Udahni prirodu!

Kanjon reke Mileševke

zoranvujosevic — Tue, 29 Jun 2010 19:26:26 +0200

Jednog leta krajem devedesetih, vraćajući se sa Durmitora, Sandra i ja smo posetili Prijepolje i Mileševski manastir. Dok smo šetali i razgledali manastir i okolinu, Sandra mi je pričala kako je ranijih godina taborovala na Sopotnici i da je jednom prilikom pod vođstvom čuvene Nade Pešić prolazila kanjonom reke Mileševke. Govorila mi je kako su se probijali uz litice kanjona uskom stazom koja je bila sva urasla u šiblje, kako su na nekim mestima morali da se veru po stenama jer su odroni odneli sve pred sobom, kako su prelazili reku na svim mogućim i nemogućim mestima, kako su nailazili na zmije i ostale karakondžule i kako su se po njenim rečima divno proveli tokom svega toga. Mene tada planinarenje i pešačenje nije nešto posebno interesovalo (čak sam bio i dosta protiv toga jer me je više privlačio biciklizam) i u sebi sam samo mislio kakvi su to ludaci bili kad su prošli takav jedan put. Sandra mi je naglasila da do tada praktično niko nije ni prolazio tim kanjonom, tako da misli da su oni bili jedna od prvih organizovanih planinarskih grupa koje su to izvele.

Međutim vremena su se promenila, počeo sam da planinarim i da uživam u svemu onome za šta sam mislio da me nikad u životu neće interesovati, tako da mi je i jedna od želja bila da i sam prođem tim čuvenim kanjonom Mileševke. I od Sandre i od mnogih drugih sam čuo dosta prelepih priča o kanjonu i o reci, mnogo članaka sam pročitao i još više fotografija video, tako da je konačno došao dan da se i sam uverim u istinitost i verodostojnost svega toga.

Planinarski vodič Neša Radičević iz PSD "Kopaonik" je objavio poziv za jednodnevnu akciju po kanjonu Mileševke i odmah sam se prijavio za učešće. Ovaj put početak trekinga nije bio predviđen iz Sopotnice, već sa druge strane iz pravca Zlatara. U subotu 15-og maja smo krenuli ujutro u 6 sati minibusom iz Beograda. Bilo je predviđeno da najkasnije do 11 sati stignemo do polazne tačke kod crkve u Drmanovićima koja se nalazi na trećem kilometru puta od Nove Varoši ka Sjenici. Vremenska prognoza je bila dosta dosta nesigurna, ali svi smo se nadali da nećemo imati nekih većih problema oko toga. Međutim, čim smo izašli iz Beograda, počela je da lije kiša koja nas je pratila svo vreme puta. Zbog otežanih uslova na putu, a i zbog manjih problema koje smo imali sa minibusom, na startnu tačku smo umesto u 11, uspeli da stignemo tek jedan sat kasnije. Znao sam da nas čeka minimum 25-26 km hodanja, tako da sam pretpostavio da neće biti puno vremena za razvlačenje već da će biti potrebno držati jedan određeni tempo sa povremenim kratkim odmorima.

Kiša je i dalje padala kad smo krenuli, tako da smo odmah navukli na sebe neophodne jakne i kabanice. Staza je prvo vodila naniže pored crkve, ali veoma brzo smo ušli u prelepu Zlatarsku šumu i krenuli stazama koje su nas vodile prema vrhu Velika Krševa. Prethodne godine sam već posetio taj vrh, ali išao sam iz drugog pravca, tako da mi je ovo bilo veoma interesantno proći i videti Zlatar iz druge perspektive. Zlatarska šuma je uglavnom četinarska, prelepa i veoma je lep doživljaj prolazak kroz nju. Nakon 3,5 km od starta stigli smo do izvora Crvene vode gde smo i napravili prvu kraću pauzu. Kiša je tek tada počela da jenjava i bili smo veoma srećni zbog toga, jer stvarno nikome ne bi prijalo tako dugo pešačenje po takvoj nepogodi uz dodatne otežavajuće okolnosti koje su nas čekale u kanjonu. Kasnije je kiša padala još u par navrata, ali na svu sreću je sve to veoma kratko trajalo.

Pogled sa vrha:

Do nekih stotinak metara ispod vrha postoji šumska staza, a odatle je bilo potrebno malo da se improvizuje i da se traži prolaz kroz drveće i šiblje, ali to nije bio nikakav veći problem. Na vrh smo izašli oko 14 časova, otprilike 2 sata nakon polaska od crkvice. Iako je kiša prestala, gore nas je sačekao dosta jak vetar koji nam nije dao da se duže zadržimo, tako da smo odmah krenuli na drugu stranu prema kolskom putu koji nas je trebao odvesti dalje prema kanjonu.

Livada ispod Velike Krševe:

Velika Krševa je najviši vrh Zlatara i nalazi se na visini od 1625 mnv. Sa njega se pružao odličan pogled na jug prema klisuri Pravoševske reke i zaseocima Gornje i Donje Pravoševo, a u daljini se video i greben Jadovnika čiji su vrhovi još uvek bili pokriveni snegom. Sam vrh je jednim delom pokriven četinarima, ali je uglavnom dosta kamenit i krševit tako da je veoma jasno kako je dobio takav naziv. Na silasku prema putu, prešli smo preko fantastične livade koja je dugačka nekih 500-inak metara i koje se sećam iz avgusta prošle godine da je bila skroz prekrivena prelepim poljskim cvećem svih mogućih boja.

Po izlasku na kolski put, vetar je prestao i odatle praktično nije trebalo više da bude nekih većih uspona. Put nas je vodio ka jugu, usput smo prošli par zaseoka gde se mogla natočiti voda, vreme se dosta razvedrilo a oko nas su se smenjivale fantastične šume Zlatara i neverovatne zelene livade i pašnjaci.

Put koji će nas odvseti do kanjona:

Prošli smo brdo Mala Merica, pa smo onda došli do Gornjeg Pravoševa i nastavili dalje ka Donjem. Nakon Donjeg Pravoševa, bilo je potrebno preći Osojski potok posle koga počinje i klisura Pravoševske reke kojom smo nastavili dalje sve do Podcrkvina koje je poslednji zaseok pre ulaska u kanjon. Od izlaska na kolski put ispod Velike Krševe do Podcrkvina, prešli smo ukupno 9 km i za to nam je bilo potrebno oko 2 sata i 15 minuta. Tempo nam je bio dosta dobar, tako da smo već oko 17 časova ušli u sam kanjon.

Ulazak u kanjon Međanske reke;

Kod Podcrkvina u stvari počinje kanjon Međanske reke kojim je bilo potrebno ići sledećih 3 km sve do sastajanja sa Mileševkom. Staza kojom smo se kretali je dosta uska i zarasla u šiblje i vidi se da se tuda stvarno veoma retko prolazi. Sa desne strane staze je visoka litica, a sa leve je ponor ka reci. Bilo je potrebno dosta opreza jer na nekim delovima se lako moglo okliznuti i pasti što ne bi bilo nimalo prijatno.

Stazica kojom se ide:

Na jednom mestu smo došli do veoma strmog sipara kojim je bilo potrebno da se spustimo do same reke. To smo učinili dosta oprezno, a takođe je i prelaz preko reke bio malo obazriviji s obzirom na veoma klizavo kamenje preko kojeg smo preskakali. Odmah po prelasku reke, staza je vodila strmo uzbrdo sve do nekih 100-ak metara iznad gde se opet ustalila na toj visini. Okolni krajolik je neverovatan. Strme litice sa obe strane reke, po kojima rastu četinari koji prkoseći svemu ponosno izdižu svoje vrhove daleko uvis. Kažu da tu raste čak i Pančićeva omorika. Huk reke koja je proticala nekoliko desetina metara ispod staze pratio nas je svo vreme, ali to je (pogotovu u sadejstvu sa okolnim reljefom) na mene delovalo tako umirujuće da sam poželeo da što duže ostanem tamo i da se potpuno stopim sa ovom fantastičnom prirodom.

Strme litice i ponosni borovi:

Sledeći deo puta nije predstavljao neki veći problem izuzev jednog ili dva malo eksponiranijih delova koje smo svi dosta lagano prošli pomažući jedan drugom. Otprilike nakon 2,5 km hoda otkako smo ušli u klisuru, došli sm do Sedreničkog potoka koji se uliva u Međansku reku, a odmah potom se ona spaja sa Mileševkom. Sedrenički potok je veoma interesantan zbog debelih naslaga krečnjaka koji stvara interesantne oblike.

Sedrenički potok:

Prešli smo preko njega i onda smo se spustili dosta uskom i zaraslom stazom sve do samog spoja Međanske i Mileševske reke. E tu se priroda pokazala u svoj svojoj netaknutoj divljoj lepoti. Mileševka je bila puna vode, nabujala je i pokazala nam je svoje najjače strane.

Konačno smo na reci:

Bilo je potrebno preći preko reke na nekoliko mesta i to smo uglavnom radili bez većih problema jer su postojali improvizovani prelazi napravljeni od debljih grana. Na nekim mestima je bilo potrebno odmah pri prelasku voditi računa prilikom hoda po strmim obalama reke.

Prelaz preko improvizovanih mostića:

Kad smo mislili da smo sve prošli stigli smo do još jednog mesta gde je bilo potrebno po poslednji put prelaziti reku. Tu je već postojalo deblo preko koga se to može učiniti, ali usred velike količine vode, ono je bilo dosta daleko od obale i nikako nismo mogli da dođemo do njega bez prolaska kroz samu vodu. Nismo hteli da eksperimentišemo jer je reka tu bila dosta brza i puna virova a nikome baš nije bilo do kupanja u ledenoj vodi. Morali smo da se vratimo nekoliko desetina metara nazad i na jednom malo užem delu reke smo postavili par grana i tako napravili prelaz. Malko je to sve bilo nesigurno, ali tog momenta nam je to bilo jedino rešenje. Međutim tu je iskrsao drugi problem, a to je da se sa suprotne strane reke uopšte nije video nastavak staze. Vodič Neša je prešao preko u nameri da pronađe stazu i nakon 20-ak minuta se vratio sa dobrim vestima. Pronašao je način kako da najlakše dođemo do nastavka staze i dao nam je neophodne instrukcije. Malo smo morali da se lomatamo po strmoj kamenitoj obali, ali nije bilo ničeg što bi predstavio neki veći problem. Ubrzo smo svi uspeli da se izvučemo odatle i da se popnemo nekih 50-ak metara iznad reke i da nastavimo dalje naš put kroz kanjon.

Jedan deo staze:

Međutim, pošto smo dosta kasno krenuli na pešačenje, a ipak smo izgubili dosta vremena u ovom prelasku reke, već je bilo kasno i mrak je krenuo lagano da se spušta. Od tog mesta gde smo zadnji put prešli preko reke, do izlaska iz kanjona je bilo još oko 7 km hoda, a već je bilo 8 sati uveče. Više nije bilo vremena za neko zezanje već smo morali da pohitamo ka izlasku iz kanjona. Još oko pola sata smo mogli nešto da vidimo, ali onda se već mrak skroz spustio i morali smo da upalimo baterijske lampe. Sve je postalo dosta romantično, ali uprkos tome morali smo dobro da obratimo pažnju gde gazimo s obzirom na veoma usku stazu po kojoj smo se kretali. Osećaj koji sam imao u tim trenucima se ne da opisati, sve mi je to bilo veoma zanimljivo i nesvakidašnje. To hodanje kroz mrak dok nekih 50-ak metara ispod mene huči reka koju ne vidim ću sigurno pamtiti. Jedino mi je bilo žao što nisam mogao da vidim ostatke Jerininog grada na suprotnoj strani, ali to će ostati za neki drugi put.

Otprilike 2-3 km pre manastira Mileševo, kanjon počinje da se širi i tu smo već naišli na tunele koji predstavljaju ostatke neuspešnog (na svu sreću) pokušaja da se probije put od Prijepolja ka Sjenici. U jednom od tih tunela je sniman film "Lepa sela lepo gore", a sada oni tu tako stoje i propadaju. Dok smo ih prolazili, razmišljao sam samo koliko je para bačeno tu i za koje mnogo pametnije svrhe su se mogle iskoristiti. Stvarno je taj novac mogao biti uložen u sređivanje ovog kraja, u oživljavanje raznih sadržaja koji su sasvim sigurno mogli da donesu i dobru ekonomsku korist. Ovako, sve to ode zabadava!

Konačno smo prošli i taj deo i ubrzo smo stigli i do manastira ispred koga nas je čekao naš prevoz natrag. Kad sam pogledao u GPS, video sam da smo ukupno prešli oko 28 km tog dana. Svratili smo u obližnji restoran i tamo ostali još nekih sat vremena da se malo odmorimo i pojedemo nešto na miru. Oko 11 sati smo krenuli i u Beograd stigli oko 4 i 30 ujutro. Dok sam došao kući, istuširao se i ostalo, bilo je već 5 i 30 tako da sam na kraju sumirao više od 24 sata nespavanja. Znao sam da će biti tako i nijednog trenutka nisam zažalio što sam krenuo u ovu akciju. Ipak je to bila malo napornija varijanta od onih uobičajenih sa nekim organizovanim noćenjem u okolnim mestima ali isplatilo se.

Staza koju smo prošli sa profilom visina:

Uverio sam se da je kanjon reke Mileševke stvarno takav kakvog su mi ga opisivali i kakvog sam imao prilike da vidim u raznoj literaturi. U stvari, lepši je od svega opisanog zato jer sam konačno i sam prošao njime i zagrebao jedan deo onoga što ovi krajevi mogu da pruže. Kažu da je leti moguće proći kanjonom prateći samo korito reke pod uslovom da je voda dosta niska. Ko zna, možda će jednog dana i ovakva akcija da se organizuje i nadam se da ću i ja biti njen učesnik. Do tada, svi utisci i sećanja ostaju u ovom danu, a ova priča i fotografije mogu samo mali deo toga da prikažu.

Istraživanje Homolja-Pojana Tresnit

zoranvujosevic — Sat, 12 Jun 2010 14:31:04 +0200

Foto galerija

Danima sam buljio u mape razmišljajući gde bi mogli da odemo na jednodnevni izlet za 1. maj. Mnogo kombinacija mi je padalo na pamet, ali ništa mi se nije u potpunosti uklapalo sa nekim željama kako bi sve to trebalo da izgleda. Hteli smo da odemo negde gde do sada još nismo bili, maksimalno 150 km. udaljeno od Beograda, da to bude neka pustoš gde se retko ide, a opet da napravimo i jednu solidnu pešačku turu. Onda sam negde na nekom planinarskom sajtu pročitao naziv jednog od Homoljskih vrhova "Pojana Tresnit" i to me je dosta zaintrigiralo. Nigde nisam mogao da nađem opis neke akcije na taj vrh, a opet na mapama sam video da postoji dosta puteva kojim bi mogli da dođemo do tamo i da napravimo jedan lep pešački krug.

Isplanirao sam moguću putanju od nekih 25 km pešačenja i dogovorili smo se sa Draganom da ona, Sandra i ja krenemo 1-og maja rano ujutro put Homolja. Došli smo do Kučeva, i nastavili putem prema Ravništarki i Ceremošnji. Na desetak kilometara od Kučeva smo skrenuli ka selu Bukovska koje sam predvideo kao početnu tačku. Odmah čim smo krenuli na pešačenje put nas je vodio neko vreme nizbrdo do potoka pa je odatle počeo uspon na jedno od obližnjih uzvisina. Istina, tu smo malo izgubili stazu, pa smo se popeli više nego što je trebalo. Nije bio neki veliki problem spustiti se sa te stene prilično strmom padinom do reke što smo Sandra i ja dosta brzo i uradili. Međutim, Dragani je na polovini spuštanja naglo pozlilo i nije smela dalje da ide. Morao sam da se vratim natrag do nje i da joj pomognem da se vrati gore do uzvisine. Onda smo se vratili malo unatrag i našli smo nešto povoljniji način da se spustimo dole, ali sve to nam je ipak oduzelo dosta vremena.

Reka Priod:

Krenuli smo da se dogovaramo šta da radimo dalje, jer smo praktično bili tek na početku, a po planu nas je čekalo još preko 20 km pešačenja. Već je prošlo podne, znao sam da ima još dosta da se ide, ali nisam bio siguran da li Dragana može sve to da izgura. Na kraju smo se dogovorili da Sandra i ja krenemo svojim tempom, a ona će za nama neko vreme pa će da se odmori u nekoj hladovini i natrag istim putem. Bio je dosta vruć dan tako da je i to dodatno uticalo na čitavu situaciju.

Kako smo se dogovorili, tako smo i krenuli dalje, prešli smo reku preko mostića i nastavili uzbrdo putem.

Usput je bilo malo traženja najbolje staze, ali kad smo je konačno "naboli" onda više nije bilo problema. Dragana je uspela da nas prati još nekih 5 km i onda je odlučila da se vrati. Usput smo prošli pored jednog odvajanja puta i ja sam joj predložio da se vrati dotle, pa da nastavi dalje tim putićem i da bi tuda mogla da napravi prečicu do doline Bukovske reke. Mi smo hteli da nastavimo dalje do vrha Pojana Tresnit pa bi zaobilaznim putem došli do te doline gde bi nas ona eventualno mogla sačekati. Drugi plan je bio da ona ode peške putem do kola i ukoliko je put u dobrom stanju, mogla bi kolima da se spusti do doline, da nas sačeka i tako nama skrati pešačenje.

Pogled na dolinu Bukovske reke:

Dragana se vratila, a mi smo nastavili kolskim putem u pravcu vrha. Nagib je uglavnom bio lagan i dosta konstantan sve do nekih 3,5 km do vrha gde postoji jedan deo gde se gubi nekih 50-ak metara visine. Kad smo to prošli, onda je počeo i nešto strmiji uspon uzbrdo sve do samog grebena. Po izlasku na greben, pukao je pogled na južni deo Homoljskih planina, a takođe se u daljini ka severu video i površinski kop Majdanpek. Do samog vrha nije bilo potrebno još puno da se ide. Tu smo malo zastali, ali veći odmor smo odlučili da pravimo nešto niže na jednoj veoma lepoj livadi na Rakinoj poljani.

Južni vrhovi Homolja:

Tada smo se čuli telefonom sa Draganom koja nam je rekla da je uspela da prođe tom prečicom do Bukovske reke, da će tu malo da se odmori pa će krenuti natrag ka kolima.

Već je bilo dosta kasno, trebalo je još dosta da se pešači pa sam malo požurio Sandru da krenemo. Usput sam se nadao da će Dragana moći da dođe kolima do Bukovske reke i da nam tako uštedi sigurno nekih 5 km hoda. Prvobitni plan mi je bio da nastavimo dalje kolskim putem koji se proteže drugom stranom grebena oko Bukovske reke, pa da se na taj način i spustimo do nje. Međutim kad sam na terenu video kako sve to izgleda i kad sam malo bolje pogledao u kartu, video sam da bi možda bilo moguće sve to napraviti interesantnijim i da verovatno može i ranije da se spusti do same doline, pa da se niz rečice Valja Novokonj i Valja Mika spustimo do Bukovske reke. Jedino sam se malo plašio da ne naiđemo na neke probleme tipa zadivljale staze ili problematičan prolaz niz reke jer nismo baš imali puno vremena do mraka. Stvarno nisam hteo da nas usred neke nedođije pored potoka duboko u kotlini uhvati mrak, pa da se onda probijamo pod takvim uslovima.

