Bebili

Parada ponosa, ponos parade, prajd pride....

bebili — Sat, 28 Sep 2013 22:26:48 +0200

Dotužilo mi više…

I preforsirana priča o paradi i parada koja nikako da se održi i učesici i organizatori i ovi što brane paradu , a narocito ovi sto su najavili da će da ulete i pomlate “pedere”, vajni otadzbinoljupci i parolaši, koji bi na prvi ozbiljniji pucanj podigli svoju lenju prostu guzicu i zapalili kroz neki park…

Hrabri u grupi, pod maskama i navučenim kapuljačama. Bića bez lica, ruljaši…

Ko ce s kim da se voli, ič me ne zanima, nit dotiče.

Sve dotle dok se taj neko ne nameri na moje dete ili moju pudlicu ili na mog muža(mada ovaj bi već znao da se odbrani ili da pristane u zavisnosti od toga koliko mu se dopadne osoba).

Ako je grupa ljudi homoseksualno orijentisana namerila da paradira u ovoj zemlji, onda je naivnija nego što sam mislila.

Bar taj deo koji je zeleo da paradira.

Ovi sto su homo, a nece da paradiraju, oni su se vec orgaizovali na drugi način da iskoriste svoje opredeljenje. Tiho, bez buke i pompe, onako ispod zita, budjavo i bedno.

U zemlji gde se kučićma seku sve četiri šape,

plaća milionče za Miladina umesto za Tijanu,

gde se preko noći donja granica dize sa 0,05 na 0,5 ,

gde se na 90 % javnih objekata ne planira pored stepenica i kosina za invalidska kolica, gde je abortus najcesce korisceno kontraceptivno sredstvo,

a operacija katarakte čoveku od 80 godina zakazuje tek za dve godine,

parada ove vrste nece moći da se održi bar jos vek do dva bez razbijenih glava, premlaćenih ljudi, isprevrtanih kontejnera, polupanih izloga…

Od besmislenog i lose organzovanog insistiranja na paradi, koje me mnogo nervira, još više me nerviraju ovi sto se deklarativno izjašnjavaju kao podrska prajdu, a ni jednom im nije palo na pamet da se mozda nekad prikljuce toj laganoj, neobaveznoj setnji.

Ono kao, nogu pred nogu, uz vas smo …

Za njih je zapravo to sto su verbalno “pristalice” prajda samo misao o tome da se na taj način primiču “belom svetu” i dokazuju svoju kosmopolitsku širinu. Ono kao “nisam ja primitivac koji se protivi razlikama” .

U to da su potpuno komforni kad je seksualna orijetnacija u pitanju i da im je zaista svejedno ko koga kreše, ubediće me onda kad im bude svejedno da li ce im sin dovesti devojku ili momka i predstaviti ga kao “ljubav svog zivota”.

I kad za svog sina i njegovog dečka zakupe salu za proslavu venčanja i s ponosom odštampaju pozivnice za sve svoje prijatelje sa legendarnim:

“ Dana 10.10.2014. godine venčaće se u Crkvi Presvete Bogorodice nas sin Jovan Petrovic i Milan Jovanovic u 12h.

Molimo vas da vasim prisustvom uvelicate nase slavlje.

Srdacno porodica Petrovic”

I ispod dva smajlija u frakovima koja se drze za ruke.

Do tad molim Petrovice da ćute i da ne mazu blatom one koji se izjasnjavaju da ih pompa oko prajda nervira i da su protiv.

Zato sto je licemerje ovih koji su protiv prajda mozda za nijasnu manje od licemerja ovih koji su za prajd, a dupetom ne miču da pomognu da se taj prajd nekad i održi.

Nadalje, ovi koji “donose” odluke u poslednjih minut da se prajd ne održi su “ugledni” porodični ljudi, koji svojim ljubavnicama kupuju stanove po evropskim metropolama, oblokavaju se po kafanama, bulje voditeljkama pod suknju dok im živa zena sedi u Beogradu negde na Dedinju i zatvara oči pred činjenicama.

Oni koji su pre ovih sad donosili slične ili identične odluke,a sve u cilju “ocuvanja bezbednosti” gradjana, su takodje diljem Europe kresali sta su stigli, dok im je zakonita zena očcajno okapavala mesecima po kaficima u Silikonskoj dolini, a sa istom su se pojavljivali u javnosti u krajnjoj nuzdi.

Toliko o licemerju, poštenju, porodičnim vrednostima i bilo kom sistemu vrednosti koji propagiraju.

Neka me više ne štite prajda, štitiću se sama.

Neka me zaštite od ovih sa kapuljačama iz prvog pasusa koji su savršen skriveni instrument ovih što su prajd zabranili,ako čemo već da ciljamo u metu.

Danas me zove moj prijatelj homoseksualac i tuzno mi kaze:

- Pa ne znam sto IM nisu dozvolili da se prosetaju…

Ma kome to NJIMA ? PA ti si ONI!

I setacu s tobom sledeci put...jer danas su zabranili tebi da šetas, sutra će meni.

A onda ce da zabrane svima da se šetaju, dišu, postoje...

Da se malo osvrnem i na beli svet i demokraticnost kad je homoseksualizam u pitanju.

To sto se tamo prajd odrzava bez razbijenih glava i izloga , s moje tacke gledišta nipošto ne znači da se homo populacija izjednačava sa hetero populacijom.

Još nikad nisam procitala tekst gde se priča o nekoj poznatoj licnosti i kaže“dosla je na prijem i dovela svog heteroseksualnog partnera”, ali sam cesto nailazila na tekstove u kojima se kaze “dosla je na prijem i dovela svog homoseksualnog partnera”.

To vam je kao sa rodjenom i usvojenom decom…

Kad se priča o njima, nikad se ne pise “vidjeni su Central parku sa svojim bioloskim detetom (3 god) kako se igraju”,

ali se uvek naglasi „vidjeni su u Central parku sa svojim usvojenim sinom (3god) kako se igraju” .

Milsim, ako je zaista nebitno da li si ga rodio ili usvojio, čemu onda podvlacenje razlike?!

A ocigledno da se podvlači i naglašava.

I ako je zaista nebitno da li si hetero ili gej, čemu onda naglasavanje ovog drugog orpedeljenja?!

Politika je kurva, političari su njeni plaćenici.

Visoka politika je VIP kurva.

Obicno podvodi ove manje politike , za sitne pare.

U finalnoj instanci, kurvaluk uvek nosi neke pare, narocito ovaj politički.

Samo se ozbiljna homo i hetero populacija jebe iz cistog zadovoljstva…i bole je uši da paradira i promoviše svoje opredeljenje…

I ne se kolje izmedju sebe i ne dopusta da im kurva odredjuje s kim ce i kako ce i da li ce…

Za kraj da pomenem najšire biće na ovom svetu kad je homoseksualnost u pitanju, deda Milorada iz sela podno Zlatibora, koga je njegov sin svake godine spustao u Užice u novembru da čiča ne bude sam.

I kreće na TV-u film "Gluvarenje", a sin ce deda Mići:

- Ajde deda u krevet, nije ovo film za tebe!

Pita deda zasto nije film za njega, a sin mu kaze:

- To je, deda, film o ljubavi izmedju dva muskarca"

A deda Mica ( 93 godine) mrtav ozbiljan odgovara svom sinu:

- Pobogu, Živojine, pa ne može svako voleti ženu!

Toliko...

Pansion "Kucica na selu" - raj na zemlji

bebili — Fri, 29 Mar 2013 13:12:16 +0100

Podno Stare planine , u selu Balta Berilovac otvoren je novi Pansion "Kucica na selu".

Ako vam je svega dosta, zelite malo mira u savrsenom ambijentu, a hocete da pobegnete od svakodnevice na koji dan - ovo je savrseno mesto za to!

Mozete ih naci na Facebook-u pod : Pansion "Kucica na selu"

ili na sajtu

http://www.zizstudio.com/Stara%20Planina/Stara%20Planinaa.htm

https://www.facebook.com/pages/Pansion-Ku%C4%87ica-na-selu/131271313720903

Mesto za uzivanje, i leti i zimi!

Jebem ti slona ili zasto ne volim bozure

bebili — Fri, 18 Jan 2013 15:21:57 +0100

Danas sam zafrljacila jednog staklenog slona u Atlantski oekan.

Tacno sam osetila da je trenutak da to uradim. Ok, pojasnicu!

To je bila divna staklena figura slona, koji je stajao na postoju koje je imalo prekidac i kad se taj prekidac stisne neka lampica u slonu je pocinjala da menja boje i cula se muzika. Slon slican muzickoj kutiji. Predivna kic figura, ali predivna.

Dobila sam je od mog prvog muza za moj poslednji rodjendan koji sam proslavila sa njim, pre 12 godina.

Napunila sam bila 34 godine i dobila za rodjendan slona. Interna zahebancija.

Dva meseca kasnije smo se vracali sa placa njegovih kumova i ja sam u narucju drzala buket crvenih bozura. Bio je maj, maj, maj...suncani maj.

I bio je Uskrs.

