljivu torbu, da bi je ujutru vukla po autobusima do posla, na drugi kraj grada, i dočekala kolege svečanom zakuskom, kojom su poštovane koleginice izražavale zahvalnost kolegama zato što su se setili njihovog praznika. U to ime, svi muški članovi firme su se svečano napili kao zmajevi, mnogo pre kraja radnog vremena. Ali, svaki put u zdravlje svojih dragih koleginica.
Dobra strana njenog posla bila je u tome što je tamo radilo desetak žena, i nekoliko stotina muških kolega, koji su džentlmenski preko sindikata slali svoje koleginice na osmomartovsko putovanje, na destinaciju po njihovom izboru. Bilo je dovoljno da zavrte globus, i karte su ih čekale na stolu. Tako su obišle Evropu i deo severne Afrike, nisu baš htele da ih bacaju u trošak za Maldive i slične egzotične destinacije. Ipak je skromnost bila cenjena vrlina u socijalističkom samoupravnom društvu.

Za Osmi mart, morali smo da se obučemo svečano, što je podrazumevalo da će mama u pauzi pravljenja one poslovne pite, uštirkati i ispeglati košuljice i suknjice, uglancati cipelice i odabrati odgovarajuće hulahopkice za svoju nakićenu decu. Dalje, morala je i da kupi poklon i cveće za učiteljice, jer se i u školi znao red, i karanfile za tetkice i kuvarice, jer je i njima praznik.

Kad se vratimo iz škole, rumeni od uzbuđenja, i tresnemo mami u zagrljaj s onim čestitkama, već nas čekaju spremni paketići koje valja distribuirati po familiji i komšiluku. Prvo idemo preko puta, kod baba Jele, stare drugarice naše pokojne bake. Ona živi sama, i nema ko da joj čestita praznik ako mi ne dođemo. Ne čestitamo joj rođendane, jer je osetljiva na činjenicu da joj se broj godina stalno menja, aritmetičkom progresijom, ali Dan žena može da podnese, jer je to još uvek svrstava u skupinu žena, a ne baba. Ona je zajedljiva starica sa bistrim očima i belom kosom, koja živi u urednoj beloj kućici sa savršeno podšišanom travom i žalosnom vrbom u dvorištu. Ima psa po imenu Draguljče, prgavo šareno kučence, koje ne prestaje da laje sve dok smo u poseti. Mi disciplinovano sedimo pravih leđa i odgovaramo na pitanja kako su nam tetke, braća i sestre, pa da li se javljaju Pera, Mika i Žika i šta rade. Grickamo suve vanilice i klimamo nogama ispod stola, dok slušamo kako nju opet boli „ono njeno“, ali to "nešto" sad i vrti, vrti, pa probada, a doktorka Mileva joj ne da nove lekove, što joj ona i ne zamera, jer redovno dobija pohvale za svoj pritisak i šećer, sa obaveznom napomenom da su „kao u devojčice“.

Na belim zidovima, stoje fotografije njene dece, koja žive negde daleko. Baba Jela stalno drži uključen televizor, prekriven šustiklicom, i uredno se svađa sa spikerkom vremenske prognoze, očajna što su joj ukinuli Kamenka Katića, koji je bio pravi gospodin čovek. Na stočiću za kafu, rasute su „puzzle“ od hiljadu komada, koje ona strpljivo ređa, pa lepi na karton kad ih uspešno složi, ponosna na svoj vid i koncentraciju. Mi odsedimo svoju šiftu, pa se izvinimo, jer moramo da stignemo i do baba Soke, što baba Jela proprati pobedonosnim smeškom, jer je ona ove godine bila prva na spisku za Osmi mart.

Baba Soka je minijaturna, crnomanjasta i potpuno okrugla bakica, koju naš tata veselo zove „visoki centar“, što nju beskrajno zabavlja. Živi na drugom kraju ulice, pravi mirisne tople kolače, ima puno dvorište kučića, malih, crnih i umiljatih, i nikad ne priča o bolesti. Nju zanima šta je bilo u školi, gde su mama i tata, ko u razredu može najduže da podrigne posle „cockte“. Njeni zidovi su omalani u pastelne boje sa srebrnom šarom, na njima gobleni, ikone i slika nje i pokojnog deda Rade sa venčanja. Kod nje je sve tamno, toplo i uspavljujuće. Njen sin sa porodicom živi u istom dvorištu, ali oni se kasno vraćaju s posla i neće da je uznemiravaju, kaže, pa se ne viđaju tako često. Kad se uveri da smo popile i sok od zove, koji je zdrav za decu, otvara poklon sa sjajem u očima, i stavlja ga kao ukras na komodu, pored razglednica koje joj moja majka redovno šalje sa svakog putovanja.

Onda svratimo do nekih žena iz familije, u dužu prijateljsku posetu, gde odgovaramo na pitanja o Peri, Miki, Žiki, ali i Jeli i Soki. U povratku, ostale su nam još nečekirane dve očajne domaćice, koje zatičemo u penjoarima u kasno popodne. Na stolu sendviči, koje su ostavila njihova deca još od doručka, magazini i video kasete sa melodramicama i aerobik vežbama Džejn Fonde. Deca su jela kod babe, a one su malo prilegle sa kolutovima krastavca na licu, da se osveže pred večerašnji izlazak, jer ih muževi „izvode“.

Čini mi se da im je malo neprijatno što su dobile uredno upakovane poklončiće, a nisu se setile ni da bi mogle da uzvrate. Zato se odbrambeno u duetu iščude što se Osmi mart u našoj kući i dalje obeležava na tako anahron način, u potpunom neskladu sa progresivnom feminističkom doktrinom kojoj su one, kao žene novog vremena, mnogo više sklone. Sklanjaju paketiće s mašnicama u stranu, ne otvarajući ih, i time nam stavljaju do znanja da smo obavile zadatak, i da slobodno možemo kući.

Sa olakšanjem i ponosom zbog uspešno kompletirane misije, trčimo kući, ja se obavezno usput sapletem, padnem na travnjak i ozelenim kolena na belim hulahopkama. Podnosim mami izveštaj, u dahu, prenosim zahvalnice i opisujem čudnovatu reakciju snajki u penjoarima. Mama ne komentariše, ali ima neki neodređeni izraz ponosa i mudrosti iskustva na licu. Nisam shvatala njen gest, zašto nas je mučila, i terala da idemo kod žena koje je očigledno ne vole, i da im nosimo poklone koje njih ne raduju, nego će ih sigurno baciti u prvu kantu?... Meni je to izgledalo ponižavajuće. Tada mi je samo bilo neprijatno kod njih, ali mi ni one, ni njihovo ponašanje nisu bili razumljivi.

Sad, kad su ostarile, a deca pokupila svoje sendviče i ponela ih na drugi kontinent, niko se ne seća ni da postoje. Zaboravile su ih i drugarice sa aerobika, kozmetičarke i vlasnice butika. Sad znam zašto su tako užurbano sklanjale one anahrone osmomartovske paketiće, zatrpavajući ih izgužvanim časopisima i neispeglanim vešom.

Plašile su se da ih odatle ne napadne miris kuća nekih dveju starica koje su svi zaboravili, i kojima nema ko da donese ni poklon za Osmi mart.

SARDINE I PUTERIĆI

, 23 2011 19:39:21 +0100

Poslati mog oca samog u prodavnicu, oduvek je bila misija visokog rizika. Podrazumevalo se da neće kupiti ništa sa spiska koji je poneo u cegeru. Ali prava opasnost ležala je uonome što bi iz svake posete trgovinskim objektima doneo.

Pošto je g-đa Maman izbegavala da ga šalje u ove nemoguće misije, on se, kao svaki ratnik željan borbe, radovao svakoj prilici da bude koristan kao sakupljač, jer mu je dosadilo da stalno lovi i dovlači plen u pećinu. I tako se lovac-sakupljač naoružan cegerom, uputio u Centropromovu bazu u komšiluku, kao Crvenkapica u kamuflažnom sivom odelu sa kravatom.

Na ulazu se ljubazno javio prodavačicama, Dragi i Saveti, koje su ga mrzovoljno odmerile ispod oka, zatim uzeo svoju žičanu korpu sa crvenom drškicom i sve u ugodnom ćaskanju sa nakolmovanim gospođama u mantilićima i borosanama, krenuo u svoj potrošački pohod.

On se tamo verovatno osećao kao u zemlji čuda. Sve je njemu tu bilo novo i zanimljivo, i smatrao je da se žene koje idu u nabavku ludo zabavljaju na ovako divnom mestu, te da je život domaćice jedan od boljih scenarija koji čoveku mogu da zapadnu. Valja napomenuti da je tom utisku doprinosilo i to što u ono doba prodavnice Centroproma nisu imale onaj specifičan miris koji se odomaćio u istim objektima kada su promenili ime. Taj miris mokrih starih krpa, natopljenih stoletnom sitnom prašinom i krupnim peskom, zaštitni je znak trgovinskih objekata koje danas posećujemo. Ali onda su mirisi svežeg hleba i mlevene kafe bili u modi.

Moj tata, kao sistematičan čovek tehničkog obrazovanja, imao je svoj red i u kupovini: pažljivo planiranje je osnova svake organizovane aktivnosti. Krenuvši od najvažnijeg, prvo je čekirao gondolu sa pićem. Stavio u korpu flašu Radenske tri srca, Fruktalov plavi sok od breskve u kartonskom soliteru sa limenim ravnim krovom, koji se bušio na dve strane da ne podliva, pa onda još jedan zeleni, onaj zdravi, sa šargarepom na ambalaži. Soda se tada prodavala u mrežom obloženim sifonima od tri litre, sa plastičnom pumpicom, a kad je već uzeo sodu, onda mora i Banatski rizling, najbolje vino za špricer, koje i posle razblaživanja ima ukus vina. Dva jogurta u roze piramidicama, poticala su iz vremena kad su deca znala da se mleko dobija od krave, pa nisu morala da imaju portret donatorke na ambalaži kao podsetnik. Zatim kilo hleba, koje sam jednom, u svojoj ranoj fazi Proke pronalazača, eksperimentalno izmerila i sa zaprepašćenjem ustanovila da kilogram hleba teži samo 600 grama, i dve osušene kifle sa probušenom koricom, zato što su se zatekle na istoj polici. Još i kiselo mleko, koje niko od nas ne jede, ali eto da se nađe uz kačamak. Koji je takođe kupio, u većim količinama, jer je to zdravo i dijetalno. Nekoliko pakovanja čaja od nane, šećer u kockama, kao i par kutija šibica i čačkalica, prašak za ručno pranje veša, naravno, potpuno dispotreban, kao i ćumur za roštilj, koji je mama odmah liferovala komšinici preko ograde, jer bi i pokušaj mog oca da zapali roštilj, verovatno završio nečijim ozbiljnim povredama. Nekoliko pakovanja baterija za tranzistor, jer to uvek treba, zajedno sa šakom lepo zašiljenih žutih Toz olovaka sa gumicom, bilo je ubačeno u korpu samo kompulzivno, s pola svesti, dok je hitao ka svojim omiljenim artiklima.

Ah, mali puterići! Tako im je tepao... Njih nije mogao da se nasiti. Kupovao ih je kad god je stigao, i redovno hvalio ukus maslaca u malim pakovanjima, koji je po njegovom mišljenju bio neuporedivo bolji od onog u većoj ambalaži. Imali smo u svakom trenutku zalihe mini maslaca za bar šest meseci. U frižideru je pola kapaciteta bilo rezervisano samo za njihov smeštaj. Držao je u robnim rezervama više maslaca od države Danske. Da je ikada došlo do neke globalne nestašice malih puterića, moj taja bi haos napravio na berzi!

Valja napomenuti da je postojao još samo jedan artikal koji je na fetiš skali mogao da im konkuriše: mini senfići. Neuporedivo bolji od velikih, ako se on pita. I tako simpatičnog pakovanja. Doduše, lako im je pucala ona plastika... ali što su imali slatke poklopčiće...! Valjalo se i njima obezbediti, toga nikad nije odviše. Zatim, hotelske marmeladice. One nekako idu uz puteriće, ali nisu toliko neodoljive, pa se zadovoljio jednom manjom zalihom, koliko za potrebe doručka u nekom omanjem hotelu.

Na putu ka gajbi sa apatinskim pivom, za koje se u to doba još nije znalo da “muškarci znaju zašto”, mada je već bilo nekih indicija, usput je, kao kosilica za travu čistio police, ubacujući u korpu sve ono što nam je u životu zatrebalo otprilike nijednom: penu za brijanje, iako je prednost davao kremi za brijanje, pažljivo umućenoj četkicom u porcelanskoj posudi, kao u ceremoniji čaja, pa Merimin bebi sapun od kojeg se sušila koža, i otpadala posle duže upotrebe, nekoliko novih sredstava za čišćenje sanitarija, istih osobina, ali različitih pakovanja, kao i atraktivne tupfere od vate za skidanje šminke, samo zato što su bili raznobojni. Na ovom mestu valja naglasiti dve bitne činjenice: prvo, da smo sestra i ja u to vreme imale dve i šest godina, i da su naše potrebe za skidanjem šminke bile zaista zanemarljive, dok je njegova žena od sve šminke koristila samo ruž, pošto je na lutriji kad se delila lepota, izvukla čist bingo; i kao drugo, ali tragičnije: nažalost, taj dobitak nije bio nasledne prirode...

Kad se našao pred bocama zidarskog piva, pažljivo je birao samo one tamnije braon, jer je u njima pivo imalo bolji ukus. Naročito je izbegavao zelene flaše, u znak sećanja na jednu ljutu dunđersku pijanku u kojoj su mu sadržaji zelenih flaša zamalo došli glave i ostavili ga sa razornim mamurlukom koji je godinama pamtio. Pošto je u korpi ostalo još malo mesta, na putu do kase ubacio je i desetak konzervi Eva - sardina, koje naravno niko ne voli, kao i nekoliko tona čokolade Galeb, koju smo voleli još manje. Čekajući pred kasom, osvrtao se gledajući da li mu je nešto slučajno promaklo, i onako iz razonode ubacio jedan bodljikavi ananas i kokosov orah, takođe ničim izazvan.

U povratku, na trafici je pazario sva Politikina izdanja. Mami Bazar, sebi Politiku i Politiku ekspres (za druge neobjašnjivo, ali on je imao neku teoriju o istim vestima iz dva ugla sagledanim - ne pitajte mene), a meni i Zabavnik i Mikijev zabavnik (ovo je već bilo nasledno... ). Mlađoj kćeri, onoj nepismenoj, doneo je žvake, koje joj je mama odmah otela vrlo iskusno, a pažljivo - tako da joj ne proizvede traumu, i u neprekinutom potezu uspela da iz cegera izvuče novine. One su jedino što je njoj bilo korisno u celoj toj hrpi bespotrebnih artikala, za čije je pedantno prikupljanje lovac uredno dobio zasluženu pohvalu.

Ja sam izbunarila jednu Rio čokoladu sa lešnicima, koja se tu zatekla pukom slučajnošću, i pakovanje čokoladica 8 mini, koje je mahniti kupoholik verovatno ubacio po analogiji sa ostalim mini pakovanjima, ali sam ih brzo tutnula u ruke našem porodičnom analfabeti, da je odvratim od glodanja baterija.

Ananas smo, kao u Kišonovoj priči, nekako isekli (motorna testera spada u neke od boljih izuma čovečanstva) i sljuštili, da bi ga mama sačistila u kantu, razočarana ukusom koji se krio iza tolikog truda, dok je kokosovom orahu do'akala tek moja sestra, kad ga je bacila niz stepenice, kako je videla da se s tim postupa u crtaćima. Senfiće, puteriće i sardiniće, u strateški respektabilnim količinama, majka je pridružila već postojećim robnim rezervama u špajzu, pored ulja, deterdženta i kafe.

Pitam se samo čiji li je tata tako opsesivno kupovao deterdžent i kafu, kad je posle njega nestašica trajala godinama. A tek benzin?...

Stvarno ima čudnih ljudi, pa kupuju svakojake gluposti.

ŠTA JE ŽENA BEZ BRKOVA

, 03 2010 00:08:57 +0100

Čekanje u redu pred šalterom nikad nije zabavno. Osim ako čekate u mojoj pošti , pred bilo kojim od šaltera za reklamaciju telefonskih računa. Iskusniji čekači u redu unapred umeju da ocene kvalitete svake od činodejstvujućih službenica, i odmah se priključuju koloni poklonika one koja im na prvi pogled uliva više poverenja. U ovom slučaju, teško da bi se mogla napraviti drastična selekcija. Nijedna se ne bi mogla pohvaliti da je to baš njena šauma...

Prva se pojavila ona na desnom šalteru. Ima dugu smeđu kosu, kojoj bi dobro došla šauma, bilo kakva. Od ispucalih krajeva kose, pažnju odvlači lice impregnirano šminkom od prekjuče, koje hrabro izdržava napad novih slojeva tamnog pudera. U slabašnom pokušaju da dočara preplanuli ten, puder se zgrušao oko suvih gomilica nanetih prethodnih dana. Bore oko usta čuvaju duboke pukotine u geološkim naslagama tena. Zato je iskusno, kao kontrast, ruž nanela u debljem sloju, u neposrednoj blizini usta, ne bi li im dala svež silikonski look... Nažalost, prevladava samo luk .

Tužne kučeće oči naziru se ispod slojeva crne boje i gromuljica na trepavicama. Ali nigde obrva !... Depilirane su bolnim postupkom koji uključuje upotrebu voska i trenutno isključuje upotrebu mozga. Zamišljam kako u njenoj glavi ovaj ritual mora da poseduje neku magijsku vrednost, ako zbog njega trpi takav bol. Mora da je vredelo. Sad je dobila čistu pistu za iscrtavanje najperfektnijeg oblika obrva koji se može zamisliti. Postavila olovku uz koren nosa, i od najšireg dela nozdrve trasirala liniju na kojoj će se nalaziti tačka-temeljac linije obrve. Onda je postavila od spoljašnjeg ugla oka ukoso, sa početkom u već korišćenoj nozdrvi, ... i time dobila krajnju tačku. Još samo vitki luk ovog mosta... od zenice prema spoljnjem uglu, na liniji obrve... I eto je! Savršena obrva. Samo sastavite tačkice. Šteta što je nesnosna vrućina malko iskvarila ovo remek delo oko levog spoljašnjeg ugla, inače bi idealna krivina obrva iskupila i gromuljice i džudžice po licu, ne bi ih niko primetio pored tako divotnih, upitno-izazovno izvijenih pija. Potrošivši sav vosak na obrve, nije stigla da se pozabavi prkosnim brčićima, koji su se nekako mangupski nakostrešili i senčili njene silikon-luk adute.

Pred njenim šalterom red se rasformirao i neki entuzijasti su se prešaltovali kod koleginice, čim je pristigla. Prvo što se na ovoj drugoj uočava su dva identična incidenta na licu, kao i kod njene desne koleginice. U levom slučaju , obrvice su dobile jači kontrast, jer je lice belo, kosa svetla, ali su obrve uredno počupane da više nikad ne izrastu, i na njihovom mestu izvučene raskošne paučinaste linije crnim tušem, gde im mesto nije. Izgleda da je uporno gledanje u nakazno iscrtano lice ove prve, stvorilo svest o obaveznosti ovakvog uniformnog izgleda.

A ko će znati, kako je krenula ova tranzicija i usaglašavanje sa propisima Unije i preseka, možda je i to negde propisano, kao obligacija ? Sirote devojke, možda njima stvarno posao visi o koncu, ako se ne pojave pred svetom ovako udešene, da dostojno reprezentuju svoju firmu pred licem javnosti ?... Moguće je da su sistematični zakonodavci shvatili kako slučaj službenice PTT-a zahteva posebnu i vrlo preciznu regulativu. Nije mala odgovornost, biti lice svoje firme !

Čim se koja šalter-hanumica jutrom probudi, tako smesta, u skladu sa važećim katil-fermanom, okreči lice puderom u dve ruke, a onda se pri’vati divita i kara-tuša da iscrta lice ispočetka. Ima i to svojih prednosti. Ako joj se ne sviđa lice s kojim se probudila, uvek može da namontira novo, još sličnije svojoj divotnoj uzor-koleginici.Tako se i olakšava izbor korisnicima poštanskih usluga – ne razmišljaju previše o posledicama stajanja u levi ili desni red. Pred čiji god šalter da stanu, naći će se oči-u-oči, ili obrve-u-ćelavu piktografiju, sa identičnim licima. Razlika je samo u nijansama.

