u potrazi

Ona ima karakter

merkur — Wed, 11 Jul 2018 10:45:18 +0200

-Gde je koka?

-Pa, bila je jutros tu. Pustio sam je u dvorište.
-Ne mogu da je nađem...
-Pa, ako nema perja po dvorištu onda je tu negde.
Tako teče konverzacija i lete sms poruke između mene i muža.
A, tako, utešno ume i da umiri moj nemir, isti pomenuti muž. Beskrajni potencijal saosećajnosti i brižnosti.
Elem, koka je privilegovani član našeg domaćinstva. Mislim, nije ona dobila tu poziciju nekim posebnim i specijalnim zaslugama, ona se za taj status sama izborila. Jednostavnim ignorišućim stavom prema svakom autoritetu. Prvo, u prošlogodišnjem leglu malih pufnastih pilća, bila je u vrlo lošem položaju. Nije se uklopila u masu. Samim tim, jedva je uspevala da dođe do punih hranilica. Najčešće bi kljucnula poneku mrvicu, spalu sa večito gladnih i pohlepnih kljunova jačih vršnjaka. I dok su oni rasli, sve više, ona je ostala mala, toliko malena da im je trčala ispod krakatih nogu. Pri tom je često “pazarila” oštrokljune “čvrge”. No, nikad je nisam čula da se oglasila ikakvim zvukom. Samo bi klisnula dalje u neki ugao od nasrtljivaca i ponovo krenula u pažljivo pretraživanje tla za nekom propuštenom mrvicom hrane.
A, onda je nekim slučajem otkrila, da isto tako lako može da se izmigolji i kroz noge nas koji smo se starali o punim hranilicama, vodi ili ih pred veče zatvarali na sigurno od lija noćobdijki i njihovih apetita.
Tek, malo po malo, dan za danom koka je obeležila celo dvorište kao svoju teritoriju. Prvo je nismo odmah ni primećivali, samo bi nas iznenada prestrašila, izvlačeći se uz priličnu buku, ispod grmova lovor višnje i ostalog dvorišnog rastinja. I, dok smo mi ostajali paralisani iščekujući da se “zver” pojavi, ona je graciozno, uz neverovatno ignorisanje, i konstantno mrmljanje, prolazila pored nas kao i da nas nema. Spuštene glave istraživala je pomno travnati teren. Pred sumrak je netragom nestajala. I pored upornog pretraživanja nismo saznali gde se krije. Njena spavaonica ostala je tajna za nas, a na sreću i sve ostale noćne posetioce, manje-više dobrodošle.
Jutrom bi poranila i nastavljala svoj osobenjački dnevni ritam. Jedina komunikacija na koju je pristajala bila je u trenucima kada je žeđ natera i to samo onda ako nije mogla da pronađe ostatke barice od kiše ili malih lokvi nastalih zalivanjem cveća.
Tad bi bukvalno dotrčala i bacila se pred kantu sa vodom. No, čim bi utolila žeđ žurno se gubila u nekom svom pravcu.
Njeno prisustvo otkrivala je svakodnevnim poklonom u vidu ogromnog jajeta, koje je ostavljala baš pred vratima žicom ograđenih srodnika. Tako smo znali da je ok i da se tu negde muva.
I, rasla je!
Ono malo zakržljalo pile, kojem nismo davali nikakve šanse, naočigled je izraslo u finu kokicu vrlo lepog i raskošnog perja. Identična ostalima iz jata, naizgled, a toliko posebna i svoja.
She had her own personality.
Prosto, nije se uklapala u jato sa ostalim kokoškama. Ni to što nije imala pristup hrani kao sve ostale, nego je preživljavala samo od onoga što nađe i kljucne, nije je privuklo u kokošinjac. Koka slobodnjak. Čudna koka, sama koka jedina na svetu.
A, onda je pre neki dan, da l zbog znatiželje il ko zna kog razloga, došetala pre zatvaranja kokošinjca i pridružila se trima starim frajlama koje su takođe u svojevrsno posebno privilegovanom statusu. Provukla se, po običaju, kroz noge ušla i ostala.
E, tu smo se mi zeznuli!
Te kokoši, nisu ni malo tolerantne i ne priznaju različitost i slobodu duha! Novopridošlici nisu pružile šansu, ni malo domaćinske dobrodošlice, nego su je, po starom usudu, poprilično izmaltretirale da je koka do jutra jedva živa ostala sa očiglednim fizičkim traumama.
No, njena priroda nije pretrpela ništa od toga. I dalje psihički stabilna i svoja. Othramala je zanoseći u levo iz negostoljubive sredine i posvetila se svom uobičajenom, malo usporenijem, ritmu.
Zato sam se jutros zabrinula. Nisam je videla. Nije bilo jajeta. A, travnjak je podivljao, prava prašuma. Morala sam je tražiti. Bila je skrivena vlatima u nesvojstvenom ležečem položaju. Obnavljala snagu. Drži se. Ona je čudo!
Čudna koka, sama koka, jedina na svetu!
Večeras je došla do muža. Nije se gurala ispod nogu.
Gledala ga je po prvi put. Iščekivala.
-Dobro, ok, hoćeš da te zatvorim. Moraš sačekati da ove kokoši namirim, pa ću onda tebi da pronađem nov kutak. Ok?
I koka je čekala.
Sklonila se u stranu, prilegla i čekala.
Čudna koka, sama koka, jedina na svetu.
Kad je muž završio uobičajeni dnevni redosled, pozvao je.
Ustala je, prišla i otišla tamo gde joj je napravio nov smeštaj. Ušetala dostojanstveno, malo hramajući i zanoseći u levo, ali vrlo damski i moglo bi se reći sa stilom.
Čudna koka, sama koka, jedina naša, omiljena, na svetu!
She had her own personality.

