Plavusa za volanom

Pešaci i vozači - obostrano uputstvo za upotrebu

Svima je dobro poznato - pešaci i vozači su dve večito suprotstavljene grupe učesnika u saobraćaju. Jedni besno mašu torbama na vozača koji proleće preko pešačkog, ovi drugi nervozno trube... Ko je tu u pravu?

Vraćate se kući s posla... Idiot od šefa vam je opet sedeo na glavi, stranke su bile enormno dosadne, a prethodno veče su komšije iznad pravile žurku. Samo želite da što pre stignete kući i ostavite ovaj prokleti dan za sobom. Izlazite iz autobusa u kome vam je pola puta neki kreten ležao na kičmi i, onako mrtvi umorni, željni fotelje i daljinskog upravljača, prelazite ulicu, provlačeći se između kola koja mile u poslovičnom popodnevnom špicu. Pešački je predaleko da bi o njemu razmišljali, pa makar bio svega 20 metara od vašeg improvizovanog prelaza.

Kada dođete u takvu situaciju, razmislite malo i o onom vozaču ispred čije ste haube iskočili - možda je i on imao podjednako loš, ili čak gori dan od vas? Možda su njegovi komšije završili testiranje nove "muzike" tek pred zoru? Možda je čuo lošu vest? Možda je samo početnik ili vikend-vozač čije su sposobnosti brze reakcije na nižem nivou od potrebnog za vaše bezbedno propuštanje?

Razmislite i o ovome: udarac branika u potkolenicu, pri brzini od svega 20-30 km/h može rezultovati prelomom. Da li ste spremni da 6 meseci provedete u gipsu? OK, to bi možda značilo da toliko nećete gledati svog "dragog" šefa, ali ako radite na procenat ili vam primanja na drugi način zavise od učinka, u ovoj krizi vam se tako nešto apsolutno ne isplati! Sem toga, mnogi vozači koji su imali incidente obaranja pešaka van prelaza često razvijaju strah od vožnje koji ih pretvara u pešake. Razmislite - možda zbog vaše uštede od 3 minuta lišite nekog terenskog komercijalistu osnovnog sredstva za rad ili neku majku malog deteta sredstva da dete odveze kod lekara...

Često viđam roditelje koji sa veoma malom decom pretrčavaju ulicu, a deci govore "Ovako može kad te ja vodim, a kad si sam(a) idi na pešački". Međutim, po onom pravilu da deca pušača češće i sama postaju pušači, dete će se pre povesti za vašim primerom nego za savetom. I onda, ko će vam biti kriv kada zbog vašeg nemara vaše dete bude teško povređeno?

Po Beogradu konkretno ima sasvim dovoljno pešačkih prelaza - običnih i semaforizovanih; a ipak mnogi pešaci prelaze ulcu na svega 30 m od pešačkog prelaza. Takođe, mnogi prelaze i na crveno. Činjenica je da automobil ima najveću silinu udarca pri startu - tako kaže fizika, jer se u prvoj brzini najveći deo snage motora prenosi na točkove. Ako pretrčavate u trenutku kada se pali zeleno svetlo za automobile, u velikoj ste opasnosti.

Jednom sam vozila Bulevarom i stala na jednom semaforu. Pored mene je stajao tramvaj. Kada sam videla da se gasi pešački semafor, ubacila sam u prvu i čekala da se upali zeleno - alergična sam na vozače kojima treba 2h da krenu sa semafora. Semafor se pali, ali (hvala Bogu) u tom trenutku tramvaj zazvoni - dovoljno da ja vratim nogu na kočnicu i ne naletim na stariju gospođu koja je rešila da prelazi na crveno! Da nije bilo tramvaja, ja verovatno ne bih više bila za volanom jer, i ako ja ne bih po propisima bila kriva, sigurna sam da ne bih mogla da vozim posle takvog incidenta.

Sad će neko da kaže "A što ja da idem na pešački, kad niko neće da me pusti?!" Pre nego što opletem po vozačima, mala napomena: ako u blizini mesta gde želite da pređete ulicu nema pešačkog prelaza (100 m na svaku stranu), imate pravo da pređete ulicu. Takođe, dok čekate autobus, obratite pažnju na pse lutalice - mnogi od njih prelaze ulicu na pešačkom prelazu! Jednom sam videla psa na pešačkom bez ogrlice (sledi - lutalica) i pustila ga. 30 m dalje, jedna grupa je krenula da pretrčava, na šta sam ja zatrubila. Jedan gospodin je, uz korišćenje izraza na čistom srpskom dreknuo "Pa kera pustas, a ljude neces?!" Zastala sam, doviknula da ker barem zna šta je pešački prelaz i - produžila svojim poslom. Zar su kerovi bolji od nas?!