Pojana Tresnit sa severne strane:

Ali krenuli smo dalje preko Kulma Mare s najoptimističkijim mislima o onome što nam predstoji. Neko vreme je još uvek bio put, koji se lagano sužavao u pešačku stazu, koja je opet po prirodi stvari prerasla u jedva vidljivu kozju stazu i ova je na kraju naravno nestala. Odatle smo mogli samo da idemo preko livada kroz travu i mestimično kroz neke šumarke. Konačno smo došli do mesta odakle se jasno čulo hučanje vode i tada je bilo potrebno samo da nađemo najbolji mogući način da se spustimo do dole zato jer je odsek bio dosta strm i nezgodan. Posle 10-ak minuta traženja, video sam da bi mogli relativno lako da se spustimo niz jednu šumicu koja se nalazila na strmijem delu, ali ako bi je preprečili ukoso onda ne bi bilo većih problema. Tako je i bilo, pa smo se veoma brzo spustili do dole i dotakli rečicu Valja Novokonj. Krenuli smo niz nju i stvarno nismo mogli da verujemo svojim očima. Postojala je jedva vidljiva stazica pored reke, povremeno je bilo potrebno prelaziti sa jedne na drugu stranu, čak je bilo na nekim mestima i postavljenih improvizovanih mostića. Rečica je savršeno produbila svoj put i sigurno je išla napred ka Bukovskoj reci. U međuvremenu nam je Dragana javila da onaj put baš i nije bio u najboljem stanju, tako da je odlučila da nas čeka u selu dok mi ne dođemo. To mi se baš i nije svidelo zbog produženog pešačenja, ali šta da se radi kad je tako!

Valja Novokonj:

Klisura kroz koju smo se kretali je bila skroz u senci okolnog drveća i šume kroz koju se prolazi. Došli smo do jednog proširenja odakle počinje Valja Mika i isto tako nastavlja dalje svoj put prema dolini. Tu su već počele i prve kaskade i manji slapovi, kllisura se već produbila, a snažno hučanje vode nas je pratilo svo vreme. Toliko smo opušteni bili iako smo znali da će ubrzo da nas uhvati mrak.

Prelazak preko reke:

Klisura je prelepa i samo smo diskutovali o tome kako bi bilo lepo tu doći u vrelim letnjim danima i ohladiti se od svega. Postojalo je čak i par bazenčića u kojima bi se moglo fino i okupati, milina jedna. Tu jedino ne može da se pretpostavi kako će sve to izgledati tamo negde u julu i avgustu, da li će ove rečice presušiti i u kojoj meri. U svakom slučaju vredi doći tamo samo zbog debele hladovine koja sigurno postoji i ne može nestati.

Kaskade i slapovi:

Od spusta do Valja Novokonj sve do spajanja sa Bukovskom rekom smo prepešačili oko 5 km i stvarno smo bili neverovatno srećni što smo malo reskirali i odabrali da idemo tim putem. Po izlasku u dolinu Bukovske reke, nastavili smo dalje makadamom i tu nas je već uhvatio mrak. Ali nije više bilo nikakvih problema, upalili smo baterijske lampe i posle još 5 km malo dosadnijeg pešačenja smo stigli do Bukovske i do Dragane koja nas je već nestrpljivo čekala. Brzo smo se potrpali u kola i za 2,5 sati vožnje stigli do Beograda.

Ukupno smo tog dana prešli oko 29 km, ali to je bilo zbog toga jer smo imali par skretanja sa puta i vraćanja natrag. Dužina trase je u stvari 27 km, a koja bi opet mogla da skrati za onih 5 dosadnih kilometara na kraju, ukoliko bi neko čekao sa prevozom u dolini Bukovske reke. Staza je idealna za jednu dobru celodnevnu akciju u kojoj ima elemenata i planinarenja i prolaska kroz kanjon, a takođe i opuštanja na prelepim Homoljskim livadama.

Za svaku preporuku!!!

Profil visina:

Preuzmi tracklog pređenog puta

Kolaž fotografija: Deliblatska peščara, Trešnja-Grocka, Homolje, Taorska vrela

zoranvujosevic — Thu, 03 Jun 2010 22:10:53 +0200

Na sledećim linkovima možete pogledati fotografije sa nekoliko naših izleta u periodu od 21-og marta do 18-og aprila. Takođe su pridodati i pripadajući tracklog-ovi.

1. Deliblatska peščara-Devojački bunar

FOTOGRAFIJE

TRACKLOG

2. Homolje: Ravništarka-Štubej-Ceremošnja

FOTOGRAFIJE

TRACKLOG

3. Taorska vrela

FOTOGRAFIJE

TRACKLOG

4. Od Trešnje do Grocke

FOTOGRAFIJE

TRACKLOG

5. Homolje: Mali i Veliki Vukan

FOTOGRAFIJE

TRACKLOG

Pozdrav i uživajte!

Buca i Sandra

Rajkova pećina i Starica

zoranvujosevic — Tue, 11 May 2010 20:43:06 +0200

Foto galerija

Taman kad smo pomislili da ćemo prvi prolećni izlet napraviti negde po suvom terenu, ipak nas je ova zima opet prevarila, tako da smo 13-og marta 2010-e godine proveli jedan fantastičan dan u probijanju kroz sneg i smetove po Starici iznad Majdanpeka. Plan je bio da napravimo jedan krug do vrha Starica sa koga se pruža odličan pogled na Majdanpek i na Homoljske vrhove, pa onda da se spustimo na drugu stranu, prođemo pored Paskove reke i Rimskog bunara i da završimo kod poznate Rajkove pećine čiji je obilazak takođe bio uključen.

Planinarski mini bus je bio krcat ljudima, tako da smo nas petoro krenuli Saletovim džipom pa je sve ukupno bilo oko 23-25 učesnika. Do polazišne tačke kod jezera Veliki Zaton smo stigli prvo mi i dok smo čekali ostatak ekipe da dođe, pridružio nam se još jedan momak iz Majdanpeka.

Veliki Zaton:

Čim smo se skupili, krenuli smo odmah uzbrdo zavejanim putem u pravcu zapada ka vrhu. Snega je bilo u ogromnim količinama tako da smo svo vreme morali da ga prtimo. Imali smo sreću što nije bilo vetra, tako da nam uopšte nije bio problem kretanje po zavejanoj podlozi. Do vrha Starica (796 m) ima nekih 4 km od starta i trebalo nam je oko 2 sata sa usputnim pauzama da stignemo do njega. Bilo je dosta maglovito vreme, tako da pogled odozgo baš i nije bio očaravajući. Kad je lepo vreme, Majdanpek sa svojim površinskim kopom se vidi kao na dlanu, a verovatno i daljni vrhovi na južnoj strani Homolja.

Pogled sa vrha:

Na vrhu smo napravili pauzu od nekih pola sata, pa smo krenuli naniže u pravcu severa ka putu koji je trebao da nas dovede do Paskove reke i Rimskog bunara. Prvo smo prečili strmijim nagibom kroz šumu dok nismo izašli na put i odatle je sve ostalo bilo dosta lagano.

Na jednom mestu, grupa je nekako uspela da se podeli, tako da je jedna polovina požurila i promašila bitno skretanje prema Rimskom bunaru. Tu smo izgubili nešto vremena pokušavajući nekako da ih pronađemo i dozovemo da se vrate, ali na kraju je sve ispalo dobro. Da je bilo signala mobilne telefonije, ne bi bilo nikakvih problema, a ovako je ipak sve moralo da se sredi na malo komplikovaniji način.

Staza je dalje vodila natrag na istok sve do Paskove reke koju smo prešli na jednom zgodnom mestu i nastavili do Rimskog bunara.

Zimski oblici:

Paskova reka:

Rimski bunar je u stvari ponor Paskove reke i odatle nam je trebalo još nekih sat vremena da prođemo malim klancem do Rajkove pećine gde smo imali dogovoren sastanak sa turističkom radnicom iz Majdanpeka koja je trebala da nas sprovede kroz nju.

Rimski bunar:

Rajkova pećina predstavlja jednu od najlepših pećina u Srbiji. Tri rečice: Jankova, Paskova i Rajkova, izgradile su čitav sistem dvorana, kanala i hodnika. Pećina se sastoji od dva horizonta: rečnog i suvog. Ukupna dužina pećine iznosi 2.304 metra. Ova pećina odlikuje se velikim bogatstvom pećinskog nakita, u vidu stalaktita, stalagmita, stubova, draperija itd... Ime je dobila po čuvenom Rajku Vojvodi, za koga se pretpostavlja da je živeo u XVII veku, i koji je, po predanju, s nekim pop Martinom pljačkao turske karavane, a blago sakrivao u ovoj pećini. Pećinu je prvi istražio najveći srpski geograf Jovan Cvijić, 1894. godine. Istraživanje je nastavljeno tek sedamdesetih godina XX veka, pod rukovodstvom dr Radenka Lazarevića, u saradnji sa grupom speleologa iz Valjeva, a za javnost je otvorena septembra 1975-e godine.

Iako nisam neki ljubitelj pećina, stvarno moram priznati da je utisak koji se stekne prilikom obilaska stvarno jedinstven. Tako mnogo pećinskog nakita najrazličitijeg oblika se tamo može videti, a sve to u kombinaciji sa odlično postavljenim osvetljenjem dodatno pojačava čitav doživljaj. Fotografije ne mogu dočarati kako sve to u stvarnosti izgleda, tako da svima preporučujem da obiđu ovu pećinu.

Čitav obilazak je trajao oko 40-ak minuta i tom prilikom nam je ljubazna domaćica objasnila dosta stvari o pećini, o nastajanju svega što se unutra može videti, o istoriji dobijanja naziva i o svim ostalim stvarima koje su nas interesovale.

Po obilasku pećine smo svratili na okrepljenje u jedan restoran u Majdanpeku, nakon čega smo produžili put pravo nazad za Beograd.

Ovo je bio izlet koji se ne može svrstati u neke teške planinarske ture (svega 12-ak kilometara), ali je imao svoju dodatnu draž i težinu zbog napadalog snega čiji su smetovi na momente bili i metar duboki. Proveli smo čitav dan u planini, po mirnom vremenu, u dobrom društvu i veselom raspoloženju. Na kraju se sve to završilo obilaskom jedne prelepe prirodne tvorevine i to je stvarno bio šlag na prelepoj torti koju smo zaslužili i dobili.

Putanja kojom smo išli ucrtana u kartu!

Profil visina:

Tracklog pređenog puta možete preuzeti ovde!

Kosmaj i blato

zoranvujosevic — Sun, 28 Mar 2010 16:15:36 +0200

Foto galerija

Zima se baš bila odužila i pošto smo se dosta ulenjili odlučili smo da se malo razmrdamo i pridružimo grupi planinara pod vođstvom Bogoljuba Jankovića iz PD Pobeda koji su tog dana (28.02.2010) pravili jedan neobavezan izlet do Kosmaja. Oni su tog dana rano ujutro oko 07 i 30 časova krenuli vozom iz Beograda. Plan im je bio da već pre 9 sati budu u Vlaškom polju odakle bi nastavili dalje peške do vrha Kosmaja. Cica, Dragan i ja nismo hteli tako rano da krećemo, pa smo odlučili da pođemo kolima negde oko 9 sati i da probamo da stignemo grupu. Usput smo imali manjih problema sa kolima tako da smo do Vlaškog polja tj. do željenog starta u selu Amerić stigli tek u 10 sati. Međutim i grupa je imala određenih problema u svom putovanju dotle (pokvarila se lokomotiva) tako da smo im se pridružili takoreći na samom startu!

Prolazeći poslednje zaseoke Amerića, već smo videli da ovaj lagani treking neće biti baš toliko lagan s obzirom na blato koje je svakim korakom bivalo sve dublje. Čak su nas i lokalci odvraćali od daljeg puta upozoravajući nas da po takvom blatištu nema šanse da se popnemo gore. Međutim, oni verovatno nisu znali za činjenicu da planinare može u svojim namerama da zaustavi samo neki gadni kijamet ili nevreme, a ne samo nekoliko kilometara blatnjavog puta. U grupi je između ostalih bilo i dosta iskusnih planinara i visokogoraca, pa se niko nije obazirao na zatečenu situaciju i samo su jedna ili dve članice odustale procenivši da neće moći da idu dalje!

Sledećih 2,5 km smo išli kolskim izlokanim putem i povremeno smo uspevali da pravimo prečice preko okolnih polja po manje blatnjavim delovima. Ubrzo se na prvoj čistini ispred nas ukazalo brdo Košutica, ali ovog puta vođa puta nije imao nameru da se popnemo i na njega.

Košutica:

U podnožju brda smo skrenuli na šumsku stazu koja je trebala da nas odvede pravo do ostataka manastira Kastaljan. Tu se već malo lakše hodalo zato jer podloga više nije bila tako blatnjava a bilo je i pojaseva sa zaostalim snegom gde smo čak uspevali i da donekle očistimo gojzerice. Čim smo skrenuli na tu stazu, počeli su i prepoznatljivi planinarski krajolici da promiču pored nas - šume, livade, potočići, jaruge itd... Dosta brzo smo došli do Kastaljana gde smo napravili i prvu veću pauzu. Bogoljub nas je pobliže upoznao sa istorijom ovog dela Kosmaja a to se može pročitati i na sledećem linku:

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Манастир_Кастаљан

Ostaci manastira Kastaljan:

Nakon nekih pola sata krenuli smo dalje i to direktno uzbrdo prema grebenu Kosmaja. Tu je staza već bila u većem nagibu i kroz šumu koja je uporno pokušavala da se otrgne iz zagrljaja zime smo se popeli do vidikovca Beli kamen. Usput smo čak naleteli na dosta visibaba koje su kao što je poznato vesnici proleća. Da smo tada znali da će nekoliko dana posle toga pasti veliki sneg, ne bismo se radovali kao deca stidljivim visibabama! Sa Belog kamena puca fenomenalan pogled na sve strane i sasvim lepo su se videli Avala, Cer, Povlen, Bukulja i Venčac, Rudnik, Beljanica i Kučaj, Homoljske planine itd...

Pogled na Avalu sa Belog kamena:

Put odatle smo nastavili do poznatog spomenika na Kosmaju i posle toga smo se spustili do restorana "Piknik" gde smo imali još jednu dužu pauzu.

Spomenik:

Odatle smo krenuli nizbrdo prema manastiru Pavlovac do koga smo stigli za sat vremena hoda. Nešto više o manastiru može da se pogleda na:

http://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Павловац

Manastir Pavlovac:

Nakon manastira nastavili smo put natrag prema Vlaškom polju. Jedan kraći deo smo išli asfaltnim putem koji spaja Mladenovac i Kosmaj i taman kad smo pomislili da smo se konačno oslobodili kaljuge, skrenuli smo opet na zemljane seoske puteve koji su nas naravno veselo dočekali svojim blatnjavim zagrljajima. Nas troje smo se u jednom momentu pozdravili sa grupom i krenuli prema mestu gde smo ostavili kola, a ostali su nastavili prema Vlaškom Polju gde su trebali da hvataju voz za Beograd. Usput smo imali čak i nešto asfalta, ali naravno pred sam kraj smo se opet zaglibili po nekim blatnjavim prečicama tek toliko da se ne opustimo previše.

Epilog ovog dana je bio 18,5 pređenih kilometara, 640 m ukupnog uspona i otprilike 2-3 kila blata na gojzericama.

Staza kojom smo išli (klikni na sliku za uvećan prikaz):

Profil visina:

Uprkos prohladnom vremenu i blatu koje nas je pratilo gotovo celim tokom puta, ova akcija (Kosmaj inače važi za lakše planinarske izlete) nam je veoma prijala jer smo se malo razmrdali posle zimskog sna i nagovestila nam je skori dolazak lepšeg vremena. Bilo je dosta učesnika (preko 50) a među njima i dosta iskusnih veterana, pa je svima sve to prijalo kao jedna lepa relaksacija u prirodi tako blizu Beograda.

Tracklog pređenog puta!

Od Boračkog krša preko Crnog vrha i Trijeske do Gornjeg Milanovca

zoranvujosevic — Mon, 15 Feb 2010 22:18:16 +0100

Foto galerija

Te planine između Gornjeg Milanovca i Kragujevca sam merkao već neko vreme u želji da ih posetim i upoznam bar neki njihov deo, ali nikako nije bilo pogodne prilike. Konačno je početkom decembra prošle godine, Miroslav Ostić objavio poziv za posetu Boračkom kršu, Crnom vrhu i Trijeski. Planinarenje je bilo predviđeno za 13-i decembar i nisam se ni časa dvoumio da li da idem ili ne. Bilo je planirano malo duže hodanje i pretpostavka je bila da zbog kratkoće dana nećemo uspeti da sve prođemo za videla, tako da smo se svi opremili neophodnom opremom. Zbog očekivanog blata i snega na višim delovima, bilo je potrebno imati dobre gojzerice i kamašne. Slojevita odeća se uopšte nije dovodila u pitanje s obzirom da je to ipak sredina decembra meseca kada je u planini sve moguće. Baterijska lampa koja je i inače obavezan deo svakog planinarskog ranca je ovog puta bila neophodna.

Rano ujutro tog dana oko 06 h i 30 min smo krenuli minibusom iz Beograda i već oko 9 sati smo bili na polazišnoj tački u selu Borač u bllizini Gružanskog jezera. Krenuli smo stazom pored lokalne crkve u pravcu severa jer smo hteli prvo da se popnemo na poznati Borački krš koji se nadvisuje iznad tog kraja. Do vrha je moguće popeti se i strmom kozjom stazicom koja vodi direktno od crkve, ali nismo hteli da eksperimentišemo zbog verovatno velike količine blata i klizavosti koje takav teren nosi sa sobom, tako da smo odlučili da idemo zaobilaznim putevima.

Borački krš:

Prošli smo prvo pored groblja i veoma brzo smo došli do raskrnice gde smo skrenuli levo ka istoku. Odatle smo nastavili pravo i posle nekih 400-ak metara opet skrenuli na levo i natrag u pravcu juga na stazicu koja vodi direktno na vrh Boračkog krša (515 m).

Citat:

Borački krš se prostire sa leve strane Boračke reke, desne pritoke Gruže, na površini od 52 hektara. Čini ga jako strmi, stenoviti i razriveni deo vulkanskog masiva Ješevca (902m). Delovanjem spoljašnjih sila (vode, vetra i toplote) od eruptivnih stena dacita i andezita stvoreni su neobični erozivni mikrooblici reljefa – takozvani glavuci – koji pitomoj Gruži daju obeležje divljine. Pomenuti glavuci predstavljaju jedinstven prirodni fenomen u Šumadiji, a ima ih u raznim oblicima poput piramide, kupe, stubova, kule, igle, tornjeva, ploča i nazupčenih grebena.

Kad smo se popeli gore, bilo nam je lakše da ostavimo rančeve na jednom mestu i da se tako rasterećeni ispentramo grebenom do samog vrha. Sa Boračkog krša se otkriva fenomenalan pogled prema Šumadiji sa posebnim naglaskom na Gružansko jezero koje se nalazi u neposrednoj blizini.

Pentranje po kršu:

Sa vrha smo se istom stazom vratili na dole do raskrsnice gde smo opet skrenuli na levo prema zapadu. Ubrzo smo pored zadnjih kuća sela Borač, nastavili put u pravcu severozapada pored Grčkog potoka čiji tok smo pratili sledećih 1500 m a onda smo se lagano odvojili i počeli penjanje uzbrdo prema Giginom lazu. Kod Giginog laza smo skrenuli desno i preko njive izašli na drugi šumski put kojim smo nastavili dalje u pravcu severa pa onda severozapada i počeli da dobijamo na visini. Tim putem smo išli dokle se moglo, a onda smo krenuli na završni uspon uz padinu koja se neposredno ispod Crnog vrha (902 m) nastavlja na šumu sve do kraja.