Budi se

merkur — Sun, 06 May 2018 13:40:25 +0200

Budi se...

Šunjaju se u bokorima

snenim i rosom omamljenim,

zajedno sa usnulim đurđevkom

pognitih krunica,

sanjaju neke svetlucave i daleke

zvezdane reke

na rubovima

ustalasanih zavesa

čije krajeve razvija jutro u bela jedra

i prvi zrak što veze

okvire svoje današnje pozornice...

Penuša se na vrhu travke u okeanu rose

i kosmosu ponuđenih đakonija

na švedskom stolu tebi serviranom

posluži se.

Budi se.

Ponesi pladanj srca širokog

i otvorenog,

sa krajevima rašivenim i rasparanim

i uzmi obilje ponuđenog.

Srebrnog jednoroga razveži od kajana,

osedlaj stazu pred sobom.

Reci već jednom,

tu magičnu reč

za njenu divljinu

i pripitomi je

dlanovima punim mirisnog bilja.

Daj, probudi se.

Nad tobom

venac majskih ruža

svija slavoluk,

ne čekaj,

otvori oči,

za koji tren,

još samo,

i sve će nestati...

Zdravica

merkur — Sat, 24 Mar 2018 16:30:36 +0100

Daj,

pusti one svice

noćas sam sanjala da su ostali zaboravljeni u starom spomenaru...

Daj,

raspleti one leptire

usnuh da su zarobljeni u mojoj kosi...

Daj,

pusti slavuje,

od jutros me muči tišina,

proganja misao da su otišli tužni

jer ih niko više nije slušao...

Daj,

otvori prozore,

sunce usamljeno čeka pred zastorom.

Daj,

sve one albume što čame na dnu ormara,

raskidaj svaku stranicu ponaosob,

i pusti fotografije stare

neka idu,

neka traže,

tamo gde su nekad bile sretne...

I daj,

sipaj ono vino fruškogorsko,

da nazdravimo ovoj slobodi!

E, da.

merkur — Wed, 14 Mar 2018 16:01:52 +0100

E, da meni mene nema!

Šta bih ja?

Desi se tako da se iznenada skrijem,

pa tada ko mahnit vetar,

još toplim čaršavim od snova vijem...

E, da meni mene nema!

Gde bi ja?

Pa, tražim...

U jastuke zavirujem,

rastresam dlanom, na prozor nosim,

da se namamim

iz tih paperjastih svetova,

svetlošću sunca sebe omamim...

E, da meni mene nema!

Kud bih ja?

Zagubim se u noćnom moru dubokom,

zaronim,

na dah zaboravim,

i sutra me nema da se vratim.

E, da meni mene nema!

Čemu onda sve ovo?

Nedorečena pesma

merkur — Sun, 18 Feb 2018 21:00:55 +0100

treperi ova razastrta belina

izmicanju hitra,

vična begu u nedogled,

kao tek promukli glas vetra

iskrzan na ivicama mnogih prozora

izvajan belinom nada u glinene golubove novih obzorja...

