Varya Kemi

Moderna deca - nesposobni debili

Sitnice koje sam ja kao laik primetio kod roditelja u njihovim odnosima prema deci, kao i kod maloletnih klinaca

- Decu do 3-4 godine guraju u kolicima, da se deca ne zamaraju. Izgovor koji najčešće čujem je ako se dete umori, onda neko od roditelja mora da ga nosi. Ovo je postalo masovno ponašanje u proteklih 15ak godina.

- Deci ne daju da trče da ne bi pala. Blah, naravno da će da padaju ako im neko brani da trče, jer nikad ne nauče da trče :O. I što je najgore, neki roditelji kažnjavaju decu ako padnu. :O

- Deci ne daju da se znoje. Razlog: ako se oznoje mogu da se razbole. Zanimljivo je koliko roditelji brane deci fizičke aktivnosti.

- Sve veći broj dece ima spuštena stopala, pronaciju konkretno.

- Sve veći broj dečaka, pogotovo, jednostavno ne ume da hoda. Dok hoda nekako čudno baca noge :O

- Povećanu gojaznost mislim da su manje više svi primetili. Gojaznost nema samo jedan uzrok. Ali ne bih sada o tome

- Jednom davno, jedan ortak je radio u igraonici, i ja svratio malo da ga vidim tamo na poslu. I baš tad se pojavio klinac od max 12god, i pružio 500rsd i rekao, majka mi rekla da budem ovde dok se ona ne vrati. Igraonica, klinac će da sedi u lošem položaju jedno 5-6 sati, u polumraku, u prostoriji punoj duvanskoj dima. Kolko predivno mesto za čuvanje dece

- Upoznao sam jako mnogo klinaca koji su mi jako podrugljivo rekli da sam "isuviše pametan". Zar to nije predivno, deca su vaspitana da ih bude sramota da znaju nešto, i da je biti glup u stvari biti cool

- Deca isuviše prate modu. Bukvalno ih gledam kako se smrzavaju zimi, samo da bi bili lepi. Idu u patikama po snegu :O? I roditeljima je to ok:O?

- Roditelji, za ruku vode decu koja imaju 10-14 god. I dečake i devojčice. I sve češće vidim i dečake kako vode za ruku :O

- Roditelji vode decu u školu koja se nalazi na max 10 do 20min od kuće. Razlozi su uglavnom, da im se nešto ne desi. Ja znam da se deci svašta dešava, ali u jako mnogo slučajeva im se desi nesreća jer paze gde su im roditelji da ih ovi ne bi kaznili, a ne paze na to šta rade... i eto nesreće koja čeka da joj se desi vreme. I da odmah kažem, da i deca stradaju, i da i deci se dešavaju nesreće. Ali sprečavanjem dece da trče, hodaju, idu sama u školu, penju se na drvo, samo se povećava verovatnoća da dete danas sutra nastrada jer je nesposobni retard.

- Mnogo roditelja neće da ide nigde, ili neće da vodi decu sa sobom, jer su deca mala. Odličan izgovor. Ja bio u Austriji, na motocross takmičenju i video sam očeve kako nose decu od godinu dana da gledaju trke motora. Njima nije palo na pamet da su im deca mala. Ili su možda Nemci jako loši kao roditelji, a? How yes no

- Decu od par godina navikavaju na alkohol. I posle se čude što im deca malo više piju. Inače, lično sam gledao kad otac daje sinu od nekoliko godina pivo, i to ne gutljaj, nego ono.. da pije, jer je pivo cool. I cool je biti pijan... i cool je ubiti nekog dok voziš u pijanom stanju.

- Još zanimljivije mi je da roditelji po svaku cenu brane deci da duvaju, ali im je ok da se leše od alkohola.

- Priča koju čuo. Klinac je trenirao kickbox, i roditelji ga posle kratkog vremena nateraju da prestane sa treninzima. Nisu hteli da njihovo dete bude povređeno. Isto tako nisu hteli da se njihovo dete muči i pešice ide po gradu i kupili su mu motor, tj skuter. Mali je skuterom otišao direktno u mrtvački kovčeg koji su ti isti roditelji posle kupili. Put do pakla je skoro uvek popločan dobrim namerama

- Primetio sam da sve manje dece zna da trči. Verovali ili ne... ali ne znaju da rade nešto što je urođeno... instiktivno :O. Mislim, jedva da znaju i da hodaju, ali dobro.

- Od malena roditelji navikavaju decu na đubre koje se prodaje u Meku i pekarama. Prave rođendane svojoj deci u Meku :O. Kad god vidim da neko odvede dete u Mek da jede, ja se setim onog crnjaka: Koja je razlika između pedijatra i pedofila? Pa pedofil zaista voli decu. O da, pedofil ih voli, a pedijatar, uglavnom, zaista pomogne kad im nešto fali. U ovom slučaju, mek je ovaj pedofil. Btw, malo ko zna da je Mek jedan od najvećih svetskih distributera igračaka :).

I tako, opet se raspisah. Treba imati meru :)

Dobro Vs Evil

Da li je moguće definisati dobro i zlo? I kako? Dobro je kad činiš dobro, a zlo je kad činiš zlo :)? Da li je moguće vaspostaviti neki univerzalni stava prema dobru i zlu koji će da važi na celoj planeti, među svim ljudima, religijama, društvima, zajednicama?

Da li su dobro i zlo postojali pre pojave svesnog čoveka na planeti? Da li su dobro i zlo, postojali pre nego što je svesni čovek počeo da razmišlja o tome šta je dobro a šta zlo?

Da li Arapi znaju šta je dobro/zlo? A Bušmani? A ortodoxni jevreji? Indijci? Kinezi?

Da li je zlo samo ono što je kažnjivo zakonom? Da li abortus spada u dobro ili zlo? A eutanazija? Da li su stari Spartanci bili zli?

Nego evo, jedan zanimljiv primer

- Kamenovan do smrti jedan par, jer nisu bili venčani. Evo ga i link.

Da li ovo može da se uzme kao nešto što je loše? Ljudi što su ih kamenovali to nisu uradili jer su sami smislili da muškarac i žena ne smeju da žive zajedno ako nisu venčani. Kamenovali su ih jer su počinili strašno veliki greh, koji se kažnjava smrću. I to im je rekao bog lično. Oni su apsolutno ubeđeni da su ubijanjem ovog para učinili veliko dobro za svoj narod i državu.

Naravno, biće gomila onih koji će da kažu da Tuarezi (naziv naroda kome pripadaju ovde pomenuti Islamisti u Maliju) žive u zabludi... bla bla bla... Ali ja i ne pišem o tome da li su oni uradili nešto što je dobro ili zlo, i da li su zabludela deca, nego samo kako to izgleda sa njihove perspektive i kakva je njihova percepcija dobra i zla.