Završni uspon na Crni vrh:

Gore smo ostali veoma kratko vreme tek toliko da malo predahnemo. Pogled sa vrha je dosta zaklonjen okolnim drvećem, a tu je i postavljen repetitor mobilne telefonije, tako da nekih atraktivnih i lepih prizora baš i nije bilo pa smo veoma brzo krenuli dalje. Nakon Crnog vrha, nastavili smo prema severozapadu i preko Malog Crnog vrha i Kamenite kose došli do podnožja vrha Savićevica. Tu smo skrenuli na levo na šumski put u koji u pravcu severa vodi do Trijeske (736 m).

Trijeska:

Par planinara se popelo na vrh na teži način direktno uzbrdo preko stena gde je bilo i malo elemenata alpinizma, a svi ostali su išli lakšom stazom koja lagano zavija oko vrha i izlazi gore na suprotnu severnu stranu. Trijeska je vrh takođe vulkanskog porekla što smo videli po veoma interesantnim oblicima stena tokom završnog uspona. Na vrhu smo takođe videli ostatke srednjovekovnog utvrđenja, ali na žalost ni odatle pogled nije bio nikakav.

Sa vrha smo se istim putem spustili dole do podnožja odakle smo skrenuli levo ka istoku i padinom kojom smo naglo izgubili nekih 250 m visine smo došli do Grabovićke reke čiji smo tok dalje pratili. E tu je već postalo dosta interesantno zato jer je mrak već pao i morali smo da se probijamo dalje uz pomoć lampi. Pored reke uglavnom postoji staza, ali se na nekim delovima gubila, a negde je bilo potrebno i prelaženje preko vode što i nije bio neki poseban problem. Tok reke smo pratili sledećih 2500 metara, sve dok konačno nismo izašli iz šume. Put smo dalje nastavili putem kroz zaseoke Lunjevica i Grabovica gde smo uglavnom dobrim seoskim stazama posle otprilike 4 km došli do kuće Norveško-srpskog prijateljstva kod Gornjeg Milanovca.

Stazu smo kao što sam naveo na početku prošli 13-og decembra prošle godine, a pretpostavljam da bi bilo mnogo lepše obići te krajeve u prolećnim ili letnjim mesecima. Krajolici b sigurno bili mnogo lepši i živopisniji. Crni vrh, Trijeska i Borački krš su vrhovi planine Ješevac i kao što je već precizirano oni su vulkanskog porekla. Zbog konfiguracije terena između njih (vrhovi nisu grebenski povezani) potrebno je bilo imati dobru planinarsku kondiciju, jer smo prešli oko 25 km i savladali ukupnu visinsku razliku od 1250 m u usponu i isto toliko u silasku. Za sve to bilo nam je potrebno 9 sati i u tako kratkom danu je normalno bilo da smo na kraju morali da pešačimo i po dubokom mraku. Sve u svemu bilo je odlično za to doba godine, svuda uokolo je bilo pregršt potoka i šuma, a posebnu čar je dalo pentranje po Boračkom kršu i njegovim nazubljenim stenama.

Staza koju smo prošli se može videti na ovoj mapi:

A profili visina ovde:

Tracklog može da se preuzme odavde

Zakasneli Miholjski dan na Rajcu

zoranvujosevic — Wed, 10 Feb 2010 19:29:35 +0100

Foto galerija

Inicijator čitavog ovog dešavanja je bila čuvena bajkerka a odskora i veoma aktivna planinarka Snežana. Tamo negde oko 20-og novembra prošle godine, pozvala nas je da sa njom i društvom provedemo vikend na Rajcu i to u poznatoj planinarskoj kući na Dobroj vodi čiji je vlasnik PD Pobeda iz Beograda. Na žalost zbog raznoraznih glupih obaveza nismo mogli da odvojimo ceo vikend za to zadovoljstvo, ali smo se dogovorili da u nedelju ujutro poranimo iz Beograda i da im se bar tog dana pridružimo u tumaranju ovim krajevima.

Planina Rajac (najviši vrh 848 m) u stvari predstavlja deo planine Suvobor (najviši vrh 864 m). Veoma je popularna među planinarima zbog svog položaja (samo 120 km udaljenosti od Beograda) i zbog svih prirodnih lepota koje postoje na njenim blago zatalasanim padinama. Takođe na Rajcu postoji jedan od boljih planinarskih domova u Srbiji - "PD čika Duško Jovanović" takođe u vlasništvu PD Pobeda, čiji kapaciteti su konstantno ispunjeni. Na Rajcu postoji za svakoga po nešto. Na njemu mogu da se vrše lagane šetnje po prelepim livadama a mogu i malo duže ture sa više uspona i silazaka (recimo prema vrhu Suvobora ili još dalje prema Ravnoj Gori). Zbog svojih povoljnih vetrova Rajac je poznat kao veoma dobar poligon za paraglajdere, a takođe se tu održavaju i veoma posećena takmičenja u orijentiringu. Rajac je široj populaciji poznat najviše zbog tradicionalne manifestacije "Kosidba na Rajcu" koja se održava svake godine sredinom juna meseca, ali to je planinarima i najmanje interesantno zbog sve gužve koja se napravi tamo tih dana.

Nas troje (Sandra, Dragana i ja) smo poranili iz Beograda negde oko 7 sati ujutro i na samom početku smo se uplašili da će nam izlet propasti. Iako smo se prethodnog dana čuli sa Snežanom koja nam je rekla da je na RAjcu vreme predivno, u Beogradu se spustila tako gusta magla koja nas je pratila putem sve do posle Ljiga gde je i odvajanje prema Rajcu. Međutim, kako smo od Slavkovice počeli da se penjemo uzbrdo, magla se razilazila tako da od nje nije bilo ni traga kad smo došli do parkinga ispred planinarskog doma. Sunce je obasjalo celu planinu i već tada se videlo da smo potrefili i pravo mesto i pravo vreme. Već je bilo oko 9 sati, do Dobre vode nam je sledilo još 6 km hoda za šta nam je bilo potrebno oko sat i 20 minuta sa jednom usputnom pauzom za doručak.

Rajac ujutro 22.11.2009-e:

Na Dobroj vodi su nas dočekali Sneža, Zoki Čubrilo, Jasna-Caca i ostatak ekipe u odličnom raspoloženju. Tu noć su prespavali u planinarskoj kućici, imali su gala večeru, a i jutarnji doručak im je očigledno veoma prijao tako da su sveži i odmorni jedva čekali pokret dalje.

Jutro na Dobroj vodi:

Par dana pre našeg dolaska, članovi planinarskog društva su kaptirali i ozidali obližnji izvor tako da sada tamo vode ima napretek, a struja ionako nije ni potrebna. U kućici postoje sve neophodne stvari za bivakovanje: šporet na drva, posuđe i escajg, kreveti na sprat i to stvarno sve veoma ljupko izgleda. Plan nam je bio da se spustimo nekih 400 m niže do izvora reke Ljig, pa da se odatle vratimo gore na Rajac severnom stranom. Usput smo hteli da prođemo i preko Velike provalije sve do vodopada koji se nalazi u neposrednoj blizini asfaltnog puta pa da se njime vratimo gore do doma.

Na žalost krenuli smo tek sat vremena nakon našeg dolaska na Dobru vodu, zato jer smo morali da sačekamo još jednu ekipu koja je dolazila iz Beograda. Snežana i ostali koji su već bili tamo, prethodnog dana su napravili malo veći krug od Dobre vode preko Suvobora pa sve do Ravne gore i natrag, a taj dan su morali sa svim stvarima koje su poneli da prođu još i ovaj planirani trek. Nije im baš lako palo sve to jer su imali na leđima krcate transportne rance.

Negde oko 12 sati smo konačno krenuli. Mislim da smo tu bespotrebno izgubili dosta vremena jer uprkos svemu, dan je u to doba godine već dosta kratak. Krenuli smo prvo u pravcu severa preko livada iznad Dobre vode sve do stazice koja se spuštala prema selu Ba u čijoj neposrednoj blizini se nalazi i izvor Ljiga. Tom stazom se spušta sve do Crkvene kose gde smo nastavili asfaltnim putićem. Oko sat i 20 minuta nakon polaska stigli smo do izvora Ljiga koji se nalazi odmah do crkve u selu Ba.

Pogled prema selu i kamenolomu:

Izvor je ograđen zato jer se lokalni vodovod napaja vodom iz njega. Tu smo ostali oko pola sata pa smo nastavili dalje prema istoku u nameri da se vratimo natrag na Rajac preko Kojića koma. Od izvora se nastavlja dalje neko vreme asfaltnim putićem, da bi se ubrzo skrenulo desno na seoski zemljani put i posle 2,5 km hodanja se stiže konačno do uske planinarske staze koja vodi direktno gore na Rajac. Staza je dosta strma i s obzirom da je već bila kasna jesen bilo je dosta popadalog lišća koje je na momente činilo podlogu dosta klizavom. Stazom se ide oko 2 km i za to nam je bilo potrebno oko sat vremena.

Kad smo stigli do Kojića koma već je bilo oko 15 min do 4 sata i posle kratkog dogovora odlučili smo da Dragana, Sandra i ja izađemo odmah na greben Rajca, a ostali deo ekipe je krenuo po planu preko Velike provalije prema vodopadu. Nismo hteli nešto puno da se forsiramo a i tog momenta nam je više prijalo da se izvalimo na neku od bezbrojnih livada i da mirno sačekamo da zađe sunce.

Zalazak sunca na Rajcu:

To nam je baš prijalo, jer posle tako lepog vremena koje smo imali, još lepši smiraj dana može samo da odmori sva opterećena čula. Na toj livadici smo ostali sve dok nije palo veče i odatle smo za 30-ak minuta hoda stigli do planinarskog doma. Ostatak ekipe je stigao oko 30 minuta posle nas i bili su poprilično puni adrenalina zato jer su po mraku morali da prolaze Veliku provaliju koja uopšte nije naivno mesto. Na jednom dosta klizavom i strmom mestu su morali da koriste i prusik jer se drugačije ne bi baš lako izvukli. Zoki Čubrilo je izjavio da im to baš i nije bila najpametnija ideja ali da ne žali zato jer mu je to bio dobar trening za buduće putešestvije. Ko bi rekao da na Rajcu postoje takva mesta!!!

Putanja kojom smo išli (kliknuti za bolji prikaz):

Profil visina pređenog puta:

Tracklog može da se preuzme ovde

Kad smo malo kasnije krenuli prema Beogradu, ponovila se ista situacija od jutra. Dok smo se spustili do Slavkovice sve je bilo OK, a onda smo opet ušli u gustu maglu koja nas je pratila sve do kuće. Posle ovog izleta sam dobio informacije od mnogih ljudi koji su tog dana odlučili da odu iz grada i da se popnu na neku visinu da su prošli isto kao i mi. Svi su imali fenomenalan sunčan dan ali samo na visinama od preko 500 m. Svako ko je tog dana pobegao negde bio je nagrađen za to preko svih očekivanja.

Na Rajcu smo bili već više ni ja ne znam koliko puta i to iz različitih razloga: i kad nismo imali neka druga pametnija posla, i kad smo išli namenski zbog nekog dužeg pešačenja, ili nešto sasvim treće. Uvek smo bili iznenađeni time da smo na Rajcu dobijali baš ono što smo tog momenta i tražili. Tamo stvarno postoji za svakoga po nešto i uopšte nikome ne bi trebalo da bude teško da se bar jedanput godišnje zaputi u tom pravcu. Toliko je blizu Beograda, tako se brzo stigne do tamo, tako malo finansijskih sredstava je potrebno izdvojiti, a toliko puno se dobije bez obzira da li je u pitanju planinarenje, orijentiring, paraglajding, livadarenje, pečurkarenje, boravak sa porodicom, pa čak i samo sedenje i posmatranje prelepe okoline.

Ko je bio tamo taj zna o čemu pričam, a ko nije niko mu nije kriv!

Tajanstveni putevi Južnog Kučaja

zoranvujosevic — Sun, 10 Jan 2010 22:19:01 +0100

Foto galerija

Kad smo dobili Saletov poziv da mu se te nedelje 15.11.2009-e pridružimo u tumaranju Južnim Kučajem, nismo se ni časa dvoumili već smo naravno željno prihvatili poziv i još pozvali i Draganu da nam se pridruži. Plan je bio da krenemo sa dva džipa. U jednom smo bili Sale, Dragana, Sandra i ja, a u drugom Goša, Boris, Bane i Šebez. Ekipica veoma raznolika i interesantna. Prvo smo hteli da prođemo preko poznatog vojnog poligona Pasuljanske livade i da dođemo do Troglan bare gde je Sale pretpostavljao da ćemo moći da pronađemo dosta pečuraka. Onda smo posle toga planirali pešačenje od Troglan bare do vodopada Prskalo, da bi za to vreme neko prevezao džipove takođe do njega. Posle vodopada ništa nije bilo isplanirano, sve opcije su dolazile u obzir.

Tog dana smo baš poranili i već smo za 2 sata vožnje bili u Resavskom kraju. Prošli smo Resavicu i produžili do Ravne reke odakle nas je put vodio dalje prema Pasuljanskim livadama. Nadali smo se da vojska tog dana nema nikakva posla na poligonu i da ćemo moći da prođemo tuda. U suprotnom bi morali da se vratimo natrag sve do Resavice pa da dođemo do Troglan bare drugim zaobilaznim putem što nam se baš i ne bi dopalo. Ovog puta imali smo sreće. Kad smo došli do vojnog punkta, rampa je bila podignuta što je značilo da je prolaz slobodan i ušli smo na Pasuljanske livade. To je u stvari jedna velika visoravan u totalnoj nedođiji koja je tim svojim položajem pružila vojsci idealno mesto za vežbanje i testiranje svojih resursa. E odatle je počelo da biva veoma zanimljivo!

Put preko Pasuljanskih livada:

Pošto je tih dana padala kiša, naravno da smo očekivali blato i rupe pune vode. Što smo hteli, to smo i dobili. Međutim dva Cherokee džipa su se bez problema nosili sa terenom na kome bi se svaki običan automobili tom prilikom bez pardona zaglavio. Usput smo videli rasturene tenkove i kamione koji vojsci služe kao mete u njihovim vežbanjima. Trebalo je tako proći 15-ak kilometara od rampe do našeg odredišta Troglan bare. Kad se prođu Pasuljanske livade, okolina postaje mnogo lepša. To više nije gola visoravan već četinari lagano zauzimaju primat. Stvarno sve postaje mnogo lepše a pretpostavljam da je tu ipak najbolje biti u leto. Tada je sve zeleno, nema kiše (kao ta koja je već počela da pada) i sve je mnogo, mnogo živopisnije. Usput smo stali da malo predahnemo i da doručkujemo kod nedovršene građevine koju nazivaju "Rankovićeva vila". To je verovatno svojevremeno trebalo da bude vila za odmor ili Rankovića ili ostalih drugova iz tadašnje vrhuške, pa iz raznih razloga nije završena. Šteta, jer kuća se nalazi na idealnom mestu za neki planinarski dom, odakle bi moglo puno lepih izleta po Kučaju da se napravi. Ko zna, možda jednog dana i bude nešto od toga. Odmah pored kuće se nalazi potok bogat čistom vodom, a na par stotina metara se nalazi i bandera strujnog dalekovoda tako da je tu sve što je neophodno za jedan ovakav objekat.

Nakon vile, nastavili smo put još nekoliko kilometara i konačno došli do Troglan bare. Kišica je već ozbiljno počela da sipa, ali mi se naravno nismo obazirali na to. Troglan bara je prelepi deo Kučaja okružen neverovatnim četinarskim šumama. Mesto za odmor i beg od svega, a dodatni argument tome daje činjenica da odatle u prečniku od 30 km ne postoji nijedna stalna ljudska naseobina. Odlučili smo da prvo krenemo u potragu za pečurkama, pa ćemo posle toga videti šta ćemo dalje. Krenuli smo samo sa vrećicama i košarama za skupljanje pečuraka i otprilike se cela priča svela na to da smo se vrteli po tom području nekih sat vremena i ovo je sve pametno što smo uspeli da nađemo:

Nekoliko "Modrikača" koje je našla Sandra i otprilike isto toliko i Sale i to je bilo sve. U stvari, bilo je stvarno dosta pečuraka ali su bile ili istrulele, ili su nam bile totalno nepoznate tako da se nismo usudili da ih beremo. Čak se i Sale (koji je dosta dobar poznavaoc gljiva) češkao po glavi priznajući da ipak te kasno-jesenje ili rano-zimske vrste ne poznaje baš toliko dobro i da je zažalio što nije poneo neki priručnik. Kako bilo da bilo, spakovali smo to što smo ubrali (kasnije kod kuće i pojeli) i krenuli u drugi deo priče.

A za drugi deo smo odlučili da Dragana, Sandra, Sale, Bane, Šebez i ja krenemo peške prema vodopadu Prskalo i kanjonu Nekudova, a da Boris i Goša prevezu džipove do onde. Usput su njih dvojica hteli da fotografišu i snimaju okolinu, a posebno je Boris hteo na miru da se posveti Prskalu. Pošto je kiša već počela dobro da pada, obukli smo neophodnu garderobu, stavili stvari u rančeve i krenuli. Put nas je vodio prvo u pravcu severoistoka oko 1500 m, a onda smo skrenuli ka severu i otpilike sve do kraja držali taj smer. Početak puta je bio preko livada bez staza, da bi onda izašli na jedan od mnogobrojnih Kučajskih šumskih puteva. Nekih velikih visinskih odstupanja nije bilo, sve je uglavnom bilo dosta ravno sa povremenim manjim usponima i silascima. Odvojili smo se od puta posle 1800 m i krenuli preko dosta nezgodnog terena kroz šumu. Veoma kamenito tlo je bilo prekriveno gustim opalim lišćem tako da smo morali da pazimo gde i kako stajemo da se slučajno ne bi desilo neko glupo izvrtanje noge i povreda. Usput smo prolazili pored mnogobrojnih vrtača koje su u sadejstvu sa kišom, maglom i gustom šumom, čitavom dešavanju davale dodatnu tajanstvenost. Bilo je fenomenalno, a još i činjenica da smo tog dana verovatno samo mi bili u tim krajevima je još više pojačala utiske. Posle otprilike 2,5 km lomatanja po tom terenu došli smo do staze koja spaja kanjon Nekudova sa Valkalucijem i koja ide u smeru zapad-istok. Tu smo odlučili da ipak nastavimo ka severu direktno prema Prskalu jer nam je tako ostalo još samo nekih 2 km do kraja. Da smo produžili stazom sve to bi trajalo dosta duže, a ipak smo hteli da od tog već dosta kratkog dana uštinemo još nešto pa nam je valjalo požuriti.

Krenuli smo da se spuštamo prvo laganom nizbrdicom, pa onda sve strmije dok nismo došli do odseka i gde je između dve stene bilo moguće pažljivo se spustiti. To je bio i poslednji "kritičniji" deo, posle čega se izlazi direktno na stazicu koja vodi do obližnjeg Prskala.

"Action Girls" Dragana i Sandra na spustu prema Prskalu.

Tracklog pređenog puta ucrtan u topografskoj karti!

Po izlasku na stazicu, do Prskala je potrebno preći još samo 100-ak metara. Prskalo je vodopad jedinstvenog izgleda, nalazi se u kanjonu reke Nekudovo nekih 10-ak metara iznad. U jesenjim i prolećnim mesecima je jak i pun vode, u zimskim mesecima obavezno se zaledi, a u letnjim mesecima kad su vrućine samo curka i prska pa je tako i dobio ime. Sad smo imali sreće da smo ga zatekli u punoj snazi što je posebno oduševilo Borisa koji je već stigao i fotografisao ga sa svih strana.