U prvom razoru tek spuštenog mastila

uroniće seme

spremno da sraste kao nokat u meso

tu u ovoj isposništvom ljutoj zemlji sremačkoj.

Seme svih nedorečenih i nedosanjanih.

lutanjem izmorenih

po pustarama samačkim

Na dlanovima blatom ukaljanih

i žuljevima debelo postavljenim

ostaće zakrpe čežnje i nade

do praha razmrvljene i

date mladom mesecu

da snagom svoje čudesne moći

uzdigne klicu

večnošću omamljenu.

Tek,

uz prve rosne kapi

uspeće se na stabljiku vitke vlati,

poslednji dah lažnom nadom vođen.

Jednom,

možda i biljka postanem....

Nanovo

merkur — Sat, 17 Feb 2018 21:30:27 +0100

Koliko samo puta

meni treba da se krišom nadvijem nad vlati,

da prođem roditeljskim voćnjakom i

poćutim sa starom jabukom kolačarom...

da spustim obraz na ogrubelu koru,

oslušnem sve te tajne izdržljivosti i trpeljivosti.

koliko samo puta moram da se nadnesem nad potok

i uronim cela,

nanovo da se rodim.

Svaki dan,

svako jutro

svaku noć...

Da se rodim.

Jer,

jedan jedini put je odviše nepodnošljiv,

neizdržljiv.

neodrživ...

I možda bi mi sve te magije

ostale daleke i nedostupne da nemam tvoje rame...

Jer,

tu se uvek

i navek,

ponovo rodim i izronim

usidrena za sigurno,

u još jedan tren...

Razgovorni garnirung, ili tek da se ne dokoliše

merkur — Sun, 30 Jul 2017 16:47:04 +0200

Prijateljice. Nas tri. I teme. Ženski razgovori, oni u koje muški svet ne priviri i nema pristup. Ne zbog tajni, već nemogućnosti da pojmi sve nijanse tog uzburkanog sveta dubokih, prelivajućih osećanja. Sva njihova objašnjenja i sva širina muškog razumevanja ostaje omeđena u pms ili, ovo naše stanje sad, nas tri, klimakterične. Nekako nam etiketa mušičavih i džangrizavih, ostaje kao najlakša varijanta za klasiranje u foldere muškog mozga. Retka vrsta, neizbežna, dapače, kao dah potrebna, ali eto stvori nas Bog, na muku mušku i patnju, mušičavim i džangrizavim, te nas kao takve trpe i nose na nejakim plećima ceo život. Baš zbog tog nekog komoditeta i lakoće postojanja u dvoje. Ovo čitajte u nijansama ironije, jer napomenula sam, naš svet je nijansiran i ako nemate prirodan osećaj, tj. patite od osećajnog daltonizma, tvorac duhovit, kakav nadasve mora biti, samo se lako poigrao i tušnuo nas u ovaj svet bez uputstva za rukovanje. Ali ne, neću ni o tim tako dosadnim i istrošenim muško-ženskim odnosima. jin i jan, tu smo, takvi kakvi smo ni stotine psiholaga neće nam rastumačiti ništa bolje nego istina koju moramo sami spoznati na onaj najefikasniji način, glavom o ili kroz zid. Tja, iskustvo ti je čudo, samo kad skupiš hrabrosti i otisneš se, ma kakvi god uslovi za plovidbu bili.
I tako, da se vratimo tim našim, obavijenim velom mističnosti i vekovnih tajni, ženskim temama.
-Jesi ti primetila razliku između tebe pre i ove sad?
-Naravno.
-Pa, je l' možeš sad isto kao pre?
-Uh, pa naravno! Sad mogu više...i bolje.
-Ma, daj! Nemoj me zajebavati. Hoćeš da kažeš, da sad možeš više nego pre kad si bila mlađa?!
-O, da!
-Pa, s tobom nešto nije u redu! Ja svašta nešto isplaniram, i krenem s entuzijazmom, jednu po jednu stavku, ali često ne dođem ni do prve. odustanem na početku. Mrzi me.
-A, mi pričamo o poslu?!