Desna žvaće žvaku dok odgovara na pitanja klijenata, pa mora da iskaže nervozu zbog njihovog oslabljenog sluha. Zato nastavlja da preživa gumu i deformiše izgovor, samo što im sad pomaže tako što i viče dok to radi. Ustaje energično, i upakuje u plitke farmerke krajeve košulje koji su joj nestašno ispali. Nabada na štiklama, nekada korišćenim za vađenje krvi iz prsta, dok oštro maršira do štampača. Nervira se što je mašina tako glupa i spora. Nervozno cupka štiklom za laboratorijske analize. Opet viče. Udara štampač. Dva-tri puta. Neka starija koleginica se, u prolazu, diskretno saginje iza štampača i pritiska dugme „start". Sevina Štikla, narogušenih brkova, seva oštrim pogledom po glupoj gomili pred šalterom. Glupa bezlična gomila šestari pogledom po svemiru, praveći se kako ništa nije videla. Za svaki slučaj, Štikla ispaljuje još jedan napad besa, da ih održi na respektabilnom odstojanju i vraća se za sto uz treskanje po njemu. Da se ovi miševi pred šalterom ne osile, jer - pojeli bi je. Sa sve šminkom, i brcima, kriza ne bira.

Leva službenica je spora i troma. Ona je bleda plavuša, ima svetle i gotovo nežne brčiće. Tako ljubazno osmehnuta, privlači zrake svetla koji se ljupko presijavaju na netaknutim pašnjacima ispod njenog nosa. Pažljivo se unosi u svaki papir koji joj dođe u ruke. Približi ga licu i dugo proučava. Onda obavesti donosioca papira šta na njemu piše. Zahvalni klijent grca u suzama i grebe po šalteru u egzaltaciji.

Ljubazna devojka nastavlja svoj prijatni razgovor sa nervoznom koleginicom. Dobra atmosfera na radnom mestu osnovni je preduslov motivacije zaposlenih, i esencijalni sastojak rastuće radne efikasnosti. „ Je l' znaš onu Marinu, što je bila juče, onu iz Teleproma?... E ona je dobra." Minut kasnije, razgovor koji je upao u bunar, volšebno vaskrsava, prepadajući koleginicu: „ A znaš onog Bokija, što je došao s njom, juče?... I on je dobar." Pola čitanja računa od tri reda kasnije – i nova misao se prolomi šalterom: „ A znaš onu Jelenu, što je bila s njima?... I ona je baš dobra."

Kad je bila sigurna da je topla radna atmosfera podgrejana na propisani nivo, zadovoljno se bacila u nove radne izazove. Savremeni trendovi i zahtevi novog načina poslovanja u tranziciji, jesu teški za praćenje, ali uz temeljan rad i pažljivu ljubaznost prema svim ljudima, nijedan cilj nije previsoko postavljen.

Ustane i ona, jer, kad može koleginica, nije ni njoj teško. Ode do aparata za brojanje novčanica. Polako i temeljito, više puta ponavljajući ovu radnju, ukuca veličinu apoena, a onda odvoji deo novčanica, spusti ih ukoso na mašinu, zaglavi je, pa zaustavi, pa opet... Kad ih postavi kako treba, mašina prebroji, ona ih ponovo pokupi i stavi na istu gomilu sa koje ih je uzela. Pažljivi tretman koji su upravo prebrojane novčanice preživele, njihovim mešanjem sa gomilom neprebrojanih - izgubio je svaku svrhu.

Međutim, ljubazni brčići bez obrva smeše se ozareno. Prijatno radno okruženje, upotreba savremenih tehnoloških sredstava, kolegijalni odnos, zadovoljstvo postignutim... Čekirani su svi zahtevi iz obuke koju su prošli sa Human Resources odsekom. I svi su... baš dobri. Imala je razloga da se oseća vrlo zadovoljno. Brk joj se nasmešio.

Pred njom je duga i uspešna karijera.

EVERYBODY WANTS TO BE A CAT

, 10 2010 12:24:54 +0200

„E, video sam cica macu!" kaže muž, gotovo veselim glasom. „Evo sad je protrčala... ma, miš, mislim, miš... Imamo miša u kući!" Istog trena gađenje je ženi podiglo želudac u grlo. Što u sedmom mesecu trudnoće uopšte nije bilo teško postići.

Miš je viđen kako pretrčava iz dnevne sobe u trpezariju, koju je muž, sa zavidnim iskustvom od odsluženog vojnog roka, proglasio zonom borbenog dejstva i sprečio dalji prodor agresora pedantno ređajući kutijice od lekova u otvor vrata. Prema njegovoj strategiji, sasvim logičnoj, to je bilo sasvim dovoljno da zadrži napredovanje miša, jer su kutijice bile taman dostatne da ga sapletu - otprilike do kolena. A žabi do ramena.

Ograničenje kretanja pogađalo je samo dvonožne stanare ove kuće. Oni su se plašili miša, pa su se trzali na svaki šum, ali ovaj miš im to očito nije uzimao za zlo. Nešto se moralo učiniti u cilju razrešavanja tog nakaradnog statusa suživota. Trudna žena nije imala mnogo originalnih ideja. Gadila se mišolovki i lepka, što joj je bilo surovo i mučiteljski, pa se zalagala za opciju da se mišu pruže bar neke šanse. Recimo, šansa da pobegne... i tako je u njihov dom stigao Berlioz.

Mačak siv, ne mnogo krupan, mlad i brz, bio je lovac na glasu u njihovom kraju. U obližnjem Domu kulture su, zaštićene od pogleda zaklonom od lamperije, čitave kolonije miševa jurcale po zidovima i ludo se zabavljale, sve dok im se Berlioz nije pojavio. Svakog jutra je dočekivao prvog službenika sa lovinom pedantno poređanom na stepenicama. Morali su da ga pohvale – kako da ignorišu takav trud – što je mačka dodatno stimulisalo na nova pregalaštva u toj oblasti. Da pomognu prijatelju, a i da malo ohlade Berliozov entuzijazam, zbog kojeg su svakog dana dezinfikovali stepenice varikinom, pristali su da ga ustupe na nekoliko dana kao smrtonosno oružje u borbi protiv opasnog kućnog miša.

Čim je stigao, Berlioz je kao pravi detektiv sagledao mesto zločina, i brzo protrčao po stanu, prateći trag koji je miš ostavio. Na kraju se, sa izrazom opakog predatora, smestio pored ventilacione cevi, vrebajući kad će se plen nepromišljeno promoliti. Međutim, izgleda da je i miš nanjušio šta mu se sprema, pa se više nije pojavljivao.

Ratnik na odmoru, Berlioz se brzo odomaćio u novom domu. Jeo je granulice, pio mleko, igrao se sa decom i učio ih da love, čime su oni bili potpuno ushićeni. Mazio se i često je ostajao da drema pored muža na sofi. Ovaj je tvrdio da ga prisustvo mačka smiruje bolje od bensedina, i lobirao da se Berlioz trajno nastani u njihovoj kući.

Naravno, rezbario je nameštaj, jer umetničke porive je teško suspregnuti, a takav talenat uvek nađe načina da se iskaže. Produkte ishrane ostavljao je u kadi, što je bivalo nepogrešivo detektovano vriskom trudne žene. Verovatno zbunjen značenjem tih zvučnih efekata, mačak je prešao na saksiju sa palmom (opet vrisak....) a onda se skrasio u kutiji s peskom na terasi. Da li zbog vriske, da li u inat njenoj otvorenoj netrpeljivosti prema dlakavim stvorovima, tek – Berlioz je bio jako privržen trudnici. Pratio ju je u stopu po kući, budio se rano, kad i ona, i svakog jutra je nežno pozdravljao čupavim repom preko bosih nogu. Što je izazvalo zagrcnjavanje prilikom pijenja vode, i novu seriju kašljanja i vrištanja. Iz mačkove perspektive , njihov odnos je bio vrlo srdačan, kao odnos mačka Toma sa nogama stare dadilje u zakrpljenim čarapama. Takođe, voleo je da je obraduje, jer je shvatio da ona ispušta one vrištave zvuke samo kad je srećna, pa se potrudio da je baš oduševi. Dovukao je sav veš spreman za peglanje na jednu gomilu, a onda legao na njega, da joj pokaže kako je njen veš siguran u njegovim rukama (nogama... štagod) i da on neće dozvoliti da mu se miš približi. I uspelo je – opet je pravila one radosne zvukove... Sledeća dva dana bila je jako srećna, često je ispuštala te zvuke, i baš se videlo kako želi da mu ugodi i zahvali mu se za ono čuvanje veša od uljeza. Stalno je punila onu zabavnu stvar u kupatilu, koja se tako veselo okreće, vrti, zuji i skakuće, jer je znala koliko on voli da gleda taj program.

Iste večeri, komšinica s drugog sprata, razbarušena i sve sa metlom u rukama, prepala je Berliozove nesuđene hranitelje iz mračnog hodnika. Ne zna šta da radi, izgleda da ima miša u kući, koji je došao iz cevi za ventilaciju, i pita može li da pozajmi njihovog mačka, jer se glas o njegovoj lovačkoj slavi nadaleko proneo. Posle kraćeg upućivanja u propratne pojave boravka sa Berliozom u kući, ipak je odlučila da pozove one čike koje to rade u vidu zanata, a šta će oni s mišem – to na njihovu dušu.

Ništa ne sluteći, Berlioz je bio srećan, i sasvim zadovoljan svojim novim domom. Nije ima’ zamjerki, i zato se baš zbunio kad ga je onaj muž sutradan zatvorio u kutiju, i poveo na dugo mućkanje... Bio je zatvoren u mračnoj kutiji, činilo mu se – čitavu mačiju večnost. Kada su ga pustili na već zaboravljenu svetlost dana, ponovo se obreo u Domu kulture, u kojem su u punom jeku bili završni radovi u enterijeru, sa štemanjem zida, i miša u zidu.

Dugo je razmišljao šta se to zapravo desilo. Analizirajući ponašanje onih primeraka ljudske vrste koje je imao prilike da upozna, došao je do zaključka da su ljudi iracionalna bića, nelogičnog ponašanja, koja se s vama igraju i maze, samo zato da bi vas posle toga zatvorila u kutiju i ostavila. Takođe je primetio da su ljudi skloni površnom i ishitrenom zaključivanju o njegovim osobinama, što se uskoro i u praksi potvrdilo...

Par nedelja kasnije, Berlioz je misteriozno nestao. Isprva to nisu ni primetili zaposleni u Domu kulture, jer su bili usred građevinskih radova i demontiranja zidnih obloga, usmerenih na rušenje mišije sigurne kuće. Dozivali su ga i tražili po gomilama zidarskog materijala, ali nigde ga nije bilo. Tužni i sa osećanjem krivice, jer je njihov lovac nestao istovremeno sa svojom mišijom lovinom kad su poskidali lamperiju, svi su nagađali šta se to moglo desiti onako brzom i spretnom mačku... Bio je tako snalažljiv, bistar, pametan, a kao lovac pravi virtuoz... Ma nije ga valjda neko...? I tako su brižni ljudi razmotrili sve opcije, osim one potpuno neverovatne – da je Berlioz promenio pol.