Prskalo snimljen mojim aparatom:

A ovako ga je Boris video iz malko drugačijeg ugla:

Kad sam video ovaj Borisov rad, pomislio sam da tog dana nismo bili na istom mestu, eto šta se sve može napraviti dobrim znanjem fotografije i naravno uz malo rada u PhotoShop-u. Nadam se da se Boris neće naljutiti što sam iskoristio ovu njegovu fotografiju.

Profil visina puta koji smo prepešačili:

Tracklog (u gpx i kml formatu) možete preuzeti ovde!

Kod Prskala smo se zadržali jedva nekih pola sata pa smo opet seli u džipove i krenuli uzbrdo prema Valkaluciju. Došli smo do poznate lovačke kuće, nikog nismo zatekli tamo pa smo veoma brzo krenuli dalje. Boris je hteo da slika ponor Kločanice dok ima imalo svetla, pa smo morali da požurimo. Počeo je pravi offroad šumskim putevima Kučaja. Ovo nam je već drugi put da sa Saletom doživimo sva zadovoljstva prolaska ovim putevima, tako da smo u startu znali šta nas čeka. Mnogo blata, rupe pune vode, ponegde malo zaostalog snega, probijanje kroz barikade od popadalog drveća, a sve to uz prijatnu muziku sa Saletovih diskova. Stvarno treba osetiti i ovaj vid prolaska kroz divljinu. Posle Valkalucija se ide još neko vreme uzbrdo sve do Tilva Palčin, a onda počinje spust prema kanjonu reke Kločanice. Tuda sam već jednom prošao (samo tada biciklom) pre par godina i oduševio sam se lepotom ove reke i njenog kanjona. Istina, bilo je letnje vreme i sve moguće i nemoguće boje su se tada prelivale jedna u drugu. Žao mi je bilo što nas je sad već hvatao mrak, a i rana zima nije baš najidealnija za uživanje u lepotama prirode, pa su Sandra i Dragana zbog toga ostale uskraćene za potpuno zadovoljstvo. No dobro, biće već prilika, sigurno ćemo uskoro isplanirati ponovni prolazak ovim krajem.

Dok smo stigli do ponora Kločanice, mrak samo što nije pao tako da je Boris imao veoma malo vremena za fotografisanje. Nastavili smo put dalje i došli do Lisina, gde smo konačno seli u jedan od restorana da malo predahnemo i da obedujemo. Posle toga, pravac Beograd u koji smo stigli već oko 10 sati uveče.

Neverovatno kako jedan u principu dosta "šugav" dan može da ispadne mnogo lep, sadržajan i interesantan samo ako se ode na pravo mesto i naravno sa interesantnim saputnicima. Uprkos dosadnoj kiši, kratkom i hladnom danu, sve je na kraju ispalo savršeno. Opet smo obišli veliki deo nedirnute Kučajske divljine što sopstvenim nogama, a što na četiri točka i još jednom se uverili da ovi prostori uvek pružaju najviše bez obzira na neke neobavezne i minorne poteškoće.

Ovde možete pogledati Gošin video zapis sa ovog izleta!

Kozomor-Paljba (vidikovac)

zoranvujosevic — Mon, 04 Jan 2010 19:18:28 +0100

Foto album

Kad je na "Yu-mount" listi osvanuo poziv Miroslava Ostića i Vlade Radivojevića da je u planu jednodnevni izlet opet na Valjevske planine (pre nepunih mesec dana smo već bili u tim krajevima i sjajno se proveli), nisam se ni trenutak razmišljao već sam ih odmah kontaktirao i dogovorili smo se oko svih pojedinosti. Već duže vreme sam pratio njihove putešestvije preko sajta www.trekking.24ex.com i stvarno sam imao želju da se upoznam sa njima i da zajedno planinarimo. Putevi kojima se ovi momci kreću su dosta drugačiji od standardnih planinarskih šema, i to je upravo ono što me je zaintrigiralo i podstaklo da im se što pre pridružim na nekom od njihovih izleta.

Dogovor je bio da se u nedelju 01.11.2009-e oko 10 sati ujutro nađemo u mestu Ražana koje se nalazi 35 km. udaljeno od Valjeva na putu prema Kosjeriću i Požegi. Dragana, Sandra i ja smo odlučili da krenemo kolima iz Beograda, a Miroslav, Vlada, Jovanka i još dve planinarke su seli na voz. S obzirom da je voz dosta kasnio, nas troje smo odlučili da krenemo lagano putem, a ostatak ekipe nas je sustigao posle nekih 45 minuta. Pošli smo od benzinske pumpe u Ražani i nekih 200 m išli putem prema Valjevu, da bi kod prvog mostića skrenuli nadesno u pravcu istoka na seoski putić. Tu smo odmah kod zadnjih zaseoka ušli u četinarsku šumicu i put je lagano pored potoka počinjao svoj uspon prema Kozomoru. Prvi jači uspon je krenuo posle 500-600 m, a tu se i kompletirala cela ekipa.

Početak uspona:

Put nas je sad vodio u pravcu severa prema grebenu Obrtaljke i to tako što smo direktno sekli linije izohipsa. Za taj uloženi trud, nagrada nije izostala. Negde na polovini uspona naleteli smo na prve Sunčanice i skupljali smo ih usput sve dok nismo stigli do Velikog Kozomora.

Sunčanice (štap je namerno stavljen pored njih da se vidi koliki su to "kapitalci" bili":

Do Obrtaljke smo (uz dve kraće pauze) stigli u roku od nekih sat vremena od momenta kad smo se našli sa ostatkom grupe. Obrtaljka se nalazi na 775 m visine i praktično predstavlja vidikovac prema Kaoni i dalje prema Lastvi. Kod Obrtaljke smo skrenuli opet nadesno prema istoku i nastavili dalje uzbrdo ali sada pod nešto manjim nagibom. Za nekih pola sata uspona stigli smo konačno i do vrha Veliki Kozomor koji se nalazi na 1007 m nadmorske visine.

Pogled sa Kozomora:

Odavde se pruža lep pogled prema Paljbi (otprilike se vidi na trećini fotografije sa leve strane) gde smo se inače i zaputili, pa malo iza i na sredini je Maljen, a u pozadini svega toga su ostale Valjevske planine. Na Kozomoru smo ostali oko pola sata sve dok nas malo jači vetar nije oterao odatle.

Put smo nastavili prema Paljbi i to prvo naniže preko prevoja Previja, pa onda opet uzbrdo sve do asfaltnog puta koji spaja Divčibare i Kosjerić. Odatle se ide još 800 m i stiže se do vidikovca Paljba (1051 m). Na tom vidikovcu smo bili i prošlog puta kada smo posetili Divčibare, tako da nam je to sve već bilo dosta poznato. Na Paljbi smo se zadržali veoma kratko jer smo već trebali da krećemo natrag. Miroslav i ostali su morali najkasnije do 18 i 30 da budu na železničkoj stanici u Ražani jer im je tada polazio poslednji voz za Beograd. Već je bilo oko 14 i 30 a trebalo je proći još 9 km do Ražane, a odatle još dva do stanice. Istim putem smo se vratili do Velikog Kozomora, ali smo odatle skrenuli nalevo u pravcu juga grebenom prema Malom Kozomoru. Neposredno pre samog vrha Mali Kozomor, Dragana, Sandra i ja smo odlučili da ipak ostanemo malo duže na jednom lepom vidikovcu, a Miroslav, Vlada i ostali su nastavili dalje. Nisu hteli da rizikuju da im pobegne voz, a i hteli su da svrate malo do lokalne kafane kako bi na miru popili poneko piće.

Sandra i ja na vidikovcu, u pozadini je Maljen:

Kako je sunce lagano zalazilo, mi smo se sve više i više opuštali na tom mestu sve dok nismo shvatili da nam je već postalo malo hladnije i da nam valja ubrzati na dole. Hteli smo da barem za videla prođemo malo problematičniji deo puta koji vodi kroz šume na padinama ispod Malog Kozomora, a posle kad se spustimo dole i ukačimo seoske puteve nije trebalo da bude nikakvih problema i da se ide po mraku. Tako je otprilike na kraju i ispalo, mrak je pao baš kad smo se spustili do prvih zaseoka i neposredno pre izlaska na asfalt kojim je trebalo još 1700 m da pređemo do mesta gde smo ostavili kola. Usput u Ražani smo sreli ostatak ekipe koji su baš završili sa svojim okrepljenjem. Pošto se Jovanki žurilo da ranije stigne do Beograda, odlučila je da krene sa nama, a ostali su pošli put železničke stanice. Do kola smo stigli veoma brzo, a odatle do Beograda nam je trebalo 2 i po sata vožnje bez ikakvih problema.

Profil visina:

Naša putanja ucrtana u topografskoj karti

Preuzmi tracklog-ove u:

GPX (Garmin MapSource) formatu

KML (GoogleEarth) formatu

Šta reći na kraju ovog još jednog uspelog dana. Sredina jeseni veoma često zna da nas veoma prijatno iznenadi tako što nam pokloni savršen dan na savršenom mestu. Samo treba nekako osetiti gde bi takav jedan poklon mogao da se dobije i otići tamo. To je bio veoma prijatan sunčan dan, prešli smo 17 km u veoma laganom ritmu, društvo koje smo upoznali je bilo kakvo se samo poželeti može. Prolazili smo prelepim krajevima, kroz četinarske šume, išli sa jednog vidikovca na drugi, brali smo Sunčanice od kojih smo napravili odličan paprikaš, izbacili smo svu negativnu energiju iz nas i naravno povratili unutrašnji mir posle standardnog ludila koje je ostalo u Beogradu.

Šta se više poželeti može!

Divčibare-Crna reka

zoranvujosevic — Fri, 25 Dec 2009 20:29:24 +0100

Foto album

Dogovor je bio da tog četvrtog oktobra tekuće 2009-e godine odemo do Maljena tj. na mnogo poznatije Divčibare i kad dođemo tamo da vidimo gde ćemo da se denemo i šta ćemo da radimo. Okviran plan je bio da se spustimo do kanjona Crne reke, ali ništa precizno nije bilo zamišljeno. Osmočlana mešovita planinarsko-fotografska ekipa je rano zorom pošla sa dvoje kola iz Beograda, a na Divčibarama nam se pridružio još jedan foto "freak" iz Valjeva. Jutro baš i nije mnogo obećavalo s obzirom na maglu koja nas je pratila putem, ali čim smo počeli da dobijamo na visini pri usponu na Maljen, sve je počelo da se lagano bistri, da bi nas oko 9 i 30 sati kad smo krenuli na pešačenje obasjalo predivno jesenje sunce.

Polazna tačka je bila kod zadnjih vikendica ispod vrha Stražara i bilo je interesantno posmatrati fotografe kako pakuju svu opremu koju su poneli u hiljade raznih rančeva i torbica. Tu je bilo raznih aparata, objektiva, rezervnih baterija sa punjačima, stativa i ostalih tehnoloških čuda. I ranije smo išli na razne ture zajedno sa fotografima i zapazili smo jednu karakterističnu stvar. Svi imaju ogromne torbe ili rančeve prepune opreme, a od hrane za ceo dan nose samo jednu kutijicu keksa i bočicu vode. Zaključak je da svako nosi sa sobom ono što smatra da mu je najbitnije za tu situaciju. Fotografima je najbitnija oprema i stvarno, kad posle pogledate neke njihove fotografije sa tih izleta, pomislite da vi uopšte niste bili na istom mestu kad vidite kako izgleda to što uslikaju svojim aparatima. Svaka vam čast momci!

Put nas je prvo vodio u pravcu severa kroz prelepu četinarsku šumu, pa onda prema severozapadu gde smo već izašli na greben Ljutog krša. Odatle su nam se pružili prvi vidici prema kanjonu Crne reke iznad koga se izdiže greben Golupca, a u daljini su se mogli videti Povlen i ostale Valjevske planine.

Greben Ljutog krša:

Kanjon Crne reke:

Sa Ljutog krša staza je naglo počela da se spušta strmo naniže prema Crnoj reci. Kad su fotografi videli koliki je nagib i kakav je teren, krenuli su da se nećkaju i razmišljaju šta da rade, dok se mi planinari naravno nismo premišljali ni milisekundu već smo odmah krenuli u spust. Staza kojom smo išli je predivna, prava planinarska i prolazi naizmenično kroz drvorede borova i breza. Usputnih vidikovaca je bilo maltene na svakom koraku, tako da smo putem toki-vokija stalno javljali fotografima šta propuštaju. Takođe smo uspeli da ih ubedimo da staza i nije toliko strašna kako izgleda gore na početku spusta, pa su se konačno i oni odlučili da krenu za nama i mislim da nisu zažalili. Veoma brzo smo se spustili do dna kanjona i do Crne reke i bili nagrađeni prelepim prizorom uključujući i začin u vidu vodopada kojeg su fotografi kasnije neštedimice slikali sa svih strana.

Crna reka nastaje od više potoka koji izviru sa severne strane Divčibare i posle svog toka praveći fenomenalni kanjon dužine nekih 8-9 km se sastaje sa Bukovskom rekom. Kanjon je leti moguće proći pešački zato jer je tad vodostaj najniži (ili ga uopšte ni nema zbog velikih vrućina i presušivanja reke) i to nam ostaje kao jedan od obaveznih planova koje ćemo ispuniti sledeće godine.

Na vodopadu smo se zadržali pola sata i onda smo Sale, Sandra i ja krenuli dalje nizvodno. Fotografi (svi sem Nevena) su ostali kod vodopada u nameri da ga detaljno uslikaju i onda su se vratili istim putem natrag. Zadnja informacija koju smo dobili od njih je da su zaglavili u nekom restoranu na krkanluku. Spustili smo se par stotina metara niže niz reku sve do prvog potoka koji se ulivao sa leve strane i gde se na daljini od stotinak metara video još jedan manji vodopad. Tu smo ostali još neko vreme, taman dok je Neven uslikao i taj vodopad a onda smo odlučili da krenemo dalje na sever uz Lazovu kosu u nameri da izađemo na greben kod Vukovića livada. Nagib je bio dosta velik, tako da smo malo morali da zapnemo uzbrdo, ali smo na kraju bili nagrađeni prelepim prizorima grebena i mnoštvom livadica pored kojih smo prolazili. Dok smo se peli, naleteli smo na par pečurki "Sunčanica", ali nismo imali pojma da je to bio samo nagoveštaj onoga što će uslediti malo kasnije.

Bor na jednom od vidikovaca na grebenu:

Krenuli smo grebenom Lazove kose u pravcu istoka u nameri da se na taj način vratimo nazad do polazišne tačke i da napravimo krug. Kao što sam spomenuo prizori su svuda bili odlični, naleteli smo na stado koza koje nas je "usvojilo" i pratilo jedan deo puta, ali najbitnije od svega je bilo to da smo usput nalazili ogromne količine "Rujnica". Naravno da nismo bili lenji, već smo se svim snagama bacili na skupljanje ovih lepih pečuraka. Kese i cegeri su nam već bili dosta puni i kad smo prešli greben Pejara, odlučili smo da malo preprečimo i skratimo put. Skrenuli smo na desno prema jugu i krenuli da tražimo stazu preko Pitomina. To i nije bio neki problem pronaći, ali smo usput bili nagrađeni prolaskom kroz mešovitu četinarsko-listopadnu šumu gde smo našli ogromne količine Vrganja. Već ionako pune kese nisu bile dovoljne da prime još pečuraka, pa smo morali da vadimo sve raspoloživo što smo imali. Primerci su bili baš kapitalni, bilo je i običnih i crvenih Vrganja, Panjevčica i ostalih vrsta.

Prosto nismo mogli da se odlepimo od tog mesta i kada smo napunili sve što smo mogli rekli smo da je konačno bilo dosta. Prečili smo još malo preko nekih livada, pa smo na kraju izašli na glavni put i njime smo lagano došli do mesta odakle smo krenuli. Prešli smo ukupno 9 km za nekih 6 sati, ali tako dugo vreme za tako kratku razdaljinu je bilo neophodno upravo zbog skupljanja plena kojeg smo nosili sa sobom.

Profil visina:

Crna reka topografska karta

Kad smo stigli do kola, odlučili smo još samo da odemo do vidikovca Paljba koji je udaljen par kilometara putem od Divčibara prema Kosjeriću. Sa Paljbe je odličan vidik prema jugu, u prvom planu se vidi Kozomor (kojeg smo posetili skoro mesec dana kasnije), a iza njega se odlično vide sve planine u potezu od istoka prema zapadu tj. od Ovčara i Kablara pa sve do Zlatibora. Prelepo!

Preuzmi tracklog-ove u:

GPX (Garmin MapSource) formatu

i

KML (GoogleEarth) formatu

Ovo nam je bio prvi put da smo bili na Maljenu i Divčibarama. Nismo mogli da verujemo da ćemo se tako lepo provesti s obzirom na to da je ceo prethodni dan padala kiša. Znali smo da su Divčibare raj za pečurkare, ali smo mislili da nećemo baš nešto puno pronaći jer je tog dana tu bio sajam gljiva i pretpostavili smo da ništa neće ostati za nas. Na naše veoma prijatno iznenađenje, ispostavilo se da tamo ima pečuraka za sve u izobilju. Samo treba mrdnuti "dupe", otići tamo i rezultat neće izostati. Od pečuraka koje smo nabrali, napravili smo gala večeru za više ljudi i svi su se baš lepo najeli. Čak smo morali i određenu količinu na žalost da bacimo jer su već u startu bile malo lošijeg kvaliteta, tako da nisu izdržale dok smo došli do Beograda.

Veoma brzo nam se ukazala prilika da opet odemo do Maljena i pre tog polaska smo se potajno nadali da ćemo opet biti u prilici da naberemo nešto pečuraka, ali o tom-potom.

Kad smo letos bili na Kopaoniku i gde smo po prvi put imali prilike da idemo sa ozbiljnim gljivarima i da učimo od njih, nismo ni sanjali da će nas ta aktivnost tako zaraziti i da ćemo kad god negde odemo uvek sa sobom nositi vrećice ukoliko usput nabasamo na neko nalazište. Branje gljiva je jedna tako smirujuća aktivnost gde je čovek koncentrisan samo na to da uoči željeni plod na određenom mestu, da proceni da li je sveže i naravno da se ne igra ukoliko nije siguran da je jestivo ili nije. Shvatili smo da branje gljiva daje jednu drugu dimenziju našim boravcima u prirodi i sigurno ćemo takve aktivnosti upražnjavati sve češće.

Golijska jesen

zoranvujosevic — Tue, 17 Nov 2009 20:36:39 +0100

Foto album

Petak 25-i septembar 2009-e je bio planiran za polazak na planinu Golija sa manjom grupom planinara iz PSD Železničar pod vođstvom Pere Bojića. Mini bus je bio pun, krenuli smo u ranim večernjim satima iz Beograda i na odredište na Goliji u planinarski dom-motel "Golijska reka" stigli negde oko 11 časova uveče. Sutradan rano ujutro je bila planirana kružna tura od Golijske reke do Bojevog brda, a za poslepodne je bila predviđena kraća šetnja pored potoka Golijska reka i eventualan obilazak nekih vodopada u tom kraju.