Nemojte zaboraviti ni da, ako onaj kome ste izleteli pred kola, može biti dovoljno brz na kočnici, ali onaj iza njega je možda imao gori dan od vas i - čovek koji vam je stao, iako nije morao, biva "nagrađen" uništenim branikom! Da li bi vas motivisalo da prelazite ulicu propisno ako bi slovo zakona reklo da će troškovi pasti na vas, jer ste izazvali nezgodu?

Mada, ni vozači nisu baš cvećke... Pešačke bez semafora mnogi ne zarezuju 2%, a kada skreću, često ne puštaju pešake kojima je čisto zeleno... Pa i zašto bi, oni nisu fizički ugroženi?! Čuva ih bar jedno 500 kg lima! Šta ih briga?!

Sigurna sam da svaki vozač šizi na pešake koji izleću van pešačkog - i treba da šizi! Ali, razmislite ovako: ako neko reši da bude dobar učesnik u saobraćaju i krene da prelazi ulicu isključivo na pešačkim prelazima i tom prilikom potroši dobar deo života čekajući nečiju milost, samo je pitanje kada će motivacija splasnuti, a pešak krenuti da pretrčava. Mudrosti tu nema - puštanje pešaka će, konačno, naterati sve više pešaka da propisno prelaze ulicu. Ljudi će shvatiti da je bezbednije izgubiti koji minut da se stigne do tog pešačkog nego da rizikuju sopstvenu glavu.

Vozila sam po Novom Beogradu pre jedno 2-3 godine i, naravno, puštala pešake na prelazima. Nešto dalje je i ovako na semaforu bilo crveno, pa bolje da pustim ljude nego da se zalećem. Devojka u kolima iza mene je skakala po sireni i histerisala. Jedan pešački, drugi, na trećem je krenula u preticanje i OBORILA PEŠAKA!!! Ipak, pravde je bilo, pa je i pocepala gumu, tako da nije mogla da pobegne. Pešak nije imao ozbiljnijih povreda, a ja se iskreno nadam da je mlada dama naučila lekciju...

Na pešačkim prelazima sa semaforom, takođe zakon nalaže da morate pustiti pešake kada im je zeleno. Meni se bezbroj puta desilo da prelazim ulicu i da vozači koji skreću iz druge ulice ni ne obrate pažnju na pešake ili da trube i mlate rukama. Znam, znam, žurite, ali ako oborite pešaka na semaforu ne verujem da će vam ušteda od 30 sekundi biti vrednija od izgubljenih pola sata (i više) na uviđaj, pa onda suđenje, pa gubitak dozvole, pa krivična odgovornost i, na kraju, savest koja će vas sigurno peći, a sa tim glasićem ne može da se meri nikakva kazna koju sudija može da vam propiše.

U onu motivaciju prelaska na pešačkom spada i sprečavanje prelaska izvan njega. Dakle, ako neko krene da pretrčava, zatrubite i ne puštajte ga - naravno, ne po cenu obaranja. Ali zato, na sledećem pešačkom, poželjno u vidnom polju pešaka koji je krenuo da pretrčava, disciplinovano stanite i pustite sve koji žele da pređu - pa makar bili i obični psi lutalice!

Držite rastojanje - možda onaj ispred vas bude prinuđen da "ukopava" da ne bi nesavesnog pešaka nosio na duši, a po propisima ste za udes ako ne ukočite na vreme vi krivi. Proverite štopaljke, da bi onaj iza vas bio jasno upozoren da kočite. Krajnje jednostavno, zar ne?

I, konačno, ako vidite da onaj iza vas ne želi da čeka da vi propustite pešake i krene u preticanje - lezite na sirenu! Bolje da isprepadate poštene pešake, nego da gledate kako ih neko obara... Fakat, prvo će vas mrko pogledati, ali kada vide zašto ste to uradili, slede osmesi.

Ne zaboravite - čim se parkirate, i vi ste pešak!

Vikend-vozači

Vecinom pripadnice ženskog pola, kao i starije osobe, ova kategorija izluđuje sve redovnije učesnike u saobraćaju. Obično im treba po 2 veka da se uključe iz sporedne ulice, ostavljajući za sobom kolonu pohisterisalih koji u takvom stanju mogu izazvati nešto što inače ne bi. Ako nisu zaboravili gde se nalazi poluga za migavce, često daju levi a skreću desno, u sred raskrsnice lome volan i prave haos kao u američkim pandurskim filmovima iz osamdesetih.

Semafori su posebna poslastica za ovaj tip vozača. Kada se željno isčekivano zeleno konačno upali, njihove su misli negde drugde, pa tek pošto se i peti auto u koloni oglasi, kreću da traže prvu ili pokušavaju da krenu sa povučenom ručnom.