Iz jedne hrpe kutijastih cevi, začulo se mjaukanje, i pred zapanjenim gledaocima, iz cevi se pojavio Berlioz, u pratnji svoja četiri mačeta. Tri šarena, jedno sivo - slatka, umiljata družina ljutih lovaca. Ponosna mama Berlioz naučila ih je kako da opstanu u svetu ljudi i stanu na rep svim glodarima i ostalim miševima koji im se nađu na putu. Brendirana loza maca predatora sa Čukarice, potiče sve od ovog Berliozovog legla.

U pokušaju da objasne ovaj trans-seksualni preobražaj , Berliozovi poštovaoci došli su do zanimljivog zaključka : nisu oni njega pogrešno deklarisali kao mačka i nadenuli mu to muško ime bez razloga. Nego, za sve je krivo umetničko poreklo imena. Ništa nije slučajno... Žene zaposlene u Domu kulture, iznedrile su svoju new-age teoriju : čim neki maestro postane virtuoz, onda avanzuje na viši stepen evolutivnog razvoja i postane – pa, recimo - žensko...

JEDNA UMERENO UVRNUTA PRIČA SA PROLEĆEM U NASLOVU

, 08 2010 02:28:45 +0200

Kako je neumrli Selindžer u svojoj priči “Za Esme, sa ljubavlju i mučninom”, pustio svog junaka na rubu samoubistva da napiše priču po narudžbi male devojčice - ali obavezno sa mučninom! – od mene je Najgora od sve dece naručila priču o proleću - “ali da ne bude mnogo uvrnuta!”

I eto ti priče...

. ... ČAROBAN I LEP

Proleće je došlo naglo.

Dobra rečenica za otvaranje. Nekako mi se uvek pojavljivala u glavi dok gledam travnjak i drvored pored reke. Mene proleće svaki put iznenadi svojim bojama i upornim izranjanjem kržljavog belog cveća, kao da na njega neće odmah sleteti garež, igrači malog fudbala i njihovi psi .

Gledam napolje kroz prozor birtijice, osmatram svet koji je napalo proleće, sakrivena od njegovih posledica. Prolaze dve male devojčice sa roze kapama. Još je hladno. One skakuću u ritmu unutrašnje muzike koja prati male i vesele. Ne treba im razlog, dovoljan im je samo prostor. Za njima roditelji, dovikuju da paze na bicikliste. Mama je umorna i nosi njihove jakne i rance. Tata gleda u mobilni telefon. Nema poruka, pa ga vraća u džep sa izrazom izneverenog očekivanja. Njih dvoje su prestali da komuniciraju kad su se rodile dve male sa roze kapama. Šta bi bilo da pročita njenu poruku: Hajde da pričamo, nedostaje mi razgovor s tobom...? C’mon, get real. Hladnoća se odavno tu uselila. Između njih, sneg pada već godinama.

Iza njih se ljulja pit bul sa gazdom na povocu. Ovaj overava da li su svi prisutni zadivljeni njegovim psom. Osvrće se da uhvati pogled devojaka iz obližnjeg kafića. One puše i gledaju u vodu, odsutno trzajući nogom na Insomniju. Pomalo je razočaran. Moraće da prođe još jednom, ovog puta na motoru i da malo turira. Možda malo.

Dve stare prijateljice u šetnji. Polako hodaju, razmahnutih pokreta. Jedna prikazuje drugoj veliku dramu iz svoje prošlosti. Onaj o kojem govore je mrtav već petnaest godina, ali njegova uvreda nije. Jedna od njih je ponovo šokirana. Drži se za štitnu žlezdu i za dobro uhvaćenu pozu zaprepašćenja. Ne napušta joj se tako lako. Druga opričava detalje kao da briše prašinu sa njih. Za njih taj znameniti trenutak nastavlja da traje.

Jedan nekadašnji momak nenaviklo vežba šetnju po svežem vazduhu po savetu lekara. Trenerka se žvaće dok on tera svoje masivno telo da znojem izbaci sve ambicije osim one za preživljavanjem. Samo usne u grču pokazuju koliko mu je teško što ga je srce izdalo, i koliko god da vežba ozdravljenje, muči ga sve jasnija misao da će, kao i svaka stvar predviđena za reciklažu, biti zaboravljen i zamenjen.

Par sa detetom, zagrljen. Ona gura bebu u kolicima, on drži ruku oko njenih ramena. Niko se više ne ljubi, pomišljam, i kako mi ovaj čovek strašno liči na onog kojeg sam tako silno, tako bezumno, tako nekada... A onda ga prepoznajem. Sakrivena sam staklom, iza fragilnog zaklona koji krije i mene i moja neprikladna osećanja. Prepoznajem njegov grleni smeh, zabacivanje one lepe glave, smeh sreće, iz dubine. Ili možda i njoj glumi, kao što je i meni. Ma šta me se to sad tiče... To nije moj život, on nije moj život. Gledam ga kako lagano klizi pored mene, kao brod na Bosforu, u trenutku koji traje, koji nikako da prođe. Izgleda da stvarno predugo pamtim. U tom dugom času mi se ponovo pred očima odmotava svaki tren s njim. Na njegovom licu toga nema. On se ne osvrće. Brodovi ne pamte svoje usputne terete.

Ne mogu da dišem, ne mogu da ostanem u zaklonu, moram da se otresem ovog gadnog osećanja. Osvrćem se jednom, i hodam brzo, što brže i dalje od tih magičnih prstiju zapletenih u tuđu kosu, tuđi život. Hodam brzo, vetar se čuje u mojoj glavi i jako me boli ispod grla. Padam malo pre svog ranca, uz metalni zvuk konzerve sa bojom u njemu , na travu posutu kokicama belog kržljavog cveća.

Proleće je ove godine došlo naglo, i izvuklo mrtve emocije na sunce. Vrati mi se kao film, priča koju sam jednom čula, teška, iskrena priča moje duhovne sestre, kako je jednom davno preživela ostavljanje. Kako je ležala zatvorenih očiju, bez suza, bez emocija. A izgledalo je da ona bura, onaj užas i očaj, neće nikad prestati da peku. Ležala je nepomična, ispražnjena, puštajući da zemlja iz nje izvuče svu tugu, da je upije i zakopa, jer žensko srce nije napravljeno da to može da izdrži.

Puštam da zemlja usisa moj bes, i bol, izdaju, i umrlu ljubav koja me tako guši. Onda otvaram onu kanticu sa bojom, klečim na nežnoj i mokroj travi, i tankom četkicom pažljivo bojim kržljavo belo cveće u sunčano žuto. Više ništa ne postoji, osim tih nežnih latica, koje mazim četkicom, pod novim suncem, i pravim mala sunca u travi od njih. Crtam svoj svet, ispočetka.

... i eto ti priče, ludo jedna...

RIMLJANI I PEREGRINI

, 25 2010 13:37:34 +0200

Ako već držite dete ispod staklenog zvona, onda mu nikako ne dajte da ispuzi u stvaran svet. Te neprirodne porive za sticanjem životnog iskustva treba suzbiti u samom začetku. Kakva korist od iskustva u životu?!

Što čovek više zna, više pati.

Princeza Fiona je rasla ispod tri staklena zvona, u staklenoj bašti, kao najmlađa kraljeva kći u narodnoj priči. U ovom slučaju nije bilo tegoba sa proscima, jer nju oni nisu zanimali. Bila je sofisticirana, tiha, otmena mlada devojka koja se nije odvajala od knjige.

Junaci svake priče o princezama na kraju postanu oni uporni prosci od kojih se traži da obave neku nemoguću misiju . Oni izazovi koji se kao stalna mesta ponavljaju u narodnim pričama, nisu ništa spram podviga koji ih čekaju u stvarnom životu. Šta je tu teško naći aždaju sa sedam glava, koja živi na kraju sveta, u čardaku ni na nebu,ni na zemlji?... Kojim god pravcem da krene kraljević, uvek se tuda mota neka baba koja zna put, ili se praćakne zlatna ribica, stenje uhvaćen u zamku neki šef krilate vojske kojem naš junak pruža prvu pomoć, jer, kao svaki superheroj, spremno drži za pojasom kompresivni zavoj i udlagu. Da li se neko setio, recimo, da sinu kralja iz zemlje preko sedam gora i sedam mora, postavi zadatak da ispegla kamaru veša?... Ili da presvuče dete, okupa ga kad se izbljucka, ili provežba s njim tablicu množenja?!... Da se narodni genije dosetio da ondašnje superheroje stavi pred izazove sa kojima se danas svakodnevno suočavaju savremeni očevi, naša bi narodna književnost ostala osakaćena za bajke o nadmoćnim prinčevima koji takve zaludice rešavaju s lakoćom. Lako je zeznuti aždaju sa sedam glava. Da vidim šta ćeš sa ćerkom od sedam godina?....

Fiona ispod zvona živela je tako u svojoj bašti u kojoj su obitavali cvetići i leptirići. Svet joj se nudio na dlanu. Naravno, Fiona je upisala menadžment, ali nije želela da robuje školi i ambicijama roditelja. Pre svega želela je da živi i stiče iskustva.

Jednog dana, kao u bajci, pred kućom njenih roditelja zaustavio se majbah sa diplomatskim tablicama. Iz njega je izašao princ, sin italijanskog diplomate, aristokratskog porekla, manira i držanja. Leeep, ki upisan! U pratnji oca, došao je da zamoli Fionine roditelje da je puste sa njim u Rim, u posetu. On garantuje svojom čašću da će biti tretirana kao princeza, kako uostalom i dolikuje.

Roditelji usplahireni pod teretom silnih oprečnih utisaka, posle dužeg većanja postigli su dogovor i odlučili da dozvole Fioni da poseti Rim i Andreinu rodbinu.

Mesec dana je prošlo kao u bajci. Obišli su sve znamenitosti, dobili zeleno svetlo od none - glavnokomandujuće u rimskoj patricijskoj porodici, i posle jedne romantične večere, u šetnji preko mosta na Tibru, lepi Andrea, sa zvezdama u očima, otvorio joj je svoje srce zajedno sa plišanom kutijicom u kojoj je blistao verenički prsten.

Nastavak bajke, u Beogradu, nije zaostajao u filmskim scenama. Praznik u Rimu, princeza i uglađeni potomak stare rimske loze, bili su par iz snova. Njenim roditeljima je malo zasmetalo što njihova mezimica neće nastaviti svoje perspektivne studije, ali je to roditeljsko razočaranje bilo delimično kompenzovano prefinjenim ukusom u odabiru muža, koji je pokazala u praksi. Isplatile su se skupe privatne škole, od vrtića do gimnazije, u kojima je stekla svetske manire i zapala za oko princu iz bajke. Beogradska baba je, sa svoje strane, pridružila svoj blagoslov onom koji je priložila njena rimska koleginica, i ništa više nije stajalo na putu njihovoj sreći.

Ništa, osim jednog sela na magistralnom putu Niš – Pirot... Tamo je onomad nestalo svih sedam padeža, a neće jedna buduća nevesta!

Venčanje je bilo zakazano za tri meseca, i valjalo se pripremiti za nastupajući velelepni događaj. Niko nije zamerio što je buduća nevesta, nakon veridbe, ostala da spava do podne. Uostalom, to je i za očekivati od princeze na zrnu graška... Ali, kad nije odgovarala na kucanje, isključila mobilni i zadržala se u svojoj sobi neobično dugo, ipak su na silu otvorili vrata... i našli oproštajno pismo.

Dragi mama i tata, brat, sestra i baba, saznali su svi odjednom da Fiona nije imala srca da im ovo kaže u oči, jer je videla koliko su oni oduševljeni idejom o njenoj udaji za lepog Andreu. Međutim , njoj je, dok je provodila taj dugi mesec u Rimu, srce čeznulo za drugim mladićem, koji nije kao Andrea plemenitog porekla, ali zato u njegovim grudima kuca plemenito srce koje je neizmerno voli. Bila je sigurna u njegovu čistu i iskrenu ljubav, pa se zato s njim dogovorila da dođe po nju, i povede je u njihov novi dom, koji će od sada sve pucati od sreće i ljubavi. Zato ih moli da joj oproste, da Andrei daju pismo u koverti, koje je priložila, da i njega zamole da joj oprosti, ali ona protiv svog srca ne može. Porodica njenog izabranika takođe se pridružuje molbama da mladim i zaljubljenim srećnim ljudima daruju svoj oproštaj, i poziva ih da posete njihov čestiti dom, u selu Strnjika Donja, na magistralnom putu Niš – Pirot, odakle kod suvog drveta sa masnim ćebetom valja skrenuti levo, pa posle dvadesetak kilometara blato već prelazi u makadam, pa se brže ide. Samo da paze na rupe, otvorilo ih se puno u sezoni, od traktora. Čim uniđu u selo , ete tu su, treća kuća sa desne strane, ona neomalterisana, sa dva razbijena prozora s novinama, malko utonula od klizišta. Sa barjakom i jabukom na pročelju.

Mama i sestra se uz vrisak sinhronizovano izvrću u nesvest, tata se sruči u fotelju držeći se za srce, brat hvata vazduh, vidno ubledeo....

Samo baba mirno, uz klimanje glavom, spušta pismo na sto i sa mudrošću stečenom teškim životnim iskustvom, rezignirano slegne ramenima:

“Pa dobro... Bar je videla Rim.”

KAKO JE PROPAO TREĆI RAJH

, 18 2010 11:51:15 +0200

U društvu građevinaca koji imaju posla sa kamiondžijama, kruži legenda kako su toliko skloni destrukciji, da su i samog Hitlera uspeli da upropaste. Zato je uobičajeni manir, kad se o šoferima govori, da odmahnu rukom i lakonski prokomentarišu: „ Ma... S njima ni Hitler nije mog'o !...“

Ne izgledaju svi kao tetovirani Valter u kožnoj jakni, čak ne liče ni na čuveni par od dva vozača malo jača – ima tu raznih fizionomija, multikulturalnih grupacija, a i nekih oriđinala kakvi se teško nalaze u drugim, manje živopisnim profesijama.

„Vozi, Miško!“ je lik koji je za volan kamiona došao posle dugogodišnjeg staža u GSP-u. Tu je na intenzivnom skraćenom kursu savladao veštinu snalaženja u lavirintu prestoničkih saobraćajnica, kao i public relations, u čemu se vidno usavršio. Naravno, sve zato što nije teško biti fin. Naučili ga instruktori u GSP-u, pravi gurui bontona - izvol'te, moliću lepo, budite ljubazni pomerite se od vrata da vam promaja ne izgužva bluzu - takve navike se teško gube. I kad je počeo da vozi mikser, nikako nismo mogli da ga odučimo od tog prefinjenog i suzdržano elegantnog stila vožnje koji je upio u bivšoj firmi. Menjali smo gume svakog meseca, a kočnice servisirali svake nedelje. Betona je bilo svuda na putu do gradilišta, kao da su ga prevozili Ivica i Marica na nervoznom magarcu s tri noge. Stane nasred raskrsnice, pa otvori prozor i prospe pljusak najstrašnijih pogrda po miševima koji se motaju po ullicama peške ili voze mala kola, sve samo da bi njega nervirali. Ma to sve bahato, namerno mu uleću pod točkove, koriste to što su mali pa ih čovek ne vidi, samo da bi namučili poštenog vozača.

On je autor novog koncepta obuke kadrova za permanentno učenje uz rad:

pošto se na mikseru za transport betona, u unutrašnjosti rotirajućeg bubnja, vremenom nataloži sloj okamenjene mase, to vozači povremeno ulaze u bubanj, sa maskama na licu, da bi ih razbili čekićanjem. Neki inventivniji stručnjaci pokušali su da ubrzaju taj proces upotrebom hiltija, ali samo su uspeli da probuše lim, a betonske naslage nisu otpale. Ekipa Mythbustersa je jednom prilikom testirala mit o mogućnosti odvaljivanja starog betona dinamitom. Od jednog štapina, nije se čak ni nasekirao. Zato su ga u ponovljenom pokušaju nakitili onako domaćinski, kao jelku, i kad su ga pripalili... ostao je samo krater.

Poučeni tuđim lošim iskustvima, moji vozači su odlučili da koriste samo grubu silu i pećinske alatke tokom estetske operacije bubnja, što je, naravno, jako teško, a Mišku i praktično nemoguće, jer ne može da uđe u bubanj ako pokuša da unese i svoj stomak. I tako se naš snalažljivi junoša dosetio, pa uhvatio da loži jednog dokazanog psihopatu iz komšijske firme, kako je lupanje bubnja jedna suptilna veština koju dobar vozač miksera može da savlada tek upornim vežbanjem, i to samo pod budnim nadzorom stručnog lica. I tako mu je predložio benevolentni poslovni aranžman: ponudio se da, eto, odvoji znatan deo svog slobodnog vremena i posveti ga Psihovom usavršavanju. Zašto? Pa zato što Miško ima oko da prepozna talenat, kao nežnu biljku koju treba s pažnjom negovati.

Po uslovima ovog aranžmana, dozvolio bi Psihu da obije beton s Miškovog miksera, a mogao bi za vežbu da krene od jednog jako zapuštenog, gotovo okamenjenog, čisto da malo opusti ruku, i razradi stil lupanja čekićem. A pošto Psiho u svojoj firmi vozi mikser koji nije čistio tri godine, jer mu niko nije rekao da to treba - dobri doktor Miško će mu, eto, dozvoliti da olupa i još jedan mikser istog modela, da bolje savlada dizajnerske zamke i usavrši tehniku. Predočio mu je sjajne mogućnosti za napredovanje u karijeri, kada do ušiju njegovog direktora stigne vest o Psihovim novorazvijenim veštinama, a njegova virtuoznost mogla bi mu otvoriti do tada neslućene mogućnosti.

Psihu se već pogled zamaglio, a iz opuštenog ćoška usana vodica već stigla do čeličnih kapni na zaštitnim cipelama, i on bi se možda i primio na obećanu sliku Raja, da ga nije trgao prasak dugo susprezanog smeha prisutnih slušalaca. Uzdržavali su se koliko su mogli , slušajući Miška Sojera, ali kad je smeh provalio, počeli su da brišu suze krpom za sudove.

Psiho, međutim, nije nimalo bezazlen lik. Teško je poverovati, s obzirom da nosi tako neindikativni nadimak, ali prilično je uvrnut, i bez ikakvog zazora se hvali budalaštinama koje neumorno smišlja njegov suludi um. Ima komšinicu koja je u svom dvorištu posadila paradajz u isto vreme kad i on, i stalno se hvalila kako njen paradajz bolje napreduje. Što je Psiha BAŠ iznerviralo... I tako mu nije bilo mrsko da u 5 ujutru ode na kvantašku pijacu, kupi gajbu grčkog paradajza u vreme kad ovde tek dospeva, i strateški rasporedi plodiće po žbunićima svog kržljavog paradajza u bašti, da komšinica crkne od muke. Još odvalio i neku muziku, kako bi bio siguran da neće proći neprimećeno, pa seo i čekao reakciju. Žena se frapirala kad je videla zrele paradajze kod komšije, dok su njeni bili tek malko žućkasti...Pozlilo joj od stresa. A kreten - spremno preskače ogradu, noseći vodu i šećer, kandidat za titulu najboljeg komšije.

Kad mu se posvađaju majka i žena, koje žive u istoj kući, on prvo LEPO pita "O'š prestat'?" , pa kad one ne prestanu, on samo startuje motornu testeru i smireno krene da seče nameštaj, i da vidiš kako se odmah utišaju. Teksaški masakr motornom testerom. On je jedini čovek u opštini kojem je iz nekih firmi zaprećeno zabranom prilaska, dok je njegov direktor ljubazno zamoljen da ga više ne šalje, ni faksom. Nimalo se nije potresao. Bio je mišljenja da bi trebalo njegovu sliku staviti u špajz, “da vam se miši ne kote”.

Neki veteranski vozači kamiona, dugo su ažurirali listu najvećih morona sa kojima su ikad radili, gde su vozači izvesnog Kize uvek bili u F4, odakle su ih povremeno istiskivali neki teži modeli šefova gradilišta. Kiza je imao mikser, koji je, u počecima njegove karijere, vozio neki blaži retard. Tip je sve radio na 16 obrtaja. Vozi, valjda, na instinkt, a mozak mu hibernira. Tako je jednom prao mikser i pokušao da očisti neku naslagu betona gurajući granu u bubanj. Kad mu je grana ispala, gurnuo je desnu ruku za granom, da je izvuče. U unutrašnjosti bubnja rotiraju krilca koja su mu zakačila ruku i povukla je, tako da se uvrnula i zamalo iščupala iz ramena. Umesto toga, mogao je samo da pritisne dugme i zarotira bubanj u suprotnom smeru, pa bi grana izašla sama, ako je već za nju bio toliko emotivno vezan.