Tačno u 8 sati ujutro krenuli smo iz doma u pravcu severa i odmah počeli da dobijamo na visini stazom koja je vodila prema izvoru Hajdučka voda. Za 30 minuta smo stigli do izvora, malo natočili vode i nastavili dalje još nekih 350 metara do raskrnice. Tu se put odvaja levo uzbrdo prema Tasovim livadama, dok se pravo može nastaviti prema vrhu Javor (1481 m). Od raskrnice prema Tasovim livadama staza vodi prvo kroz bukovu šumu, a kako se lagano dobija na visini krajolik postepeno postaje prekriven četinarima. Usput je bilo dosta pečuraka ali uglavnom su preovladavale muhare koje su svojom lepotom odigrale ulogu šumskih manekena strpljivo pozirajući četi planinara i njihovim foto aparatima. Do Tasovih livada se stigne za 40-ak minuta hoda i usput se lagano otkrivaju lepi vidici prema Jankovom kamenu i ostalim vrhovima. Odatle put i dalje nastavlja prema jugu i za sat i 10 minuta hoda se stigne do Bojevog brda koje se nalazi na 1752 m nadmorske visine.

Pogled sa Bojevog brda:

Tu smo napravili pauzu od 20-ak minuta kako bi nešto prezalogajili i fotografisali okolne pejzaže. Nakon toga put smo nastavili stazom nizbrdo u pravcu istoka i naša sledeća tačka je bio izvor Milošica koji se nalazi blizu raskršća raznih golijskih puteva. Još jedna pauza na izvoru za obnavljanje zaliha vode, pa smo dalje nastavili prelepom šumskom stazom u pravcu severa koja nas je pored potoka Golijska reka dovela direktno nazad do planinarskog doma. Staza je odlična, prolazi kroz gustu četinarsku šumu dok odmah pored nje potok sve vreme protiče stvarajući lepe kaskadice i virove. Tu smo uspeli da pronađemo i lepu količinu lisičarki tako da smo zajedno sa sunčanicama i krasnicama koje smo ranije pokupili, napravili lep ručak čim smo se vratili u Beograd.

U domu smo napravili pauzu od sat i 45 minuta, pa smo onda nastavili dalje pored potoka u pravcu severa u nameri da se na delu gde potok dobija veliki nagib naniže nekako spustimo do njega i da vidimo kako sve to tamo izgleda. Pretpostavili smo da tu postoje i neki vodopadi i slični interesantni detalji. Došli smo do mostića odakle se odvaja makadamski put na levu stranu i krenuli njime. Međutim, tu je potok već ostao dosta niže od puta, a prilaz njemu ne bi bio moguć bez korišćenja raznih alpinističkih tehnika kombinovanih sa krčenjem guste šikare i strnjike kroz koju bi trebali da se spuštamo. Naravno da smo odustali od takve avanture, pa smo neko vreme nastavili tim putem dok se nismo dogovorili da dalje nema smisla da se ide i rešili smo da se vraćamo natrag. Na jednom mestu smo uočili stazu koja se odvajala od tog makadama uzbrdo u šumu. Kako ta staza nije bila ucrtana ni u jednu kartu ili GPS uređaj, na osnovu konfiguracije terena smo procenili da bi nas ona mogla izvesti gore do izvora Hajdučka voda i odatle da se vratimo natrag do doma. Ovoj našoj nameri se usprotivio Pera Bojić tvrdeći da je kasno za neka istraživanja i da može da nas uhvati mrak, a pogotovu on nije imao nikakvu nameru da to radi sa celom grupom planinara. Nas četvoro smo ga ubedili da ostavi svu odgovornost na nama i da ćemo mi da krenemo tom stazom jer nam je stvarno bio dosadio makadam po kome smo išli, a on neka vrati ostatak grupe onako kako je i planirao. Rečeno-učinjeno, krenuli smo uzbrdo i stvarno uopšte nismo pogrešili u našoj proceni. Staza nas je direktno izvela do šumskog puta koji je vodio prema Hajdučkoj vodi na jug i prema vrhu Javor na severu. Ispostavilo se čak da staza prolazi i jednim od lepših krajolika koje smo videli tog dana. Zažalili smo što nismo ranije krenuli tuda jer bi onda stigli i da se popnemo do Javora i lagano vratimo natrag do doma. Ovako nam je ostalo vremena samo za opušteni povratak na večeru. Ukupno smo prošli oko 20-ak km i 560 m visinske razlike.

Profil visina:

Bojevo brdo-topografska karta

Sutradan u nedelju 27-og septembra smo po planu trebali da napravimo krug do Jankovog kamena koji se nalazi na nadmorskoj visini od 1834 m, a za one koji ne znaju, to je ujedno i najviši vrh Golije. Od doma smo krenuli rano ujutro oko 7 sati i prvo smo išli makadamskim putem prema jugu do izvora Milošica. Tu smo skrenuli na levo prema istoku i stazom koja se penje uzbrdo kroz prekrasnu šumu oko Milošice stigli do planinskog puta koji vodi direktno na vrh. Svo vreme je konstantan uspon ne preterano velikog nagiba, koji se jedino povećava neposredno pre dolaska na vrh. Na vrhu smo bili već negde oko 9 sati i ostali smo tamo oko pola sata. Dan baš i nije bio preterano bistar, tako da nam je izostao lepši pogled na okolne a i one udaljenije planine. Sa vrha smo nastavili natrag na sever stazom koja se lagano spušta kroz šumu sve do vrha Kulina.

Pošto je vremena bilo napretek, a ispod Kuline smo naleteli na predivan proplanak, odlučili smo da se tu prepustimo čarima planinarskog hedonizma. Neko se izvalio i dremao na suncu koje je već bilo lepo zagrejalo zemlju, neko je lutao okolo i brao kupine i ostale šumske biljke, neko je pričao sa nekim, neko je sedeo i razmišljao a neko je samo sedeo. Nakon toga, put se nastavio nizbrdo i dalje kroz šumu u pravcu zapada stazom koja vodi direktno do doma. Već oko 12 sati smo bili u domu gde smo se lagano spremili za povratak za Beograd. Taj dan smo prošli oko 11 km i savladali visinsku razliku od 430 metara.

Profil visina:

Jankov kamen-topografska karta

Na putu natrag smo prvo svratili do Tičar jezera koje se nalazi na visini od 1600 m, pa smo se onda spustili do Ivanjice. U Ivanjici smo napravili malo veću pauzu, obišli smo hidrocentralu koja je 1911-e godine puštena u rad kao deveta u Srbiji, a ostatak vremena smo iskoristili za ručak. Posle Ivanjice, sledeća stanica je bila Ovčar banja u kojoj u sklopu hotela postoji bazen sa termalnom vodom. Ko je hteo kupao se, a ko nije vreme je iskoristio za šetnju po Ovčar banji i ostale relaksirajuće radnje. Nakon Ovčar banje, konačno smo nastavili put za Beograd bez ijedne usputne pauze.

Preuzmi tracklog-ove u:

GPX (Garmin MapSource) formatu

i

KML (GoogleEarth) formatu

Ovo je bila naša druga poseta Goliji. Prvi put smo bili pre 3 godine gde smo videli Odvraćenicu i Crni vrh, prevoj Šeremetovicu, peške se spuštali od sela Šaronje preko manastira Đurđevi stupovi i crkve sv. Petra i Pavla do Novog Pazara. Tada smo bili oduševljeni lepotama Golije iako je već bila kasna novembarska jesen. Sad smo videli i malo drugačiju Goliju u ranu jesen i takođe smo bili opčinjeni izgledom njene prirode. Ipak mislimo da će prava stvar biti dolazak na leto i to na više dana i da ćemo imati priliku da popunimo one praznine koje su ostale nakon ove dve na žalost veoma kratke posete.

"Cerska bitka" septembra 2009-e godine

zoranvujosevic — Sun, 18 Oct 2009 20:36:45 +0200

Foto album

Razmišljajući gde bismo mogli da provedemo tu nedelju 13-og septembra, Dragana je u poslednji čas dala predlog da odemo do istorijski veoma poznate planine Cer. Pošto nisam nikad bio na Ceru, a i nisam imao nešto puno vremena za planiranje putanje, na brzinu sam prikupio neke informacije sa internet-a, pregledao par topografskih karata, pa sam na osnovu svega toga otprilike ucrtao u GPS put kojim bi mogli da prođemo. Takođe sam pretpostavio, pošto je Cer ipak dosta posećen od strane planinara, da tu postoji dosta markiranih puteva i staza tako da neće biti nikakvih problema za jedno uživanje u laganoj šetnji. Ispostaviće se da baš i nije bilo sve tako idealno kao što sam zamislio!

U nedelju ujutro smo Dragana, Sandra i ja kolima krenuli iz Beograda i oko 11 sati i 20 min smo bili na startnoj tački u selu Skakale u podnožju Cera. Put je krenuo lagano, prvo kroz polja i livade, a onda kroz šumu kako smo počeli sa laganim usponom obroncima planine.

Polazak iz Skakala:

Tad su već krenule i prve serpentine, pa su Sandra i Dragana mislile da ćemo verovatno na taj način i doći do grebena, odakle je sve trebalo tek da bude jedna laka rekreacija. Usput smo imali jednu tužnu situaciju. Naišli smo na ptičicu koja je u vidno lošem stanju čučala na putu. Drhtala je i bezuspešno je pokušavala da se pomeri sa tog mesta. Pokušali smo nekako da je animiramo i povratimo ali ništa nam nije uspevalo, pa je na kraju jadnica uginula. To nas je dosta rastužilo, ali šta da se radi, to je sve deo prirode, ima i lepih, ali ima i ružnih stvari.

Na topo karti sam kod lokaliteta "Konjuša", uočio odvajanje sa glavnog puta na jednu stazu, kojom bi preprečili penjanje na greben sekući linije izohipsa. Ta staza je trebala da nas izvede nekih 350 m od ostataka Trojanovog grada u pravcu severozapada. I stvarno, na željenom mestu je stajala čak i planinarska markacija za tu stazu tako da smo bez ikakve brige krenuli tuda. Prečica je prvo počela veoma lepo u vidu staze oivičene drvoredom i posute opalim lišćem, baš idealno za planinare.

Početak prečice prema grebenu Cera:

Međutim, krenulo je lagano sužavanje i gubljenje staze sve više i više, dok na kraju dalje više nije moglo da se ide normalno jer je sve bilo zablokirano izdžikljalim malinjacima, zaraslom travom, koprivama i strnjikama. Tad su već Sandra i Dragana počele da sumnjaju da li uopšte idemo dobrim pravcem, pa sam morao malo da pretražim po okolini i uspeo sam na jednom drvetu da uočim veoma izbledelu planinarsku markaciju. To me je uverilo da je tu nekad postojala staza, kojom verovatno ko zna koliko dugo niko nije prošao pa je sve bilo zaraslo i zadivljalo. S obzirom na to da smo svi imali 3/4 pantalone, bilo nam je veoma nezgodno prolaziti ovakvim terenom tako da je odmah počelo lako gunđanje u čemu je naravno prednjačila Sandra. Ja sam nekako uspeo da se uzverem uz jedan strmiji i malo čistiji deo, pa da prođem obodom te džungle. Sandra i Dragana su izabrale drugu putanju i nisu baš najsrećnije prošle jer su iz svega toga izašle dosta izgrebanih i krvavih ruku i nogu. Lagano gunđanje koje se do tada čulo u šumi je već preraslo u jaku grmljavinu začinjenu raznim psovkama i bogoradanjem. Mislim da se takva buka na Ceru nije čula još od 1914-e godine, kad su Srbi vijali Švabe po ovim terenima.

Posle prolaska tog dela, nekako smo uspeli da se bukvalno najgorom mogućom uzbrdicom i dalje probijajući se kroz šikaru, pa preko popadalih stabala i isprepletenog granja, uz mnogo psovanja i otvorenih pretnji upućenih na moju adresu, ipak nekako popnemo na greben u neposrednoj blizini Trojanovog grada. Ja sam još i dobro prošao, ali Sandra i Dragana su izgledale kao da su se tukle sa divljim mačkama. E posle toga nas je čekala lagana šetnja grebenom do planinarskog doma Lipova voda.

Kod doma smo ostali 15-20 minuta kako bi se malo odmorili i sagledali krvave posledice malopređašnjeg uspona, pa smo onda krenuli ka vrhu Cera. Međutim nismo znali da se na vrhu nalaze telekomunikacioni objekti Telekoma i vojske. Stigli smo do rampe gde nije bilo nikoga i ušli smo u krug gde sam hteo da vidim da li ipak nekako može da se prođe do samog vrha. Međutim kad sam se približio ogradi vojnog objekta, pored koje sam pretpostavio da ima prolaz, video sam upozorenja da je objekat obezbeđen i miniran. Još i kad sam ugledao pse čuvare, odlučio sam da više ne čačkam mečku i vratio se natrag. Eto toliko od posete vrhu Cera!

Vratili smo se natrag do doma, i krenuli makadamskim putem oko vrha u nameri da bar njime prođemo što više možemo. Stigli smo do raskrsnice gde se na desno taj put nastavljao ka Kosaninom gradu i dalje na greben, a na levo se odvajala staza koja je vodila nizbrdo prema selima Petrovići i Trbosilje. Većali smo šta da radimo i pošto nam je već bilo dosadno da idemo samo po makadamu, odlučili smo se za levu varijantu. Staza ide pored Grobljica i prvi strmiji deo se prolazi kroz šumu, da bi se posle 1,5 km došlo do ravnijeg i čistijeg dela odakle se lepo vidi vrh Cera.

Tu smo malo zastali pored jedne kolibe i posle toga nastavili put još niže opet kroz bukovu šumu sve do potoka Lipovac. Tada je već počela da pada lagana kišica, a i bilo je već dosta kasno da nastavimo put sve do pomenutih sela, tako da smo odlučili da odatle pokušamo da pronađemo prečicu da se vratimo natrag na greben. Video sam na topo karti da tu postoje neke moguće stazice kojima bismo to mogli da pokušamo, tako da smo i uspeli da nekako iskombinujemo par pravaca i da se vratimo gore na greben u najkraćem mogućem roku. Naravno da je opet usput bilo par zaraslih delova puta što je posebno Sandra dočekala sa neskrivenim oduševljenjem. Već je bilo pola šest uveče kada smo krenuli preko grebena i mislili smo da ćemo veoma brzo da se spustimo do mesta gde smo ostavili kola, međutim...

Sve je bilo lepo i brzo po grebenu, počeli smo sa spuštanjem, prošli smo opet pored Trojanovog grada i nastavili u pravcu jugoistoka sveže markiranom planinarskom stazom. Usput smo prošli kroz slatko vikend naselje kod Vodica odakle se pružao lep pogled prema Skakalu i Mačvi. Međutim, problemi su opet nastali kad smo se spustili nešto niže do Dejanovca. Pravac staze kojom smo krenuli mi se nikako nije poklapao sa ucrtanom putanjom iz GPS-a. Znao sam da ako nastavimo tuda, izaći ćemo na asfaltni put kojim bi onda dosta dugo morali da tabanamo do auta, a to mi se nikako nije svidelo. Malo sam pretražio teren i uspeo sam da uočim stazicu kojom sam hteo da prođemo. Međutim, ona se nalazila na drugoj strani dosta duboke jaruge. Postojala su dva rešenja: ili da se krljamo kroz jarugu i po njenim dosta strmim stranama, ili da odemo malo više uzbrdo i pokušamo da je nekako zaobiđemo. Izabrali smo ovu drugu varijantu i naravno uz ponovno probijanje kroz šipražje, šikaru i strnjike (što je opet Sandra jedva dočekala), uspeli smo da dođemo do željene staze i veselo nastavimo spuštanje. Mrak je već lagano padao, prolazili smo zemljanim putem pored nekih kukuruza, do kola nam je ostalo još samo 1,5 km kad odjednom prc... put opet nestaje. Videli smo da su tu vršeni neki građevinski radovi, sve je bilo raskopano pa smo morali nekako da obilazimo čitav taj deo. Upalili smo baterijske lampe i uočili smo putić koji je vodio opet u pravcu onog asfalta kojim stvarno nisam imao nikakve želje da idem. Ostatak ekipe je bio da ipak krenemo tuda i da ne eksperimentišemo po mraku, ali ja sam bio uporan da ipak preprečimo kroz šumu jer sam znao da je odmah na izlasku iz nje staza koja nas vodi pravo do kola. Tako smo uz svetlost čeonih lampi, opet kroz granje, strnjike i šipražje (po ko zna koji put tog dana), uspeli da se izvučemo odatle i konačno da se normalnom stazom dovučemo do kola. Bilo je već oko 20 minuta do osam i mrkli mrak.

Profil visina:

Epilog ovog ipak odlično provedenog dana je sledeći: prešli smo 23 km i savladali ukupnu visinsku razliku od 730 m. Dan je bio oblačan sa malo usputne kišice, ali ništa što je moglo da nam pokvari raspoloženje. Dragana i Sandra su još neko vreme posle ovoga vidale junačke rane stečene u boju sa ljutim neprijateljem, a ja sam odlučio da pod hitno moram da nabavim mačetu, jer ovo nam nije ni prvi, a sigurno ni zadnji put da se uvalimo u ovakvo nešto. Cer je lepa šumovita planina i stvarno bi trebalo malo obratiti pažnju i poraditi na odražavanju postojećih staza, a takođe i na pravljenju i markiranju novih.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu

i

KML (GoogleEarth) formatu

Đerdap-Šomrda-Šomrdski kamen

zoranvujosevic — Thu, 15 Oct 2009 21:57:16 +0200

Foto album

Nacionalni park Đerdap za veliku većinu ljudi koji na žalost nisu baš toliko upoznati sa njime, predstavlja samo reka Dunav koja predstavljajući prirodnu granicu između Srbije i Rumunije, pravi svima poznatu i prelepu klisuru. Međutim, Đerdap je u stvari jedno mnogo veće prostranstvo koje u sebi sadrži mnoštvo neprohodnih šuma, veliki broj planinskih vrhova, bezbroj potoka, rečica i ostalih vodenih resursa. Takođe, tu postoji značajan broj pećina i jama koje čitavom ovom kraju (kao uostalom i celoj istočnoj Srbiji) daju neku posebnu draž i mističnost. Ovi krajevi mogu danima da se obilaze uzduž i popreko, i potrebno je mnogo vremena i truda da bi se bar donekle upoznali sa svim čarima i lepotama koje nam NP Đerdap može prikazati.

Znajući sve to, a pogotovu što smo već više puta i bili u tim krajevima, u subotu 29-og avgusta ove godine smo se opet uputili ka Đerdapu ovog puta u nameri da napravimo jednu dužu šetnju i da obiđemo Šomrdu i Šomrdski kamen i rezervate prirode: Ciganski potok, Boljetinsku reku i Lepenski vir. Ovog puta nismo išli samostalno već sa većom grupom planinara koje je predvodila naravno Goca Atanasijević, odličan poznavalac tih i okolnih krajeva.

Krenuli smo rano ujutro iz Beograda i na starnom mestu udaljenom nekih 26 km od Golubca na magistrali prema Đerdapskoj brani smo bili već negde oko 10 sati ujutro. Staza je prvo vodila lagano pored rečice Medovnice i sledeća 3 km nije bilo nikakvih težih delova. Staza je lepa, rečica žubori i preskačemo je tu i tamo, svuda ima zelenila, ma milina jedna. Nakon toga počinje uspon koji nas je brzo sa nekih 270 m nadmorske visine doveo do 515 metara i do prvog vidikovca. To je jedna prelepa livada na vrhu Draganovog rta, a na sred nje se nalazi par strateški raspoređenih stabala punih zrelih krušaka. Bilo je veliko zadovoljstvo jesti sočne kruške u hladovini raskošnih stabala, a ujedno posmatrati Dunav u daljini i Rumuniju sa druge strane!

