Ljubav,brak i ostale katastrofe

Kad vas ljubav pozove

, 01 2012 18:55:02 +0100

Prorokov vrt

(Кад вас љубав позове)

Кад вас љубав позове, пођите за њом,
Премда су стазе њене тегобне и стрме.
А кад вас крила њена обгрле,
Препустите јој се,
Премда вас мач, скривен међу перима њеним,
Може повредити.
А кад вам проговори, верујте јој,
Премда вам глас њен може уништити снове,
Као што северац опустоши врт.
Јер, баш као што вас крунише,
Љубав ће вас и разапети.
Исто као што вас подстиче да растете,
Исто тако ће вас и окресати.
Као што се упиње до висина ваших
И милује вам гранчице најтананије
Што трепере на сунцу,
Тако ће се спустити и до вашег корења
И протрести га у његовом пријањању за земљу.
Попут снопља пшеничног,
Сакупиће вас у наручје своје.
Омлатиће вас, да би вас оголила.
Просејаће вас, да би вас отребила од кукоља.
Самлеће вас, до белине.
Умесиће вас, док не постанете гипки.
А онда ће вас изложити својој светој ватри,
Тако да постанете свети хлеб
За свету Божју светковину.

Све ће вам то љубав учинити,
Не бисте ли спознали тајне свог срца
И у спознаји тој постали део срца живота.

Будете ли, ипак, у страху своме
Тражили само љубавни мир и задовољство,
Боље вам је онда да покријете голотињу своју,
И одете са гумна љубави,
У свет који не познаје годишња доба,
Где ћете се смејати,
Али не пуноћом смеха свог
И плакати,
Али не до последње сузе своје.

Љубав не даје ништа осим себе
И ништа не узима, осим себе.
Љубав не поседује, нити допушта да је поседују;
Јер, љубав је довољна љубави.

Кад волите, не треба да кажете: "Бог ми је у срцу",
Већ: "Ја сам у срцу Божјем."
И немојте мислити:
Да можете усмерити путеве љубави,
Јер љубав, ако јој се учините вреднима,
Усмериће ваше путеве.

Љубав нема других жеља него да се испуни.
Али, ако волите, а морате још и да желите,
Нека вам ово буду жеље:
Да се истопите и будете као поток разиграни
Што пева свој милозвук ноћи.
Да спознате бол превелике нежности.
Да вас рани сопствено поимање љубави;
И да крварите драге воље и радосно.
Да се пробудите у праскозорје
Са срцем крилатим и упутите захвалницу
За још један дан љубави;
Да отпочнете у послеподневном часу
И размишљате о љубавном заносу;
Да се с вечери вратите кући са захвалношћу,
А потом да усните са молитвом за вољено у срцу
И песмом слављеничком на уснама...

Halil Dzubran

Десанка Максимовић: СРЕЋА

, 06 2011 17:43:55 +0100

Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходy

дан ми је кад његове се очи врате

и ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је мени кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде
однети и моје гране зелене;
сад нека младост и све нека оде:
он је задивљен стао крај мене.

SRCE

, 11 2010 21:41:01 +0200

Srescemo se opet, ko zna gde i kada,

nenadano i naglo javice se meni-

mozda kad u dusi bolno zastudeni,

i u srcu pocne prvi sneg da pada.

Na usnama nasim poniknuti nece

ni prekor , ni hvala; niti tuga nova

sto ne osta vise od negdanjih snova

ni kaplja gorcine , ni trenutak srece.

Ali starom strascu pogledam li u te:

to nove ljubavi javlja se glas smeo!

Jer to srce hoce, to je njegov deo-

Uvek novi deo od nove minute.

Jovan Ducic

PROSTA ISTORIJA

, 03 2010 08:25:29 +0200

Proslo je sve; i jedva dusu dirne

secanja talas drag,

ko s veceri kad tihom vodom pirne

daleki vetar blag.

Proslo je sve sto bolelo me ikad!

O, laz je da se ne zaceli nikad

rana i radosti trag!

Bez nespokojstva , bez srdzbe, bez krika,

secam se danas ja

ljubavi nase, tvoga smeha, tvoga lika;

a srce jedva zna

za uzas dana, za besane noci,

za kletve da se ziveti nece moci,

za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!

Ni bol, ni gnev, ni strah.

Proslo je sve.-I samo katkad , kad

mesecev takne me prah,

dusu mi talas jedan jedva dirne,

ko tihu vodu u veceri mirne

dalekog vetra dah.

Velimir Zivojinovic Massuka

NEĆU TE VOLETI VIŠE

, 05 2010 08:00:28 +0100

Pre godinu dana dobih jednu knjigu...Antologija ljubavne poezije...dobih je kao poklon za rođendan između ostalog...Osećanja su od tada pa do sada nestala..promenila se..prešla u svoju suprotnost...Puno se besa nakupilo u meni, puno tuge.spoznala sam osećanja koja nisam poznavala do tada..čežnju bezmernu, nedostajanje, ljubav na čijoj jačini bi mi pozavidili i oni sa neba...Danas ja nisam ista kao što bejah pre 364 dana..događaji menjaju ljude...ali ipak i danas volim da uzmem pomenutu knjigu i po ko zna koji put iz nje pročitam Mikinu Besmrtnu pesmu i zaplačem isto onako kao što sam plakala onda kada sam po prvi put držala knjigu i jecala nad tom pesmom...

" .....Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužna.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću

kad gledaš u nebo

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti:to ja još uvek

šašav letim i živim."