Dan pre toga sam ostavila svog prvog muza, zauvek i neopozivo. Neke vatre dogore. Nasa se nikad nije ni razgorela. Morala sam da odem, ne umem da se pretvaram.

Ali sve to nema veze sa kosmickom ljubavi. Nju ako jednom osetis za nekog, ona ne prestaje.

Dok sam drzala te jebene bozure u rukama, plakala sam iznad njih, sedeci na zadnjem sedistu Saletovih i Sanjihih kola. Dovezli su me do mog stana. Izasla sam iz kola i odbila da mi Sanja tu prvu samacku noc pravi drustvo.

Usla sam u sobu, uredno stavila bozure u vodu i sela na sred poda, placuci kao kisa.

Ne secam se kad sam zaspala, ali se secam da sam se probudila na tepihu, sa cebetom preko sebe, koje sam svukla sa kreveta, jer me mrzelo da se na krevet popnem.

E sad, u kakvom sam raspolozenju bila, ta slika opisuje vise nego jasno.

Pred mene je svirao moj muzicki slon, kog sam takodje u nekom mracnom nocnom trenutku napipala i skinula sa niske police.

Proslo je mnogo vremena. I svako malo sam se saplitala o tog slona.

Bilo mi je zao da ga bacim, iz nekog razloga. Ja se inace ne vezujem za stvari. Ni malo. Opterecuju me. Sve sam ostalo sklonila iz tog vremena.

Zapravo, nista nisam ni ponela iz tog vremena. Jedva da je stalo u rucnu tasnu.

Dodje trenutak kad covek mora da sebi prizna da je prema nekom bio picka. Platila sam svoju otkupninu, ispala velikodusna. Riba koja je sve ostavila bivsem muzu. Galantno. Ne okrenuvsi se. Doduse, zastala sam u jednom trenutku , kad se culo krc.

Rekao je :- Srce si mi slomila.

Nisam ga slomila, samo je naprslo.

Izvini.

Zarasce.

Bice vremena.

Ostavila sam te recimo, na vreme i ostavila sam ti puno vremena da nadjes vremena za sebe. Ako cemo posteno, ispala sam picka. Zato sto sam se udala za tebe, a nije trebalo. Obecala sam sebi da cu ti jednom to reci. Da cu te pogledati u oci izgovoriti:

- Vladimire, izvini, bila sam picka sto te nisam ostavila noc uoci vencanja. Ostaces mi u srcu i zauvek ces imati jedan njegov deo, kao covek s kojim sam potrosila , u radosti i veselju svoju mladost. Ali, nisam za tebe trebala da se udajem.

Posle je sve islo svojim uobicajenim tokom. Gotovo klise.

On se na brzo ozenio, dobio cerku, napravio pare. Za nju je ukrao ime koje sam ja volela.

Ja se udala.

Sve kako treba i po prirucniku "Kako se zivi zivot u 100 lekcija"...

Prodje nekoliko godina, otvorim vitrinu da nadjem knjigu, naletim na slona. Zatvorim vitrinu.

Prodje opet koja godina, otvorim vitrinu, naletim na slona. Premestim slona u orman.

Otvorim orman da poredjam ves, naletim na slona. Premestim slona u komodu.

Otvorim posle par godina komodu da izvucem albume, naletim na slona.

Jebem ti slona vise!

Zamotam ga u crnu plisanu vrecicu i ostavim ga na dnu kredenca kod caleta na placu.Tamo bas retko svracam. Ali ne bacam!

I prosle godine u februaru, Vladimir resi da prekine citanje prirucnika i zajebe klise.

Pre nego sto ce da napuni pedesetu.

Paf i ono srce sto je onomad naprslo se rasprslo. Javili su mi posle sat vremena rusenja klisea. Za neke nase prijaelje, ja nikad nisam prestala da postojim.

Nisam bila jos na groblju.

Necu ni ici.

Nikad necu otici na grob moje mladosti koja se tamo preselila 25.februara 2012.

Ok, i dalje sam picka.

Ali necu otici na groblje.

Negde posle pola godine sam se jednog suncanog jutra tamo uputila i sa pola puta vratila.

Zeludac mi je odvalio bubne opne kad sam polazila, zato sam se s pola puta vratila.

I evo me sad na jednom malom ostrvu na sred Atlantika.

Ponela sam onog staklenog slona sa sobom. Krisom da me ovaj muz ne pita zasto nosim kich gluposti na putovanje.

Malopre sam otisla na obalu i ponela slona. Ukljucila sam ga. Sijao je u mraku i cula se muzika. Bas kao nekad. Bas kao onu noc kad su me bozuri svojim mirisom skoro ugusili.

Zafrljacila sam ga sto sam dalje mogla. Samo se culo jedno sljap...pretiho, konacno sljap...

Vladimir je obozavao Kelnski koncert.

Stavila sam slusalice svog MP4, sela na neudobnu stenu i pustila Kelnski koncert.

Sve je stalo u 26 minuta.

Sad mogu dalje. Skroz dalje.

Nije mi zao sto su neki ljudi zauvek ostali u mom srcu, nego sto to nisam stigla da im kazem. Mislim na ljudsku ljubav, ne na ljubavnu ljubav.

Mislite o tome.

Ne dogadja se to uvek drugima.

Nekad se dogodi i nama.

Made by PRC

bebili — Fri, 02 Nov 2012 10:03:47 +0100

Udjem ja tako predveče u autobus broj 25.

Prolazi taj autobus pored studentskog doma i tu se uvek napuni.

Nagrnule devojke, jedva pa dvadeset da imaju.

Guraju se, gaze preko tudjih nogu, grabe mesta da spuste svoja pregojena dupeta.

Mune me jedna laktom u rebra, skoro me obori, a vitla svojom upeglanom kosom kao nervozna Šarulja.

Zadrzim se nekako, ali se nagnječim na šipku od srednjih vrata.

Pored mene bakica, u crnini, ima brat bratu osamdeset i koju. Mala, sitna, drzi se svojom sasušenom ručicom za držač, vodnjikave, nežne plave oči, u drugoj ruci ceger, u cegeru jogurt i neka kiflica. A doterana, seda kosa skupljena u nisku pundjicu, na njoj sve dubi.

Drugarica na ovu upeglanu, drusnu na sediste, zvoni joj mobilni u plastičnom torbičičku.

Gura svoju ruku nervozno u isti, burička, a iz torbe zavija narodna majka da joj se "Manta, manta". Najzad ga pronalazi , pa grlenim glasom kreće i ona da zavija:

- Eneee, bila sam danas tamoooo. Jok, nisam nasla. (Pauza). Pa ne mogu d'idem u subotu, idem kući za vikend. (Pauza). Kako što idem? Idem da donesem ajvar, pravila baba. (Pauza). Jes bas me briga za brucoški maskeNbal onoliko! (Pauza). Gde ti je taj Francuz? A nije Francuz?! Franš? Nisam bila nikad. 'De ti je to?(Pauza).

Glas se pojacava, a i ovako je već ceo autobus čuo da nikad nije bila u Franšu.

- Aloooooo, govori glasnije, ne čujeeem te! U autobusu sam...u au-to-bu-su, bre! Ma ništa te ne čujem, dreče ovde neki ljudi. Aj mi se javi za 10 minuta. (Pauza). Ne mogu da te zovem, nemam kredit. Aj zdravo!

Preklapa svoj mobilni telefon, a na noktima nadogradnja štipa za oči!

Cirkoni izmedju tri vrste prugica, a podloga crna.

Dužina nadogradnje - kao šapa surog medveda!

Autobus naglo koči, bakica u crnini gubi ravnotezu, jedva uspeh da je pridrzim da se ne prospe do vozača.

Brucoškinja iz studentskog doma okreće glavu i gleda kroz prozor. Uvukla vrat u kapuljaču jeftine jaknicice kupljene kod Kineza i pravi se da baku ni ne vidi.

Cipele oguljene,takodje plastične, al na visoku potpeticu ( koja se izvesno ne slaze sa kratkom jaknicom do struka). I da nije imala para da kupi pristojne cipele, da je preskocila dve nadogradnje - skupila bi!

Al nadogradnja se vidi, a iskretan manikir nije upadljiv.

Došlo dete da studira u "Biograd" i da postane akademski gradjanin.

A bezobrazna za medalju, drska takodje.Ova nece da dobaci dalje od drugog semestra prve godine. Nikad! Dva kolokvijuma i dva padeza - tol'ko!

Kako je stigla na asfalt, tako je produžila izlaske, skratila suknju, udubila dekolte i nadogradila nokte. Vaspitanje od kuce nije ni ponela.

Želju da uspe u"Biogradu" na svaki nacin - jeste i ne libi se da od prvog dana "preskače pogledom sve sto joj smeta".

Za koju godinu ce da uskače u tudje krevete, pa u tudje stanove i da izbacuje vlasnice iz istih. Da razgrce noge za radno mesto brze nego ja jutrom zavese i da nikad ne pominje svoje selo, pa cak ni opštinu.

U medjuvremenu će malo da se opismeni, da promeni boju kose, počne da se kiti...

Naučiće da se roze rumenilo baš nikako ne slaže sa narandzastim karminom, pomno će da selektuje osobe od kojih ima šta da nauči, ali se nikad s njima neće zbližavati, ne d'o Bog da im ikad isprica ista od svoje intime, štrpnuće od svega po malo, taman toliko koliko je dovoljno da može da vodi neutralnu konverzaciju.

Počeće da barata sa terminima must have i wannabe.

Trčaće besomučno po spa centrima, pronalaziće nove frizere, menjaće kućne pomoćnice i nikad neće zaposliti ni jednu iz svog kraja.

Zauvek će ostati osoba koja te u deliću sekunde odmeri ispod oka od glave do pete i posle sekunde moze da nabroji tačno u šta si obučen, a kad ti izlazi iz stana sve figurice po azbucnom redu da složi i navede tačan broj mrtvih paukova ispod kreveta koje te mrzelo da sklanjaš.

Zadržaće pasiju da ogovara, tračari i bavi se tudjim životom više nego svojim, samo što će način malo da ublaži i ispolira da baš mnogo ne zvuči ruralno.

I do smrti će mrzeti one koji je ovako kao ja opominju da nije na livadi!

Znam taj profil savrseno.

Za 10 godina ce da se uda negde na obodu Beograda i da stremi ka stanu u krugu dvojke.

Njoj je to vr'...brateeeeee.....ekstra...

Po mojoj proceni, nikad neće dovoljno "avanzovati" da je oženi neki ozbiljan gradski lik.

Ako i uspe nekog takvog da ulovi, zauvek ce im konverzacija ostati na rudimentiranom nivou.

Ova do nje, sličan primerak dominirajuće vrste, gurka je i pokazuje očima na baku. Ova odmahuje svojim iscrtanim kandzama i šapuće ovoj na uvo: - Ma nek joj ustane neko drugi!

Pada mi mrak na oči, ali bukvalno, kucam je po ramenu i da čuje ceo autobus, sporo izgovaram najušećerenijim mogućim glasm[:

- Da li bi bila ljubazna da ustaneš da baka sedne!

Ona koluta očima kao da joj je pao šećer, cokće, trepće prenamazanim trepavicama kao mrtvim bubasvabama izvrnutim na ledja, duva kroz nos, a besna, besna , mogla bi da me ujede koliko je besna.

Moje pitanje nije pitanje, nego naredba i ona lukavo procenjuje da ću biti ekstremno neprijatna ako odbije da ustane.

A još nije uspela da uradi detaljan research s kim kako sme na asfaltu, kratko je ovde, pa se nevešto sklanja dok ne ovariše gradivo skroz.

Nevoljno ustaje, bakica se nemoćno spušta na stolicu, okreće se ka meni i zahvaljuje.

Dve seoske sokačare su izašle kod Vuka.

Uz dužno poštovanje onim divnim osobama koje su u ovaj grad došle i donele sa sobom i svoje vaspitanje, obrazovanje i stil , ne mogu da se otmem utisku da im ovakve ruše svaku vrstu kredibiliteta.

Ja sam izašla stanicu posle i opet sam imala onaj osećaj da bi bio pun pogodak odštampati i deliti na ulazu u grad "Priručnik kućnog vaspitanja i kodeksa ponašanja u gradskim uslovima".

Makar skraćeno izdanje, ali uz obavezno polaganje ispita pre nego sto im se dodeli stalni boravak!

Mada, možda i pasos nije loše rešenje! Rigidno, ali ne loše!

A sad, ožeži...

' El mogu nesto da vam kazem....

bebili — Thu, 06 Sep 2012 10:42:06 +0200

'El mogu nesto da vam kazem, a da se ne naljutite?

Malko sam umorna.

U stvari, skroz sam umorna.

Onako sustinski, na celijskom nivou.

I sad mi je vec nepodnosljivo bljutavo svo to prenemaganje i foliraza na koju nailazim skoro na svakom cosku.

Stavovi, poze, pokusaji da se prikaze svetu lice koje nije nase, da smo bolji nego sto zaista jesmo ( a mozda i nismo losi ni takvi kakvi jesmo).

Da se da sebi na vaznosti...zudnja za aplauzima ( koji , takodje nemaju bas neku jasnu svrhu), sujeta ciji je koeficijent pomnozen sa dva u odnosu na inteligenciju...

U ne tako dalekoj proslosti vise me vredjalo to sto mi vredjate inteligenciju, nego sto razradjujete sopstvenu folirazu.

A danas me najvise rastuzuje ne to sto mene neko pokusa da potceni, nego sto ja nekog svesno i uspesno precenim.

Ne mogu drugacije, to je jace od mene...

Sigurna sam da ljudi misle da sam glupa.

I naivna.

A mnogo volim da ostavim taki utisak. Zabavlja me.

Taj zakljucak da sam sve to, cenim, proizilazi iz mog lagodnog i familijarnog prezira prema svakoj vrsti materijalnog robovanja.

Bre, moze mi se!

Moglo mi se.

I uvek ce mi se moci.

Pa taman zavrsila na nekom coscku, proseci....

To sam ja i moj put je odabran vrlo svesno, jer mi je u opisu licnosti da cu radije da budem bez materijalnog, nego da se valjam po raznim vrstama blata, otimam, sikcem, trazim "svoj" deo kolaca, budem najbolji drug sa advokaticom specijalizovanom za uspesne brakorazvodne parnice.

Sta da kazem u svoju odbranu sem da sam slicnog sebi i birala.

Nista se ne sekiram, i njemu stoji etiketa na dupetu sa istim tekstom...

Bogu 'fala.

Takodje u svoju odbranu mogu da izjavim da nisam dozivela od gospodina "lagodnog" ni jednu ozbiljnu uvredu za celu deceniju, da sam imala srecu da mi je posvecen na svoj veseli nacin u apsolutu, da sam dobila par desetina ruckova serviranih u krevet i plasiranih u pravom momentu, da u svakom trenutku mogu da vam kazem gde je , sa preciznoscu od 95% i da sam sigurna da na njega moru da racunam u ljudskom smislu u svakom trenutku.

E sad, dje je zapelo, pitate se vi?!

Mis'iiim, meni nigde , sem sto , kako su su me stigle godine tesko uspevam da svarim kad mi servirate vase pricice, skaske, basne i p(r)oze.

Cvrstinu komicnog stava kad logicne stvari proglasavete nepodobnim, bespotrebnim i nepozeljnim. Kao "skroz smo opusteni i to bas tako treba"...

...neka ga, nek skace po krevetu u blatnjavim cipelama, to mu razvija kreativnos'....( za kreativnos' ne znam, ali tako mu se razvija esencijalni bezobrazluk i nevaspitanje, pod punom ratnom opremom)

...ja ne pravim dzem, niko od nas u kuci to ne jede...( uz ovu izjavu uvek ide jedna podignuta obrva, pogled ka geliranim noktima i prezrivo otpuhivanje, kao da svi u kuci jedu iskljucivo sushi, avokado, kavijar i nekad im se omakne i karpacio)

...ju, ja nikad u zivotu nisam smotala sarmu...( pocni na vreme da se ucis, dodju godine kad se i sarma pika kao validna referenca za uspesan brak, a ne samo horizontalne bravure)

...ja njemu nikad ne bih oprostila da me prevari...(naravno, ne bi, ti bi mu se valjala ispred nogu dok pakuje kofere i vukla ga za nogavice da te , ipak, ne napusta)

..godinu dana kasnije, nastavak gornje izjave: ...jebote, da sam znala da je razvod ovako dobra stvar, razvela bih se mnogo pre...

...da je on moj muz, bog'me ne bih ja njemu dopustila ..pa spisak sta mu ne bi dopustila ( a jos se ni jednom udala nije)....(na osnovu par nasumicno izabranih uzoraka, iskustvo potvrdjuje da ove zene kad se jednom zaista udaju, dopustaju mukarcu apsolutno sve...cak i najnezamislivije stvari)...kakav je-takav je, scepaj ga, ne daj ga, jer je muuuuskarac....

...moja zena ne ume da pravi kolace...(tvoja zena nece da ih pravi, a ti si prilicno velika pizda koja ih voli, ali zarad mira u kuci, jedes iste krisom kod keve ili u poslasticarnici i nemas muda za lenjoj kravi ista zameris....i svaka njoj cast)

...ja ne pijem TE vocne rakije, iskljucivo sampanjac...( kad se budes u istom okupala, javi se, to je kolicina od koje moze da zastane dah, ali i tad na kratko )

...ja nikad ne bih mogla da budem samo domacica...(da, zaista, ti nikad ne bi mogla da budes ni domacica, a kamoli samo domacica ...)

...mislim, lepa je TA periferija/provincija, ali ja tu nikad ne bih mogla da zivim...

...fin je ovo kvart grada, ima sve ( ova izjava me ushicuje u 21.veku i dvomilionskom gradu )...

...upisala sam dete u tu skolu, ipak je to skola sa reputacijom ... ( a ti i svi tvoji preci , svi ste zavrsili Eton College, pa da slucajno ne ispustite nivo...)

Pa onda afektiranje, koketno , damsko otpuhivanje dima, a sedenje raskrecenih nogu, filozofija oko brendirane garderobe, a iz svake pore strci po buket nedepiliranih dlaka...

...32 para samo letnje obuce, a svega 20 zuba u vilici...od cega 10 vapi za popravkom...

...forsiranje nesebicne dobrote, a visegodisnje neprastanje po bezazlenih izjava ljudima koji su se usudili da budu iskreni u nekom nesmotrenom trenutku prema vama...

O retroaktivnom retusiranju porodicnog pedigrea ni da nacinjem temu...sve sama grofovija i plava krv...

Od naknadnog dizajniranja minulih dozivljaja i uspomena mi se dize kosa na glavi.

Umorna sam od toga ko ste nekad bili, ko ste sad, a ne smem ni da pomislim kol'ko ce da me niscrpljuje sta cete tek da budete...

Svo to razmeravanje ciji je duzi, a realno.... znamo se svi izmedju sebe kao zle pare i nema tu sta mnogo ni da se sakrije, a ni da se otkrije...mene sve to zamara i da posmatram, a kamoli da se ukljucujem u tu dugacku i dosadnu trocinku, bez poente...

Ali, mnogo vas je, svuda ste i neizbezni ste...sudaramo se na svakom cosku...

Jebote, zrela sam za cuvara plaze...u zimskom periodu ...

P.S.....a i tebe vise ne volem... prodacu onu nasu kucerdu na lakat i odo'...sama...napuklo srce na dve pole...i bas to sto te vise ne volem - volem!

Pokretne stepenice

bebili — Tue, 17 Jan 2012 23:53:23 +0100

Ja volim maj. I ovaj je bas lep.

Sedim u svojoj bašti, naslonjena na drvo trešnje, koju je posadio davno moj deda Sava. Sedim sklopljenih očiju i osećam kako me podnevno sunce razgrejava. I nekako mi je baš lepo.

Iznad mene mreškaju se neki sitni cirusi. Ne moram da otvaram oči da bih ih videla.

Deluju kao benediktanska čipka rasprostrta na plavom astalu.

Od pre nekog vremena počela sam mnogo jasnije da osećam boje, mirise, toplinu, glasove. Gotovo da bih mogla to da opipam i nacrtam , da umem i da mogu. Možda bih mogla i da ih izvajam, ali nemam matrijal za to.

Iza naše trešnje je trem. Na tremu drveni rasklimatani sto, bajcovan u teget , ja bajcovala i to prilično uspešno i stolice na kojima su jastuci, koje sam sašila pre skoro 16 godina od ostataka materijala.

Toliko sam tad imala slobodnog vremena da se tog vremena nerado sećam.

Morala sam da čuvam trudnoću sa Anom i više nisam znala kako bih to vreme popunila.

To je valjda jedini period u našem životu , mom i Petrovom, kad je svaka fioka bila složena do perfekcije, na svim policama sve pod uglomerom, svi tanjiri poredjani kako treba, sve šolje i čase uglancane do neprepoznatljivost, sve kuhinjske krpe nekoliko puta otkuvane, čarape uparene, dokumenta sortirana po godinama, važnosti i azbucnom redu.

Dokona trudnica sa preporukom da se više odmara nego što diše.

Pa gde mene nadjoste da mi to posavetujete i naredite?!

Ok, poslusala sam lekare i leškarila, sa iglom u ruci,na relaciji sporet, krevet, malo stajanja i sredjivanja kuće, opet krevet, frizider, pletaća igla, knjiga.

O dosadnog li perioda u mom životu....ne ponovilo se.

Lepo je prošao porodjaj sa Anom. Nismo se namučile ni ona , ni ja.

Kako je bila majušna kad smo je doneli u ovu kuću, majko mila!

Skoro da nisam smela da je uzmem u ruke.

Manite me priče o materinskom instiktu, ja tih 3450 g stvarno nisam znala kako da uhvatim, a da ne ispustim, bar prvih par dana.

Petar je definitivno bio mnogo veštiji, ali on je prosto takav. On sve ume bolje od mene.

Ili se meni tako čini...ne znam....više mi i nije baš važno da poredim naše umeće, a nije mi ni moguće.

Petar danas sedi na jednom od mojih pačvork jastuka, čita knjigu u zelenom omotu i srkuće kafu. Ana sa crvenom kanticom na tufne zaliva ružu. Tu ružu što zaliva smo posadili za njen prvi rodjendan.

Da gledamo kako rastu obe. Baš smo nesto bili razneženi taj dan, "kao dva sredovečna pedera na svoju godišnjicu zabavljanja".

Tako je rekao moj muž, da "popravi" utisak čoveka kome samo što suze nisu krenule kad je Ana doteturala do njega u lakovanim cipelicama.

Juče je dobila najbolju ocenu iz njenog omiljenog predmeta. Sva je ponosna, a Boga mi, i ja sam.

Morala sam malo da pripomognem i kad je pravila pauzu i sišla da napravi sendvič, ja sam okrenula knjigu na početnu stranicu lekcije za koju sam znala da će da je propituju.

Kad se vratila sa sendvičima u tanjiru, mahinalno je sela i nastavila da uči, baš tu lekciju koju sam joj "poturila".

Začudila sam se koliko su današnje generacije "odjavljene" , toliko da se ni ne sećaju gde su stali sa učenjem.

Briki leži na pola metra od mene, vire mu uši iz trave i tiho pućka, dremka i meškolji se.

Divan je to pas, meke dlake, bistrog pogleda.

Srećom ne ume da govori, mnogi bi se zapanjili njegovom inteligencijom i još koje čime.

Pružila sam ruku da ga pomazim.

Poskočio je kao oparen i krenuo da preglasno i izbezumljeno cvili i vrti se u krug, a onda se naglo umirio i vratio u prvobitni polozaj.

Moj muž i Ana su zapanjeno pogledali i oboje izgovorili u isti glas:

- Pobogu, šta je ovom psu?! Kao da ponekad poludi...

Gledam moju ćerku Anu, ne bez ponosa.

Prošle nedelje je napunila 15 godina i lepa je kao vila.

Ne znam na koga se denula.

Ni muž , ni ja nismo bas reprezentativan primerak.

Medjutim, vidim da u njenim venama dominira gen njene bake, koja je baš bila posebna.

Tačno ga vidim kako se utkao u svaku njenu poru i ćeliju.

Dobra je ova moja Ana, hrabra i nekako stamena. Nije od onih rasipajućih emotivaca, a nije ni da nije emotivac. Taman onako, umereno, kako treba.

Čujem je nekad kako tiho zaplače ispod pokrivača.

Priseti se nečeg, nešto joj zafali iz nekih drugih vremena. Šteta sto nemam načina da je utešim. Takva je ona i treba je pustiti.

Gledam pomno svog muža i vidim da je ostario nekako pre vremena, pa mi neka tuga.

Koža, koja je nekad bila moj lični opijat, sad se nekako pergamentirala i zategla neprirodno na njegovim jagodicama.

Pogrbio se, ali ne bih rekla da je to od bolova u kičmi, nego nekako kao da se zgrbio da srce gurne unazad i da ga sakrije, ako me razumete.

Nabavio je nove naočare, a ne mogu da mu kažem da su užasne.

Kad sam ja birala model, to je uvek bio neki neupadljiv, elegantan sa tankim ramom i lepo se uklapao u njegovo ovalno lice.

Ovaj koji je sam odabrao je bas nekako grub , debeo i neprikladan.

Sad će da ga nosi bar nekoliko godina, ali sam smislila podlu pakost.

Sakriću mu naočare ispod jastuka, sešće na njih i moraće da nabavi nove.

Gori ram od ovoga ne može da kupi! Nije proizveden!

Eto, ja i dalje polažem pravo da detaljišem, baš sam neka čudna sorta. Kao da je to važno kakav mu je ram?!

Od kad je onda naglo oslabio, ne uspeva da povrati svoju uobicajenu kilažu i to ga čini jos starijim.

Nervira me, jer se tako retko smeje, a divan je kad se smeje...

Osmeh je bio njegovo najmoćnije oružje.

Sva je vrata otvarao tim svojim osmehom, svaku kasirku obrlatio da ga primi preko reda, zahvaljujući tom osmehu kamčio je uvek po 200 grama više kajmaka na pijaci od onoga što realno plati.

A vidi sad, skupio usta, stisnuo ih kao neka pakosna i zavidna žena već mesecima i ni najmanji trag onog nekadašnjeg ni osmeha , ni čoveka.

Baš me ljuti, ali baš!

Bar bi danas mogao da se natera, mene radi, da se bar na kratko osmehne. Zna on odlično koliko sam ja volela taj osmeh.

A danas mi , preko svega i rodjendan.

Ja ove godine tortu ne pravim, a njih dvoje nisu ništa naručili na tu temu.

Na kratko ulazim u kuću do kuhinje.

Gvirnem u firizder. Ništa nema.

E pa stvarno se pitam šta će se danas jesti u ovoj kući! Neverovatni su!

Sporim korakom dolazim do praga , tu se polako spuštam i sedam.

I odatle imam pogled na nase dvorište kao i kad sam naslonjena na drvo naše trešnje.

Ana spušta praznu kanticu za zalivanje cveća, odlazi do česme, pere ruke.

Moj muž odlaže knjigu u zelenom omotu na naš rasklimatani sto, upitno pogleda u nju i kaže:

- Hoćemo li?

Ana mu klimne glavom, udje u kucu po makaze, dodje do naše rascvetale majske ruže, pažljivo iseče par komada najvećih i umota u hartiju.

Oboje navlače cipele.

Anine su prašnjave i pomalo izguljene.

Baš joj je vreme da ih promeni, kupi nove ,a ove baci.

Moja se ćerka vezuje za stvari, rekla bih, gotovo neprirodno.

Ove sam joj kupila jos pre 2 godine i ne izlazi iz njih.

-Navuci dzemper, gore uvek duva - dobacuje joj otac.

Ana mu daje buket da pridrži, ustrčava uz stepenice, navlači zeleni končani dzemper, sjuri se niz stepeniste, grli oca, uzima mu buket iz ruku i šeretski pita:

- Zadovoljan, gospodine? Sve sam tvoje zapovesti izvršila.

Otac joj namigne nežno, zagrli je preko ramena i polako krenu ka kapiji.

Sad će da se spuste niz ulicu, do ćoška.

Tu će da uskoče u autobus br. 104 i da sidju na devetoj stanici od početne.

Onda će da prodju kroz još jednu kapiju i da odu do parcele br 72.

Tamo stoji parče drveta sa mojim imenom: Sofija Gaus i datumom od prošle godine.

Ostaviće mi ruže, malo će da postoje iznad upaljenih sveća i vratiće se istim putem kući.

Ja ću ih za to vreme čekati na pragu naše kuće, još uvek naslonjena na dovratak.

Mogu ja sad tako danima , a da me više nikad ledja ne ukoče od promaje.

Za njih nevidljiva, ali i dalje fukcionalna na jedan, njima nerazumljiv i nepojmljiv način.

Za neku godinu, prezicnije za tačno jedanaest godina - staću na nešto što bih najednostavnije mogla uporediti sa pokretnim stepenicama i pomoću njih ću naglo uleteti u matericu moje ćerke.

Ona će za devet meseci roditi sina. Ja ću tad dobiti novo ime, novi krevetac i novu ulogu.

A moja Ana će meni postati majka.

Mogao je biti sasvim obican dan

bebili — Thu, 24 Nov 2011 14:12:08 +0100

Sidji, Boze, da porazgovaramo ti i ja.

Da te pitam nesto, ako si voljan da mi razjasnis.

Ljuta sam. Mnogo sam ljuta. A ljuta sam uvek kad sam nemocna.

Nije mi jasna tvoja dobrota , Gospode.

Ni tvoji izbori.

Nemoj da mi se sad pravdas time da cemo svi shvatiti sve na kraju.

Cijem kraju?

Kom kraju?

Za nju je kraj vec dosao.

Ja ne znam da li je ona tamo gde je sad, vec shvatila tvoju nakanu.

Da bas nju taj dan put nanese tuda….od tolikih puteva…

Bas tuda!

Zar mislis da je u mojoj glavi ostalo prostora da razumem zasto njena cerka vise nikad nece da pojede kiflice koje je ona znala tako majstorski da umesi?

Ima 6 godina.

Ejjjjjjj, sest!

I brata od devet!

Pa mi objasni zasto je bilo toliko vazno da bas njenu majku taj dan podignes?

Ne znam koliko je ona tebi potrebna, svemoguci, ali znam da je svojoj deci bila potrebnija.

Ona sutra putuje…a iza nje koracaju njeno dvoje dece, muz i njen stari otac, kome si na slican nacin podigao suprugu pre trideset i kusur godina.

I nema u mojoj glavi objasnjenja.

I nemoj da bi mi zamerio sto sam ljuta na tebe.

Pokazi tracak tog bozanskog u sebi, pa nam oprosti poneku slabost, svemoguci, savrseni…pa preskoci ovaj ironican ton kojim ti se obracam.

Bas si nasao koga ces da u to predvecerje pustis da pretreci ulicu na crveno!

Sto nisi pustio da joj taj dan bude sasvim obican dan, a ne poslednji!?

Ne znam sta da ti kazem, Boze, sem da te se plasim.

A koga se plasim, njemu nekako ne umem vise da verujem!

Pa se ti i ja necemo neko vreme bas cesto sretati.

I ne zameri mi , jedno vreme ti necu ulaziti u kucu.

Kad se molim, molicu se u svom srcu.

Molicu se napamet.

Nekome ko je manje surov od tebe.

Nekom delu svemira za koji verujem da se neukaljan, cist ili bar oslobodjen svega. Molicu se vakumu.

Zvezdama, Mesecu…ali tebi…e tebi neko vreme necu!

Mani me pravdanja.

Mani me cak i objasnjenja.

Mani me price da je to bila sudbina koju su njoj namenio.

Ne pije mi vodu ta prica.

Izvini, sad cu se udaljiti.

Na neko vreme…

Ostavljena zena, dama ili pomoravska parničarka ...

bebili — Fri, 26 Aug 2011 14:28:24 +0200

Ostavljeni ste.

Muz je nasao drugu, bolju, lepsu, ruzniju, zanimljiviju….KAKO GOD….

Sve moze da se svede pod rec – razlicitu od vas.

Kad prodje pocetni sok, i bes, i nemoc, i ogorcenost - zene pokazuju svoje pravo lice i to je trenutak koji je dragocen po okolinu koja ostaje pored doticne dame.

Postoje dve kategorije zena pri razvodu.

Prva i druga.

Prva kategorija sedne i zamisli se.

Pametnije, sposobnije, one koje veruju da imaju kvalitet i one koje ga zaista imaju, odu dalje. Polako, strpljivo, tuzne, ali odu dalje…

Pokupe krhotine svojih godina provedenih u braku, svojom dobrotom zakrpe i zalepe figurinu i ostave je na neko manje vidno mesto u vitrini svog zivota.

Za nauk, za secanje, za opomenu…u krajnjem slucaju kao uspomenu na minulo vreme.

Tu i tamo ponekad obrisu prasinu sa nje krpom sadasnjosti, postoje minut iznad figurine, kao pored urne dragog ili manje dragog pokojnika i odu dalje….u krevet, u pozoriste, u kuhinju , po dete u skolu, letuju sa novom ljubavi, smeju se…

Kada pominju “pokojnika”, trude se da to ne rade sa previse gorcine, cinizma, zlobe. Najcesce izbegavaju da ga pominju, a i ako to urade ili ih navedu da urade – potegnu urodjenu dozu humora i stvari “ispeglaju” gospodski, uz neku posalicu…

Ovakve zene su sebi prijatelji, vole sebe i ostavljaju sirom otvorena vrata da ih pronadje neko koga ce one usreciti i ko ce njih usreciti.

Muskarci ne vole zene mizantrope, koje jedva sacekaju priliku da oblate njihove predhodnike, ostrasceno ih ubedjujuci kako je neko ispao skotina za sva vremena.

Muskarci koji dolaze posle svojih predhodnika uopste ni ne zele da cuju da je predhodnik postojao, a kamoli da ih doticna oplavi sa sijaset totalno marginalnih detalja o bivsem muzu.

Ove dostojanstvene zene tuguju tiho, neprimetno po okolinu, radeci na spoznaji gde su one pogresile u celoj prici.

Povremeno sednu i isplacu se uz Alison Moyet.

Obrisu suze i ustanu.

Ne cigance se, ne opanjkavaju.

Shvate da je i razvod samo jedna od etapa u zivotu. Ako su dovoljno velike, za neko vreme iskreno se raduju zivotu i svom, i zivotu koji vodi neko s kim su provele neke godine, kakve god one bile.

Postujuci to vreme, postuju i sebe. Uce na svojim greskama, tudje ih ne zanimaju.

Vreme i Bog im posalju obilje radosti vec posle prve godine...i one vrate svoj osmeh na lice, kao najlepši komad nakita.

Medjutim!

Druga kategoraija je za posmatraca mnogo zanimljivija. Naravno, samo ako posmatrac nije direktan ucesnik spektakla.

Ta druga kategorija ostavljenih ocajnica je opasna i po sebe i po okolinu.

A najopasnija po bivseg muza, koji se, eto , usudio da ostavi njeno nezamenjivo visocanstvo i spusti se medju obicne podanice zenskog roda, netitulirane od stane Mesije licno!

Prvog jutra po cinu saopstavanja njegove zelje da zeli da se razvede, ovaj primerak zene upada u totalni kolaps.

PRvo stane s rukama na bokovima u F pozu i kaze:

- Aj nemoj da zajebavas!

A onda....

Sirok je dijapazon simptoma i manifestacija, od pretnje samoubistvom, do pretnje ubistvom…muza, nove snajke, svekrve, do tezih oblika “ubicu i sebe i dete”.

Za vreme dok razgoropadjeno vitla po kuci s nozem, baca stvari po stanu, neke i kroz prozor, vi mislite da je tu potrebna ozbiljna pomoc.

Kakva greska naivnog posmatraca!!!!

Za vreme “kolapsa” njen mozak groznicavo radi, punim kapacitetom.

Izmedju dva napada, zove nekoliko najblizih prijateljica i ganutim , jecajucim glasom saopstava kako ce morati pravno da se zastiti i kamci telefon najboljeg advokata u gradu.

Ganuti njenim “iznenadnim slomom” prijatelji nasedaju i daju telefon pravne sluzbe, umesto da joj odmah daju telefon psihijatrijske sluzbe.

Izmedju dva bacanja stvari kroz prozor , vec se cula sa advokatom i izlaze svoju “problematiku”, smrckajuci kao da je upala u polje najhibridnije ambrozije.

U glavi vec ima broj kvadrata, konjskih snaga i precizno poredjan spisak namestaja, peskira, kasika, diskova koje ce da uzme.

Do popodneva je vec iznela zlato i sklonila ga na sigrno mesto, kod mame.

“Sto da placam sef, vec sam sirotica koja nema leba da jede”

Muz , koji je na pocetku imao predlog da se polako razvedu i dok se oboje ne organizuju provedu jos neko vreme pod istim krovom, shvata da je ta opcija prilicno nemoguca.

Pa sa kofercetom izlazi i odlazi do kuma na par noci.

Za to vreme , pomahnitala zena metodicno opajava parohiju seldecim redosledom:

Posto je dosla do preciznih podataka one zene , tako razlicite od nje ( adresa, svi brojevi telefona, obim grud i broj eritrocita) , besomucno joj zvoni na vrata i pravi secenu.

Prvo bude odmerena i fina, dok je jadnica ne pusti u svoj dom.

Tamo pocinje da nasrce na zapanjenu zenu, da joj se unosi u facu i preti:

- Ako ga ne ostavis, videces ti s kim imas posla!

Odlazi, uz najneverovatnije psovke, kletve koje se ni u scenariju "Kad jaganjic utihnu" ne bi mogle objaviti i vrisku.

Sledeca instanca tog dana…njegovi roditelji.

U njihovom liftu popravlja frizuru, sminku, kreonom docrtava crne podocnjake i montira izraz na licu dostojan jedne visedecenijske monahinje, potpuno predate ljubavi Bozjoj.

Seda na ivicu kauca u dnevnoj sobi, sve se snebivajuci i pocinje sa kratkom recenicom:

- Meni je tako neprijatno sto sam dosla kod vas, da vam ovo kazem, ali vidim da niste upuceni u situaciju u nasoj kuci.

Svekrva ( koja jeste upucena u situaciju u njihovoj kuci i to svih 10 godina braka, jer je vise puta prisustvovala scenama pasivnog i aktivnog kinjenja njenog sina na najrazlicitije nacine), znacajno i saosecajno klima glavom i ceka nemo nastavak, jer zna da ce ga biti i bez njenih podpitanja.

Skrusena monahinja pocinje sa izlaganjem njihove situacije u kuci, negde oko dva popodne, a zavrsava je negde pred zoru sledeceg dana, dok svekrva, a i svekar koji je u medjuvremenu pristigao iz setnje kunjaju na trosedu, u stavu mirno.

Kad vidi da ne nailazi na apsolutno razumevanje i podrsku, besno ustaje i odlazi hvatajuci taksi.

Sutradan, javlja se najboljoj prijateljici:

- Promenila sam bravu na vratima. Vidis kakav je ludak, neuracunjiv,ko zna sta sve moze da mu padne na pamet. Bolje ja da budem sigurna, da mirno spavam….ako uopste ikad vise zaspim…buahahhaa……

Red histericnog jecanja u slusalicu.

Vreme prolazi, muz se ne javlja.

Sigurno je kod one kurvetine koja mu je ko-zna-sta-sve uradila i obrlatila ga.

Pocinje zlostavljanje na mobilni telefon, naravno u kasnim nocnim satima.

- Samo sam zvala da vidim da li si dobro, nesto sam se zabrinula, lose sam sanjala...

- Dobro sam, spavam.

- Tako rano spavas? Juuuu, ti si bas promenio navike od kad si se odselio.

- Pa eto, tako je. Imas nesto bitno da mi kazes ili?

- Bitango, kako se usudjujes da sa mnom tako razgovaras! Naravno da imam nesto bitno da ti kazem. Ti si olos i smrad najveci, lezis pored te kurve, dok ja i dete ( ili samo ja , u slucaju da nemaju dece) ovde oka ne mogu da sklopim od brige kako cu sutra da platim racune.

- Pa platio sam ti racune za ovaj mesec.

- A-haaa, znaci dovlacio si se ovde dok mene nije bilo i dok sam mukotrpno crncila. Mora da si i nju dovlacio sa sobom. Udoban ti ovaj nas bracni krevet, pa da ga opoganis skroz, jel da?

- Ne , dosao sam da uzmem ostatak donjeg vesa i dzempere, ali nisam mogao da otkljucam, pa sam uzeo samo racune iz sanduceta.

- Niti ces IKAD vise ovde moci da udjes, sramotni, gnusni covece.

Biiiip…..

Vece drugo.

Mobing telefonom se nastavlja, pred ponoc.

Jadnik ne odgovara na poziv, prvi, drugi, stopeti put.

Stize sms:

- Bolje bi ti bilo da se javis. Meni nije dobro. Ovaj put sam ozbiljna.

Naivni jadnik guta mamac gore nego bilo koji som, zove.

- Sta ti je?

- Ne znam, gusim se i jako me boli grudna kost.

Jadnik stize zadihan za 10 minuta.

Uz put ga je zaustavio pandur i ovaj mu je samo dobacio vozacku i saobracajnu , uz komentar: - Zeni mi je lose!

Zatice doticnu u svilenoj, providnoj spavacici u oblaku parfema, na stiklama sa zagonetnim , zavodljivim osmehom na licu i dubokim “Dobro vece, ljubavi”

Bezi uzasnut niz stepenice, prisecajuci se da je do njegovog kobnog zaljubljivanja godinama spavala u flanelskoj pidzami svog oca ( “sta cu kad mi je topla i udobna” ).

Povremeno ga pozivaju zajednicki prijatelji, pa izmedju redova pitaju da li on nekako moze da joj pomogne.

Ne, on njoj vise ne moze da pomogne, on trenutno pomaze sebi i spasava svoj zivot.

Rociste prvo nakon 8 meseci.

I jedino na kome ce se pomoravska parničarka pojaviti u pratnji advokata.

Smunjena je kao da je sisla sa modne piste, prezentujuci new Spring Summer 2011 Collection by Coco Chanel – licno.

On malo kasni, jer mu se pokvario auto, ona ga gleda kao bednog crva koga bi najradije zgazila, da ne ocekuje da parnica ipak, bude u njenu korist.

On pokusava da se malo nasali, onako ljudski:

- Prija ti ovaj razvod, bas lepo izgledas.

Ona ga osine pogledom koji ubija i pomrmlja :

- Komplimente sacuvaj za onu tvoju drocu.

Rociste peto, godina treca.

Advokati razmenjuju poglede pune samosazaljenja.

Muski advokat pristaje na sve uslove zenskog advokata, jer njegov klijent ceka vec drugo dete i nema vise novca da ga placa.

Zenski advokat otima sve sto se jos oteti moze, pobedonosno dolazeci kod svoje klijentkinje i spusta presudu na njen novi mermerni sto.

Ona presudu i ne otvara, ispraca advokata, isplacuje mu najteze zaradjen honorar u njegovj karijeri. Covek stavlja kovertu u dzem i razmislja prvi put ozbiljno u svom zivotu o promeni profesije...bastovan, opancar...daj sta das...

Zatvara vrata i kaze:

- A sad…sad cu ostatak zivota da provedem osmisljavajuci kako da tvoj zagorcam zauvek , totalno i neopozivo. Jos mi nismo zavrsili...imam ja jos posla...

I tako...mentalna izopacenost traje do njenog poslednjeg daha ....ne ostavljajuci ni milimetar prostora da zivi zivot srecno razvedene zene...

Kantri in tranzišn

bebili — Thu, 10 Mar 2011 13:34:00 +0100

Gledam ponekad reklame i one me svaki put potsete da zivim u zemlji koja je u tranziciji.

I da ću ja verovatno skončati, a tranziciji se na ovom meridijanu kraja neće nazreti!

Tranzicija je postala fantasticno rabljen izgovor za sav vekovni mulj nagomilan na ovim prostorima i u ovom narodu!

Reklame su savršena lakmus hartija da vidis gde si u koordinatnom sistemu majke zemlje!

Istina jeste da se u ovoj zemlji krvari na sat i na hvat. Ali nema tako osmišljenog usloška koji moze svu tu krv da upije bezbolno. Da se ne lažemo!

Iskreno se pitam kako ovi nasi muškarci koji stalno gledaju te reklame za naznačen artikal imaju ikavu volju više i da poljube svoj primerak predstavnice lepšeg pola? Daleko bilo da pomenem ONO drugo...

Da smo prljavi kao nacija -stoji!

Ne samo da stoji, nego se i kreće, a i često sedi...

To koliko smo prljavi kao nacija najčešće se potsetim u nekom od gradskih javnih prevoznih sredstava.

Zimi i nekako, obmotam šal, pre toga ga dobro natopim nekim parfemom,pa kad tvorasti mirisi i isprenja krenu da se sire autobusom, ja se samo zagnjurim u šal. Nekad, kad je bas neizdrzivo, izadjem stanicu ranije..."da prosetam"...šta mi fali...ništa, baš malo da protegnem noge!

A sta da radim leti, kad sam u majci na bretele ?

Nije problem u tome sto sam ja u majci na bretele, nego sto su i neki drugi u majcama na bretele...a šipka visoko....nosom se ne mozes zakačiti...

Blistavo belo!

Mama , sta da radim sa flekom? Nista, postoji Veniš !

Nemojte Venišom, dovoljan je i obican sapun i mali pokret rukom na slavini udesno.

Da ne veruješ kakva magija: voda i sapun!

Pa onda prehrambeni proizvodi koji se reklamiraju !

Upala mi u oči jedna reklama za supu!

Nesto se mislim, treba muž da mi se vrati s posla tek večeras, mogla bih da mu napravim lepu govedju supu s noklicama.

Šta mi treba: jedan rozbratna, crni luk, par sargarepica, biber, vegeta, celer, paškanat, peršun...

Dok se ja tako premisljam, neka uspijuša u belom tesnom, poslovnom kostimčetu sa ekrana mi pokvari plan.

Unosi teatralnim koracima neki bućkuriš ispred muža u zdeli za supu, spušta je na sto, otklapa i hrani ga!

A pre toga šapuće u kuhinji....TE QUIERO....

Cekaj , majku mu!

Moj proces pravljenja te supe je duzi od ovih 30 sekundi reklame.

ZNAČAJNO duži!

Koja sam ga guska, a nemam ni beli kompletic za kuvanje. Slepica!

I da krenem ovako da se uvijam ispred mog domaćina ili bi dobila prvu šamarčinu u svom životu ( mada nije agresivan uopšte) ili bi pozvao čike u belom : "....gospodji je nesto pozlilo"....

A kad bih prošaputala ovo TE QUIERO, bilo bi mi uzvraćeno istom merom:

- Te quiero i ja tebe, nego 'el ima nesto sem ove musave vodice za ručak?

Onda, pivo...neiscrpan izvor za reklame...sto bi rekli "planina je to! "...

Ne znam da li sam ikad u zivotu popila času piva...mislim da nisam, a sigurna sam da i neću!

Sve one tople prijateljske rečenice o B vitaminu sam ignorisala godinama.

Mrzim pivao, ukus ne podnosim, tera me na povraćanje.

I sva sreća, nikad nisam morala da ga pijem da mi "nadodje mleko"...

Ako je i bilo ikakve šanse, makar i u promilima da ga probam, idiotizam od reklama koje ga nude me dotukao.

Sve ove "vickaste" forme koje u 46 sekundi pokazu sjaj , a naročito bedu Stradije meni podižu želudac do ušiju...

TO, KUMEEEEEE...samo ti bajsom...

Tako idilično su počeli i Miloš Obrenović i Karadjordje...ima se kad...

Ja se pitam ko smišlja sve te reklame?!

Šta je taj ko smišlja završio od škole?

Srednju balvansku?

Mogu da se skoro pa opkladim da je to neki šumarski, poljoprivredni ( 'de si kolega, mozda da i mene proguraš da i ja kreiram neku reklamu) ili metalurški fakultet!

Kreativnost - čista jediica!

Duhovitost - nula!

Efekat koji proizvodi - minus jedan!

Da se vratim na tranziciju...s kojom sam i počela...

Kad sam iznela svoja zapažanja oko reklama kojima nas gadjaju u glavu direktno iz TV-a (imam nezgodnu osobinu da vizuelizujem sve ono sto zamislim, pa tako i ovo ) jednom, rekla bih, ozbiljnom čoveku, on mi je odgovorio, pa recimo...neozbiljno:

- Pa sta hoćeš, kakav nam budzet, takve nam i reklame. Mi smo zemlja u tranziciji!

Šta hoces da mi kažeš?

Da nam fali materijala da nasnimimo nesto s porukom koja je upečatljiva?

Da ne postoji proizvod koji nije nesto za uklanjanje nestoća, lokanje ili ono koji bi trebalo valjano izreklamirati, a da pri tom ne pucaš direktno naivnom nesretnom mužu - potrošaču u glavu reklamom?

Reklama za onu supu šalje jasnu poruku "skuvaj na mufte i poturi, jadnik ionako neće primetiti razliku"...

Reklame su nam podeljene po polnog segregaciji :

1. masa zarozanog testosterona cevči neko pivo u gomili i samo fali da kolektivno podrignu

2. žene mašu sa svojim ofarbanim i upeglanim kosama preko celog ekrana reklamirajući nekad šampon, a nekad pred kraj reklame otkriješ da je u pitanju neko sredstvo za uspešno otklanjanje celulita!

3. usrana dečica koja predlažu majkama da im pozovu drugare da kake zajedno

Dozvoli rodjače, ako cemo o tranziciji , ajmo da pričamo o tome sta ostavljamo deci kao poruku, koja nam je skala za sisteme vrednosti, čime mi to obezbedjujemo sebi zlatne staračke dane?

Ovakvim smećem koje nam neko potura kao vrhunski odradjen komeršl brejk?!

Ili i to ima veze sa tranzicijom, nemanjem para, volje, sjaja u očima i želje da se bar...okupamo...makar i mentalno, ako nam je sapun vec nedostizan!

Šta reći....te quiero......pa ko dokle dobaci!

To ce gospodin Mario bolje od mene....ja ionako samo znam da kuvam supu...i još po nešto:

Cheesecake vs VASINA TORTA

bebili — Sat, 18 Dec 2010 01:25:20 +0100

U opstoj pomami da se izdignemo iz svoje "zaostale" proslosti i primaknemo se "visokom" drustvu, stare navike ne da nisu pozeljne, nego su imperativno zakopane i pokusavamo da ih ubijemo na svaki nacin.

Samo sam jednom podlegla masovnoj histeriji u jednoj novokomponovanoj poslasticarnici i zavedena naivno narucila cheesecake.

Pokajala se kod prvog zalogaja.

Ne zato sto je bio lose spravljen.

Pojela sam kolac i sve vreme mi je duh mojih zenskih predaka sedeo na ramenu i vrteo neodobravajuce glavom.

Iz najudaljenijeg dela mog secanja je iskrsla recenica moje majke:

- Znas sta, kolac i sir ne biva na istom mestu i nema ni teorijske sanse da ja to spojim u istoj vangli.

Kako moj zivot odmice, sve cesce mi iskrsavaju sve te upozoravajuce, mudre misli koje su me svojedobno izvodile iz takta za manje od sekunde.

Setim se Vasine torte koju je naznacena gospodja redovno pravila za crkveno crvena slova u januaru i oko Uskrsa.

A onda nadjem podatak kako je Vasina torta uopste nastala, te cu ga rado ovde podeliti sa citaocima ovog teksta:

KAKO JE NASTALA VASINA TORTA (smotana)

Ugledan, stasit i uvek elegantan gospodin Vasa Čokrljan iz Paraćina, dugo je odolevao uzdasima i neodoljivim pogledima brojnih udavača, sve od svoje 41 godine. Ali 1908, je najzad odlučio da prekine s veselim momačkim životom. Oženio se gospojicom Jelenom i postao, kako je njegova supruga kasnije tvrdila, “najbolji i najnežniji muž na svetu.” Njihova starija kći Ružica godinama je prepričavala događaje u vezi sa svojim rođenjem, koji su bili neposredni povod da naša nacionalna kuhinja bude obogaćena jednom novom, veoma ukusnom tortom.

Gospodin Vasa je bio presrećan kada je saznao da ce uskoro postati otac. Ali, pred kraj trudnoće je porodični lekar saopštio mladom paru da je beba isuviše krupna za nežnu građu gospođe Jelene, da uz to ima i nepravilan položaj, pa je preporučio da se porođaj obavi u nekoj poznatoj klinici u Beogradu. Veoma zabrinut i uplašen za svoju mladu suprugu, gospodin Vasa je odlučio da ne gleda na trošak, odveo je suprugu u Beč, kod jednog od najčuvenijih ginekologa toga doba.
Pokazalo se da je dobro učino, jer je samo veoma iskusan i vešt lekar mogao da spase i majku i dete koji su bili u životnoj opasnosti.

Beba je rođena uz mnogo muka i uz pomoć specijalnih klešta. Zahvaljujući dobroj nezi, uskoro su i majka i beba bile spremne da podnesu dug put do kuće. Vasina tašta, beskrajno zahvalna zetu što je svojim insistiranjem da se porođaj obavi u Beču spasao život njenoj kćeri i unučetu, želela je da mu se na poseban način oduži: osim bogatog ručka, mladu porodicu je po povratku očekivala i jedna nova, posebno ukusna torta koja je dobila naziv “Vasina torta” a u mnogim našim domaćinstvima se i danas priprema.