Ovo je dosta zanimljiv primer jer nije ograničen na mali broj ljudi, npr 1 ili 10 ili 100. Jer da je u pitanju mali broj ljudi, mogli bi smo da kažemo da su lakoverni, da ih je neki manijak ubedio, isprao mozgove (npr neka sektica i tako to). Kad je jedna osoba u pitanju, uvek može se kaže da je poludela. Šizofrenija, čuje glasove, neko joj naređuje svašta nešto. Ali, ovde se radi o miliončetu ljudi. Prava sitnica. I oni imaju svoj moralni kodeks, moralne zakone. Oni imaju svoj pogled na dobro i zlo. A kao što je slučaj i sa većinom ostalih ljudi, i Tuarezima je potrebno da im neko da moralne zakone, i samim tim shvatanje dobra i zla, po kojima će da žive. I dao im je, Islam.

Mi u Srbiji živimo po drugačijim pravilima. Imamo drugačiji set moralnih principa, koji opet zavise od zajednice do zajednice. Čak i kod nas. Jedino što su moralni zakoni i shvatanje dobra i zla, dosta ograničeni zakonom koji postoji u državi.

Jedan od najdrastičnijih primera, u Srbiji, o različitom shvatanju dobra i zla (a da nije nešto u vezi nacije) je homosexualnost. Jedni ga smatraju iskonskim zlom koje uništava decu, a drugi ga smatraju nečim potpuno normalnim. Opet, nije mi cilj da kažem ko je u pravu, hoću da kažem da su obe grupe potpuno ubeđene da su u pravu. Naravno, obe grupacije imaju svoje argumente i nema šanse da popuste. I obe grupe tvrde da ona druga grupa greši. Vremenom će prevladati jedno mišljenje, i biće prihvaćeno od strane većine (preko 50%) društva i onda će ta većina da koristi to kao svoj argument: većina ljudi misli tako.

Ova dva primera se, naizgled, mogu veoma lako svrstati u loše stvari ako bi se koristilo zlatno pravilo: Ne čini drugome ono što ne želiš drugi tebi da čini. Međutim, ovi što mrze pedere i kažu da ih mrze baš zato što se dotični (homosexualci) ne rukovode zlatnim pravilom. Homosexualnost je greh (po njima) i ako već (homosexualci) sami sebi čine zlo, ne treba da ga čine drugima. A (ovi što mrze pedere) veruju u kaznu (da budem iskren, mislim da jedno 90% ljudi veruje da treba kažnjavati one koji zgreše na neki način, naravno, u zavisnosti od greške).

I evo, bez ikakvih problema sam jedno od najstarijih moralnih pravila, za koje se zalažu čak i protivnici religija, obrnuo i prilagodio konkretnoj potrebi :).

Blah, opet sam skontao da ću teško objasniti bilo šta u nekom kratkom tekstu. Mada sa druge strane, koliko god objašnjavao i koliko god argumenata dao, ljudi koji drugačije misle neće se slože, pa taman da sam i u pravu.

Ali generalno, hteo sam samo da kažem jednu malu stvar. Ne postoji dobro i zlo, postoji samo naša percepcija dobra i zla. Ili naša lična ili, što je mnogo češće, percepcija naše okoline i društva. Ljudsko društvo se menja, evoluira, u nekom smeru. Teško je reći da li je dobar ili loš, jer to niko ne može da kaže sa ove vremenske pespektive, potrebno je da prođe neko vreme, da dođe do sledeće promene da možemo da upoređujemo. A što je najgore, da bi znali da li je nešto dobro moramo da imamo neki loš ekvivalent. Jer dobro/zlo/loše su samo poređenja u odnosu na neki drugi referentni sistem.

Imam tako mnogo misli u vezi ove teme, a tako malo ljudi koji su spremni da dopuste postojanje stavova, ili čak i istina, koji se drastično razlikuju od njihovih. Ima tako mnogo ljudi koji razmišljaju linearno, i koji smatraju da ljudska svest treba da bude samo crno-bela.

Tolko od mene :). Mrzi me da više objašnjavam nešto što ionako maltne svi apriori odbacuju. Kao što su, kroz vreme, odbacivali mnogo toga što je razbijalo njihovo ustaljeno razmišljanje.

Diskriminacija - moj stav

Postoji samo diskriminacija. Iako neki ljudi pokušavaju da kažu da postoji i pozitivna diskriminacija to je jednostavno samo laž. Diskriminacija je diskriminacija, i uvek je loša.

Ono što je zanimljivo, ti isti ljudi koji kažu da je pozitivna diskrimanacija nešto dobro, ne priznaju da postoje i pozitivne batine, tj vaspitne batine. Kad nekog, npr dete, vaspitno udarite po dupetu. Ali im je savršeno ok, da oni to isto dete kasnije veoma diskriminišu pod parolom pozitivne diskriminacije, humanizma i brige za razni oblik manjina.

Koliko god se neko trudio, ali zaista trudio, diskriminacija će opstati. Jednim delom zbog negativne diskriminacije, a drugim delom zbog pozitivne. O daaaa, i ta pozitivna je i te kako problem. Evo primer. Imao sam priliku da godinu dana pratim više klinaca iz niške srednje škole. Svi su bili u istom odeljenju i dosta različiti. Od teških nacionalista i šovinista (NE, TO NIJE FAŠIZAM) do relativno liberalnih klinaca kojima je u tom momentu bilo stalo samo do sexa. I imali su jednu Ciganku u odeljenju. Iz meni totalno nepoznatih razloga, dotična je bila dosta loš đak i nije me ni zanimalo što je tako. Iskreno, nije moj problem. Međutim, nastavnicima je bilo zabranjeno da joj daju loše ocene. Klinci su to, naravno primećivali, i svi do jednog su bili besni ili nezadovoljni, zašto oni moraju da uče za bilo koju ocenu, a ona samim tim što dolazi u školu, dobija sve trojke. Vrlo bitno, i ovi liberalni su bili jako jako nezadovoljni i shvatali su da je to zato što je ona ciganka. Ali jebiga, ljubomora, nezadovoljstvo, i sve ostalo, su ljudske osobine, i teško je klincu od 17 ili 18 godina objasniti bilo šta. Sve što je postignuto sa ovom diskriminacijom, je još veća mržnja onih koji su mrzeli, i pojava mržnje kod onih koji nisu mrzeli, do tada.

I šta je na kraju postignuto :)? Meni liči na kontraefekat :), ali šta da se radi. A još gore je ako, onako usput, nekom ko je loš stalno šalješ poruke da je dobar, a apsolutno se nimalo ne trudiš da dotični zaista bude dobar i da se poboljša. U ovom slučaju, mlada Ciganka je i dalje bila jako loša, a pojavili se novi koji su imali negativne emocije prema ciganima. Efekat boli glava.

Diskriminacija inače postoji dok god izdvajamo neku skupinu ljudi. Tip: žene, gejeve, Vlahe, Cigane, Mađare. I ne mogu da pohvatam ko ih više odvaja od ostalih, tj većine. Da li oni koji ih mrze ili oni drugi, koji su identični, i koji se bore protiv diskriminacije. Ti drugi toliko insistiraju da ovi moraju da budu manjina, da ih namerno sami odvajaju na sve moguće načine samo da bi ostali kao manjina. I insistiraju na tome da oni moraju na sve moguće načine, čak i zakonom, biti odvojeni, ali da moraju da budu fizički sa većinom.