Ova sorta najčešće ne poznaje ulice dovoljno dobro, pa ih često možete videti kako voze u suprotnom smeru jednosmernom ulicom - naročito u zonama oko pijaca i većih samoposluga. Na uzbrdicama po pravilu kreću pod ručnom, a ako se odvaže na vagu, neretko se ugase ili njihov zadnji branik "ode u posetu" kolima iza. Orijentacija u prostoru im, usled manjka treninga, nije jača strana, pa često bude po koji zakačen stubić ili čak razbijen migavac.

Prošle godine, negde u ovo vreme, krenem jedne subote u nabavku - pošto sam protekla 2 vikenda imala previše posla, u frižideru je bilo prilično depresivno. Odem u jedan super-market, popijem prvo kaficu tamo, napunim kolica i krenem ka kolima. E, tu kreće prava priča...

Dok sam kotrljala svoju dopunu za frižider ka kolima, jelte, kao svaki savesni ludak po kobajagi pešačkom prelazu, morala sam da spašavam glavu od jedne sredovečne dame u pomahnitalim kolima. Odguram ja kolica do svojih kola, naoštrena da držim lekciju, kad čujem neko "tup". Okrenem se, kad vidim da je gospoja uspela da preleti povisok ivičnjak i umetničkim parkiranjem u rikverc završi zadnjim točkovima u travi.

Sažalim se, priđem, zaboravim na sve na brzaka smišljene pridike, kad - žena plače! Pitam je da li je dobro, a ona mi ispriča kako joj muž daje samo vikendom da vozi i to samo za potrebe nabavke i da će je sad ubiti. Lele! Sta je mogla da uništi? Možda malo da ugruva auspuh... Kažem joj ja šta i kako da radi - ne vredi! Vaga, jelte, nije jača strana. Na kraju sam ja sela za njen volan i izvukla je. I posle smo lepo popile kafu, na šta ona nije mogla da se načudi kako to da moja bolja polovina može da dozvoli da ja vozim i da kola budu na moje ime.

Fakat, posle ovoga će me još neko mrzeti

Pozdrav i predstavljanje

DakleM, dobro došli svi od reda na moj blog.

Ko je, povucen naslovom, kliknuo da bi čitao viceve o plavušama u saobraćaju, mislim da će se razočarati - OK, biće štošta smešno, ali sigurno neće biti samo i isključivo viceva o plavušama koje voze u pogrešnom smeru auto-putem ili koje ne žele da zamene svećice jer i ovako voze samo danju.

Ovde možete očekivati moj pogled na društveno i bezbednosno pogubnu pojavu zvanu saobraćaj, a sve gledano kroz moju šofer-šajbnu. Pisaću vam o vozačima, pešacima, drumovima, saobraćajnim znacima i totalnom anti-uklapanju svega ovoga... Pisaću vam o kamikazama, čedomorcima u pokušaju (da ne bude zabune: roditeljima koji sa malom decom pretrčavaju ulicu 20 metara od pešačkog).

Otkud meni pravo da pišem tako nešto, kako se usudjujem?!

Evo par razloga:

- imam vozačku dozvolu 8 godina i jedno 50.000 km za sobom

- u tu dozvolu nikada nije upisana zabrana, niti znam kako izgleda unutrašnjost suda za prekršaje

- ne znam kako izgleda uplatnica za kaznu

- ručica migavaca u kolima mi je po malo izlizana od upotrebe

- vozim "punoletan" auto

- i pored prethodne stavke, zbog kvarova na istom nikada nije bilo kolone od 100 vozila čiji vozači kasne na posao zbog mog kvara i nemara da pomerim kola, niti su pešaci panično bežali od mojih pomahnitalih kola bez kočnica

- ulice prelazim samo na pešačkim prelazima i javnim WC-ima koji se u nas zovu podzemni prolazi

- pešake puštam - ali na odgovarajućim lokacijama (pešačkim prelazima) i u odgovarajućim uslovima (zeleno svetlo)

- ili pijem ili vozim - nikad i jedno i drugo

- paničim kada mi pregori sijalica u faru, migavcu, štopaljki - za razliku od priličnog broja naših vozača

- i... mislim da je to dosta, koga zanima još, neka pita.

Zašto gubim vreme na ovo? Istini za volju, nadam se da će se neki ljudi prepoznati u pričama kroz oči jedne plavuše za volanom i da će razmisliti pre nego što sledeći put pretrči, iseče, izleti, šta god... Neću pominjati brojeve tablica, opise lica (osim, na primer "mlađa devojka" ili "stariji gospodin"), kao ni precizne lokacije. Ne želim da nekome navučem bedu na vrat, već samo malo savesti u glavu.

Do sledećeg čitanja...