Drugi Kizin vozač je, međutim, emocionalno bio još nestabilniji. Pošto je, posle navedenog čupanja ruke, onaj prethodni dao otkaz i otišao da vozi autobus na liniji 31 (to je taj magični krug: kamiondžije – vozači autobusa... Puste jedan volan, pa prenesu svoje šarmatne manire za drugi... ), viđen je, nekoliko meseci kasnije, kako nasred Ustaničke čita novine, s nogama na volanu, dok njegov pokvareni autobus glavi saobraćaj. Ne pokazujući nikakvo uzbuđenje, on je kao princeza, bez nervoze čekao da dobre čike iz servisa dođu po njega... Kiza je, pod usudom svog retkog talenta da dosledno skuplja samo primerke sa istim poremećajima, našao novog, još goreg vozača.

Ovaj je bio dugokos, ćutljiv, i dok je ćutao ostavljao je mesta nadi da možda i nije toliko glup. A onda je progovorio i raspršio svaku nedoumicu. Prvo ga je sekretarica iz neke firme ponudila cigaretama, a on rekao da ne puši te ženske, nego samo muške... Sekretarica je dva minuta buljila u svoj KENT, pokušavajući da otkrije kako su to ženske cigare,... a onda joj je sinulo šta je ovaj zapravo rekao...

Još kad je čula da ga mama zove na svakih pola sata da pita da li je jeo, piškio, da li je presvukao majicu da se ne oznoji - konačno joj je postalo jasno kakve on to cigare...

Ali otkaz je dobio tek posle betoniranja u Vojislava Ilića, gde je dva sata kružio po Zvezdari jer nije umeo da nađe mesto isporuke. Onda je parkirao mikser, isključio bubanj, i krenuo da trči sumanuto po okolnim ulicama u potrazi za gradilištem. Tako je uštedeo gorivo, kako je posle objasnio Kizi svoj nenormalni poriv. Iz istih razloga štedljivosti, nije ni zvao sa mobilnog da nekog pita može li da ga naviga po bespućima zvezdarske opštine. Pošto je tako trčeći bezglavo opet zalutao, i jedva ponovo našao gde je parkirao mikser, popeo se na bubanj, i sa te visine uočio pumpu na gradilištu, od koje ga je delio jedan red kuća . Da ne izgubi orijentir, ufiksirao je pravac kojim treba da krene, startovao kamion i počeo da gazi preko neke utrine, pa preko kanala, a kad ga je pumpadžija uočio sa gradilišta kako skakuće preko nekih tek izlivenih temelja i krcka ih u prah, još u ozbiljnoj opasnosti da se tako pun betona prevrne - čovek se smrz'o.

Ovaj veselnik stiže, sav oznojen, maše pumpadžiji kao svome najmilijem, i sprema se da mu padne u zagrljaj, kad im pre toga pogled padne na mikser, čiji bubanj miruje. Ne okreće beton.... Po vrelom letnjem danu... I to već opasno dugo...

Lutkica. On je isključio bubanj kad je krenuo na onaj maraton po okolini tražeći gradilište, i od uzbuđenja što je našao orijentir na horizontu, zaboravio da ponovo pokrene mešalicu. Beton se stegao, svi na gradilištu vrište, pumpadžija zove Kizu, u stanju potpune neverice, neodlučan da li da se prvo smeje ili da plače. U svoj toj pometnji, dugokosi sasvim smireno izjavi da nema razloga za paniku, jer je on, dok su oni telefonirali, spasao stvar... Našao na gradilištu crevo za vodu, i lepo domaćinski napunio bubanj, “da malo razvodni beton”.

Kad ga nisu ubili na mestu.

Betonu koji se već stegao na vrućini, samo je voda nedostajala, pa da potpuno okameni... Tako je dodao još pola tone vode, da bubanj sad ne može NIKAKO da se pokrene.

Onda su se dovijali, improvizovali, kačili sajle za bubanj, drugi kraj vezivali za kamion u pokretu, pa cimali, pokušavajući da zarotiraju taj ogromni teret pre nego što Kiza stigne na gradilište sa tandžarom, i preseli svog emotivnog šofera u večna lovišta.

Svi urlaju, cimaju, psuju - a onaj mučenik seo na one temeljčiće koje je netom pre toga sravnio sa zemljom, zagnjurio glavu u šake, i neutešno se rasplakao.

Njemu ništa nije bilo jasno... A BAŠ se potrudio...

Možda samo nije bio njegov dan. Ko zna kakvim bi pravcem istorija krenula, samo da je ovo kojom srećom bio Hitlerov vozač......

DOKAZ TAČNOSTI MARFIJEVOG ZAKONA NA PRIMERU PORODICE TRNAVČEVIĆ

, 18 2010 19:06:29 +0100

Trnavčevićka, jeste li vi danas izvadili pasoše, porodično?

Joooj, ništa me ne pitaj, sad sam ušla u kuću. Otišla sam jutros da izvadim pasoš, i to preko veze, a završila evo u kasno predvečerje.

Pa kako si uspela da proceduru od pola sata produžiš na 10 sati?!

Veruj mi, nije bilo teško... Dovoljno je bilo da napravim nekoliko vezanih grešaka, a Marfijev zakon je odradio sve ostalo... Znaš ono, prepuštene same sebi, stvari imaju tendenciju da se kreću od zla na gore...

Prvo Grale nije hteo da se slika. Treba da sedi tamo mirno, u onoj klaustrofobičnoj kabinici, dok ga slikaju – ali on iz nekog razloga neće... Onda ga je Trnavčević držao čvrsto u krilu, dok je on urlao i otimao se, tako da na slikama imamo deo njegovog uveta, razjapljena ustašca sa četiri zubića, i nekoliko vrlo uspelih fotografija tatinog džempera. I daj ponovo, on vrišti, one službenice besne, već me gledaju kao arhineprijatelja, kad jedna od njih pronađe novi povod da me mrzi: nemam uverenje o državljanstvu za dete... Ponela sam pogrešna dokumenta!

Izbacuju nas po prekom postupku, muž ide kući po državljanstvo, mrko me gleda, a ja ostajem sa Graletom da čekam red , u kojem je već 200 ljudi. Čim je on izašao, brkata teta mi mahne i mojim izvodom iz matične knjige rođenih, koji je stariji od 6 meseci. Sad treba da javim mužu da ponese i moj izvod, a nemam telefon da ga zovem, ostao mi u njegovoj jakni, pa mi onako očajnoj u pomoć priskače neki stanovnik Male Krsne, koji pristaje da mi pozajmi svoj telefon. Muž već reži, ja se posipam pepelom od prethodnog samospaljivanja, i posle skoro sat vremena, on donosi sve papire koje je našao u kući – i dokaze o plaćenim računima, i ugovor o stanu, i moj dokaz o rođenju, ne stariji od šest meseci – samo opet nema Graletovog državljanstva.

Pomenuti nedržavljanin Srbije vrišti iz malog mozga. Besni, otima se, ja ga ostavljam sa njegovim izbezumljenim ocem i otrčim u opštinu, tu pored, da časkom izvadim novo državljanstvo. Čekam red od 150 ljudi, i kad sam stigla pred šalter, ja potpuno otupela, kao debil izgovorim da mi treba izvod iz matične knjige rođenih... Uredno sa tim najsvežijim izvodom stanem ponovo u red za pasoše, i tek na šalteru mi ona ista brkata teta (sa zluradim osmehom ispod mestimično razbašurenih mustaća) mahne sa ona dva identična izvoda pred nosem, i pakosno pita: A, državljanstvo...?

Ja se ponovo dezintegrišem, muž me spaljuje pogledom, ceo red mi se smeje, dok ja pokunjeno kasam natrag u opštinu po državljanstvo. Tamo me sačeka geometrijskom progresijom narasli red, i kako nema šanse da čekam toliko, pokušam na patetiku. Stvarno jadno, ali u nuždi je sve dozvoljeno. Kažem da sam ostavila bebu od godinu dana u kolima, i molim da me puste preko reda. Svi su bili u fazonu „ma ko te šiša, i mi čekamo“, ali sam samoj sebi delovala kao majka – zlotvor, samo sam čekala da me neko prijavi Centru za socijalni rad zbog zanemarivanja deteta. Kad se sažali teta na šalteru, pozove me preko reda i tako najzad dobih Graletovo državljanstvo.

Vraćam se u red za pasoše, muža su mi upravo povratili iz šiz-kome, sačekamo još malo u redu u kojem se Mala Krsna pokazao kao izvrstan medijatar, čovek rođen sa plavim šlemom na glavi, koji je sve vreme smirivao mog muža, tešeći ga kako to svakom može da se desi. Ali onda je izgleda i on shvatio da sam ja najteži slučaj dešavanja koji je on ikada video, jer sam u svem tom trčanju između opštine i policije, izgubila muževljevu ličnu kartu... Nisam imala hrabrosti da ga pogledam u oči, samo sam zaždila natrag u opštinu koliko me noge nose. Utrčavam u šalter salu, kao bez duše, a tamo onih milion ljudi ležerno gazi po njegovoj biometrijskoj ličnoj karti, koja mi je ispala pred šalterom... Vraćam se trkom u policiju, mužu mi već pružili prvu pomoć, vratili ga iz kliničke smrti, i on mi poslednjim trzajima svesti upućuje jedan duboko zaumni pogled najstrašnijeg prezira. Predala sam dokumenta pognute glave, pod združenim pogledima mržnje svog muža i brkate tete, koja je namirisala razvod u vazduhu, pa šumno usisavala ono malo kiseonika u prostoriji kroz svoje impresivne nozdrvetine, perverzno uživajući u najavi katastrofe.

Za čudo, ovog puta nije imala primedaba, nego je samo rekla da dođemo za sat i po da dobijemo broj. Dete smo poslali kući po babi, a mi seli da popijemo kafu dok čekamo. I kad je on krenuo da mi drobi, ja sam pukla. Rekla sam mu, ako nisi dovoljno čovek i muškarac da se malo uzdržiš sad kad je sve prošlo, pa da mi tek posle, možda, lepo kažeš : Ljubavi, molim te, skoncentriši se malo... , onda sedi tu i pij svoju kafu sam! I otišla sam u drugi kafić da se izduvam. Pri tome, smrdim kao gnu. Polumeseci znoja mi nisu izbili na majici, već na kaputu. Kosa mi se ufronclala, mozak mi se sparušio, jedva čekam da se ovo celodnevno mučenje završi. Svesna sam da sam ja kriva, i primam na sebe krivicu, i zar im to nije dovoljno?! Što još moraju da mi to nabijaju na nos, kao da mi još treba neka veća kazna?! ...