A što recimo za promenu ne bi bili svi ljudi? Ako kažemo da su oni Vlasi, biće Vlasi, i uvek će se nađe neko ko ih neće voli iz ko zna kog razloga. Ako kažemo da su ljudi, i ništa više, ne postoji razlog za diskriminaciju. A za svaki slučaj, treba napraviti zakone koji brutalno sankcionišu svaki oblik diskriminacije.

Još jedan primer koji je možda mnogo bolji. Ako nas ne bi zanimalo ko je koje sexualne orijentacije, i ako bi na sex posmatrali kao na nešto normalno, a ne da radikalizujemo to što je neko gej/lezbejka ili šta već. Ako prestanemo da nabijamo na nos svima oko sebe, da je neko gej ili hetero. Tj ako nam bude totalno svejedno šta je neko. Tek tad će diskriminacija da nestane. A nabijanjem na nos da li je nešto prirodno ili nije, da li neko treba da zakonom bude priznat kao poseban ili ne... kreiranjem uslova za zakonsku diskriminaciju većine da bi ko zna ko iz te manine bio srećan (ali opet samo jedan mali deo, a ne cela manjina), samo se prave sve gore i gore stvari.

Evo posmatram i celu famu oko žena. Da se sankciniše, što brutalnije, svaka diskriminacija, i da jednostavno puštamo da svako radi ono što treba i što zna da radi, a to se reguliše kaznama, ne bi bilo potrebe za zakonima koji govore da mora da bude 50% žena ovde, 30% onde, 70% ovde... Jer zakoni će ostati, šta će se desi jednog dana kad ne bude bilo potrebe za tim zakonom, da li zaista mislite da će žene dozvoliti da se oni promene :).

Jednostavno, ako nema kvalitetna žena za neki posao, a ima muškarac, primi muškarca. Ne treba na silu uguravati bilo koga. Isto važi i obrnuto. Poslanike treba birati po kvalitetu a ne po polu. I retardirano je nekog ugurati samo eto da bi rekli, e imamo i tu manjinu.

Dok god pričamo o manjinama, i dok imamo percepciju da tako nešto postoji, postojaće i diskriminacija.

Ali ono.. ko sam ja da govorim šta valja a šta ne valja. Na žalost nisam dobar govornik, loš sam u debatama i jako često ne umem da objasnim šta tačno hoću da kažem i onda i izbegavam da bilo kome objašnjavam. Ko me shvati, shvatio je, ko me ne shvati, nije me shvatio. I to je to.

p.s. u ovom postu sam samo hteo da kažem šta mislim, a ne da bilo koga ubeđujem u svoje stavove. Zaista me apsolutno ne zanima ubeđivanje bilo koga.

Kako se koristi twiter

Ima tu i tamo raznoraznih duša koje se hvale po twiteru koliko imaju twitova, koliko imaju followera, ali malo ko može da se pohvali da je duže na twiteru od mene :). I za sve to vreme ja sam skupljao znanje i iskustvo kako se koristi twiter. Realno, malo je ko i mogao da skupi više iskustva od mene, zar ne?

Trudiću se da budem što kraći, da napravim samo neki uvod, a ako nekog bude zanimalo nešto opširnije, možemo se lako dogovorimo. Cena je samo 100 po satu anganžmana, ali lako ćemo se dogovorimo o eventualno nekim popustima.

Registraciju nema potrebe da objašnjavam.

Imate nekoliko bitnih pojmova. Twitovanje, Retweet, Reply, DM i hash tag. Od svega ovoga, twitovanje je dosta kompleksno.

Pre svega, prvi korak je da veći broj followera. To može se nabavi na više načina. Maltene, više puta mesečno postoje razni VIP twitapovi. To su mali događaji gde se okupljaju twiteraši i ljudi. Obavezno idite tamo, morate imati dobar stav, upoznajte se sa svima i posle ih samo dodajte na svoj twiter. Iz kurtoazije, barem u početku, svi će oni i vas dodati, vremenom nabacićete par stotina komada. Od tog momenta, sve ide samo. Samo smislite neku dobru foru. Na primer neku dobru akciju gde se promoviše nasilje, uhh, ovaj gde se borite protiv nasilja ali samo neke marginalne grupe. Obavezno podržite svaku borbu protiv snega usred zime. I obavezno, ali obavezno, podržite svaku akciju, bez obzira koliko retardirana bila, koja pokušava da neki pojam postavi kao trending na globalnom twiteru. O tome i unucima možete da pričate.

Sve ovo će vam pomoćo da dobijete followera. Postoje i neke metode za obične smrtnike, koji uključuju pisanje što ne razumljivijim jezikom, ali to ipak nije za vas profesionalce

Retweet je kad uradite RT nekog twita. Reply, tako odgovarate nekom na twit upućen vama. ALI obavezno stavite TAČKU na početku twitra, jer tako se osiguravate da će veliki broj ljudi da vidi taj twit. Vrlo bitno, što više ljudi vidi twit, twit je uspešniji. Ako ste ga poslali u pogrešno vreme, slobodno ga ponovite, a možete i da ga obrišete pa ponovite više puta. Ako se neko bude žalio da spamujete, samo obrišite taj twit i napravite ga ludim. Čak i pali.

Sam način twitovanje se dosta razlikuje od slučaja do slučaja i zavidi od toga koje vam je zanimanje. Pogotovo ako ste manager za PR, HR, DRM ili možda SM. Kod agenata za socijalne mreže i digital brending key & digital marketing je priča mnogo kompleksnija, i ne mogu da je objasnim na blog postu. To je dosta teško štivo za savladavanje.

Ako pričamo o vremenu i mestu kad da twitujete, na primer, nikad nemojte da twitujete ako nemate internet ili uređaj koji može se zakači na internet. Što se tiče dobar kad to da pošaljete twit, hmmm.

Ako je mnogo važan pošaljite ga obavezno ujutru, popodne i uveče, i još par puta između. Obavezno u taj twit stavite ove pojmov: "Pls RT", "Molim RT", "#prvasmena", "#drugasmena", "#trecasmena". Što veći broj puta to twitneš više će ljudi videti. Ako ste neki tamo PR, ovo obavezno ponoviti više dana uzastopce. I po mogućstvu, cimajte ljude na DM da urade RT za vašu ljubav. Hm, stavite i neko srculence na kraju

Ali za sve ovo, jako je bitno da imate što uticajnije prijatelje koji imaju što više followera. I uvek im ponavljajte kako su vam oni odlični prijatelji, čak i kad ste ih samo jednom videli, svaki njihov vic uvek retwitujte i pazite i pamtite o čemu pričaju i kakvi su im stavovi. Ipak treba da imate slične stavove. Nikad ne ulazite u konflikt sa njima, ako iko ikad pomene bilo šta što na neki način može da liči na njega, obavezno ga zovite i napljujte tog što se usudio da nešto loše kaže. Uvek treba poštovati princip: "prvo pucaj pa pitaj ko je". I naravno po svaku cenu branite njihove stavove, ali javno. Na taj način sebi obezbeđujete po neki RT u presudnim momentima. A možda će vam i neku vašu akciju podržati.

To je to za sada. Nikad nije dobro pisati previše. Ljudi ne vole da čitaju romane, i zato kratko, koncizno i sažeto. Da svako može da vas razume, čak i futbaler

Twiter naš nasušni i par misli o dve socijalne mreže

Na Fejsu su uglavnom idioti i ljudi niske inteligencije, a na twiteru samo naša intelektualna elita.

Da li je neko inteligentan ako je u sred zime potrebno da se pokrene akciju čišćenja snega, da bi on znao da treba da očisti sneg ispred svoje zgrade?

Da li je idiot neko, kome umire otac, i on sedi pored očeve samrtničke postelje u bolnici, i radi live twitovanje o umiranju oca... čak je i prvo twitnuo kad je ovaj konačno odapeo, pa onda javio prijateljima/rodbini.

Da li iko normalan može da tabloid kao što je Kurir (da ne pominjem još neke) proglasi cool medijom koji nas informiše? Ovo za Kurir sam video samo na Twiteru, ali ne i na fejsu.

Toj istoj eliti, smeta što je leti toplo a što zimi pada sneg. Smeta im svaki oblik nacionalizma, ali samo kod svoje vrste, a kod one druge je to čak i preporučljivo.

Ah daaaa. Proletos je jedna twiterašica vrištala na poslodavce iz Srbije. Parafraziram nekoliko twitova: "srpski poslodavci su stoka, slovenački su odlični, baš kakvi treba da budu". Pre mesec dana je izjavila kako više nema nameru da ikad radi kod Slovenca :).

Extremno ružne ribe koje kukaju na muškarce da su odvratni i da su svi muškarci isti. Ma jeste.. how yes no. Nikad sex nisu imale i za to su im krivi muškarci, a frustracije prosto kipte iz njih. A ono što je zanimljivo, ljudi obožavaju da ih prate

PR stručnjak kome kad pomeneš pojam: "Poznati twiteraš iz Niša" odma pomisli na jednog... i smatra da u Nišu postoji samo jedan korisnik twitera. I naravno, kao PR mora da se duboko uvuče u dupeta, pa su joj svi poznati twiteraši jako dobri prijatelji.

A šta se tim twiterašima sviđa? Osim Kurira i Pinka (iako svi kukaju na dotične, ipak ih i dalje prate). Evo sviđa im se ovo.

"Ватам залет гоша већ угино у страни врсте лева плански пласирам у доњи десни вичу стрибина Пантело царе и знаш шта сам реко реко сам Хвала. "

Jebiga, ja čak i ne razumem šta ovde piše. Glup sam priznajem. Ne znam srpski, i to priznajem. Eto priznajem da sam i Kenedija ja ubio. Kad god neko kaže da mu se sviđa ovako nešto, ja se setim Carevog novog odela i kako su svi divili koliko predivno novo ruho ima.

Na fejsu su ljudi sa kojima si išao u školu a na twiteru ljudi sa kojima bi voleo da se družiš

Ja lično ne podnosim gomilu ljudi koje znam sa twitera, mada te koje ne podnosim i ne pratim. Od više stotina ljudi koje pratim, preko twitera sam se (sa nekima više sa nekima manje) sprijateljio samo sa nekoliko njih. I da, kad kažem sprijatelji, mislim da sam se lično upoznao i video sa dotičnim osobama. Ne može mi bude prijatelj neko koga ne znam. Prijateljstvo preko twitera je prijateljstvo kao što je cyber sex, sex.

Btw, većinu koje znam lično, nisam upoznao preko twitera.

Jednog od najboljih prijatelja koje imam, nisam upoznao preko twitera. Nego sam učio školu sa njim. And guess what? I dalje se družimo a on čak i nema twiter nalog a ima face nalog.

Da li zaista mislite da je kod prosečne osobe drugačije? Ili kod prosečnog twiteraša? (primedba pisca: postoje ljudi i postoje twiteraši).

Prosečan twiteraš bukvalno ne podnosi jedan deo ljudi koje je upoznao preko twitera. Čak štaviše i dapače, ima više ljudi koje ne podnosi nego sa kojima se zaista sprijateljio. Mada jebem li ga... ko zna kako twiteraši, taj klub elitnih, definiše pojam prijateljstvo.

E daaaa, čisto da napomenem. Preko 90% twiteraša smatra da je hejt svako neslaganje sa njegovim mišljenjem. Ko ne veruje, može da proveri

p.s. zaboravi sam da malo više grešim u pravopisu, hteo sam u početku, pa zaboravio, a sada me mrzi da prepravljam

p.p.s. nastavak sa još misli sledi u narednim textovima

Ja sam Bog. Dokaži da nisam

Ovo sam rekao jednog muslimanki na nekoj glupoj FB grupi. I rekla je da će veoma lako da dokaže da nisam. Evo kako: Ona će da zamisli želju, a ja treba da joj to odmah ispunim. Ako ne ispunim, nisam bog, ako ispunim onda jesam. Ja sam pristao, ali prvo mora da mi se moli celog života 3x dnevno.

Njena drugarica mi je rekla da sam idiot i da ništa ne razumem :D

Šta je bitnije: čovek ili utakmica?

Bolnica, negde na brdovitom Balkanu. Noć je već uveliko pala. Stariji čovek, oko 70god, blagi srčani bolesnik, dobija napad gušenja. To mu se već više puta desilo. Usput ga hvata i panika, a panika je sama po sebi opasna. Odlazi, sa ženom, u hitnu pomoć, oni ga šalju za bolnicu. Malo je mesto u pitanju, a ne preti mu smrtna opasnost. Ali je opet veoma nezgodno. Ne zna se šta mu je.

Stiže u bolnicu, legne na klupu. Ne zna šta će. Gušenje i dalje gadno.. panika ubija. Supruga brže bolje trči po sestru da dođe i dovede lekara: "Gospođo, doktor je zauzet, ne može sada da dođe". Žena šta će, kud će, prihvati to nekako. Posle 15min, ipak ne može da čeka, opet ista priča. Od neke muke počne ona da se šeta po spratu tamo amo, i na jednim vratima pročita natpis: Dežurni lekar... a iz te sobe se čuje TV... neka buka. Ode opet do sestre "Gospođo, nekoliko puta sam Vam rekla da je doktor zauzet. Radi. Ne može sada da dođe i ne možemo da ga zovemo."

Onako nervozna, žena proguta tu izjavu, sačeka minut, i ode direktno u sobu dežurnog lekara... upade unutra i ima šta da vidi. Doktor je zaista bio zauzet, ali gledanjem utakmice. Ipak je prvenstvo u fudbalu bitnije.

Japanac i ukradeni bicikl

Čujem ovih dana da su nekom jadnom Japancu ukrali biciklu u Beogradu. Što samo po sebi nije ni malo čudno, jer se bicikle stalno kradu. i sve bi bilo ok da mediji i ljudi nisu počeli da seru ko gugutke o toj krađi. O tome kako je to sramota, pa da treba da mu nađemo biciklu, pa da mu kupimo drugu. Pa da tako nešto nigde u svetu ne bi desilo, samo u Srbiji to može.

Ajde medije i razumem. Ionako su skoro svi najobičniji tabloidi i samo traže neku što gluplju priču koju će prodati ljudima. A ljudi se pale na gluposti ko hepo kockice, čak i twiteraši. Ali eto, twiteraši me najviše čude. Oduvek sam mislio da je među njima prosek IQ oko 550. Barem tako oni tvrde. I šta se onda desi među njima jadnima?

Meni su ukrali biciklu. I još gomili ljudi koje znam. I da li je neko reagovao? Nope. Ni policija ni mediji, ni ljudi okolo.. ni twiteraši (naša intelektualna elita). Ali japančeva bicikla je ipak važna. Zato što je stranac. Zato što se saznalo da i ovde, u Srbiji, kradu bicikle.

WOW. U Srbiji se krade.. ma nemoj. Većinu boli dupe za bilo čiju imovinu i sad im odjednom žao. Kad vam prijatelju ukradu nešto, kažete: jebiga, desilo se. Kad Japancu ukradu nešto, odjednom svi imate savest i izigravate sudiju Dreda. I ljudi, i twiteraši, i čitaci medijskih sajtova, i mediji i policija...

Gde ste kad se nekom drugom ukrade bicikla? Da se sve ponašaju na isti način prema svakoj krađi, krađa bi bilo daleko manje. Ali ne... za tuđim treba žaliti a za svoje.. ma koga zabole za svoje najbliže.

Zašto sam hteo da umlatim jedno dete

Odavno nisam imao prilike da sretnem dete, od jedno 5 godina starosti, a da poželim da ga eliminišem sa ove planete, kao izrazito štetnog. Viđao sam i ranije takvu decu, ali nisam već godinama.

Priča je veoma kratka. Izveo sam decu jednog druga na igralište da se igraju. Klinci imaju 2.5 i 4.5 godine. I ocaj mladji, od 2.5g, je u nekom momentu, pojma nemam zašto, deca to imaju običaj da urade dok se igraju, pomazio po glavi jednog klinca od 5g, tu famoznu osobu X, i mislim da je pokušao da ga poljubi (taj deo nisam video). I tad sam, u samo 2 sekunde, doživeo zanimljivu scenu... Zanimljivu sa stanovišta psihijatra. Osoba X, tj dete X, je odjednom dreknulo na mog klinca od 2.5godina sa rečima: "Nemoj da me ljubiš pederčino jedna!".

To se desilo pre jedno 6 dana, i ja i dalje mislim o tome. Na žalost, bilo je previše svedoka, pa nisam mogao da mu opalim jednu šamarčinu i sačekam da mu se pojavi roditelj, pa da i njega lupim. Ali je ostavilo trag u mojoj glavi. Iskustvo je odlično. Video sam budućeg siledžeiju, koji će gotovo sigurno maltretirati ljude oko sebe. A ne bi me čudilo da već maltretira drugu decu u vrtiću. Ali nisam mogao ništa da uradim.

Da li sam ispao slabić zato što nisam reagovao. A znam, da sam kojim slučajem reagovao, definitivno bi došlo do sukoba sa roditeljima, jer zaboga... njihovo dete je jedan anđeo i sve pedere treba pobiti.. tu se slažemo.. treba pobiti i sve ružne ljude.. sve koji imaju plavu kosu.. sve koji .. ma šta ja pričam.. treba pobiti samo ljude koji se meni ne sviđaju. Jel tako? Tako je... Mogaobi svako od nas da krene i mlati/ubija ljude koji mi se ne sviđaju. Taman više niko ne bi ostao na planeti.

Pitam se, kakvi su mu roditelji.

Tri male crtice iz života

Crtica No1

Glavna pošta u Nišu. Čekam u redu pored znaka koji kaže da tu čekam na prvi slobodan šalter. Ispred mene se na 4 šaltera naguralo jedno 10 izgubljenih duša. Iza mene, veliki red. Procenjujem oko 20-ak ljudi. Ja čekam i čekam... Odjednom neki čiča iza mene uspostavlja dijalog sa mnom:

On: Dečko pomeri se napred, vidiš koliko ima slobodnog prostora... Vidiš da svi stojimo u redu i čekamo a ti nećeš da se pomeriš.
Ja: Ali i da se pomerim, čekaćete isto vreme. Jednostavno nema slobodnih šaltera.
On (iznerviran počeo odmah da viče): Ma šta me briga, pomeri se. Rekao sam ti da se pomeriš, neću da čekam ovde ceo dan. Pomeri se napred
Ja: Neću, piše ovde (pokažem na znak) da sačekam prvi slobodan šalter.
On: Ma pomeri se breee, jel slušaš ti šta ti ja kažem...

Tada krene da se obraća ljudima oko sebe da me pomere, i oni mu samo ponove ono što sam ja rekao. I da se pomerim, nećemo ništa kraće čekati.

On: Ako se ne pomeriš ja ću idem ispred tebe

Tada je krenuo preko reda i došao ispred mene, i ja sam pohitao stao ispred njega i rekao da ću ga silom vratiti tamo gde mu je mesto i on se vrati... Usput je počeo da preti da će me njegovi sinovi naći i umlatiti. Da je počeo da viče: Đecoooooooo.. bio bi kompletan doživljaj.
Opet je počeo da viče i da doziva obezbeđenje... dolazi tip iz obezbeđenja i čiča poče i sa njim da se svađa i zahteva da se ja pomerim... U to se oslobodi jedan šalter i ja odem :)

Crtica No2

Već je odavno završen prvi bizBuzz, i odem ponovo kod šefa katedre za računare (Ivan Milentijević) da dogovorim saradnju bizBuzz ekipe i fakulteta tj katedre. Ponudim opet, ako nekood profesora hoće da predaje (iako su me svi odbili prethodne godine), kažem kako je prethodni super uspeo... i profa poče da priča (na žalost ne sećam se celog monologa nego samo nekoliko sitnica):

Profa: Prošli put ništa ništa niste uradili kako treba. Ti Aco sve upropašćavaš. Zvao si profesore sa drugih fakulteta a da me nisi pitao. Plaćao si druge da ti drže predavanja! Od sada imaš da platiš samo naše profesore. Mi smo profesori, znamo sve o tome o čemu je bila konferencija. Kako te nije stid da dovodiš ljude sa strane koji ne znaju ništa o tome.Učiš studente pogrešnim stvarima. Vi ste bre sitna boranija za mene. Organizovao sam stotine seminara i workshopova... Ti možeš samo da sanjaš o tome. Mene si trebao da pitaš sa savete... i kako se organizuje konferencija... Od sada ćemo pričati samo o komercijalnom anganžmanu fakulteta. Plaćaće te zakup sale po komercijalnim cenama, kao i svi ostali. I zabranjujem vam da koristite ime fakulteta za bilo šta. Jel vam jasno!!! I odlazite iz moje kancelarije, neću više pričam sa vama!!!

Inače te godine smo dobili neko sponzorstvo od Elektrodistribucije, i fakultet nije hteo da nam da taj novac.

Crtica No3

Navatao sam neki posao za obuku. Negde oko 20 ljudi iz nekoliko firmi je htelo daih obučim da koriste Linux. Ja rekh ok, i odem do prodekana za finansije (Dragan Antić aka Džoni) i ispričam šta imam i pitam koliko ćemi fakultet naplati iznajmljivanje jedne učionice sa kompovima. I kao i svaka sitna prodana duša... on će mi kaže:

Džoni: Pa ne možeš ti da držiš te kurseve. Prvo moram da vidim ko to sa fakulteta može da drži.

