Pravim kucu, zidam kucu, zidanje kuce...

Opaka ranjena zver zvana administracija...

ralkram — Tue, 28 Apr 2009 14:33:32 +0200

Otišao sam danas do opštine da podignem papir koji sam zahtevao, sve u cilju da bih otišao u urbanizam i video plan za svoj plac.

Prvo što se desilo, jeste da sam izvadio papir u katastru koji mi nije potreban sada, što ne znači da neće biti i kasnije. 1160 din. 'Činovnik' mi je rekao da mi je to potrebno kako bih dobio podatke koji mi trebaju.

U katastru haos. 4-5 žena se smenjuje, sve nervozne i samo na smenu prave promaju kako bi moglo da se diše u prostoriji od cigara. Ljudi samo ulaze i izlaze, uglavnom bez nekog posebnog reda. Čovek priča jednoj od njih, a ona odgovara 'gledam vas, ali vas ne slušam'. Sačekao sam ispred pola sata, kako bih dobio usrano parče papira, za koje je potrebno 5 sekundi da se ištampa. Ali ajde, pravim kuću, spreman sam na to, pa nisam gubio živce, dok ostali građani uglavnom jesu. Ono što se kaže, još sam isuviše 'nov' da bih na početku gubio živce. Tu je bio i jedan što se prijavio za akciju države 'legalizujmo kuće', i sada je zbog toga u klinču već 5 godina! Ljubazna šalteruša ga je samo pitala, pa zašto ste se prijavili?!

Uzimam papir, odlazim u urbanizam. Na vratima ne piše ništa! Nalazim činovnika kažem mu da sam doneo papir koji je tražio, a on kaže da sačekam šefa. Nemam predrasuda kako se ko oblači, ali ako je neko neobrijan već mesecima, ima dugu kosu, oko 27 godina, kariranu košulju, onda mora da prihvati i model ponašanja koji ide uz takav stajling. Znači već vidim da dečko nema veze s vezom, i da još stondira od noćas, neka svirka, neko čudilo. Sačekaj ispred, reče on. Čekam 5 minuta, ulazi čovek sa brdo kutija papira, i izlazi napolje. Sačekam još 5 minuta. Rešim da uđem unutra i priupitam kada će 'šef', a on reče ' pa evo samo što izađe'! 'Ovaj sa kutijama?' 'Da.' Pa ja reko dobro, vidiš li ti da ja čekam, da mu kažeš nešto ovo ono... 'Slušaj brate, neću da ti ometam ćaskanje uz kolegenicu, svratiću sutra pošto žurim (moj problem), hoćeš li mi ti samo potvrditi da je OVO mesto gde ja mogu da saznam urbanistički plan i da li je ovaj papir uopšte potreban što sam izvadio?!' 'E pa to je dobro pitanje!' nasmeja se on mrtav ladan. 'Da li ti je taj papir zaista potreban!' A ja se mislim, dao sam hiljadu dinara bezveze, ali reko ajde, prvi mačići se bacaju, mora se odnekud početi, pa makar i od nekog degenerika. Doćiču sutra. Svaka rasprava je bespotrebna. Ja bih se samo iznervirao, a on bi me gledao i 'ne bi slušao'.

Izlazim, i srećem 'šefa' ispred, i pitam ga sve to isto. Na svu sreću, lik izgleda skroz ok, i spreman je da pomogne. Pitao me je za ulicu, i već iz glave je znao gde se plac nalazi i da za njega postoji urbanistički plan. Rekao mi je da sačekam 15 minuta, ali ja sam rekao da ću doći sutra. Pitam ga da li mi treba ovaj papir što sam izvadio po preporuci njegovog pomoćnika - on kaže ne. Ponesi samo neku kopiju plana od kuće i to je to. Kažem važi, vidimo se sutra.

NIGDE u celoj opštini ne piše bilo šta o proceduri, barem neka oglasna tabla. Gledam ih sve (administraciju opštine), i mislim se.. Koliko vas samo ima jbt! I ajde što ih ima, nego se poigravaju sa tobom kako ko hoće. Lenji, prebacuju posao jedne na druge, komotno se istresaju na tebe. Pitam se da li uopšte postoji neki pravi šef, neka inspekcija, nešto... Verovatno ne. Administracija je zapuštena kroz sve režime. Gledam ih i mislim se u sebi, valjda će jednom neko napokon da vas potkreše... No to meni ne igra uopšte, meni je bitno da završim svoje poslove. Što znači polako i na tenane, da im ne stajem na žulj.

Sa svakom institucijom treba igrati 1 na 1.

Sutra idem da vidim plan (valjda).