Odmor ispod kruške:

Dunav i Rumunija:

Put nas je nakon toga još neko vreme vodio blago zatalasanim livadama i finim šumskim stazama, ali zbog veoma gustog drveća svuda u okolini nije bilo više vidikovaca prema Dunavu. Dalje smo nastavili širokim makadamskim putem kojim se preko Popovih tapija i ispod Graotara ide još nekih 10-ak km do podnožja samog vrha Šomrda. Put iako vodi kroz šumu je ipak kao što sam rekao makadam, pomalo dosadan za pešačenje tako da se dosta nas saglasilo da je super za biciklizam ali za planinarenje pomalo smarajući. U jednom momentu sam hteo malo da razbijem monotoniju, tako da sam se odvojio od grupe i prošao šumom preko brda Graotar što mi je veoma prijalo uprkos velikoj količini kopriva i strnjika na koje sam se usput očešao.

Svuda oko puta su se nalazile ogromne količine žbunova punih zrelih kupina tako da niko iz grupe nije mogao da odoli, a da ne zastajkuje svaki čas i osvežava se ovim veoma ukusnim plodovima. Od podnožja do samog vrha se trebalo popeti još nekih stotinak metara što i nije bio neki problem da se brzo obavi.

Šomrda iz podnožja:

Prvo se dolazi do vrha Šomrda koji se nalazi na 803 m. nadmorske visine, a kada se dalje produži stazicom, dolazi se do Šomrdskog kamena koji je na malo manjoj visini ali je odatle fenomenalan pogled na okolne vrhove severnog Kučaja, a takođe i na planine dalje prema Majdanpeku i Žagubici.

Pogled sa Šomrdskog kamena (klikni za uvećan prikaz):

Na vrhu smo ostali oko 40 min i onda smo lagano krenuli naniže isto makadamskim putem nekih 3 km do sledećeg vidikovca sa pogledom na Dunav. To je jedna fenomenalna livadica gde smo ostali 15-ak min. gde smo snimili poslednje fotke Dunava i Rumunije, pa smo odatle nastavili dalje odličnom planinarskom stazicom prema rezervatu Ciganski potok. Staza vodi prvo niz Kameniti rt i na momente se malo gubi usled zaraslosti u travu i šikaru. To je uzrokovalo malo duže vreme prolaska s obzirom na veliki broj učesnika, ali je opet sve to bilo pravo osveženje posle onog dugačkog makadama. Dalje se put nastavlja pored Kosobrdske reke i praktično Ciganski potok nam je sve vreme bio sa desne strane. Taj ceo kraj je jedna fenomenalna gusta šuma pod dosta velikim nagibom i ispresecana raznim vodenim tokovima. Tuda smo se spustili sve do ravnijeg dela i dalje nastavili lagano pored Kosobrdske reke sve do kanjona Boljetinske reke gde nas je čekao i prevoz za Beograd.

Kanjon Boljetinske reke je poznat po svojim stenama i geološkim odlikama, pa je kao takav zanimljiv kako i za stručna lica, tako i za sve ostale ljubitelje prirode. Ovaj put smo videli samo jedan njegov mali deo, a ostaje nam kao obaveza da ga uskoro i detaljnije prođemo i vidimo njegove lepote. Od Boljetinske reke, autobus nas je prebacio do Lepenskog vira gde smo konačno seli na miru da predahnemo i nešto večeramo. U Gocinom planu izleta je bilo predviđeno i kupanje u Dunavu i iako se ceo dan oštrila za taj događaj, njeni pozivi za druženje u večernjem plivanju (već je bilo osam sati uveče) su ostali bez odjeka. Na kraju se Goca sama bućnula u Dunav, i kaže da joj je bilo fenomalno. Verujemo da joj je prijalo!!!

Epilog ovog izleta je sledeći: pređeno je oko 25-26 km, visinska razlika od 650 m u ukupnom usponu i oko 850 m u silasku. Sve to nije predstavljalo nikakav problem s obzirom na uglavnom lagano penjanje i spuštanje.

Profil visina:

Svo vreme se ide šumama i livadama, jedino što je za hodanje malo dosadniji bio onaj deo koji smo išli makadamskim putem. Najeli smo se usput kupina, krušaka i ostalog voća koga je bilo taman onoliko koliko treba, nadisali čistog vazduha i ozona. Proveli smo se odlično, NP Đerdap je jedno stvarno ogromno prostranstvo u kome se svakom sledećom posetom može videti i doživeti nešto novo i neponovljivo i jedva čekamo sledeći odlazak tamo.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu

i

KML (GoogleEarth) formatu

Borovnice, maline, pečurke i jedan KOPAONIK

zoranvujosevic — Mon, 21 Sep 2009 20:26:30 +0200

Foto album

Na kraju prošlog članka o Resavskom kraju sam pomenuo jedno slučajno poznanstvo koje se desilo prilikom tog izleta pa evo i da pojasnim o čemu se radi. Da nije bilo tog susreta, ne bi nam tog momenta ni pala na pamet ideja da posetimo Kopaonik s obzirom na određene predrasude koje smo imali o toj planini.

Prilikom planinarenja po Vrtačelju, upoznali smo Stane Gleđ, izuzetnu osobu, velikog ljubitelja prirode, planina i svega ostalog što ima veze sa tim. Stane je takođe i sakupljač lekovitog i ostalog bilja, pečuraka a što je najbitnije u celoj ovoj priči, ona je i odličan poznavaoc Kopanika i celog tog kraja. Dan posle izleta po Resavi, Stane je uputila otvoren poziv na "YU-mount" listu svima koji žele, da dođu na Kopaonik i da se pridruže njoj i njenim prijateljima u boravku i tumaranju po planini, branju pečuraka i svega ostalog na šta se može naići, a naravno i konzumiranju i spremanju svih tih plodova prirode do kojih se može veoma lako doći. Kad smo videli poziv, veoma smo se zainteresovali, kontaktirali smo Stane i začas posla se dogovorili o odlasku na Kopanik. Rezultat svega toga je pet nezaboravnih dana provedenih sa Stanom, Milanom i Zlatom i maksimalnom hedonizmu koji jedna ovakva planina može da nesebično ponudi. Takođe, sve predrasude koje smo imali o Kopaoniku kako je to jedna planina gde dolazi samo određen "soj" ljudi i kako tamo i nema ničeg zanimljivog, su pale u vodu. Shvatili smo da je Kopaonik jedna ogromna planina koja može da pruži neverovatno mnogo svakome ko to zna da prepozna i primi na pravi način. Dovoljno je udaljiti se par stotina metara od centralnog (turističkog) dela i već se osećate kao da ste na drugoj planeti.

Spakovali smo sve neophodno i u nedelju 16-og avgusta krenuli put Kopaonika. Tamo smo stigli negde oko 2 sata poslepodne, taman kad su Stane i ostalo društvo (koji su već bili tamo) završili prepodnevnu "berbu" pečuraka i borovnica. Pečurke su odmah pripremili u vidu predivnog gulaša i pozvali su nas na ručak. Iako smo neposredno pre toga već ručali, nismo mogli da odolimo pozivu i naravno nismo se pokajali. Odličan gulaš od "krasnica", "lisičarki" i ostalih pečuraka, a sve to u kombinaciji sa palentom nas je oduševio. Za vreme ručka smo se dogovorili da poslepodne krenemo na jugozapadnu stranu Kopaonika prema vrhu Treska (Šiljak), u nameri da pronađemo još neku pečurku. Rečeno-učinjeno. Put do Treske nas je vodio preko poznatih ski-staza (Suvo rudište, Sunčana dolina...) i to prvo preko lepih zelenih livada koje su se kasnije nastavile na četinarsku šumu. Kad smo izašli na greben iznad Novoselskih bačija, pukao nam je pogled na par obližnjih vrhova: Pančićev vrh - 2017 m. prema istoku i odmah iza njega Nebeske stolice - 1913 m., a pravo ispred nas je bila Treska sa svojim vrhom Šiljak -1622 m.

Teren po kojem smo dotle prošli je blago zatalasan bez nekih većih odstupanja, jedino završni uspon na Šiljak zahteva malo pentranja u visini od nekih 70-ak metara. Sa vrha Treske se pruža još bolji pogled na već spomenute vrhove, a najinteresantnije je što se odatle prema jugu Kosovo vidi kao na dlanu. Neposredno ispod vrha se nalazi i administrativna granica sa Kosovom. Pošto je dan već bio na izmaku, valjalo nam je poći nazad, ali tada su počele predivne igre niskih sunčevih zraka i okolnog terena, što je ceo krajolik činilo pomalo nestvarnim. Lagano smo krenuli natrag i već u roku od nekih sat i po vremena smo stigli do našeg konačišta. Pečuraka nešto usput i nije bilo, ali nismo ostali gladni pošto su već postojale ranije nabrane zalihe od kojih smo opušteno spremili večeru.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Sledećeg dana je pao dogovor da se kolima spustimo nekih desetak km. niže od Kopaonika na putu prema Jošaničkoj banji i da pretražimo taj deo u nadi da ćemo naći dosta pečuraka. Takođe smo hteli da obiđemo i obližnje vrhove Kukavicu - 1726 m. i Kozje stene - 1557 m.

Krenuli smo ujutro i začas posla se spustili do polazišne tačke u blizini Samokovske reke. Put nas je vodio prvo prema jugozapadu kroz šumu gde smo odmah počeli da skupljamo pečurke. Uglavnom su to bile krasnice i poneka lisičarka. Vrganja (kojima smo se najviše i nadali) je bilo veoma malo, a i oni su već uglavnom bili u fazi truljenja, tako da smo pokupili bukvalno samo jedan primerak koji se mogao upotrebiti. Stane nije krila svoje veliko iznenađenje takvim stanjem, zato jer je na tim lokalitetima uvek nalazila ogromne količine vrganja. Objašnjenje je bilo ili da su već tuda prošli berači, ili da je loša godina.

"Krasnica je za širu populaciju manje poznata vrsta pečuraka, tako da nije zanimljiva profesionalnim beračima da je skupljaju, ali je izuzetno ukusna i od nje svakojake đakonije mogu da se naprave. Pošto je u šumama bilo najviše Krasnice, tako je ona preovladavala u svim našim jelima koje smo spremali tih dana."

"Lisičarka je već mnogo poznatija vrsta pečuraka i važi za jednu od kvalitetnijih koje postoje i kao takva je dosta tražena. Uspeli smo da pronađemo i određenu količinu ovih pečurkica, tako da je bilo dovoljno da svim jelima koje smo spremali da jednu specifičnu finu aromu."

Po izlasku iz šume, put se nastavlja dalje na zapad preko brda Kadijevac, koje smo detaljno pročešljali u potrazi za pečurkama. Tu smo uspeli da pronađemo određenu količinu sunčanica i veoma malo rudnjača.

"Sunčanice su pečurke koje uglavnom ne mogu da se zamene sa nekom drugom "nejestivom" vrstom i veoma su interesantne. Kada su mlade njihov šešir je zatvoren i liči na zatvoreni kišobrančić, a kad su skroz zrele onda se šešir otvori i liči na sunce. Takođe, oko peteljke (koja se inače ne jede) se nalazi jedan mali obruč. Po meni one su najlepše kada se isprže na ulju, ali naravno mogu da se spremaju i na druge načine."

"Rudnjače su inače vrsta šampinjona i imaju sličan ukus. Ove godine ih je bilo veoma malo, tako da ono što smo i našli je završilo u miksovanom gulašu"

Nakon uspona na brdo, izlazi se na greben Kadijevca i dalje prema severozapadu se ide prema vrhu Kukavica. Tu smo se rastali sa Milanom i Zlatom koji nisu hteli da idu nešto mnogo daleko i nakon nekih dvadesetak minuta hoda izašli na vrh. Pogled sa vrha je uprkos malo oblačnom vremenu bio fantastičan. Lepo se video ceo Ravni Kopaonik zajedno sa svim vrhovima koji ga natkriljuju: Vučak, Mala i Velika Gobelja, Karaman, Pančićev vrh, Treska i ostali.

Sa Kukavice smo nastavili dalje na sever prema Kozjim stenama. To je značilo da moramo da se spustimo nekih dvestotinak metara niže i to na nekim mestima ne baš laganom terenu. Ali nismo zažalili jer Kozje stene predstavljaju jedan fantastičan vidikovac sa koga se odlično vidi Jošanička banja i planina Željin prema severu, a prema istoku se niz provaliju može lepo videti Mijatovića jaz.

Citat: Mijatovića jaz je kanal koji kilometrima krivuda i spušta se u selo i delo je jednog graditelja koji je uložio snagu i umeće da dovede vodu u selo kada je nije bilo. Kanal je usecan u stenu i prolazi kroz guste borove šume i izlazi na pašnjačke površi ka selu Brveniku. Danas je Mijatovića jaz ucrtan u kartu Kopaonika kao znamenitost kojoj se svako divi i odaje poštovanje naporima Bože Mijatovića, koji je na nekim mestima u ležećem položaju obrađivao stenu praveći kanal!

Stane na Kozjim stenama:

Na Kozjim stenama smo se odmarali i dremali nekih dva sata, pa smo onda krenuli natrag prvo istim putem prema Kukavici, ali smo je umesto da se opet penjemo gore, zaobišli stazom koja ide severnom stranom njenih obronaka. Tu smo opet izašli na Kadijevac i lagano se spustili do mesta gde smo ostavili automobil, a gde smo se i našli sa Milanom i Zlatom. Njih dvoje su u međuvremenu bili vredni i ubrali su veliki broj pečuraka i lekovitog bilja. Naravno konzumacija svega što smo prikupili tog dana je bila već iste večeri.

Profil visina:

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Sledeći dan 18-i avgust, Stane je odlučila da se pridruži ekipi "NP Kopaonik" u raščišćavanju i krčenju jedne od nebrojenih staza, a nas dvoje smo odlučili da sa malom grupom planinara "PD Kopaonik" pod vođstvom Jovana Dokića krenemo prema vodopadu Jelovarnik. Pošto su oni u stvari bili u akciji markiranja staza, jedan deo puta smo išli sa njima, čisto da bi videli otprilike kuda ćemo prolaziti, a onda smo se odvojili i sami nastavili ceo krug.

Put nas je vodio prvo od Pajinog presla pa pored severoistočne strane Pančićevog vrha do Nebeske stolice što nam je bila prva tačka odmora. Na Nebeskoj stolici se nalaze ostaci crkve za koju važe mnoga nagađanja ko je to i kad izgradio, pa se zato taj lokalitet često naziva i "Crkvine". Do Nebeske stolice staza je bila u blagom usponu, ali odatle je valjalo spustiti se nekih 700 m. niže do vodopada u pravcu jugoistoka. Od Nebeske stolice nadole je već granica sa Kosovom tako da put vodi malo sa ove, pa malo sa one strane granice. U jednom momentu nas je čak i nadleteo helikopter KFOR-a, pa je napravio par krugova iznad Pančićevog vrha i vratio se natrag. Put kojim smo išli je praktično seoski-kolski put, pomalo dosadan, tako da smo ga prečili i skraćivali gde god je to bilo moguće. Neposredno pre izlaska na rudnik cinka i olova (udaljen otprilike 1 km. od vodopada), put se dosta skraćuje prečenjem po šumskoj stazi. Od rudnika je do vodopada moguće doći na dva načina: Prvi je da se nastavi dalje makadamom (što smo mi i uradili), a drugi je da se ide kroz šumu (što mi na našu žalost nismo uradili jer nismo baš dobro shvatili prethodno dobijene instrukcije) i da se izađe na sam vrh vodopada. Odatle vodi stazica kojom se dolazi do podnožja gde je mali uređeni plato sa klupicama za odmor, a koja se dalje nastavlja na stepenice i par mostića koji vode još niže do glavnog makadamskog puta. Vodopad je inače visok oko 70 metara i od njegovog podnožja se kroz šumu u pravcu istoka, stazicom izlazi opet na kolski put koji vodi na gore ali ovaj put u pravcu vrha Beđirovac. Uspon je takođe bio pomalo dosadan s obzirom na makadamski put kojim smo se kretali, ali je ipak imao par dobrih vidikovaca sa lepim pogledima na okolne vrhove.

Profil visina:

Od vodopada do podnožja Beđirovca, trebalo nam je oko 3 sata i 30 minuta lagane šetnje, berući usput sunčanice i borovnice po okolnim padinama. Sandra nije htela da se penje do vrha Beđirovca (1782 m.) koji se takođe zove Šiljak, tako da sam samo ja na brzaka izašao gore čisto da vidim kako to izgleda. Vrh je u obliku kamene polulopte okružene raznim četinarima i nekako mi je sve to (ne znam zbog čega) malo čudno i zanimljivo izgledalo. Nakon Beđirovca, nastavili smo put preko Suvog rudišta gde postoji tabla da je to rezervat prirode I kategorije i da je pod zaštitom države. Kad smo videli koliko smeća ima pored te table, pomislili smo da je jadno ono što ga štiti država. Dalje smo se preko Krčmar vode i Pajinog presla vratili natrag do našeg konačišta gde nas je opet čekala večera u vidu punjenih sunčanica na pečenom krompiru, a kao dezert palačinke sa sosom od sveže ubranih borovnica i malina. Ovom prilikom zahvaljujemo Stani, Zlati i Milanu na svim đakonijama koje su nam spremali.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Sledeći, četvrti dan našeg boravka na Kopaoniku je bio prava bombona. Stane, Sandra i ja smo krenuli na severnu stranu Kopaonika (koji se inače naziva i Ravni Kopaonik) s namerom da posetimo više lokaliteta i naravno da naberemo što je više moguće pečuraka i borovnica. Put nas je od centra vodio pored podnožja Karamana i dalje se nastavljao prema Jarmu stazom kroz šumu koja praktično ide paralelno sa putem prema Brzeću. Međutim, staza je tako lepo sakrivena i izolovana šumom, tako da se na njoj osećate kao da ste kilometrima udaljeni od najbliže civilizacije. Staza se inače zove Vilina voda po jednoj tački u neposrednoj blizini Jarma. To je potočić koji preseca stazu, a svuda okolo su prelepi četinari i neverovatne količine borovnica i sve to tako nestvarno izgleda baš kao da su ga šumske vile napravile samo za svoje uživanje. Usput smo nailazili na krasnice i lisičarke tako da smo do kraja dana uspeli da sakupimo dovoljno i za večeru i da ponesemo natrag za Beograd. Posle Viline vode, staza ide preko Jarma, odakle se u pravcu severozapada makadamskim putem kroz šumu stiže do Lisičje stene - 1686 m. To je gomila velikih stena verovatno vulkanskog porekla nabacanih jedna preko druge. Pogled sa stena bi bio fantastičan da ga ne zaklanjaju visoki četinari koji opet daju svoju draž i neki čudan spokoj ovom mestu. Tu smo ostali oko 20-ak minuta pa smo onda nastavili dalje prema Rvatskim bačijama. No, ubrzo smo naišli na problem u vidu močvarnog terena koji je sve više i više gutao stazu po kojoj smo išli. Kada više nije bilo načina da držimo pravac, krenuli smo da tražimo alternativne prolaze što je podrazumevalo dosta veranja i probijanja kroz šikaru, trnje i strnjike. Na kraju smo uz malo muka uspeli da se preko Ćurčićke ravni popnemo na kolski put kojim je moguće stići do Rvatskih bačija, ali smo već zbog manjka vremena odustali od te ideje. Okrenuli smo u pravcu severa i za nekih sat vremena hoda izašli na Malu Gobelju - 1845 m.