Možda je duša moja slutila još tada , dok se nije ni nazirao, kraj. Duša zna mnogo pre nego razum..samo je treba slušati..A danas iz iste te knjige biram pesmu koju je napisala Ana Marković

U MIRISU UVELOG CVEĆA

Srebrna jesen nosi neku posebnu čar,

po sivom nebu lete umorne ptice,

zlosutnu muziku svira vetar,

koprena tuge mi se spušta na lice.

Ova noć ima neku nestvarnu draž.

koraci njegovi u ušima zvone.

Vazduh je lepljiv i miriše na laž,

a moje telo u neki beskraj tone.

Tišine zvuci kroz prostor hrle

i nežna arija se tiho čuje.

Moje ruke žude da ga zagrle,

želja mi za njim raste , luduje.

Reke čežnje naviru ko kiše

da mislim na oči boje čokolade;

srce moje ponovo pesmu mu piše,

u podsvesti bude se beskrajne nade.

Telefon tupo, zaverenički ćuti,

osećam kako mi se u lice smeje,

a sve se u meni zbog toga ljuti,

treba mi njegov glas da me zagreje.

U grudima mojih belih irisa

pravi se ogroman vrtložan vir;

da mi je bar atom njegovog mirisa

da u mom srcu obuzda nemir.

Razbuktao se u meni žar

dok sećanja prelistavam pokretom brzim;

nas dvoje bi bili tako dobar par.

Oh pusta jeseni , koliko te mrzim!

Sad vetar duva kroz pesak vremena,

a ja shvatam da naša sreća

kao snaga što budi život iz semena

živi baš u mirisu uvelog cveća.

Pesma..kao sama da sam je napisala...govori sve što bi i ja htela reći..ali čemu reči, kad onaj ko treba da sluša ne čuje, kad onaj koji treba da vidi slep pored očiju je..zalud sve moje nade, svi snovi...zalud, sve propade...i nije mi žao, ali boli...boli što ode i ne reče mi zašto...Mislim dade on meni razloge svoje, ali su isti ne prihvatljivi..ali ne želim danas , a ni ikada više da vrtim istu priču po ko zna koji put...kako god on jeste zaslužan za moje pisanije..mada on odbija da prihvati zasluge..al da njega ne bi ,ni ja nikada ne bi počela da zapisujem ono što mi se vrzma po glavi...

Nadam se da će jednom da shvati i prizna sebi da sam ga ja uprkos svemu volela..možda ga je ta jačina i uplašila i naterala u beg i odbranu bez potrebe...eto opet ja počinjem...

Za kraj jošjednu pesmu izdvajam iz pomenute knjige a napisala ju je Sara Tizdejl

NEĆU TE VOLETI VIŠE

Kad umrem i prozračni april

nad grobom otrese kosu tešku od kiše,

prignuvši se nadamnom , ako i patiš,

neću te voleti više.

Spokojna ću biti, smirena ko krošnje

opuštenih grana kada kiša pada;

Nemija ću biti i tvrđeg srca

od tebe sada.

MESECEVO SREBRO

, 28 2009 08:57:49 +0100

Ne priznajem rastanke,
i nikad necu.
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet koji tek nice.
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda ,još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima dok postojim.
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu.
Zato ne dam i zato necu.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde nice,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu.
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Mika Antic

TAKVA SAM JA

, 06 2009 11:18:49 +0100

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.
Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.
Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimovic

ZBOGOM

, 04 2009 16:21:39 +0200

Zbogom!.. Nikada mozda necu

tvoj mili vise cuti glas,

nikada nece ruka moja,

grleci tebe u samoci,

rasplesti tvoju gustu vlas;

niti ce ikad vise moci

carobna senka tavne noci

u zagrljaju naci nas...

I sve to zasto? Ja sam znao:

Tuga i radost-sve je san.

I dok sam slatki sanak snivo,

s gordoscu ja sam ocekivo

rastanka naseg tuzni dan.

Tako pobozno fakir pada.

Sluzeci verno Bogu svom:

Svrsetak igre smrt mu sprema,

Al on od smrti straha nema,

nego se gordo sreta sa njom.

MISLI NA ME

, 12 2009 20:58:41 +0200

Misli na me kad sunce istece

sa blistavih zorinih visina;

misli na me kad setno vece

prodje s plastom srebrnastih tmina;

kad te srce ustreptalo zove

na vecernjih uzivanja snove.

Slusaj iz nocne tame

glasove sume same

misli na me!

Misli na me kad sudbe puti

zauvek me od tebe razdvoje;

Vreme tugom kad srecu pomuti

i salomi jadno srce moje.

Misli: mada cas rastanka boli-

ne odvoji onoga sto voli!

Dok zivota bude za me

cuces kucanje srca same:

Misli na me!

Misli na me kada dodje doba

da zanavek mene zemlja skrije;

Misli na me kad vrh moga groba

cvet usamljen krune svoje svije,

i tada ce iz vecnog pokoja

k tebi doci dusa moja.

I tad ces sred nocne tame,

cut jecanje noci same:

Misli na me!

ALFRED DE MISE

SRECA

, 28 2009 21:40:15 +0200

Ne merim vise vreme na sate,

ni po suncevom vrelom hodu;

dan mi je kad njegove se oci vrate

i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time

da li je ceznja moja od njegove jaca;

sreca je meni kad bolno cutim s njime,

i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode

odneti i moje grane zelene;

sad nek mladost i sve nek ode:

on je zadivljen stao kraj mene.

DESANKA MAKSIMOVIC