Neću da pišem ni o godinama, ovim sad. Nekako mi to ispadne da sam frustrirana njima, svojim položajem u društvu, porodici i uopšte ispašće jednako dobar razlog za tumačenje kao i pms. Ma, svojim ženskim postojanjem, isfrustrirane smo od prvog krika, od kad smo ispale iz majčine utrobe. Od tad, naša duša ne prepoznaje sve ovo, samo, već pomenutom tvorčevom duhovitošću, načinjene smo, na sreću ili ne, na njegovu sliku i priliku, jedino s vrlo razblaženom začinjenošću njegovih mogućnosti i stvaralačkih sposobnosti. Jer, da nas je kojim slučajem, napravio baš, na svoju sliku i priliku, ne bi ovaj svet bio ovakav kakav je. Ili bar ova naša lepota od zemlje ne bi bila ovoliko tužna i zapuštena...
Pre neki dan, jednog od ovih vrelih što nas lagano prže i sparušuju zajedno sa svom seljačkom mukom i nadom zasađenom u, sad već ispucalu i vrišteći žednu zemlju, jer, bože moj, sistem zalivanja je nedostižan kao i turistička rezervacija za put u svemir, krenem sa suprugom za Sviloš. Sviloš je malo mesto sa nekih 300 do 400 stanovnika. Nalazi se na severnim padinama Fruške Gore. Postoji i zanimljiva legenda da su se stanovnici nekada, kao i sada, bavili ovčarstvom i da im je vuna bila toliko kvalitetna, (a pri tom i cenjena za razliku od ovih naših sadašnjih savremenih i naprednih vremena) kao svila, pa otud i ime mesta Sviloš. No, htela sam o nečem drugom, htela sam o toj lepoti vojvođanskih sela koja ti zadiru u genetičko korenje, čupajući sva potisnuta sećanja i usklike oduševljenja i ushićenosti predaka iz senke nemara i zaborava. O, toj toplini doline sljubljene uz Dunav. O, obali ukroćenoj u suživot čoveka i reke. o, toj muško-ženskoj vezi, koja sa svim njenim ćudljivostima i hirovima egzistira, jednako od davnina isto kao i danas. Beskrajne mogućnosti ti se zaroje po mislima dok lagano prolaziš upijajući svaku fasadu izguljenih nabijača, svaki biber krov, svaku banderu na kojoj stoji razapeto rodino gnezdo, svaki šor u kome kuće stoje nanizane jedna uz drugu na samoj ivici puta. tek da nešto ne promakne, a ako i uspe da se izmigolji, tu je odmah klupica s koje, budnom oku promatrača i još bujnije mašte, ne izmiče ništa. Toliko lepote i mogućnosti na dlanu...
I tu i ostaje. Na mogućnostima, a istina je da su sela zapuštena i napuštena. Počev od puteva, koji polako ulaze u poslovičnu sferu i gde su na ispitu maestralne veštine vozača u izbegavanju paučinasto postavljenih bezbrojnih rupa i šahtova čija je izvedba, verovatno podrazumevala prolaz nekih oklopnjača i diližansi. Bezbroj banalnosti, kao i u svakodnevnici, isprečenih na barikadama pred suštinskim, fascinirajućim mogućnostima i bogatstva koje posedujemo. Tek da ti dah ushićenosti pred nekim detaljem, bude presečen bolnim krikom rastrešenih bubrega upravo pogođene rupe i repertoara (vrlo darovitih i kreativnih) psovki, sad već divljeg vozača.

