naopaka bajka

Samo ponekad,na tvoj rođendan...

"Samo prave i sećanja vredne stvari ostaju zauvek u našim srcima.I izvlačimo ih samo onda kada se osetimo nesposobnima da nastavimo dalje".Napisao si mi davno ove reči,one večeri u Novom Sadu,i zamolio da tako radim.Ne,nisam ispunila obećanje.Previše je bilo ono pravo da bi samo ponekad sećanja izvukla iz tog kutka moga srca,nazvanog tvojim imenom.Ili se od tog dana,svakoga trenutka proteklih godina,osećam nesposobnom da nastavim dalje.Trudim se .Živim.Ali to nije život.Ne,to je samo preživljavanje.Ti,možda to znaš,a možda te više nije ni briga. Neka,sama sam kriva.Sama ću nositi svoj krst.Nikome ne dozvoljavam da vidi šta se dešava u mojoj duši,onako kako sam ti i obećala.Nisu vredni te priče.Ne bi razumeli kao što nikada i nisu.Samo smo ti ja to mogli.Ne pričaju,ne spominju,ta tema je tabu,prećutni dogovor.Tako je bolje,lakše...Skrenem pogled u stranu kada se sena tuge pojavi u mom oku,stavim najširi osmeh na lice kada me dotakne reč neke pesme ili nešto podseti na tebe.Ljubomorno čuvam svako sećanje,svaku misao na tebe i to je samo moje.I tvoje,naravno.Ali...Bez obzira,znam da znaš,osećaš...Neka možda ću i dočekati taj trenutak.Možda i nije kasno za sve.A možda je i prekasno.Kako god,sve dok imam sećanja izdržaću,hraniću svoju dušu njima i gurati dalje. Poželeću ti svaki put kada legnem "dobro jutro" i svaki put kada ustanem "laku noć",onako tiho,šapućući svome srcu,tebi...I sad ću prošaputati "Srećan rođendan",a ti ćeš osetiti,znam,MMS...*26.02.*

Pet minuta...

"U vremenu opšte usamljenosti i havarije u medjuljudskim odnosima,komunikacijama u bilo kakvom obliku,postala je definitivno ugroženija od krzna polarnih lisica.Više nego ikada ljudi na svakom koraku vape za pažnjom,razgovorom,razmenom osećanja i misli.I to u trenutku kada planeta u svojoj istoriji nikada nije imala više punktova za razmenu informacija.Zapravo,usamljenost je postala globalna epidemija,jer preko šezdeset odsto svetske populacije više nema potrebu da izlazi iz svoje sobe,pošto poseduju virtuelni prozor kroz koji se vidi apsolutno sve...BLOG-sredstvo komunikacije uz pomoć koga se milioni ljudi informišu,leče usamljenost,ubijaju dosadu..."

Pročitah ovaj članak (deo članka o blogovima) pre nekoliko dana u jednom našem magazinu pa o tome porazgovarah i sa mojim virtuelnim prijateljem na MSN-u te se zapitah gde polako nestaju ona dobra,stara prijateljska ćaskanja uz kaficu?Koliko ja (a sličnih verovatno ima dosta) dnevno vremena provedem na netu "družeći" se sa nekim strancima,ubijajući dosadu u nepovratno izgubljenom vremenu,a opet se pravdajući pravim,"živim", prijateljima kako nemam vremena ni za šta,kako se sve svelo na relaciju posao-kuća.Lažući njih ustavri ne želim da vidim da lažem sebe.

I opet svesna svega toga nastavljam po starom,evo me sada i ovde piskarajući prvi tekstić na ovom blogu. Toliko za sad...Probih led,a na vama je da mi poželite dobrodošlicu.

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem