The Shine.

Pripovest o svakisasnjim stvarima 1

moonshine — Thu, 10 Mar 2011 23:47:10 +0100

Probudio sam se tek kada sam osetio da mi ružni,smeđkasto-sivi štakor zatvorenog, ulepljenog oka radoznalo gricka rukav leveruke koju sam držao ispod glave. Otvorio sam levo oko, koje je ležalonaslonjeno na ruku i okrenuto tačno ka anfasu životinje, dovoljno blizu daodmah uočim detaljnu anatomiju njene gadne njuške. Bila je ogromna i izazivalaje u meni gađenje. Oduvek sam se gadio pacova i svih sličnih, mišolikihzlotvora. Nije to strah, samo ogromna odvratnost i nezadrživi nagon zapovraćanjem. Smrklo mi se od mučnine i pomakao sam ruku od lakta nadole, ucilju da oteram nezvanog prijatelja. I zaista, on se brzim pokretima udaljio,shvatio sam da zapravo uopšte nije velik i sledeće sekunde postepeno suobavestile moju svest putem mog poluotvorenog oka o mojim osnovnimkoordinatama. To je izgledalo otprilike ovako:

U pravcu mesta gde sezaustavio dlan maločas pomerene ruke, između domalog i malog prsta, nazirala setamnosmedja mrlja koja je daljim izoštravanjem slike poprimila konture šahta. Pretpostavljamda je to jedan od onih iz serije 70ih ili 80ih godina, dok je livnica jošradila punom parom, i čiji logo ponosno krasi gotovo svaku šahtovsku ploču ovogpredgrađa, ako sam uopšte i dalje u njemu...ovo me tera i na paralelnu pomisaona mog oca koji je najbolje godine svog radnog veka ostavio u tom preduzeću.No, svaka prethodna misao biva zamenjena sledećim segmentom u otkrivanjuprostora. Neposredno iza šahta pogled mi se zaustavlja na stubovima raznobojnih(uglavnom crvenih i žutih) gajbi, za koje ubrzo utvrđujem da su, tako nasloženejedna na drugu, naslonjene uza zid. Sivo-sivi zid, bez ijednog upadljivogobeležja, koji nadalje u potpunosti ispunjava moj skromni vidik, ako se izuzmemreža betonskih kockica kojima je popločana podloga na kojoj ležim a prostirese od mog tela do tog zida, i levo i desno u beskraj, tako da me pomalo hvatavrtoglavica.

Utvrđujem da je dan, dakako,ali da ležim u senci ovog džinovskog zida koji seže do nebesa, koja takođe nevidim, dakle nisam siguran da još uvek postoje. Mislim kako svetlost sigurnodopire odnekud iz pravca mojih nogu, jer kao da su mračnije slike kojeispunjavaju krajnji levi i gornji ugao mog optičkog opsega nego donji, desni. Amožda su pak šarene gajbe bliže desnom kraju pa stvaraju iluziju. Shvatam da mije oko pokretljivije nego inače, i, kao da bolje i življe vidim boje i opažamsenke. A opet, možda je taj položaj, bez kretnji i trzaja zaslužan za to mojegotovo sakralno uživanje u identifikaciji prostornih čari. Prolazi mi krozglavu misao kako sada mogu do mile volje da gledam u jednu tačku i da mi je žaošto se bar nisam probudio na nekom živopisnijem mestu. To mi se učini smešno.Ipak nalazim da zapravo ne znam zašto sam se ovde probudio. Odlučim da seosvrnem da pokušam do kraja da izanaliziram sliku mesta, a zatim i način, vremei uzrok zbog kog sam se na njemu našao. Želim da okrenem glavu, treba dapomerim vrat, ali pre toga pokušavam da otvorim drugo, desno oko. Teško mi je ine uspevam. Dižem ruku s betona i približim je, dodirujem to oko. Dodir boli, apod prstima osećam skorele krmelje. Bilo je ulepljeno i nisam ga ni uz najvećenapore mogao otvoriti.

Ламент Осећају

moonshine — Thu, 17 Dec 2009 21:56:48 +0100

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Пропустити пропуштање

У ишчекивању чекајућег

Раштркани зраци радости

Овешани о штрик разума

У капима кише

Растворен

Клизи сан о љубавном обзорју

Сврха буђења у бескрају

Светлост жеља усисаће

Сумрак кајања

Идеал у снази изрезбарен

Фина позлата од слабости

Слутња око врата

Самоћа броји неуспеле срчане откуцаје

Понекад ѕанемари недостатак

Најтеже је надокнадити

Jедан кадар заборављеног сна

Око

И у њему игла

Губитак

Без бола

У незнању

Заборав

Изрежи кору лимуна

У облику зечјег срца

Мирише патња осушеног плода

Душа у мирису

Мирис у носу

Страх

Три капи ноћи

На попуцалим уснама скитнице

Болна слобода у кобној самоћи

Без страха

Без чежње

Празнина

Poem 18

moonshine — Wed, 30 Sep 2009 22:49:35 +0200

Leteo je na pozajmljenim krilima sudbine

Kroz vrtloge, iznad nemirnih glava

Sleteo je na mesto gde se pero istroshilo
Pishuci knjigu postojanja

Tiskali smo se da ga vidimo
zuboreci u nestrpljenju

Hiljade dlakavih ruku

Podignutih u jednom kadru vecnosti

Zaustio je da nesto kaze

Sprecismo ga iznenadnim metkom.