Ja: Ali profesore, ja sam našao taj posao, ja treba da ga radim. I platiću fakultetu procenat

Džoni: A ne ne, ti si student, ne može to tako.

I obrnuo je nekog profesora i pitao ga da njegovi ljudi drže kurs... Ja sam se ućutao, na žalost nisam znao gde drugde da nađem učionicu i odustao sam od posla

Robot koji pleše: HRP-4C

Kako lepo robotika napreduje. Kad se posmatra ovako u losoj rezoluciji, i da se ne vide noge, niko ne bi provalio da je ovo robot.

Za sve ljubitelje rototike, uživajte u plesu HRP-4C :)

Kako sam se proveo u Ludnici

Ovo je priča koju nikad nisam ispriča javno. Tu i tamo sam po nekom ispričao i svi su se samo šokirali, al priča nikad nije dospela dalje od tog večernjeg prepričavanja uz vatru. Da li ćete da verujete ili ne, to je vaša stvar. Šta će da zaključite na kraju ove kratke priče... opet je vaša stvar. Ja ću samo da ispričam priču.

Aj prvo na početku jedno malo pojašnjenje. Da znate o čemu se radi i da znate gde se radnja odigrava. I da odmah naglasim, imena aktera se više ne sećam. Nisam se ni trudio da ih zapamtim ili zapišem. Iskreno, nije moj posao.

Pored Niša se nalazi jedno mesto Toponica (ima ih dve, al ne bitno), i tu se nalazi ustanova koju ljudi kratko i jednostavno zovu Ludnica. Stručni naziv nije bitan, a i isuviše je dugačak.

Pre nekoliko godina kad je došlo moje vreme da odslužim dug svojoj domovini (nikad nisam znao šta joj dugujem, ali ok) izabrao sam da idem u civilnu službu i poslali su me u tu ludnicu. I moram reći da nije bilo previše ludo tamo, ali je bilo par događaja za pamćenje. Ja sam vrlo brzo po dolasku tamo završio u tzv (muškom) D odeljenju za produženi psihijatrijski tretman (tu su doživotni pacijent: šizofreničari na primer). Moj zadatak je bio da animiram pacijente (tj da se igram sa njima). To je jedna stara kuća, mračna iznutra. .

Mirisi su bilo predivni. Smrad se bukvalno uvlačio u kožu. To nije neki smrad neki smeta, koji tera na povraćanje. Bez problema se može izdržati. Al je veoma težak miris, i koža mi je od prvog dana poprimila dotični. Čak ni kupanja sa kilo sapuna nisu uspevala da speru taj odvratni miris.

Enterijer je isto bio predivan. Sve matoro. Sve mračno. Sve sivo. Bukvalno ubija u pojam

Higijena: dovoljno je da kažem da sam bio obavezan da perem ruke sredstvom za dezinfekciju svaki put kad izađem u hodnike

Svoje vreme sam provodio u sobi sa tehničarima i bolničarima. Ona se uvek zaključavala iznutra, i pacijentima je bio strogo zabranjen ulazak.Jedno 50% vođenih razgovora je bilo o seksu. Svi vicevi su bili o seksu. Oni tamo samo o tome pričaju, ne znaju ni za jednu drugu temu.

Sve u svemu, odlična atmosfera za unapređenje nečijeg psihičkog stanja. Savršeno opušta.

Ah daa, svi pacijenti su redovno morali da uzimaju lekove. Neki su čak uzimali lepinex i slične lekove koji apsolutno inhibiraju svaku volju kod ljudskog bića.

Dan prvi: sa bolničarem se vraćam sa sprata u prizemlje. Ispred nas, naslonjen na zid, stoji najmlađi pacijent tamo (oko 30god). Miran ko bubica, nešto priča sam sa sobom. Ubija dosadu. Ne gleda nigde, totalno pogubljen. Prolazimo sa njegove desne strane i bolničar odjednom sa jako velikom snagom, udara pacijenta pesnicom u stomak. On samo zakmeči i nastavlja da ćuti. Osetio sam bol u njegovom pogledu. Pogledao sam tupo bolničara, i on mi je samo rekao: (prim.prev. pacijenti) moraju da znaju ko je gazda.

Verujte mi, lekovi koje pacijenti uzimaju apsolutno ubijaju svaku volju kod bilo kog ljudskog bića.

Dan drugi: bolničar mi je rekao da ako želim mogu da dođem sledeće noći da odradim noćnu smenu. Sestra koja tada radi se (citaram) jebe sa svakim. Odličan seks.

Dan treći: bolničari mi obećavaju da ćemo malo da vežbamo kick box. Dobro je formu. Nije mi palo na pamet da ih pitam, sa kim ćemo da vežbamo

Dan četvrti: Idemo u jutarnju vizitu. Vizita je sasvim normalna, sem što je jednom pacijentu fali pola uveta (bukvalno). Svi pacijenti su mirni, i samo pričaju sami sa sobom, uglavnom nesposobni da odgovaraju na pitanja. Svi izlazimo iz spavaone kad mi jedan od bolničara istrčava i zove me da se vratim. Tiho mi saopšti: dođi da vidiš kick box. Ja ulazim i vidim 2 bolničara kako brutalno prebijaju jednog pacijenta. Šutiraju ga. On samo ćuti.

Peti dan: odlučio sam da napustim ludnicu, da ne poludim i ja.

Šesti dan: podneo sam zahtev za premeštaj i poslali su me kod vojnog psihijatra na evaluaciju. Ispričao sam joj ovu priču i ona mi je rekla da sam nešto pogrešno video.

Sedmi dan: Sa mišljenjem psihijatra završavam pred vojnu komisiju, i vojni psiholog, kad čuje moju priču mi kaže (citiram): Ti si pizda... nisi muško

Osmi dan sam završio na hirurgiji u Nišu.

Jedna mala morbidna sitnica. Dok sam bio u Ludnici, jednog dana sam čitao novine od tog dana. I pročitam jednu malu vest koja kaže da su pacijenti u nekoj francuskoj ludnici, med. sestri kašikom odsekli glavu!!!. Osećao sam se tako ispunjeno

I tako. To je moja priča

Razvojni put jednog ekstremiste

Da li ste ekstremni u nečemu? Ili mislite da ste extremni? Ili se samo tako ponašate. Ono što ja mogu da priznam je da se ja lično, u nekim situacijama, ponašam veoma ekstremno. I uvek ću to da priznam.

Problem su samo baš te situacije. Kad sam ja to ekstreman? U principu, skoro uvek se rukovodim jednom izrekicom koju je Biblija ukrala od prethodnih religija i promovisala kao svoju. To je tzv zlatno pravilo koje glasi: Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi. To pravilo inače može dase malko drugačije kaže (što i nije baš ispravno): Čini drugome samo ono što drugi čini tebi. U ovakvom obliku pravilo jako podseća na, takođe biblijsku, izreku: Ko tebe kamenom, ti njega sekirom, samo što je blaža varijanta: Ko tebe kamenom i ti njega kamenom. Ko tebe Hlebom i ti njega Hlebom ili prevedeno na srpski: oko za oko, zub za zub.

Fora je što mnogi ljudi jednostavno ne primete kad se ponašaju ekstremno, i kad nekog povređuju. Za njih je savršeno normalno da urade nešto i smatraju da je to ok, samo zato što im se niko ne buni. A tu se krije drugi problem: ljudi se jako često ne bune na nepravde koje im se dešavaju. Postoje situacija kad se i ja ne bunim, jednostavno me mrzi i mnogo mi je lakše samo da odem a nekad zbog toga što se pravim isuviše dobar pa sam u fazonu da ne uvredim čoveka. Ali postoje situacije kad ne ćutim nikome.

Ali kao i uvek, kad se neki problem u startu ne rešava, on samo eskalira. I postaje sve gori i gori... I na taj način sam ja postao esktremni protivnik duvana i pušenja istog. Dovoljna je bila samo jedna mala situacija da me natera da se promenim. Jedna veoma, za mene, stresna situacija.

Imao sam gosta u stanu (nije došao kod mene nego kod cimera), i gost je hteo da puši. Ja sam ga veoma lepo zamolio da ne puši jer sam bio bolestan (temperatura + upala grla) i zaista mi je smetao duvan, i dotični je rekao da nema problema. I ja sam samo izašao da pijem vodu i vratio se... o počeo sam se gušim u duvanskom dimu. Više nikad niko nije u mojoj sobi (imao sam docimere koje nisam mogao kontrolišem) a sada ni u stanu zapalio cigaretu. Nekad mi zaista nisu jasni ljudi koji na na sve molbe se ponašaju totalno suprotno i smatraju da su molbe izraz slabosti.

Nekad zaista postoje ljudi kojima samo batinama možeš da nešto objasniš, a bez obzira koliko sam sposoban da opravdam skoro svaki ljudski postupak, ovakvo ponašanje ne umem da shvatim.

Ista situacija je što neke komšije vole da pušenje u liftu. I jednom prilikom sam zamolio komšinku da izgasi cigaru i ona mi je rekla da se mene ne tiče to što ona puši i dunula mi dim u lice. Iskreno, bila mi je potrebna veoma velika samokontrola da je tada ne zgazim od batina. A samo da napomenem, da kad je toj komšinki trebala pomoć, jer nije imala pare za lekove (bolesna je inače dosta), u celoj zgradi ja sam jedini hteo da joj pomognem i dao sam njenom mužu pare da joj kupi šta joj bilo potrebno. Ispao sam magarac.

I sad neko neko meni kaže, zašto ja da budem dobar prema ljudima ako oni nisu dobri prema meni? Ja sam samo malko proširio celu priču i sve pušače strpao u isti koš.

I tako sam ja postao ekstremista u ovom slučaju. Apsolutno ne opravdavam moje ponašanje, smatram da je jako loše. Smatram da je svaka generalizacija i svaki ekstremizam loš. Ali sam u mnogim situacijama jednostavno nemoćan i ne umem da rešim problem na neki normalan način. I dalje smatram da je sila poslednje sredstvo nesposobnog čoveka da reši neki problem, ali mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora.

Naravno, ovakvo ponašanje vodi nečem jos gorem. Ektremnoj primeni ekstremnih mera. Kad neko jednastavno nema granicu, i kad mu ekstremne mere postanu primarni način rešavanja problema. I veoma je teško postaviti granicu. I zato ja nekad samo trpim u sebi iako nisam osoba koja voli da trbi da me bilo ko maltretira :(. Ali, opet, šta ću. Mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora.

Životinje čija me je smrt pogodila

Bio sam mali, jako mali. Deda je u podrumu uhvatio miša, i ubio ga. Ja sam ga uzeo, uvio u komad platna i šaputao mu da sada može da ustane. Da može da ode. Da ga ja čuvam

Bio sam mali, takođe jako mali. Komšija mi je dao malog goluba. Ja nisam shvatao da je on jako mali, isto kao i ja. I da još nije spreman da uči da leti. Pokušao sam da ga naučim... umro je, njegova smrt je ostavila ožiljak koji i dalje nosim

Bio sam malo stariji. Deda je uhvatio miša, još je bio živ, u mišolovci. Rekao je da mora da umre jer nam jede zimnicu. Ja sam ga uzeo i udavio. Kad je prestao da diše shvatio sam sta sam uradio. I dan dana posle više od 25godina, taj mali sivi miš je u mojoj glavi.

Bio sam jos stariji... igrao sam se među kamenjem. Gurnuo sam jedan kamen i on se otkotrljao i pao na jednog guštera i ubio ga je. Njegova krv još uvek teče ispred mojih očiju

Još malo sam porastao... voleo sam da pecam.. sa porodicom sam otišao na dojransko jezero. Otac mi je dao štap da pecam, i ja sam pecao i pecao i upecao jednu ribicu, al je ona isuviše progutala udicu. Otac je trgnuo strunu da je iščupa iz ribe, i iščupao joj je utrobu. Gledao sam kako umire. Gledam je jos uvek. Tad sam shvatio da smrt ne može da bude uživanje, i da ja nikako ne mogu da uživam u tome da ubijam. Shvatio sam mučenje drugih ne može da bude uživanje.Da ubijanje ne može da bude sport. Više nikad nisam čak ni dotakao štap sa pecenje

Moje prvo predavanje

Pre nekoliko meseci su me pozvali da održim motivaciono predavanje na temu: Zašto raditi u IT industriji na Visokoj tehničkoj školi u Nišu. Ortak mi je pomogao sa inspiracijom, ja sam sastavio prezentaciju, smislio o čemu ću da pričam. Bio sam jako siguran da ću da budem jasan.

Otišao sam tamo i odradio posao na najbolji mogući način. Nisam zamuckivao, govorio sam ne mnogo brzo, davao sam praktične primere, nisam koristio poštapalice u govoru.. I posle predavanja sam bio u fazonu: veni, vidi, vici. Čak su mi prišla dva studenta da mi postave pitanja. Jedan od njih se i zaposlio posle toga kod mene.

Bio sam srećan. I asistent iz škole koji mi je slušao je rekao da sam zaista bio inspirativan, čak i njemu. I da je čuo od studenata pozitivne reakcije i dogovorili smo se da dođem opet i održim jos predavanja. Eh.. klasična idila jednog idealiste koji želi da nešto promeni. I tako sam živeo i ziveo... i skoro negde, naleteo sam na jednog dečka koji mi je rekao reči, koje ću sada pokušati da citiram:

"Hteo bih da se bavim programiranjem a tebe sam slusao sam kad si držao predavanje u VTŠ, mada nisam shvatio šta si hteo da kažeš."

U mojoj glavi je nastao momentalni apsolutni haos i razočarenje. Da li ja uopšto mogu da uradim ono što bih želeo? Dali mogu da motivišem ikoga da uradi nešto?