Stane na Maloj Gobelji posmatra Oštri krš:

Profil visina:

Sa Male Gobelje se u pravcu istoka lepo video Oštri krš - 1741 m. koji je bio naša sledeća tačka ovog trekinga, a u pravcu juga Velika Gobelja - 1934 m. na kome se nalazi televizijski repetitor. Put dalje nas je vodio po podnožju Velike Gobelje jer smo morali da zaobiđemo ogromnu jarugu koja razdvaja Malu Gobelju i Oštri krš. Na moju ideju da se popnemo i na Veliku Gobelju, Stane je odgovorila da to više ne praktikuje odkako su za vreme bombardovanja pobacali svakakva čuda po vrhu pa pretpostavlja da je to još uvek dosta kontaminirano područje. Za sat i 10 minuta smo stigli i do Oštrog krša i odatle se lepo video i vidikovac na Maloj Gobelji gde smo bili. Posle Oštrog krša, nastavili smo nizbrdo u pravcu juga i za sat vremena smo stigli do hotela Srebrnac i gradilišta novih ski staza i žičara koje će do zime verovatno biti gotove. Od Srebrnca nismo hteli da više eksperimentišemo i lagano smo se asfaltom (koji tog dana na našu sreću uopšte nije bio opterećen saobraćajem) vratili natrag preko Jarma do centra Kopaonika. Za večeru smo naravno imali opet pečurke u vidu koktel-gulaša sa testeninom.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Naš poslednji (peti) dan boravka na Kopaoniku je ujedno bio i dan povratka za Beograd. Odlučili smo da prepodne provedemo u laganom branju borovnica i svega ostalog što možemo usput naći, a da se poslepodne strpamo u kola i krenemo natrag. Stane nam je rekla da na Karamanu ima dosta borovnica, pa smo i krenuli prema njemu preko Pajinog presla. Ubrzo smo izašli na greben Karamana i krenuli u potragu za plenom, međutim sve je to bilo nešto mršavo. Izgleda da su pre nas tuda prošli profi skupljači borovnica i pokupili sve što se moglo pokupiti. Pošto nam ni Karaman nije bio nešto posebno zanimljiv, odlučili smo da prođemo greben i da se spustimo dole do Jarma, pa da se vratimo natrag stazom Vilina voda (onom koju smo prošli prethodnog dana) jer smo znali da tu svašta možemo naći. Ta odluka se pokazala pravom u datom momentu jer smo stvarno lagano i bez mnogo truda nakupili dosta borovnica i još malo pečuraka, taman toliko da imamo par sledećih dana. Opet smo prošli predivnom stazom Vilina voda i još neko vreme uživali u njoj i šumama koje je okružuju. Poslepodne smo ipak morali da sednemo u kola i da na našu veliku žalost krenemo za Beograd.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Epilog našeg petodnevnog boravka na Kopaoniku je bio kao što je napisano na početku ovog članka, totalno razbijanje svih predrasuda koje smo imali do tada. Maksimalno uživanje u svim lepotama ove predivne planine nas je toliko ispunilo svim pozitivnim impresijama, iako smo tek samo zagrebali deo jednog ogromnog prostranstva koje ćemo sigurno i dalje istraživati prilikom budućih poseta. Mnogo toga lepog ima tu da se vidi: Semeteško jezero, Metođe, Samokovska reka, Jerak, Jankova bara, Vučak, Hajdučica, Markove stene, Rvatske bačije, Željin malo dalje i mnogo, mnogo toga još. Jedva čekamo naš sledeći odlazak tamo i radujemo se viđenju svega lepog što Kopaonik nudi svakome ko to zna da primi na pravi način.

Deo plena:

Na kraju ove priče želimo da kažemo da je poznanstvo sa Stanom i vreme provedeno sa njom bilo veoma inspirativno i poučno za nas. Toliko lepih priča koje nam je pričala, nesebično i strpljivo prenošenje svog znanja o planinama, šumskom bilju, pečurkama i o životu uopšte nas je samo oplemenilo i uputilo nas da neke stvari posmatramo iz nekog sasvim drugog ugla nego što smo to do tada radili. Zahvaljujemo Stani na svemu i stvarno želimo da se u što skorije vreme opet sretnemo i zajedno tumaramo po šumama, livadama, krševima, probijamo kroz trnje i koprive, preskačemo potoke, zaobilazimo močvare, i sve ostale lepe stvari koje se i inače rade u čistoj i netaknutoj prirodi.

STANE, VELIKI POZDRAV

Resavski kraj - Vrtačelje i Kločanica

zoranvujosevic — Fri, 04 Sep 2009 21:48:28 +0200

Foto album

Subota 08. avgust 2009-e godine je osvanula prekrivena oblacima, ali to nas uopšte nije uznemirilo jer je po vremenskoj prognozi upravo takvo vreme i predviđeno, ali bez kiše.

Rano ujutro smo sa grupom PD Železničar i pod Gocinim i Saletovim vođstvom krenuli prema Resavskom kraju i Južnom Kučaju, ovaj put u nameri da obiđemo par vidikovaca u okolini kao i jednu pećinu i jednu jamu. Autobus je bio prepun, tako da se očekivao dobar provod.

Oko 11 sati smo konačno stigli na našu polazišnu tačku i krenuli u akciju. Start je bio udaljen nekih 10 km. makadamom od Lisina, uzvodno uz reku Resavu. Plan je bio da se prvo popnemo nekih 300 m. uvis na vidikovac, pa da se odatle spustimo do pećine Vitanova Krstata. Nakon toga put je trebao da nas vodi do jame Vrtačelje koja je zaštićeni spomenik prirode, pa odatle do vrha Kločanica. Posle toga bi usledio spust do Vinatovačke reke i prateći njen tok nizvodno smo trebali da stignemo do lovačkog doma i krsta na Vinatovači gde nas je čekao autobus. Posle akcije je bila predviđena poseta restoranu Lisine gde imaju odlične specijalitete od domaćih pastrmki i ostale đakonije. To je barem bio plan!

Krenuli smo lagano uz makadamski putić pored Stanojevog potoka ali smo već posle 1 km. puta skrenuli levo na šumsku stazu uz koju smo počeli ozbiljniji uspon do vidikovca. Staza je pod velikim nagibom i dosta je uska, tako da su tu već počela prva kočenja kolone, s obzirom na to da je ipak bilo preko 50 planinara u grupi. Na tom usponu do vidikovca, prolazi se pored par lepih livadica, ali i pored dosta šljiva džanarika kojima naravno niko nije mogao da odoli. Kad se prođe nekih 250 m. uspona, nagib se smanjuje i zadnjih 50-ak m. se opuštenom šetnjom prelazi i stiže do vidikovca. Pogled odatle je uprkos oblačnom vremenu bio dosta obećavajući. U smeru jug-jugozapad se prostiru Kučajske planine sa svojim vrhovima, a prema severu i severozapadu Beljanica. Takođe se odatle lepo može videti i prelepa dolina Resave, koja i nastaje tu u neposrednoj blizini spajanjem Zlotske reke i Bobovačkog potoka.

Pogled sa vidikovca:

Pola sata zadržavanja na vidikovcu i već smo krenuli dalje do obližnje pećine Vitanova krstata. Put do nje je prvo vodio dosta uskom stazom nizbrdo, do određenog mesta gde je moralo malo da se uzvere do samog ulaska u pećinu. Mi nešto i nismo ljubitelji pećina, tako da sam ja samo ušao unutra u prvu prostoriju i video sam da se odatle kroz jedan uzani prolaz može nastaviti i do druge prostorije. Dosta njih su to i uradili, ali ja nisam imao neku veliku želju za time pa sam izašao napolje.

Istim putem smo se vratili natrag skoro do vidikovca, pa smo onda produžili u pravcu jugoistoka prema jami Vrtačelje. Put je vodio uglavnom kroz bukove šume i uz blago talasanje terena. Usput se prolazi i pored par hranilišta za divljač. Nakon otprilike sat vremena hoda stiže se i do jame Vrtačelje koja je pod zaštitom države, ali po mojim saznanjima još uvek je neispitana i tek predstoji njeno istraživanje.

Nakon jame, put se nastavlja dalje takođe prema jugoistoku i trebalo nam je još otprilike tri sata da preko Klencuša stignemo do vrha Kločanica i vidikovca. Razlog tako dugom vremenu prelaska nisu bile usputne pauze koje smo pravili, već nešto sasvim drugo. Konfiguracija terena je tu već postala nešto teža. Do tada smo išli lepim šumskim stazama, a ovde je već bilo dosta prepreka na putu, a takođe i kamenjara uraslog u vlažnu travu što je u kombinaciji sa raznim promenama nagiba davalo jedan značajan stepen težine prolaska. Dosta članova grupe su po mom mišljenju imali neadekvatnu obuću za jedan ovakav teren, tako da su tu nastajali razni problemi i kočenje kolone. Takođe je i jedan mali broj učesnika bio bez odgovarajuće fizičke kondicije za ovako nešto, što je na kraju rezultiralo njihovom totalnom iscrpljenošću, tako da su uspeli da završe ovaj izlet samo uz veliku pomoć ostalih učesnika.

Na vrhu i vidikovcu Kločanica ostali smo veoma kratko, tek toliko da malo predahnemo i napravimo par snimaka. Morali smo da požurimo jer već je bilo kasno (oko 18 i 15 h.) a pred nama je bilo još oko 9 km. puta. Na svu sreću, odatle je put vodio samo nizbrdo i to prvo jednim delom makadamom, pa smo onda kod Oštrog kamena morali naglo da preprečimo kroz šumu kako bismo izašli na drugi šumski put kojim smo uspeli da dođemo do reke Vinatovače. Tad se već smrklo i odatle smo imali još otprilike 5 km. puta da pređemo, za šta nam je uz svetlost baterijskih lampi trebalo oko sat vremena. Sandra i ja smo završili akciju oko 21 h uveče, a poslednji članovi grupe su stigli 30-ak min. kasnije. Pošto je već bilo dosta kasno, odustalo se od posete restoranu i večere i oko 22 h. smo krenuli pravo za Beograd.

Put koji smo prošli ucrtan u topografsku kartu

I u GoogleEarth-u

Treklog pređenog puta

Profil visina:

Epilog ove akcije je sledeći: Prešli smo oko 21 km i savladali ukupnu visinsku razliku oko 750 m. Sve to je trajalo bezmalo 11 sati što je stvarno mnogo, ali razloge za to sam već naveo. Na stranu ova statistika, najbitnije je to da je taj dan bio odličan, nije bio vruć i uglavnom oblačan (što je na momente pravilo male probleme prilikom fotografisanja). Predeli kroz koje smo prolazili su stvarno lepi i živopisni, a takođe nije nedostajalo ni atraktivnijih delova u obliku onih pećina, jama i vidikovaca. Najbitnije je bilo to da smo još jedan dan proveli daleko od gradske vreve i naravno odmorili sva čula.

Takođe, Sandri i meni je mnogo značilo i jedno slučajno poznanstvo, a o čemu će biti više reči u priči koja je u pripremi.

Zlatar i Tičje polje

zoranvujosevic — Mon, 31 Aug 2009 21:24:36 +0200

Foto album

Prošlo je neko vreme kako nismo ništa pisali na ovom blogu ali za to imamo veoma dobro opravdanje. Bilo je stvarno dosta putovanja u ovih mesec i nešto dana, tako da se ne može sve postići tako brzo. Treba na miru sesti, napisati nešto o posećenim krajevima, obraditi fotografije i sve to nekako uobličiti da bi ličilo na nešto, a za to ipak treba dosta vremena.

Evo, konačno krećemo sa prikazima svega što smo prošli i videli i nadam se da će vam se bar nešto i dopasti. Polećemo!

Na planinu Zlatar smo se odlučili da idemo sasvim nenadano. Posle dužeg planiranja o kampovanju u mestu Caričina u okolini Sjenice, ipak smo u poslednji momenat odbacili taj plan i odlučili da odemo na Zlatar i mogu reći da se uopšte nismo pokajali. Bili smo tamo nekih 4 dana i uspeli smo ipak jedan dan da odvojimo i da posetimo Sjenicu i Caričinu, ali detaljnije o tome će biti nešto kasnije.

Ekipa u sastavu: Jasna i Neša, Draganče i njegov sin Pjotr (došao čak iz Rusije) i naravno nas dvoje-Sandra i Buca, smo u petak 31-og jula poslepodne seli u kola i otkotrljali se put Zlatara. Tamo smo stigli kasno uveče i smestili se u selu Vilovi u blizini Nove varoši (10-ak km. daleko). Tu se nalazi novoizgrađeni pansion našeg domaćina Miška Botića u prelepoj borovoj šumi i njegovu internet prezentaciju možete videti na sledećem linku: www.vilovi.info

Panoramski snimak sa terase pansiona (klikni za uvećan prikaz):

Mi smo se smestili u nešto starijoj brvnari koja se nalazi 30-ak metara od glavnog objekta, ali koja ima sve što je neophodno za jedan normalan boravak na takvom mestu: 2 lepe sobe sa po 3 kreveta i dovoljnom količinom posteljine i ćebadi, kupatilo i dvorišnu kuhinjicu sa fenomenalnim stolom sa nadstrešnicom gde smo uglavnom i provodili vreme kad god nismo bili u nekoj akciji.

Ekipa je bila mešovita planinarsko-biciklistička, s tim što je ipak planinarenje malko prednjačilo.

Prvi dan boravka na Zlataru smo iskoristili da napravimo jednu turicu do najvišeg vrha Zlatara - Velika Krševa koji se nalazi na visini od 1625 m.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu možete videti ovde

A u GoogleEarth-u ovde

Treklog pređenog puta

Profil visina:

Da bi smo to što lakše prošli, morali smo da odemo kolima nekih 5-6 km od Vilova do lokaliteta "Dulovina" gde nam je bila polazišna tačka. Odatle počinje lepa staza koja prolazi naizmenično kroz razne listopadne i borove šume, preko mnogih livada i pored par zaseoka. Nismo mogli da verujemo kako je Zlatar lepa planina svuda gde god pogled može da dosegne, iako smo slušali mnoge priče o tome. Jedan deo planirane staze je vodio preko magistralnog puta koji spaja Novu varoš i Sjenicu, ali to je na sreću bilo samo jedno parče od nekih 200-ak metara. Prošli smo dosta blizu poznatog rehabilitacionog centra i videli smo da se nalazi u dosta lošem stanju, što je šteta. Objekat se nalazi na odličnom mestu i sama građevina se fino uklapa u planinski okoliš tako da bi verovatno neko trebao ozbiljno da se pozabavi time kako bi se sve to renoviralo i dovelo u red.

Nakon prelaska puta, trek nas je dalje vodio makadamskim putem sve do poslednjih zaseoka i odatle smo opet prešli na šumske staze kojima smo se peli dalje prema vrhu. Usput smo nailazili na mnoštvo šumskih jagoda i malina, tako da ni poslastica i osveženja nije manjkalo.

Po izlasku na greben šumska staza nestaje i nastavlja se opet na makadamski put koji lagano vodi prema vrhu. Usput se nailazi na lepu renoviranu kuću koja je u starim topo kartama predstavljena kao "Planinarski dom", a sada je to ugostiteljski objekat sa svim svojim dobrim i lošim stranama. Dobro je što tu može da se svrati posle dužeg pešačenja i da se malo odmori i osveži, ali je loše što to isto može da se uradi i na motorizovani način tj. kolima, tako da onda sve to već postaje jedna velika gungula. Još sve to upotpunjuje novoizgrađena crkvica čija porta novokomponovanim "vernicima" služi da proslavljaju sva svoja moguća i nemoguća slavlja sa svim onim što takve svetkovine prati (obžderavanje, oblokavanje, novokomponovani narodnjaci sa automobilskih razglasa i sve ostalo...). Kad smo videli sve to, naravno da smo pobegli odatle glavom bez obzira i produžili put prema vrhu. Odatle do početka završnog uspona ima još oko 1,5 km hoda i onda se sa puta skreće desno gde počinje jedna strma travnata padina. Tom padinom se penje nekih 50-60 m. uvis, da bi nam posle toga bilo jasno zašto se ovaj vrh zove Velika krševa. Odatle pa sve do vrha je samo kamen i to veoma nezgodan, nepravilnog oblika i svih mogućih veličina, što nam je uz kišu koja je baš tada počela da pada zadalo malo muke dok se nismo ispeli gore. Vredelo je pomučiti se jer sa vrha je pogled bio odličan, uprkos malo lošijem vremenu koje nas je baš gore zadesilo. Verovatno se kad je lepo vreme, odatle mogu videti sve planine južnije od Zlatara kao što su Jadovnik i Jabuka, a moguće i dalje prema Durmitoru.

Posle kratkog ostanka na vrhu, krenuli smo natrag i maltene istim putem se vratili do polazišne tačke. Sve ukupno smo prošli 20-ak km i čitava ekipa (bez Jasne koja je ostala u bazi da na miru uživa) je bila zadovoljna pređenim putem i svime što smo usput videli.

Drugi dan smo se podelili, tako da su Draganče, Pera i Neša odlučili da biciklima naprave jedan veći krug oko Zlatarskog jezera, a Sandra i ja smo planirali da uradimo to isto ali na planinarski način (koristeći svaku moguću prečicu u cilju skraćenja puta).

Krenuli smo direktno od Vilova prema jezeru i put odatle vodi nekih 6 km nizbrdo prema jezeru. Plan je bio da pređemo jezero preko visećeg mosta, popnemo se nekim kozjim stazama sa suprotne strane, pa da izađemo na put koji se dalje nastavlja ka jugoistoku i spušta se prema brani. Odatle smo preko nje trebali da se vratimo na našu stranu jezera i da opet uzbrdo krenemo prema Vilovima. Plan je bio dosta ambiciozan sa dosta uspona i gubljenja visine, ali da li je tog momenta bio i ostvariv?

Put kojim smo se spuštali prema jezeru je običan seoski, dosadni, zemljani put, pun prašine, koja se pojačava sa svakim prolaskom nekog automobila a kojih je bilo previše za naš ukus. Taj dan je bio veoma topao i težak, tako da smo se smorili i samih tih 6 km. nizbrdo. Kad smo stigli do jezera, prešli smo preko mosta na drugu stranu i krenuli tom kozjom stazicom uzbrdo. Međutim staza je toliko bila zarasla u granje, koprive i trnje, tako da je postalo nemoguće proći i onda nam se sve definitivno smučilo. Još kad smo malo bolje pogledali prelepo Zlatarsko jezero i uočili super plažicu na suprotnoj strani, našim dilemama je definitivno došao kraj. Otišli smo na plažicu i ostatak dana proveli u kupanju, dremanju u ladovini i ostalim opuštajućim radnjama. Možemo reći da se uopšte ne kajemo što nismo završili to što smo planirali za taj dan, jer je takvo "cooliranje" koje smo imali, bilo upravo ono što nam je i bilo potrebno tog momenta. Zlatarsko jezero ima čudesnu zelenu boju i voda je bila veoma prijatna, tako da nam je bilo teško da se odvojimo od njega.

Treklog pređenog puta

Ostatak ekipe (bajkeri) su uspeli da prođu to što su i planirali, čak su imali i vremena za jedno kupanje u jezeru, ali s obzirom na veoma tešku konfiguraciju terena punu dobijanja i gubljenja visine, dan su završili poprilično umorni. Oni su ukupno prešli oko 35-40 km. ali po takvom terenu i takvom teškom danu, to je stvarno bilo veoma zahtevno. Svaka čast momci!