Poem 17

moonshine — Wed, 30 Sep 2009 21:53:42 +0200

Magla interesa

koja zaslepljuje nevine decije oci

i zatvara ih zauvek

bez izgovora

snazno smelo trenutno

u jednom dahu slabasne zrtve

veceras pravi krvavi pir

Proplanci koje smo voleli

sumarci po kojima smo se krili

kada su nas sa njih terali

nase pruge po kojima smo isli

prelazeci milje sopstvenih zabluda

Nasi gradovi i njive

i plodovi i korov

i mocvare koje nismo imali

i sreca koju smo delili

Svi su veceras pozvani u zamak pohlepe

tamo gde su se rodili otrovi

gde su stasale klevete

u bludne zene zavisti

i mracni svodovi naseg sveta

Svi su dakle gosti velelepne magle

najgusce od svih

magle koja opija

i plete mrezu

oko dobrih srca svojih zvanica

da nikad iz njih vise lepota ne izadje

Pozdravite svoju radost

Nasmejte se svom poletu

Vidite ih poslednji put

Krvavi pir je poceo

zavijen u sivo

Svi su vec pijani

Bolje se predajte odmah.

Poem 16

moonshine — Sun, 29 Mar 2009 22:40:49 +0200

Zakorači i pašćeš.

Koja li te zmija naterala

da okusiš voćku entuzijazma

Nedovršena tvorevino?

Odbegla iz svemirske laboratorije

Sve što radiš odlazi u bezdan

Nesvesna šanso.

Zakorači i pašćeš.

Ponovo.

Poem 15

moonshine — Sun, 22 Mar 2009 00:04:41 +0100

Sanjivi mesečev zrak

Lenjo se razliva svuda.

Opori miris leta

Kradom se uvlači kroz najsitnije pore

Pravo u naša tela.

Dubine naših bića.

Svilena noć šušti

Poškropismo je čežnjom.

Poem 14

moonshine — Sat, 21 Mar 2009 20:32:46 +0100

Obezrečena
prljavom rabotom bednika
stajala je
bespomično
na balkonu
nemim pogledom
tražeći odgovor
od svog nebeskog mentora.

Poem 13

moonshine — Thu, 19 Mar 2009 21:05:59 +0100

Ćuti.
Ne govori ništa.
Ne sada. Ne ovde.
Pusti me
da se koncentrišem
da pokušam da je čujem
dodirnem
osetim njenu čar.
Da je uhvatim za ruku
i povedem u svoj svet.
Da joj dozvolim
da mi se opet javi
kao otkrovenje
kao blagoslov
čista poput suze
sveta poput spasenja.
Da me ponovo ohrabri
svojim nežnim, majčinskim zagrljajem
i donese srž preporoda neophodnog mojoj duši-
da mi udahne mir.
Dopusti da, umesto tebe,
ovog puta progovori tišina.

Trenutak Večnosti, Večnost Trenutka

moonshine — Mon, 16 Mar 2009 22:14:53 +0100

Da li pamtiš kakav je osećaj kad zadrhtiš- onako istinski, kada ti celim telom prostruji neuhvatljiva struja, magija Erosa, dar Univerzuma upakovan u svetlucavu kutiju sa mašnicom?

Da li se sećaš svog oduševljenja, koje te grli mišićavim rukama toplote i neizmerne radosti dok otvaraš taj poklon i dopuštaš mu da se dopadne najtananijim receptorima tvojih čula?

Da li poseduješ još uvek onu čarobnu kičicu kojom smo bojili dane i noći, zimske i letnje, u sve dugine boje i sve boje nikad naslikane i nikad dostupne jalovom umu?

Nemoj mi reći. Znam odgovore.

Uvek smo kroz ta iskustva koračali zajedno. Verujem da smo zato počeli da delimo sve osećaje. Delimo i ovaj. Posle toliko vremena. Znam da se u tebi krije isto što i u meni. Jednostavno znam. Jer smo nekada davno, u nekom drugom svetu, u neko nepoznato doba poklonili sebe jedno drugom i time postali neraskidivi. Znam da se i ti još ježiš pri samoj pomisli na najdublje delovanje našeg zajedničkog bića, znam da i tebe očarava i plaši istom neodoljivom snagom ta nit koja ne truli vremenom. Znam da i ti uživaš u zvucima naših ujednačenih koraka koji ponosno odzvanjaju na pločniku Večnosti. Konačno- znam da ni ti nisi zaboravio ni delić tih primarnih dostignuća duhovnog stapanja i da je zaista suvišno postavljati ta pitanja iznova.

I ovaj put učinila sam to zbog sebe- da bih sama sebi dala odgovor. Jer Ja sam Ti.

For All The Fake.

moonshine — Tue, 03 Mar 2009 22:25:59 +0100

I put on my mask again.

Never will you know the truth.