-Znaš onu moju torbu što sam je sašila od belog platna sa babinim goblenom kao aplikaciju?
-Ne?!
-Ma, daj stalno nju nosim.
-Pa kad ti kažem, ne znam. Možda i znam, ali eto ne sećam se. Ne sećam se ja mnogo čega. Imam tako neke čudne praznine. Ne znem je l' sam pošla ili došla.
-To, to imam i ja.
-I ja.
Polušapat treće, koja se čučećki prikrada mravljim koracima, zaustavljenog daha, gugutki, upravo sleteloj u njihovo žensko društvo.
-Sve mi to imamo. Mora i ovaj naš mozak da se brani. Ne može ni on sve to da iznese. Opteretimo ga previše. Nego, stvarno se ne sećaš moje torbe? Sad ću da je donesem, a doneću da vam pokažem i kuglof koji sam kupila onomad. Mnogo sam srećna što sam ga nabavila. Jako je sladak.
-Ajd'!
Jedna ostaje da pije kafu na dvorištu, druga odlazi u kuću, treća i dalje snima pticu.
Posle minut i koji sekund plus-minus otvara se prozor i pojavljuje se prva:
-Je li, po šta sam ja sad pošla gore?!
Druga ubacuje, kroz mumlanje, ostatak šokiranog i nešto prisebnog mozga u razmišljanje, a treća, i dalje bez daha, sad na dva puzeća koraka do ptice, ostaje u neverice u kom pravcu skreće razgovor.
-Pa, jeboga ti otišla si po kuglof!
-Jeboga ti, to znam! Evo mi ga u ruci, ali ne znam po šta sam još krenula?
-Mmmmmmm... A, da! Krpa! Po krpu si krenula!
iza leđa treće muk. Prva se ne javlja, druga sva srećna što se setila, potpuno spokojno ispija i dalje s guštom kafu.
-Hahahaha! Ahahahaaa!!!
Joj, ode mi ptica ludače jedne!
Pa, po torbu si krenula, moje Daro i Saro.
Hahahaaa!
-Ubi me ova sad sa krpom! Kakva krpa! Doživeh šok, zabagovah totalno, pa krpe uopšte ne mogu da se setim. Hahahaha!

Miris, miris staja, onog sena i slame natopljenih mokraćom i balegom krupne stoke. One stoke, što deci na googlu pod opcijom images, ukucavamo da znaju razliku i da prepoznaju domaće od divljih životinja. Tu, u Svilošu, po njegovim rubovima, u ritu, pitoreskno, kao zaustavljeno nepostojećim trenom u nekom davno prošlom dobu, pasu krave, koze, ovce...
Jednom, u onom zlosrećnom dobu devedesetih, sredinom, kad su nam s vihorima nekih oluja pristige kolone prestrašenih ljudi, upoznala sam Čoveka kom nisam zapatila ime, osim da smo ga prozvali barba Gruje, jer je poticao iz Dalmacije, izrekao je jednu rečenicu koje se ponekad setim. Čudna i tad i sad, meni bar:
-Nije bogat čovek koji ima volova, već sinova.
I sad mislim, i volova i krava i stoke kojekakve i sinova, nekih, a opet bogatstva nigde. Decu pakujemo i šaljemo u neke tuđinom omeđene prostore, obavijamo ih i ispraćamo, jedino preživelim i sačuvanim smislom za humorom što se ne da umoriti u nama, ma koliko baldis'o i anemičan bio.
Elim, u Svilošu, zbog čega smo se i zaputili, porodica, ona zdrava nekadašnja što podrazumeva oca, majku i bar troje dece. Milina, stariji sin, onog doba kad brčići ko ptićima perca, probijaju nestašno nausnice, pa u čudnim bokorima izrastu mal' tu, mal' tamo, druga godina poljoprivredne škole, smer mehaničar poljoprivredne tehnike, ćerčica, tinejdžerka, tek upisana u poljoprivrednu školu za poljoprivrednog tehničara, i još jedan, najmlađi u osnovnoj školi. I svi u poslu, dvorište puno, obori puni, koze pomuzene, krave u toku hranjenja, kokoške i patke u beskonačnoj istraživačkoj ekspediciji za crvima i bubama... Nema predaha, nema dokolice, nema izvlačenja od obaveze. Sve harmonično, idilično. Nestvarno... Toplina zajednice. Davno zaboravljena poslušnost mlađih i reč starijih koja se poštuje. Savršeno!
A, onda... Gledaš kuću, staru nabijaču, sa dubokim kraterima koji slute raspadnuće, bezbroj koturova sira u raznim fazama zrenja, kako se gomilaju po svim raspoloživim prostorijama i policama. Mleko, tek pomuženo, koga nema ko da kupi ili otkupi po pristojnoj ceni. Domaćina čiji planovi i nada još uvek plutaju u tamnim zenicama. Decu koja u borbi sa vrućinom, dosadnim muvama koje, opet, neizdrživo grizu, podnose i hrabro iznose priličan napor teškog i celodnevnog rada u zajednici. I, naslućuješ prisustvo majke. Trenutno je nema. Jedino ona donosi siguran dinar u dom koji obiluje nemerljivim bogatstvom najprestižnijih riznica. Dragulj poduprt na mesečnih dvadeset pet hiljada dinara rada na crno. Jer, tako se može, nekom, i isto tako se mora, nekom.
Na stolu delikatesi, začinjeni etuzijazmom i neverovatnom snagom nade, u ustima opor ukus naslućenog i gorčina koja skuplja grlo u muk.
-I sad, kad bi trebale da lagano sakupljamo dokumente za penziju, šta mi imamo?! Šta?!
-Jebiga, pa ja imam godina i godina staža, ali na crno...
-I ja...
-Mi nikad nećemo doći do penzije.
-Nikad.
-I šta sad?
-Pa šta sad? Ništa, opet smišljaj kako da stvoriš dinar.
-Pa, kako kad niko nema para!
-A, nema ni one lude snage i entuzijazma...
-Ono što nas je pokretalo dok su deca bila mala.
-Da...
-Eto, i tačno dođe na ono: dok si bio mlad slušaj roditelje, posle deca i muž, sad kad bi trebale misliti na sebe, nas nigde. Opet na početku nekih novih briga. U zemlji prepunoj istih.
-Jebiga, smislićemo nešto!
-Smislićemo...