Treći dan našeg boravka na Zlataru je bio prava bombona. Dogovorili smo se da se odvezemo do Sjenice i dalje do Trijebinskog polja na Pešteru i sela Caričina, da posetimo Draganovog prijatelja Rifata-Rifka Koraća i njegovu porodicu (tamo gde smo prvobitno trebali da kampujemo). Takođe smo imali u planu da obiđemo i selo Tičje polje koje se nalazi na samo 5-6 km. od Caričine preko brda. Ovog puta je i Jasna krenula sa nama jer je imala veliku želju da vidi i to čuveno Tičje polje o čijim lepotama smo slušali mnoge priče i videli mnoge fotografije, ali eto nikad dosad nismo imali prilike i da ga posetimo.

Kako smo zamislili tako smo i uradili. Odmah po dolasku u Caričinu i posle kratkog vremena provedenog sa domaćinima, Sandra i ja smo krenuli prema Tičjem polju zato jer mi je zamisao bila da ipak malo produžim taj izlet. Krenuli smo zemljanim putem koji spaja ova dva sela, ali već posle 1,5 km. hoda smo ga napustili i krenuli da prečimo preko brda. Na taj način smo skratili put i popeli se do prevoja na oko 1520 m, odakle se pružio nezaboravan pogled prema svim stranama sveta. Prema istoku se videlo Tičje polje i dalje planine Jadovnika, a prema jugu i zapadu-Pešterska visoravan.

Skoro 360-stepenski panoramski snimak sa prevoja (klikni za veći prikaz):

Nakon prevoja smo se niz brdo "Metalica" (da baš se tako zove) spustili do Tičjeg polja gde smo se uverili u sve ono što smo do tada mogli da vidimo samo na fotografijama i da čujemo od drugih ljudi. Tičje polje je jedan od lepših kutaka ove naše zemlje, a verovatno i mnogo šire. Tamo sve izgleda kao da je vreme stalo, počev od kuća koje odolevaju godinama i vremenskim prilikama i neprilikama, pa sve do brdovitih krajolika i mnogih pašnjaka intenzivnih boja koji se protežu dokle god pogled može da dosegne. Reči i fotografije nisu dovoljni da dočaraju ono što smo videli i osetili, već se mora otići tamo i udahnuti sve to punim plućima.

Naš put se nastavio dalje prvo na severozapad prema zaseoku Milakovići, nakon koga smo skrenuli prema istoku i krenuli lagano na drugi prevoj Kamarišta (1641 m) odakle počinje lagani silazak natrag prema Caričini. Svo vreme puta su se smenjivali pašnjaci i četinarske šume, usput smo brali divlje maline, uživali smo u fantastičnim vidicima i kad god smo mogli odmarali u nekoj usputnoj debeloj hladovini.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu možete videti ovde

A u GoogleEarth-u ovde

Treklog pređenog puta

Profil visina:

Kao što se vidi, prešli smo oko 14-ak km. i u Caričinu smo stigli nekih sat vremena pre ostatka ekipe koja je izabrala da do Tičjeg polja ide onim zemljanim putem i da se njime takođe vrati. Jasni je ovo bio prvi put da se popne na jednu takvu visinu, pa je bila toliko oduševljena svime što je doživela toga dana i rešila je da nas sve skupa još te iste večeri časti zbog toga. Hvala Jasni na piću i kolačima i želimo joj da nastavi da obilazi i druga brda i planine.

Sutradan, poslednji dan boravka na Zlataru smo Sandra i ja iskoristili za kuliranje u okolini Vilova i za poslepodnevni povratak za Beograd, a ostatak ekipe je krenuo ranije jer su usput imali u planu obilazak raznih manastira na potezu Novi Pazar-Kraljevo.

Rezime našeg četvorodnevnog boravka na Zlataru i Tičjem polju je taj da smo se stvarno opustili i nauživali u stvarno prelepim predelima ovih krajeva. Zlatar i okolina nude ogromne mogućnosti za sve ljubitelje prirode, jer je to ogromno prostranstvo sa mnogim planinama, rekama i jezerima. Takođe i onaj šlag na torti u vidu Peštera, Jadovnika i Tičjeg polja je jedna potpuna bajka koja sama priča svoju priču. Samo treba otići tamo i videti sve to uživo i sve će biti jasnije!

Kanjon reke Brnjice

zoranvujosevic — Tue, 21 Jul 2009 22:23:36 +0200

Foto album sa ture

Fotke-dodatak

Treklog

Konačno posle pauze uzrokovane lomom mog nožnog palca (što je za posledicu imalo nošenje gipsa u trajanju od tri nedelje i terapiju u trajanju od otprilike 4 nedelja), subota 18-i jul je svanuo kao dan kada smo se konačno vratili u život i krenuli u nove pohode.

Kanjon reke Brnjice predstavlja jedan od bisera istočne Srbije u koji se ide veoma retko i to samo u organizovanim grupama. Sve to ima svoju lošu i dobru stranu. Loša je ta što je veoma malo ljudi čulo da reka Brnjica uopšte postoji i što je veoma malo ljudi i videlo sve njene lepote. To je ujedno i dobra strana bar što se tiče nas koji volimo ovakve stvari, jer smo sigurni da će na taj način ovo i njemu slična mesta ostati stvarno nedodirnuti rukom savremenih vandala i štetočina koji ne znaju da cene čistotu koju nam priroda daje.

Prolaz kanjonom ove reke, već par godina organizuje vodič planinara Goca Atanasijević iz PD "Železničar" iz Beograda i svaki put se obavezno traži mesto više u prepunom autobusu. Mnogi koji su već bili u kanjonu, su se toliko zaljubili u njega, tako da su već ponovili prolaz više puta. Kanjon može da se prođe i parcijalno iz dva dela (postoje dva glavna tesnaca) i onda mogu da se naprave dve kružne ture, ali ovakav prolaz čitavom dužinom kanjona iziskuje da dođete nekim prevozom na početak i da vas taj prevoz sačeka na kraju tj. na Dunavu.

Reka Brnjica se nalazi u istočnoj Srbiji u oblasti "NP Đerdap". Počinje kod sela Radenka (spajanjem dveju rečica: Radenka i Kljućata) i posle otprilike 15-16 km toka se uliva u Dunav otprilike 10 km nizvodno od Golubca.

Trasa kanjona u GoogleEarth-u

I na topografskoj karti

U subotu ujutro smo krenuli rano iz Beograda i već oko 9 i 30 smo stigli na odredište, presvukli se u odeću i obuću pogodnu za prolaz kroz reku i ušli u prvi tesnac. Njega karakteriše stalna smena duboke klisure (povremeno dosta uske i sa dubokim loncima punim vode) i širih delova reke kojima se prolazi normalnije (bez plivanja) ali koji su nezgodniji za hodanje zbog ogromne količine kamenja i stena na dnu, svih mogućih veličina i oblika. Dublji delovi tesnaca su takođe malo nezgodni za prolaz jer voda nije baš najbistrija (a i mi smo je verovatno dodatno zamutili), pa je i vidljivost bila veoma ograničena. To je uzrokovalo brojna naletanja na podvodne stene, tako da smo morali da budemo veoma pažljivi kako ne bi došlo do nekih glupih povreda.

U prvom tesnacu se nalaze i tri vodopada. Prva dva su manja i lako se prolaze, ali je zato treći (koji ujedno označava i kraj prvog tesnaca) prava poslastica. Visok je oko 3,5-4 m i na svom donjem delu pravi prelepu lagunu prečnika oko 30-ak metara. Veoma podseća na lagune iz egzotičnih džungli koje gledamo u emisijama po raznim satelitskim TV kanalima. Taj vodopad se može proći na tri načina. Prvi, koji niko nije ni praktikovao, je da se obiđe pentrajući se okolo naokolo po nekim stenčugama. Drugi je spuštanje niz vodopad prusikom (koji se naravno uvek nosi kad se ide po ovakvim terenima) i ja mislim da se otprilike polovina grupe i spustila na ovaj način. Treći je najjednostavniji, a ujedno i najatraktivniji i podiže najviše adrenalina, a to je princip zaleti se i skoči. Dakle ostali deo grupe je iskoristio ovaj način (između ostalih i Sandra i moja malenkost), i svaki skok je bio nagrađen navijanjem i aplauzima od strane planinara.

Nakon ovoga, put se dalje nastavlja stazicom koja ide paralelno sa tokom reke, ali na višoj koti, što je dobro došlo kao mali odmor od vode, kamenja, stena, grana i ostalih čuda na koja smo sve nailazili usput. Posle otprilike 1,5 sati hoda, staza se vraća natrag ka reci i onda se ulazi u drugi tesnac koji je malo drugačiji od prvog. On nije toliko tehnički zahtevan kao prvi, ali zato ima mnogo više baš dubokih i uskih lonaca gde je jedini način da se sve to pređe samo plivanje. Iz tog razloga, bio sam prinuđen da sve stvari dobro popakujem u nepromočive kese u rancu, kako se ne bi pokvasile, pa na žalost, zbog toga i nisam bio u mogućnosti da koristim foto aparat, tako da iz ovog dela kanjona nemam baš nijednu fotku. Zbog toga ću iskoristiti (nadam se da se neće ljutiti) jednu koju je napravio Sima-pećinar svojim vodootpornim Olympus-om.

I ovaj deo kanjona je bio dosta interesantan, samo je malo trebalo vremena da se opet naviknemo na prolaz kroz vodu jer smo se već dosta osušili, a i dan je dosta odmakao tako da nije više bilo toliko vruće kao prilikom prolaska kroz prvi tesnac. Tu je baš bilo dosta plivanja i provlačenja i sve to je trajalo otprilike oko 2 sata dok se konačno nismo izvukli na prelepu livadicu na kraju tesnaca. Odmah iza livadice se nalazi prelepo imanje sa kućicom u cveću, gde smo mogli malo da zastanemo i da se odmorimo. Odatle do Dunava vodi makadamski put koji prolazi kroz samo selo Brnjica i za koji je potrebno oko 45 min hoda. Usput smo naleteli na šljive džanarike i na plantažu kupina koje smo morali dobrano da oplevimo.

Na magistrali na Dunavu pored restorana "Toma" nas je čekao autobus gde smo se presvukli. Ostali smo još oko 45 min u restoranu da malo sredimo utiske i onda natrag za Beograd.

Cela ova zezalica sa prolaskom kroz kanjon je trajala tačno 10 sati uključujući par pauza koje smo uspeli da napravimo i jedno malo lutanje u cilju traženja prave staze koja ide paralelno sa rekom između ona dva tesnaca.

Utisci posle ovog iskustva su neponovljivi. Iako smo se malo namučili, skroz se izgrebali, dobili veliki broj udaraca od nevidljivih stena, nabili tabane (Sandra nije imala baš odgovarajuću obuću tako da je bilo malo više psovanja i kukanja na zadnjoj četvrtini kanjona), ipak možemo reći da nam je bilo prelepo i da smo odabrali najbolji mogući način da izbegnemo vrućinu koja je tog dana bila nesnosna. Takođe smo naučili kako najlakše da se prolazi ovakvim terenima, a takođe i koju ćemo opremu poneti na neki od sledećih sličnih izleta.

Valjevske planine - Jablanik i Medvednik

zoranvujosevic — Mon, 25 May 2009 19:50:23 +0200

Foto album sa ture

Treklog

Posle poziva više planinarskih vodiča koji su organizovali izlete u ovaj kraj Srbije, konačno sam odlučio da i ja napravim neku moju organizaciju i odem u ove krajeve koje sam već neko vreme meračio da posetim. Prošle godine u oktobru, smo napravili izlet na Povlen (slike i kratka priča se može pogledati na: http://picasaweb.google.com/Udahniprirodu.01/PovlenskeMagleIVidici), ali zbog veoma lošeg vremena i magle koja nas je pratila ceo dan, nismo bili u mogućnosti da doživimo i osetimo ovu planinu u svoj svojoj lepoti i raznolikosti.

Ovaj 17-i maj 2009-e godine, je osvanuo sunčan i vedar, a takav je i ostao sve vreme našeg lomatanja po ovim predivnim planinama. Ekipa se skupila u sastavu (sleva na desno): Cica (sedi sa strane), Dragan, Buca (moja malenkost), Sandra i Dragana.

U nedeljno jutro smo poranili, sopstvenim prevozom stigli do sela Bebića luka, (odmah posle manastira Pustinja kod Poćute) i odatle napravili predivan krug prvo preko Jablanika (1275 m.), pa onda preko "Mijačkog visa" i "Stolice" na Medvednik (1244 m.) da bi se onda preko sela Rebelj i njegovih zaseoka spustili natrag do Bebića Luke.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu:

I u Google Earth:

Profil visina:

Iz Bebića Luke (490 mnv) se kratko ide putem pored rečice Jablanice i posle otprilike 600 m. se na jednom mestu ukazuje prelaz preko nje i putić koji vodi naglo uzbrdo. Stazica je odlična, dosta je velik nagib ali je svo vreme hladovina i veoma brzo se izlazi do par domaćinstava i malog verovatno porodičnog groblja. Odatle se odmah izlazi na livadicu odakle je veoma lep pogled na susedno Debelo brdo. Od te livadice koja se nalazi na nekih 650 mnv, staza nastavlja dalje uzbrdo i povremeno prolazi kroz neke zaseoke, da bi se posle savladanih još 280 metara došlo i do prvog izvora koji je istina bio sav u koprivama tako da baš i nismo hteli da eksperimentišemo sa probijanjem i žarenjem! Odatle pa nadalje sve do vrha Jablanika, staza vodi preko prelepih livada, pa kroz bukovu šumu gde je put bio prekriven još uvek zadržalim opalim jesenjim lišćem, kroz plantaže sremuša koji naravno nismo propustili da oberemo, a sve to začinjeno prelepim vidicima na okolne i one udaljenije planine. U par momenata smo poželeli, pošto je dan bio veoma vruć, da se samo izvalimo u neku od debelih hladovina i da ostanemo tu spavajući. Međutim, planinarski duh je ipak pobedio onaj spavalački, tako da smo u trenucima najvećih kolebanja, ipak uspevali da nastavimo dalje po predviđenom planu. Završni uspon na vrh Jablanika je staza koja se lagano penje cik-cak putanjom i na kraju se preko poslednje kosine izlazi gore. Pogled je odatle takođe bio fantastičan, na Medvednik koji je najbliži vrh, Debelo brdo na drugu stranu, na Povlenske vrhove i na ostale planine u okruženju.

Na vrhu Jablanika smo se zadržali nekih 30-ak minuta da se malo odmorimo i nešto prezalogajimo i onda smo krenuli u spuštanje na drugu stranu. Put prvo vodi preko velike zatalasane livade i onda lagano uplovljava u šumu gde se i nagib povećava. Posle gubitka visine od otprilike 160 m, dolazi se do izvora koji je pored samog puta (malo je teško uočljiv jer se nalazi u nekom deblu) i za koji smo se prvo mislili da li je uopšte voda dobra. Draganče (pošto je bio najžedniji) je prekinuo sva nagađanja oko toga, zahvatio vodu, otpio i rekao: "vi kako hoćete ali ova voda je odlična". Onda smo se i mi ostali napili vode, dopunili zalihe i stvarno nikakvih problema nije bilo. Naknadno sam saznao da se ovaj izvor zove "Stabulja" i da je to deblo u stvari bukovina stara preko 100 godina!

Od izvora, put se nastavlja dalje nizbrdo i posle spuštanja od još nekih 70-ak metara visinski i oko 3 km dužinski, dolazi se do table na kojoj je označeno skretanje za vrh Medvednika. Na tom putu usput ima par odvajanja koji vode direktno do planinarskog doma "Medvednik" ali mi smo hteli prvo da se popnemo na vrh, pa tek onda da odlučimo šta dalje da radimo.

Uspon na vrh Medvednika počinje prvo veoma lagano, da bi se posle nekih 200 metara na desno, odvojila pešačka staza od kolske. Odatle počinje dosta veliki nagib kojim se u dužini od otprilike 600 m savlađuje visinska razlika od 150 m. Posle toga staza naglo gubi u nagibu, izlazi se na greben i šumskim putićem u dužini od još nekih 650 m se dolazi do vrha Medvednika. Pošto je vrh u gustoj šumi, pogled odatle praktično i ne postoji, ali sam tek kasnije saznao da smo trebali da produžimo još malo do ivice tzv. Vojine stene odakle se pruža pogled na reku Zavojšnicu i na okolna sela i vrhove. Međutim, vremena je ionako bilo veoma malo, tako da smo boravak na vrhu iskoristili za još jedan odmor i brzi obrok. Već je bilo dosta kasno (oko 17 i 45 h) i trebalo je krenuti natrag, a tada sam mislio da nam do kola treba još otprilike 5 km jer sam planirao da iskoristim prečicu pre odvajanja puta za lokaciju "Vasina voda". Međutim situacija na terenu je bila malo nejasna i onog momenta nije bilo vremena za neko veće eksperimentisanje da li je ta deonica prohodna ili nije (kasnijom detaljnijom analizom sam ipak video da je moglo tuda da se prođe i sledeći put ću sigurno tuda proći), tako da smo odlučili da pratimo put i da se njime spustimo do Bebića luke. Usput smo ipak uspeli nekim prečicama malo da skratimo put i u selu Rebelj smo dobili instrukcije da bi eventualno mogli da se spustimo do potoka i onda da prateći njega preprečimo do Bebića luke. Međutim, stvarno je bilo dosta kasno, već je bio sumrak i dogovorili smo se da ipak pratimo put pa kad stignemo-stignemo. Ta odluka nam je definitivno produžila pešačenje još više, tako da je umesto planiranih 18-19 km, GPS na kraju dana pokazao da smo prešli oko 24 km i savladali 1100 m. visinske razlike. Do kola smo došli oko 20 i 45 h, bukvalno u poslednji čas pre potpunog mraka, na brzinu se presvukli i popakovali i za nešto više od 2 sata vožnje stigli do Beograda.

Ne previše umorni, ali izuzetno zadovoljni smo završili i ovaj dan i ovu posetu valjevskim planinama!

Pozdrav od nas:

I od Cice koja kulira:

Uvod!

zoranvujosevic — Mon, 25 May 2009 14:41:32 +0200

Ovaj blog je nastao iz želje da svakome koga to interesuje, što više približimo radosti boravka u prirodi i naša nastojanja da što češće pobegnemo od svakodnevnih gradskih nervoza, stresova, gužvi i nezdravog života. Ljudi uglavnom bezrazložno sputavaju sebe i stalno pronalaze raznorazne izgovore i odbijaju i samu pomisao da jednom odu u pravu prirodu i da lično probaju i osete kako to u stvari izgleda. Ni novčani problemi, ni neimanje slobodnog vremena, ni porodični, ni problemi na poslu i šire, nisu razlozi zbog kojih čovek ne bi mogao bar jednom da krene negde i da sam oseti kako to izgleda, pa da onda vidi i oceni da li mu je sve to prijalo ili nije.

Do sada smo naše fotografije obljavljivali samo na fotopic site-u na sledećoj adresi:

http://picasaweb.google.com/Udahniprirodu.01

ali iz nemogućnosti da damo detaljnije prikaze naših putovanja, odlučili smo se da pokrenemo ovaj blog i da kombinacijom fotografija i priče na oba mesta, predstavimo i približimo naša putovanja na najbolji način.

Nadamo se da ćemo ovaj blog što ažurnije uređivati i da će biti što više priča i fotografija. Takođe se nadamo da će nekome i da se svidi to što radimo i da ćemo možda steći i nove saputnike koji su uvek dobrodošli.

Za početak možete da pogledate priču o jednodnevnom planinarenju po valjevskim planinama a u pripremi su i nove akcije.

Do tada puno pozdrava od nas

Buca i Sandra