Inače...

ralkram — Sat, 25 Apr 2009 14:51:29 +0200

...živim sa majkom i sveže razvedenim bratom i povremeno njegovom ćerkom u 68kvm, od čega je korisnih 40kvm. Svako ima svoju sobu i kako tako mi funkcionišemo... ali dva matora konja da žive sa majkom, jednostavno nije prirodno :-)

Istovremeno imamo plac od 4ara koji zvrji 'prazan' već 20 godina, neka oronula kuća ko u Vukovaru. Da sreća bude veća, plac ima većinu priključaka kao i mogućnost za sve ostale instalacije i nalazi se u finom naselju, 500m udaljenom od our neighbourhood. I naš je.

I tako u priči sa jednim drugom koji zida kuću, dotakosmo se i te teme. Evocirasmo divne uspomene iz stana kada čekaš red na klonju a žuriš, kada ti dođe neko noću pa napraviš opsežni plan akcija kako doći do sobe a da te niko ne primeti itd itd. Bratu daš pare da izađe negde, a kako on nema love, onda moraš da mu daš i za piće. Još je on delio malu sobu sa bratom... Staviti dve pubertetlije u istu sobu i provod zagarantovan. I još uvek je sve isto... I još dugo će biti ako se nešto ne preduzme... I on je imao nešto slično, polu izgrađenu kuću u srećnim vremenima, 10km od grada, uzeo kredit i za Novu godinu se useljava.

I tako bismo kod njega na placu. Iako su okolo samo cigle i lom, njemu je bilo puno srce jer je gledao njegovo. I svaki novi detalj na kući, tipa kapije, vrata... je proslavljao. Malo sam počeo da primam taj osećaj... I tako teče priča... Vi beše imate plac? Imamo. Zašto ne prodate stan i napravite kuću za sve vas?! Malo sam bio zatečen... Ta ideja dugo postoji, ali ono... čisto da smo nekada pričali o tome... Brat je nešto već pokušavao kada se vratio u naš stan nakon razvoda. Pa koliko vredi stan? Pa koliko kvadrata imas? 68. Brate, možeš komotno da uzmeš minimum 60.000E a sa time da napraviš šta hoćeš. Odjednom kao grom da me je udario... Cena kvadrata je žešće skočila, a cena materijala je ostala skoro ista. Kako ne pratim to uopšte, nisam ni bio svestan da mogu nešto da sagradim. On je bio u tome pa je znao.

Seljačkom logikom, stan ti vredi neka bude minimum 60.000E. Sa maksimum 45.000E ti imaš 300kvm useljive potpuno sređene kuće. Za ostale pare možete da je uredite. I još ako brat i ti uzmete kredite po 10.000E koji vam uopšte neće trebati. I još je plac na takvom položaju da je sve na izvolte, od instalacija, do škole, obdaništa, prodavnica... a taj moj drug nema ni trećinu tih mogućnosti. Kakvo otkrovenje!

Svaki dan kukam kako želim da živim sam, ali nisam preduzimao ništa konkretno. Razlog tome jeste što još ne planiram da se ženim, a kada dođe do tog trenutka onda bih počeo da razmišljam. Nekako smo svi bili prsli u porodici i stopili se u ekonomsku krizu i monotoniju. Kakva glupost!

Gradska deca, obrazovana, rade fine poslove za malo veću prosečnu platu. Pošteni, vaspitani po JUS-u. To smo brat i ja. I jednostavno nemamo taj osećaj za te poslove tipa građevine, trgovine, automehanike bla bla bla... Imamo za neke druge stvari... i još mi da pravimo kuću?! Pre smo išli na ideju da prodamo stan i plac pa da kupimo dva manja stana. Ili da damo plac nekom preduzimaču da nam da dva stana... itd. itd. Međutim, sve više i više počinjem da koristim 'seljačku logiku' u mnogim stvarima. Radim u takvoj firmi, da za određene mušterije moraš da koristiš tu logiku, koja je crno - bela, ništa između. Ceo život slušam kako je priča oko tog placa zamršena svime i svačim. I tako sam prihvatio i to je trajalo do skoro. Gotovo nemoguće da gradiš jer ima tu brdo peripetija oko toga... bla bla. I onda ukapiram, da sam u odnosu na tog mog druga i mnoge druge ogromnoj prednosti. Imam plac koji je gotovo idealan i stan koji vredi toliko koliko vredi. I ogoroman stambeni PROBLEM. Potrebno je mnogo stvari završiti da bi se došlo do izgradnje, ali mnogo manje nego da krećem baš od potpune nule. Samo se treba iscimati koliko sve to traje, godinu, dve.... I ja sam i više nego spreman. Kao da me je Sunce obasjalo tog dana. Neka čekam i tri godine, koliko god da treba... ne žurim nigde. Korak po korak. Već se osećam lepo samo što imam ideju, i svi pogledi na život su mi drugačiji. Tek sam sad ukapirao KOLIKO meni treba prostora! 30 godina u stanu je i više nego dovoljno! Peripetije oko dozvole imaju svi, a ne samo mi. Još smo mi u prednosti jer su nam gotovo sve stvari na dohvat, tako da imamo šansu da napravimo čak i potpuno legalnu kuću.

I tako ukapiram da mogu da napravim na postojećem placu, sa novcem od prodaje stana i više nego odličnu kuću, pa možda da je i uredim.