Beše davno

merkur — Sat, 30 Apr 2016 22:55:41 +0200

Nekada davno ovaj cvet beše crvene boje. Mnoštvo sitnih cvetića složenih u krunu jednog cveta.

Beše to zaista davno, u ona vremena kad su ljudi bili nevini kao deca. Neiskvareni i čitki. Sve dok ih iskušenje nije izrezbarilo i dok se nisu zatvorili u sopstvenoj krletki neistine i spletki.

Pred stidom cvet se menjao. Crvena boja se povlačila. Ostao je još samo jedan, mali crveni cvetić u sredini. Priča se da će i on nestati kad nestane i poslednji stid na ovom svetu. Kad prevladaju manipulatori i trgovci dušama…

Nekako, maj me asocira na bulke. One kao krv. Što prkosno vire nežnim glavama iz žita…

Slika je prošlogodišnja:

A danas, na putu do voćnjaka:

Svaka sličnost s prethodnom pričom nije slučajna…

Dragi moji, Hristos vaskrse, svima koji slavite ovaj verski praznik, a Dan rada ili 1. maj onima koji se sećaju i nešti im znači…

Oktobar

merkur — Sun, 11 Oct 2015 15:50:37 +0200

Klizi oktobarski sumrak niz kišno nebo. Po trotoaru ostavlja trag vidljiv u prvim senkama rano upaljenih svetiljki. U baricama radosna igra bezbroj krugova u beskrajnim ponavljanjima.
Sivilo na rubu neba u odsjaju bezbroj nijansi sivih po mislima.
Nema smisla. Mnogo toga nema smisla i biva odbačeno kroz rupe na kineskom kišobranu.
Ono uporno biva otrešeno s lomljivih žbica, a ostatak podvučeno pod staničnu nadstrešnicu.
I siva lica ljudi…
Miholjsko leto u ćilim urolano, u košarice utrpano, u orahovo jezgro sazrelo i košavom otrgnuto ustuknulo.
Za neki poklonjen dan s otpalim listom sleteće na dlan.
U ikebanu dečijeg osmeha, kolaž od mirisa bundevare, pečenog kestena, mirisa cimeta i oporog ukusa sušenog voća što isparava među dlanovima…
Autobusi odvoze mlade s novoposađenim nadama. One stare ostavili su u roditeljskim domovima. Po fasciklama brižljivo čuvanih dokumenata. Od prvih naivnih crteža neveštih ručica do poslednjih stečenih diploma.
Grejaće ih roditeljske šake dok nespretnim prstima budu tipkali po novim tehnologijama i s neizdržom iščekivali jasnu sliku sa skypa. Onog najdražeg što su imali…
Grejaće te stare da ne svenu i zalivati ih isplakanim očima, dok se ne prime ove, tek novoposađene.
Onda će već klima pokazati svoje ćudi i taj ćutljivi Bog pokazaće da li je vredelo svega…

Dovoljno, koliko je to?

merkur — Sat, 29 Aug 2015 23:10:53 +0200

Još se rosa svetluca na njima…pa, upravo pročitah divan tekst čiji ću link podeliti i ostaje samo da vam poželim dovoljno da budete srećni!

I, evo link:

http://www.prva.rs/zivot/dom-i-porodica/porodica/80527/zelim-ti-dovoljno-porucila-je-majka-cerki-na-rastanku.html

Laku noć, ja ću brojati šljive, vi kako hoćete…