Na kraju, on je potpisao šta treba na šalteru i vratio se na posao, bez pozdrava, a ja sam ostala sama, oči u brke sa onom strašnom tetom. Naravno da nešto nije bilo u redu sa mojim dokumentima – ispostavilo se da na mom izvodu stoji da se može upotrebiti samo za izdavanje zdravstvene knjižice, i da je za potrebe izdavanja pasoša, naravno, nevažeći... Taman je krenula da mi mahne onim izvodom ispred nosa, kad sam stvarno rešila da se ponizim do krajnjih granica, i izvadila iz torbe paket kozmetike, koji sam čuvala zlu ne trebalo, gurnula joj to kroz šalter i na ivici snage zacvilela da me ne vraća ponovo u opštinu! Prelomila se, ne znam kako, valjda sam joj izgledala dovoljno slomljeno, da više ne bi ni imala šta da zgazi u meni, i pristala da mi da dragoceni broj. Pravo da ti kažem, ne znam ni kako sam je pri'vatala na onu kozmetiku, ona izgleda kao da takve objekte tretira kao NLO, jer njoj treba pena za brijanje i jedan dobar afteršejv, ali ko mene pita. Uostalom, ko zna kako će ona to upotrebiti... možda gu izede!...

Vratila sam se kući posle desetosatne odiseje, koja je najavljena kao brzo i efikasno sređivanje pasoša preko veze. Od sada ništa ne radim preko veze! ... Ma serem, naravno... Do prve neprilike...

Ništa, draga, idem sad da zbrčkam nešto za ručak... Mužu sam na posao poslala mejl VOLIM TE - trebalo bi da to bude dovoljno, šta misliš? A moram i Graleta malo da nahranim, jutros sam ga digla iz kuće bez doručka, jadan je prevrištao od gladi... Pa , dala sam mu plazmicu, kad je baš zagustilo. Zato se možda i drao na slikanju... A možda samo nije bio moj dan. Neke je dane zaista bolje prespavati. Mora da je bio neki retrogradni Merkur u znaku Vage... Sto posto. Zato sam sad ispunila bonus po Marfijevom zakonu. Biću mirna 10 godina... Aa, je l' to mnogo? Pa dobro, onda bar šest meseci. Na to bih već mogla da pristanem...

RAMBO'S FIRST DRIVE

, 27 2009 15:16:15 +0200

Onog trenutka kad sam u zagušljivoj sali SUP-a u Ljermontovljevoj dobila ružičasti passport za vožnju, mislila sam da se svet pretvara u moju F1 pistu.

Ponosni roditelji, obradovani novostima, upriličili su svečani odlazak na ručak, tendenciozno zakazan u kafani na drugom kraju grada, kako bi Rambou dali prostora da pokaže svoje tek verifikovane vozačke sposobnosti.

Sa vozačkom dozvolom na kojoj se tinta još nije osušila, prvo sam (autobusom, doduše) iz SUP-a odjurila kod svog instruktora vožnje, da mu se pohvalim, kako je red, da sam eto iz prvog pokušaja položila vozački ispit, što je trebalo da bude impresivni dodatak njegovom pedagoškom CV-u. Međutim, moj Toma je počešao bradu i rezignirano konstatovao da sam imala sigurno dobru vezu.

Vrlo neobično ponašanje, ako mene pitate, jer sam bila savršeno zadovoljna svojim vozačkim performansama, što držim da su i one stroge čike iz komisije overile svojim potpisom. Zaključivši da je Toma nešto imao loš dan, produžim ja kući, naoštrena da se odmah bacim za volan i konačno postanem čovek, kako je govorio Bane Bumbar.

Međutim, moj otac je iznenada spoznao da će u meni imati ozbiljnog konkurenta za slavu najveće vozačke zvezde u familiji, da i ne pominjem njegovu parališuću brigu za svog ljubimca na četiri točka, nesrećno dopalog u nedostojne i neiskusne ruke, te je zato rešio da moje nerazumne zahteve za uzurpiranjem njegovog prevoznog sredstva suzbije u samom začetku. Krenuli smo na svečani ručak u Topčider, mama i sestra su se poslušno ugnezdile na zadnjem sedištu, dok je Šumaher stariji zauzeo odgovornu suvozačku pol-poziciju, spreman da interveniše i na najmanji znak moje pretnje po bezbednost saobraćaja. Čak je nabavio i polovnu L tablicu, tek malko olupanu, da je predostrožno okači kao upozorenje Ludak u saobraćaju. (Mnogi koje znam, ne bi trebalo uopšte da skidaju takvu tablicu, ali ko sam ja da sudim...)

Sledećih pola sata mi je ozbiljno poljuljalo inicijelni vozački entuzijazam.
Alter Šumi je izveo zastrašujući multimedijalni performans sa praskanjem i pucanjem, vikao, mlatio rukama, sklanjao mi ruke s volana da uključi migavac, a kao vrhunac uplitanja u suvereni vozački prostor, povukao mi je i ručnu kočnicu u vožnji, da bi se potom izdrao kako ja nemam pojma. Naše zanemele putnice samo trepću i mole se da nekako stignemo kud smo naumili. (Još kad bi znale gde je to)... U nizu sličnih prijatnih porodičnih izlazaka, ovaj je izbio na vrh top liste.

U onom stratusu sveta u kojem muškarci, bez obzira na dob, obitavaju, najdublja emotivna naklonost rezervisana je isključivo za automobil. Deca i žene dele izvrsno četvrto mesto, odmah iza kraljice majke i kućnog ljubimca, koji se u nekim težim slučajevima može kompenzovati i emotivnom vezanošću za daljinski upravljač. Tako sam, odmah po uspešno izvedenom forsiranju Topčiderskog brda, dekretom Alter Šumija trajno smenjena sa vozačkog sedišta, kojem mi je pristup nadalje i ubuduće strogo zabranjen, te se gospodar 1300 konja vratio na tron. Ah, te sreće! Tog olakšanja!...

Vratio je retrovizor na „default“, stavio decentne top gan naočare, okrenuo ključ i krenuo da turira,... u mestu. Što jači gas, to se ljubimac više propinjao, ali bez pomaka. Malko uzrujan, u neverici kako se i Njemu lično to moglo desiti, pogled mu je pao na ručnu kočnicu, jaaaaaako zategnutu osvetoljubivom ženskom vozačkom rukom.
Levom, iz bekhenda.

...Tri godine kasnije, i dalje sam putovala autobusom. Toliko o osvetoljubivosti, koja je u našoj porodici definitivno nasledna. Dok se jednom nije umešao Hitan Slučaj, koji je zahtevao da se neki dobrovoljac promptno odveze do mog brata u blok 70, i odnese preko potrebnu dozu šerpe sa punjenim paprikama, koje je majka morala hitno da pošalje, da dete slučajno ne zanemoća od gladi. I tako je porodični rulet pokazao na mene.

Nimalo obeshrabrena dugom pauzom, spremno sam se prihvatila odgovornog zadatka. Natukla pilotsku kapu, salutirala pred zastavom, montirala svoje decentne top gan naočare, i posle kraćeg natezanja sa zapečenim retrovizorom, krenula da rulam autoputem.

To je kao vožnja bicikla, nikad se ne zaboravlja – kuražila sam sebe. Ali, voziti stari, teški, ogromni volvo 240 bilo je ravno iskustvu vožnje aviona bez krila u krkljancu gradskog saobraćaja. Skoncentrisana na komandnu tablu, radar, merač visine i pritiska, potpuno sam smetnula s uma isključenje sa autoputa, i tako se našla usred Bežanijske kose, koja je tada još uvek bila veliko prašnjavo gradilište. Naravno da sam odmah zalutala, u prvom pokušaju da se sa više uzastopnih skretanja u levo, vratim na polaznu tačku.

Bio je sparan letnji dan, Metuzalemov auto naravno nije imao klimu, ali je zato mogao da se u svako doba pohvali kako izlazi kao pobednik u direktnom sudaru sa FAPom, pa sam otvorila prozore, da izbegnem smrt gušenjem. Uletevši u onu bežanijsku prašinu, odmah sam ih zatvorila - naravno, ne pre nego što sam se nagutala prilične količine zemnog praha, koji mi se uredno nalepio i po licu, formirajući lekoviti kozmetički premaz. Kad se oblak prašine malo slegao, iz njega je počeo da se pomalja obris patrolnih kola saobraćajne policije.

Braća policajci! Nikad im se tako nisam obradovala! Stanem pored čike u plavom, i potpuno zaboravivši da sam upravo zatvorila prozor, u želji da delujem kao već iskusan drajver koji ležerno izbacuje glavu i lakat - tresnem glavom iz sve snage u kaljeno volvo staklo. Kakav je to mukli zveket bio...

Švedski kvalitet, te ’mal’ ne izgubih svest, ali mi se samo smračilo, i jako zvonilo u ušima, dok sam zbunjeno bauljala iz kola. Onaj policajac i ne sluša šta ga pitam, samo me oštro posmatra, pa mi ispod oka overava podlaktice. Pogledavši vozačku i saobraćajnu, po datumu izdavanja je ipak zaključio da sam iskusan vozač. Isuse, kak’ je naivni... Onda je zaustavio saobraćaj i sproveo me pod pratnjom, uz zavijanje i rotaciona svetla, sve u rikverc, do pravog skretanja, i još dugo me oštro posmatrao dok sam se udaljavala.

Domogla sam se nekako bloka 70, uparkirala se na jedino delimično slobodno mesto, jer sam malčice zagradila jednog opela, ali, kako sam računala da ću brzo natrag, nisam se mnogo zabrinula.

Moj brat se, međutim, jako zabrinuo videvši me tako ubledelu, sa razmazanim tragovima prašine na licu, pa me doveo pred ogledalo, da vidim uživo plakat za "Rambo’s First Blood"... Samo mi je falio šmajser. A ubrzo sam i požalila što ga ne ponesoh.

Dok sam ukratko opričavala svoju vožnju kroz pustinju i prašumu, ispratio me je do parkinga, gde su već izdaleka bili uočljivi alarmantni pokreti nekih neprijateljskih formacija. Povukao me je u zaklon i pitao da nisam slučajno zagradila nekog sa narandžastim opelom.... Onda je na njega bio red da ubledi. Ijaoj! Pa gde sam baš njega našla da zagradim, taj je najveći psihopata u bloku!