Odem kod brata sa tom idejom. On odgovori,da nema šta da ga ubeđujem već samo da počnem i on će da me prati. To kaže iz razloga što misli da sam neozbiljan, jer sam se prvi put uključio da rešavam taj problem.

Majka mi kaže - ti ćeš da praviš kuću?!? Ja kažem - da! Da nećeš ti možda da mi napraviš kuću?! - pitah je ja. Niko se nije rodio sa znanjem da napravi kuću. Svi koji su pravili kuću sada znaju sve oko toga, a takvih prijatelja imam dosta za savete.

Od tog razgovora ja samo ćutim i radim. Već sam otišao do opštine, u ponedeljak uzimam kopiju placa i urbanistički plan za isti. Na osnovu toga nacrtam kuću u 3D programima koje sam skinuo sa neta i već savladao. Prošetao sam već kroz dve tri kuće koje sam zamislio. Kada sve to završim, postavim ih jednog dana ispred kompjutera (majku i brata), prošetamo virtuelnom kućom, stavim sve na papir koliko će to da košta, i pitam jel idemo dalje? Ako kažu ne,ja sutradan tražim drugi stan da živim privatno. Ali sam siguran da će biti drugačije. Majka je tu samo posmatrač, sve odluke donosimo samo brat i ja.

Jedna stvar je permanentna, brat i ja kuća na pola, svako svoje instalacije, svako svoje dvorište, nema ničeg zajedničkog, potpune komšije. I garsonjera za majku od 50kvm sa posebnim dvorištem takođe. Svi smo pod istim krovom, a ustvari smo tri posebne celine, stana.

Umsto 6kvm u koliko danas živim, imao bih 120kvm, garažu, dvorište, kuću pravljenoj po MOJOJ želji i idejama!

Brat danas živi u 4kvm (kasnije došao, tj, otišao pa se vratio). On bi imao sve ovo što i ja, samo za razliku što bi bilo po NJEGOVIM željama.

Majka je u 3.5kvm i imala bi jednosoban stan od 50kvm plus dvorište. Uz to bi živela sama, a u isto vreme uz sinove. Sa svojim dvorištem, stanom... Odlično rešenje za nju.

Nekada svako može prodati svoj deo, a u slučaju nestašice para, majka može preći kod nekog od nas i možemo izdavati garsonjeru.

Mislim da nam je to JEDINO rešenje. Potpuna samostalnost pod zajedničkim krovom.

Jedino gde bih se sudarao sa bratom, to bi bilo malo potkrovlje gde bi bio sto za stoni tenis, neka sprava za vežbanje... Sa bratom sam u odličnim odnosima, tako da će to biti super mesto za druženje, jer braća trebaju i da se druže ;-)

Kuću već vidim kako izgleda, jer sam, kao što rekoh, skinuo sa neta dva 3D programa za crtanje i planiranje kuća ;-). Prošetao sam već sobama... ali čekam ponedeljak i urbanistički plan, pa da se onda bacim na stvarno crtanje i moje želje. Sledeći korak je definitivno arhitekta i projekat nakon formiranja naših ideja projekata.

I tako... to traje već 10tak dana, i od nikakvog predznanja o građi kuća, sada sam već dosta toga naučio, pa sam zbog toga i rešio da pišem ovaj blog kako bih pomogao ljudima u budućim sličnim situacijama. Jer i ja bih voleo da tako nešto sada postoji na netu. Pronašao sam par blogovaa, ali to je nedovoljno. Nedajmo da nas 'šišaju' majstori za naše pare već ih pobedimo argumentima i iskustvima :-)

Prvi korak...

ralkram — Fri, 24 Apr 2009 15:00:23 +0200

...je napravljen. Do sada je sve bila samo ideja, a da ne bi ostalo na tome, učinio sam dve stvari. Bio u opštini u katastar odeljenje, dobio neke informacije o placu i u ponedeljak ću uplatiti oko 1000 din da bih dobio kopiju plana placa. Nakon toga idem sprat niže kako bih video urbanistički plan i onda mogu da se bacim na projekat. Takođe sam pozvao i potvrdio vrednost moga stana koji će biti prodat u ime izgradnje kuće.

Do pre nedelju dana sam bio totalni laik i početnik, a sada već znam ponešto. Niko se nije rodio sa znanjem kako se pravi kuća.

Pravim kuću...

ralkram — Thu, 23 Apr 2009 17:50:17 +0200

Eto tako, pravim kuću. Na internetu se može pronaći mnogo toga, još jedno iskustvo neće biti na odmet budućim Googleovcima kao što sam ja sada. Svakako sam planirao da zapisujem sve troškove, pa zašto to ne bih uradio javno i podelio sa ljudima koji razmišljaju da naprave novu kuću. Da li će neko čitati ili ne, potpuno mi je nebitno, prvenstveno pišem zbog sebe i svoje evidencije realizacije ideje.