Njegove reči su me momentalno podsetile na staru etrursku poslovicu: Čudo jedno, kako jedna obična atomska bomba može čoveku da upropasti čitavo veče

Moja pisanija i druge teme

Kao i uvek, poslovnično kasnim sa nekim stvarima. A nekad me zaista i mrzi da nešto uradim. Nekad samo nemam inspiraciju, kao što je pisanje postova na mom jadnom malom zapostavljenom blogu. Iskreno, nikad nisam voleo da pišem nesto, tj preciznije rečeno, ranije nisam nikad voleo da pišem.

Poeziju sam mrzeo, romane sam obožovao... ali nisam nikad ništa sam pokusao da napišem. Oduvek sam mislio da sam glup za to. Rođen kao totalni antitalenat. Sve dok jednom nisam napisao kratku sf priču na datu temu na ES-u. I, da naglasim, do zaključka da je priča bila dobra, nisam sam došao, rekli su mi ostali koji su je pročitali. Tad sam samo imao trenuti nalet inspiracije Bio sam čak i blago ushićen. Uradio sam nešto što nikad nisam znao

Kroz celu osnovnu školu i gimnaziju sam se provlačio sa jako lošim ocenam iz srpskog jezika. Moj najveći uspeh su bile trojke, i to verujem, poklonjene. U fazonu, šteta da imam keca ako već imam petice iz drugih predmeta. I to me je tokom godina jako ubijalo u pojam. Degradiralo me je. Govorilo mi je koliko pojma nemam, da sam nesposoban. Cela ta degradacija je kulminirala u gimnaziji, kad sam pitao nastavnicu srpskog zašto sam dobio keca na pismenom. Pitao sam je inace maltene plačnim tonom. Ona je pročitala dve rečenice mog sastava i proderala se na mane: "Jel sada shvataš zašto?" I gađala me je sa sveskom. Nikad nisam uspeo da izbrišem iz glave tu scenu. Čak je se i dan danas setim, kad god pomislim da nešto napišem.

Cela ta frustracija sa pisanjem je dovela do toga, da svaki put kad nesto napišem, molim nekog druga da mi kaže da li tekst imalo valja. I kad mi kaže da valja, ja mu kažem: "Što nisi iskren sa mnom, znam da ti se ne sviđa". Uvek sam io gubitnik, i dan danas se tako osećam. I verovatno će taj gorki osećaj zauvek ostati. Umreće tek kad i ja umrem.

Inače, nikad ali baš nikad, nijedan nastavnik nije čak ni pokušao da mi pomogne oko sastava. I da mi kaže šta to kod mene ne valja. Zašto ja ne umem da sastavim dve lepe rečenice. Ja znam da ne može svako da bude pisac, ali isto tako znam da je apsolutno svako sposoban da napiše makar jedno obično pismo. Tj grešim, svako bi mogao da bude sposoban da napiše jedno pismo bi ga neko naučio. Mene nije niko. Meni niko nije ni želeo da pomogne, a kamoli da je pokušao.

Pre možda godinu dan sam slučajno dobio inpiraciju za jednu pesmu. Imao sam veoma dobru inspiraciju, i napisao sam je za 10minuta. Zove se Jedno malo tužno kuče. Bio sam inače jako tužan. Dok sam pisao, reči su same dolazile. Ja ne znam da pišem po pravilu, ne znam da koristim rime, i ostale književne fore i fazone. Samo sam napisao ono što mi je u tom momentu palo na pamet. Bez imalo ulepšavanja. Shvatio sam da mi je pisanje pesama stvar koja me olakšava i smiruje. Kad sam jako besan, smiruje me kick box ili Soko Combat. Ali kad sam jako tužan i depresivan, nasilje ne pomaže. Imao sam potrebu da na drugaji način iskažem svoja osećanja. Poezija, ali jako tužna poezija, se tu savršeno uklopila.

I tako. Ne znam šta da kažem za kraj. Ako vas neki smislen kraj zanima, smislite ga sami. Ja volim da ljudi sami izvlače zaključke. Na taj način se dosta sazna o njima samima.

Ako vam se svidi neka moja pesmica, dajte mi neku lepu reč. To je nešto što mi jako nedostaje.

Uspavani mali lemur

Mali lemur se uspavao
I san usnio
San koji ga je rastuzio
I u snu zauvek ostavio
Mali lemur me je napustio
I suzama me oblio

Malog lemura je Smrt odnela
I od mene ga rastavila
I Srca moga daleko ga odnela

So I run to the river, it was bleedin'

Oh Sinnerman, where you gonna run to?
Sinnerman, where you gonna run to?
Where you gonna run to?
All on that day
Well I run to the rock, please hide me
I run to the rock,please hide me
I run to the rock, please hide me, Lord
All on that day
But the rock cried out, I can't hide you
The rock cried out, I can't hide you
The rock cried out, I ain't gonna hide you guy
All on that day
I said, Rock, what's a matter with you rock?
Don't you see I need you, rock?
Lord, Lord, Lord
All on that day
So I run to the river, it was bleedin'
I run to the sea, it was bleedin'
I run to the sea, it was bleedin'
All on that day
So I run to the river, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
All on that day
So I run to the Lord, please hide me Lord
Don't you see me prayin'?
Don't you see me down here prayin'?
But the Lord said, go to the devil
The Lord said, go to the devil
He said, go to the devil
All on that day
So I ran to the devil, he was waitin'
I ran to the devil, he was waitin'
Ran to the devil, he was waitin'
All on that day
I cried -
POWER!!!!!!!
(Power to da Lord)
[8x]
Bring down,
(Power to da lord),
[4x]
POWER!!!
(power to da lord)
[12x]

(Instrumental)

Oh yeah, Woh yeah, Woh yeah
Well I run to the river, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
All on that day
So I ran to the Lord
I said, Lord hide me, please hide me
please help me
All on that day
He said, child, where were you
when you oughta been prayin'?
I said,Lord, Lord, hear me prayin'
Lord, Lord, hear me prayin'
Lord, Lord, hear me prayin'
All on that day
Sinnerman you oughta be prayin'
Oughta be prayin', Sinnerman
Oughta be prayin',
All on that day
I cried -
POWER!!!!!!!
(Power to da Lord)
[12x]
Go down
(Power to da Lord)
[3x]
POWER!!!!!!!
(Power to da Lord)
[3x]
Power, Power, Lord
Don't you know I need you Lord
Don't you know that I need you
Don't you know that I need you
Power, Lord!

Još jedna Smrt

   Ala je lep bio dan
   Sunčan i divan sav
   Sunce nas je grejalo
   Život nam je davalo
   Život koji volimo
   Život koji slavimo
   Bio je lep i divan sav

   A onda je došao taj tren
   Tren koji je ubio lepotu svu
   Tren koji je Sunce zasenio
   I još jednu smrt nam doneo
   Smrt koju preživeti moramo
   Smrt koju trpeti moramo
   I u srcu zakopati
   U srcu koje rane ima
   U srcu koje živeti mora

   Sutra nam je novi dan
   Novi lepi dan
   Dan koji donosi zaborav
   Zaborav koji srce da zaleči mora
   Da bi srce na smrt zaboravilo
   Dok mu sledeća ne dođe

Posvećeno Mikiju, koji više ne postoji

Bahatost srpskih političara

Ah, naši vrli dobri političari