Prilazimo mojim kolima, a neki izbezumljeni čovečuljak s penom na ustima čuči pored točka i širokim zamasima mi bode gume, perorezom. Gledam ga sa mešanim gađenjem i sažaljenjem... Bilo mi malo neumesno da mu ukazujem na švedski kvalitet, i teoriju sudara s FAPom, pa sam digla ruke, i prihvatila se odbrane brata, kojeg je taj histerični komšija već zgrabio za kragnu i krenuo da mu vrišteći koluta očima u facu. Ušla sam u auto, jedva, pod kišom njegovih udaraca o staklo pesničicama.

Naglim kočenjem, jedva sam ga sobalila sa šoferšajbne, koju je zverski upljuvao, još mi usput trgajući brisače na kolima u pokretu, jerbo su mu kvarili umetničku sliku. Umalo mi Džekson Polok ne dođe glave.

U povratku je, u obilju mogućih stresnih situacija, ostalo samo još da prođem neoštećeno kroz kružni tok kod opštine Novi Beograd. Ali sad sam već vladala tehnikom. Pogledam levo i desno, da nema koji šleper, a onda se zaletim bez zazora, jer ostali mi ne mogu ništa.

Švedska, problemi – zdrrrrrrravo, ma zdrrrrrrravooo...

Prilikom ateriranja u garažu, malko zakačim ćošak kuće, i od tada se tu nazire armatura, zanemarljivo, s obzirom da švedskom kvalitetu premazanom sa 7 slojeva boje, nije falilo ništa.

Sa velikim žaljenjem, Fater Šumi ga je prodao u delove ’93., jer je zvere trošilo 15 litara u gradu, pa se nije isplatilo držati ga u komadu.

Ali, prekaljen na vatri iskustva, Rambo od tada jezdi svim sivim drumovima ove planete. Legendu su, cenim, proširili oni saobraćajni policajci, i to objašnjava kako je Rambo Amadeus, posle koncerta za 38 usisivača, našao inspiraciju za nastanak čuvene „FAP mašine“, himne svih kamiondžija:

„Rambo vozi kaaaamiooooon, ... Rambo – vozi...ooooo... "

SURVIVOR, ČUKARICA...

, 22 2009 16:25:03 +0200

Što je Panama bolja od Čukarice?

Kad nema struje pet dana, svaka gradska opština pretvara se u poprište ljute borbe za opstanak. Moja avantura počela je usred nezapamćene tropske vrućine u Beogradu. U mojoj ulici inače nema restrikcija struje, pa sam tim pre bila uverena da je iznenadni nestanak struje siguran znak kvara. U Elektrodistribuciji su uredno registrovali moju prijavu kvara, izdali nalog ekipi na terenu da ga otkloni, i uputili me da čekam dok me ne poprave.

Šta čovek da radi u stanu bez struje?

Sa nedostatkom vode sam već imala iskustva, kao i svako ko se bar jednom zeznuo da letuje na Crnogorskom primorju. Tu rutinu za preživljavanje već znam: ustajem u 3 ujutru, kad je „jači“ pritisak, punim kofe zalihama vode za sledeći dan, i tako uz plaćeni odmor dobijam i rekreaciju gratis, čisto da se ne opustim previše. Ali, poslovično nepredvidljiva crnogorska turistička ponuda nikako se nije dala prevesti na ove novonastale uslove. Ono što je tamo bilo deo lokalnog šarma, ovde je postalo živa muka. Tanke zalihe hrane ostale su zarobljene u frižideru, koji nisam smela da otvaram da ne bih narušila krhku ekološku ravnotežu podizanjem temperature, i puštanjem raznih mikroskotova u njegovu osetljivu unutrašnjost. Tako sam prvog dana pojela sve iz konzerve i nešto povrća koje mi se zateklo van frižidera, sve u naivnoj nadi da će mi struja biti vraćena koliko sutra. Provela sam vrlo kvalitetan dan na poslu, radila i prekovremeno, pa onda bazala po gradu, samo da ubijem vreme van svoje gluve i mračne kuće, i otišla na spavanje kao kokoška, čim je pao prvi mrak.

Dan drugi:

Pošto ni sledećeg dana nisam imala struje, ponovo sam prošla kroz seansu sa ljubaznim tetama koje primaju prijave kvarova i opet ljubazno upućena da sačekam, jer će kvar biti popravljen u toku dana. Bez kompjutera i TV-a, onemogućena da kuvam, iznenada sam dobila silno nestrukturirano vreme, koje sam korisno provela bacajući stare časopise o enterijeru, koji su mi se zapatili na terasi. Ne znam kako, te stvarčice imaju tendenciju da se šire geometrijskom progresijom. Iako iz iskustva već znam da je svaki sledeći broj pun reklama koje mi ne trebaju, opet se zaletim i kupim novu slikovnicu, razgledam neko vreme i odložim na terasu. Dok ne shvatim da tamo više ne mogu da stupim nogom, i da je već nagnuta nadole pod opasnim uglom u odnosu na fasadu. Neko mora sve da nauči na teži način...

Rešila sam da obavim sve ono što sam mesecima odlagala za „kad budem imala vremena“. Presložila sam i svoj ormar. I cipele. A onda je pao mrak. Pa sam zvala ponovo Elektrodistribuciju. Pred kraj radnog vremena, niko se nije odazivao na telefonske pozive.

U Požeškoj sam videla ljude - mrmote kako viču iz šahtova „Prva... treća...“ svojim ćatama koji su na površini Zemlje beležili nešto u svoje tabelice. Zaključivši da je očito posredi veći kvar, strpljivo sam sačekala i sledeći dan bez struje.

Dan treći:

Tuširala sam se vodom za cveće, koja se taman zagrejala na upravo raskrčenoj i od tereta spasenoj terasi. Čak sam postala i štedljiva – imala sam na raspolaganju samo 12 litara tople vode, pa sam tako dala svoj doprinos očuvanju rezervi vode na planeti. Zalihe hrane su već potrošene, a frižider koji je isključen već tri dana, ne usuđujem se ni da otvorim, da me nešto ne napadne.

Ostavila sam broj Elektrodistribucije na „automatic redial“, i niko se nije javio do pred kraj radnog vremena. Onda se konačno oglasio neki čika i saopštio da oni imaju puno posla (pa da, čim ne stižu da se jave), i da im je šef savetovao da nikom ne obećavaju uključivanje struje u toku istog dana, jer za to imaju zakonski rok od tri dana. (!?)

Tražila sam ime njegovog šefa, i da mi pokaže zakon u kojem to piše, pa je zacvileo kako je on samo šalterski službenik, i da on ništa ne sme da kaže, i brzo tresnuo slušalicu. U dnevnik preživljavanja ovu epizodu opisujem kao susret sa glodarom. Čitam dok se ne smrkne, sve neke optimističke knjige, tipa "Kako se stvarao Robinson ".

Dan četvrti:

Neradni dan. Da se i ne usuđujem da se ponadam. Pobegla iz kuće, provela dan sa prijateljima. Niko mi nije verovao da nemam struje četiri dana, i to bez objašnjenja. Jedan od njih, na odmoru od svog dosadnog kanadskog života, u neverici odmahuje glavom i tvrdi kako toga kod njih nema, jer su tamo državne ustanove javni servis građana, i direktno su odgovorne svojim korisnicima. Već zamišljam tajnog šefa lokalne Elektrodistribucije kako se preznojava pred kamerama dok javno urličem na njega, i užurbano potpisuje ček za naknadu štete zbog upropašćenog sadržaja mog zamrzivača: kratko je trajalo, ali je bilo moćno.

Tuširanje vodom za cveće, za večeru buđav lebac. Asocijacija: Patak Dača na pustom ostrvu, sa gomilom konzervi, a Brzi Gonzales ima otvarač...

Dan peti: Osvanuo je dan D.

Ranom zorom, nabrijana da se nekom tamo naheftam porodičnog stabla, stanem u red za reklamacije u lokalnoj Elektrodistribuciji. Poturim Mici ubici onaj radni nalog za ekipe na terenu, i pitam je gde je pogrešila. Naravno da ona nije pisala nalog. Ali je napad imao dejstva, jer se trgla iz jutarnje letargije te je s napetom pažnjom, uz naprezanje svih sivih ćelija, proučila sva tri reda teksta, više puta, i izjavila da je sve u redu. A zašto onda nije izvršen, ako je sve u redu?... pa me je spremno poslala kod šefa ekipe montera. Šef je izjavio da, prema njihovoj evidenciji, ja IMAM struju.

Izbrojala sam do 5, i predložila da krene sa mnom, nisam daleko, da se uveri kako imam struje - neposrednim uvidom i onjuhom u pet dana isključeni zamrzivač. Odmah me je prebacio na kolegu, koji će to bolje znati. Međutim, kolege nema. Pa, otišao je na doručak... Raspitujem se dalje gde je kolega otišao da doručkuje. Nešto u mom stavu mu je, izgleda, podstaklo opreznost, pa je uzvratio pitanjem zašto ga to pitam.

„Pa da mu iseckam kiflu“...

Blagi nesklad između mog ultraljubaznog predloga i infraledenog glasa, naterao ga je da zguta knedlu i uputi me kod šefa, sprat iznad. Tako sam, prateći lokalnu hijerarhiju, stigla i do potkrovlja, obilazeći ceo mravinjak praznih kancelarija.

Šef je na odmoru, šef je na sastanku, šef je na JAKO važnom sastanku, a onda ide na seminar o zaheftavanju klijenata, jer mu se tako može... I tako do najviše kule, u kojoj obitavaše Baš Čelik, za kojeg se neočekivano ispostavilo da je vrlo ljubazan i predusretljiv. I koji je nekog pozvao telefonom, i izgovorio čarobne reči: „E, brate, ljubi te brat!... Da mi pogledaš jedno brojilo!“ I sve bi rešeno.

Ljudi koji stvarno imaju moć, nemaju potrebe da komplikuju.

Ispostavilo se da su dečaci iz Elektrodistribucije popravili kvar još otoič, otvorili mi ormarić za struju, odvrnuli osigurače i ostavili ih tako, da mi ne bi nagli udar struje oštetio osetljive uređaje u kući.

To su oni sve u mom interesu, da mi se nešto ne pokvari... samo se nisu setili da me o tome obaveste. Pa imali su mnogo posla.

Dan šesti:

Navukla sam zaštitnu opremu za RBH napad, spustila vizir na "klik", naoružala se aktivnim ugljem, i u junačkom desantu, forsirajući reku bljuzge, ispraznila i dezinfikovala frižider, veličine pola kujne, koji je smrdeo na crkotinu.

Držim da sam time ispunila sve uslove i kvalifikovala se za novi krug "Survivor"-a.

U Panami toga nema. Ua, paceri.