Hm...

Pokusala sam da nadjem podatak kako je nastao ovaj kolac sa sirom i da li mu je prica o genezi bar priblizno zanimljiva kao Vasina.

I to sto sam nasla, uopste mi nije pomoglo da se odlucim da ga ikad vise narucim.

Evo vam link, da se i vi razocarate:

http://en.wikipedia.org/wiki/Cheesecake#History

Nekako ovaj Vasa mi je simpaticniji, nase je gore list i pokazao je znacajan stepen zahvalnosti za ucinjeno dobro.

Bez da uvredim domacice koje se poslednjih godina prosto utrkuju u produkciji kolaca sa sirom, malko mi je komicno kad znacajnim glasom pozivaju goste:

- Dodjite na druzenje, napravila sam fenomenalan cheesecake.

Stoj!

Doci cu na druzenje, to sa sirom ostavi slobodno u frizideru, ne iznosi pred mene.

Gde nestadose sve one recepture domacih vanilica, šnenokli, jabuka u šlafroku, zita sa slagom, salnjaka , palacinki sa obicnim vulgaris dzemom, lenjih pita ili ne daj Boze, londonskih stanglica???

Kad vec pomenuh palacinke - i tu imam vrlo namcoraste primedbe.

Sa nutelom, mlevenom plazmom (?!), sa ananasom, visnjama, bla,bla,bla....

Man'te me spiska nadeva od kojih mi je cak i samo posle citanja spiska vec muka.

Dakle, moze sa dzemom od jagoda, sipka, kajsije, sljiva...ako je domacica bas resila da se potrudi, nafilovace sa orasima i secerom.

A ako je prigustilo, posuce samo secer...

Prvu obligatno bacas, ta je bila probna, da se probije led...posle samo strikas i obrces u vazduhu.

Tiganj za palacinke mora da bude pocrneo, iskrivljen, na jednom mestu trajno nagoreo. Bacas ga kad mu otpadne drska, izbije nuklearni rat ili najave da neki veliki asteroid ubrzano putuje ka Zemlji!

Gde su nestala sva ona spontana druzenja gde uopste nije bilo vazno da li imas ikakav kolac?

Gde je nestalo sve to sto se zvalo " stizu kumovi, stavi kafu"?

Slaba sam na sve sto je vintage.

U mojoj zivotnoj postavci pod to spada:

kuhinja,

krojacica koju ne menjam poslednje dve decenije,

prijateljstva od bar cetvrt veka,

okupljanje porodice za praznike za stolom,

pozdrav "pomaze Bog" ,

setnja nedeljom ruku pod ruku, korak po korak, uz cutanje koje je glasnije od svakog razgovora,

pisanje cestitki za Novu godinu naliv perom,

ljubav,

postovanje uspomena,

prastanje...

i nemojte mi zameriti...

ali cheesecake nikad nece dospeti na ovu moju listu...

VASINA TORTA vs Cheesecake 1:0

U ovoj utakmici ne racuna se cak ni ono "bod u gostima"!

Kad vojnik (ne)place....

bebili — Sun, 24 Oct 2010 23:46:02 +0200

Sila je moj kum Sale.

Trebao je vec pre par godina da ode u penziju. Tako ide u njegovoj "struci".

Taman kad je trebalo da se penzionise, ozenio se.

I dobio za 2 godine cerku i sina.

I zamislite, deca mu se rodila u isti dan.

Bas Bog namesti nekad dvostruku srecu.

Sale je od onih zgodnih tipova, visok,, crn, uvek u savrsenoj odevnoj kombinaciji, zna cenu svemu i odmeri u svakoj prilici kako i sta treba.

Najlepsi buket ruza sam dobila bas od njega.

Kad gura kolica po Tasmajdanu, zgodne mamice se podgurkuju i smijuljkaju....al Sale ne haje.

Ima on zenu svog zivota....ima zapravo, dve. E ovu drugu gura u kolicima.

Kao i svaki provereni svaler, prvo je dobio cerku. Posle se popravio, pa je napravio i sina.

Kad ga vidim u uniformi, uvek se nekako setim filma "Top Gun".

Nije da ne lice, samo sto je Sale nekako veca persona od cika Toma Kruza.

Kad je obecao sinu mog muza da moze da ga provoza vojnim helikopeterom i da ga uvede na vojni aerodrom, gde radi, dete se skro raspalo od srece.

Sale ne potpada pod soj ljudi koji se nalazi u sentenci: Kad je frka - ajde Djuka, kad jedete Djuku ne zovete.

Ovaj Djuka dodje uvek kad je frka, a za jelo , moras da ga molis.

Zato smo se s njim i okumili, lepo je imati takvog coveka iza svojih ledja.

A danas je njegovim klincima bio rodjendan.

Sve se lepo organizovalo, igraonica, zabavica, torte, svecice...

Kad sam dosla na rodjendan, sve je vec bilo u toku.

Deca skakucu, Sale nas docekuje na vratima.

Pridjem njegovoj majci, pozdravimo se, a vidim, stisla se tetka Mirjanka nesto i jedva progovara.

Pitam za Saletovog tatu odavno nacetog zdravlja - kako je, a tetka Mirjanka kaze:

- Ja sam dobro, a Dulencetu ...pa onako...bas je slab...

Kumica Goca, Saletova zenica mi u trku promrmlja: - E kad danas nisam ubila Saleta, nikad necu. Ja ceo dan oko spremanja za veceras, a on se jutros izvukao, otiso kod keve i vratio se tek popodne kasno.

I stize torta nekom trenutku, deca cice od srece, cerka Doda stisla svog bata Peru za rucicu i pevaju :.....Danas nam je divan dan....

Pogledam u svog kuma, a njemu oci cakle...a napunile se, fali sekund da se otmu kontroli.

E, vojnice, tolike si bitke prosao, gledao iz svoj aviona ovaj svet sa visina, a dotukla te dva mala, sinhronizovana glasica sosptevne dece, mislim se i ja, dobrano raznezena.

U to doba, stize i moj muz na slavlje, pravo sa svog dezurstva od 24 sata, seda do kuma. Vidim suskaju muskarci, a u sebi krvlju potpisujem da zvekecu od fudbalici i pivcetu pod nekom strehom.

Odmah posle torte, majka Mirjanka, zovne sina u stranu i kaze da bi posla polako. Sale je otprati , zagrli je i smesti u taksi.

Polako se razilaze gosti, muz i ja sedamo u kola, pa ka kuci.

Na prvom semaforu, kazem ja muzu:

- Izgleda da je Saletovom tati bas lose.

A moj muz, gleda ispred sebe, u volan i tiho mi kaze:

- Cika Dule je umro jutros. Sahrana je u utorak u pola 2. Nije hteo da kaze zeni i deci do veceras, da ne pokvari slavlje. Kazace kad dodju kuci.

Do kuce sam cutala. Toje bio moj minut cutanja.

Sale, Covece, , sigurna sam da tvoj otac negde gore, na nekom oblacku stoji i salutira tebi u najvecem mogucem stavu MIRNO.

Da su svi bili vojnici kao moj kum, ova zemlja nikad svoj rat ne bi izgubila.

A mozda ga i nije izgubila, dok god postoje vojnici kao sto je moj kum Sale.

Ljudino, ovo je za tebe..i tvoje (ne)isplakane suze:

Gde je sad moj Beograd....

bebili — Mon, 06 Sep 2010 04:26:17 +0200

Slobodno me upljujte....

Sedim na 4514 km od Beograda. skroz je u redu, kao na fototapetu, more, palme, pesak, temperatura -idealka....

Nisam sastavila ni dve nedelje, drpila me nostalgija! Stvarno sam placitiCHka najgora i treba mi oduzeti mogucnost da se ikad maknem iz Beograda...narocito ako mi se tamo gde se maknem pruze mogucnosti i da ostanem.

Vece je pocelo sasvim veselo, igrali smo Riziko u savrsenom ambijentu. More je suskalo i mirisalo na 200 m od nase kuce, vino je zaladjeno na idelku, iz pozadine je Mariza vezla neku lokalnu tugu u svom glasu....

Dobila sam raspored na svetskoj mapi sa svojim tenkicima i dobila zadatak da osvojim neke terotorije.

U redu je, daleko su odavde...Severna Amerika i Australija...

Kako igra odmice, ja shvatam da sam sve dalje od svog zadatka....i da se primicem Evropi...srednjoj i buljim kako da dohvatim Srbiju...

Igru sam zavrsila kao totalni GUBITNIK. Isterali su me iz Amerike i Australije, jer sam pogresno koncentrisala vojsku...

Na pola igre sam se prisetila krajickom onog zdravog dela mozga svoje ulice u kojoj sam odrala svoja kolena prvim koracima...posle sam dobacila do Dunavskog keja, a pri kraju sam se kao lav borila da se vratim u tu ulicu...

Muz je otisao da spava oko ponoci,kao svaka postena Pepeljuga...racuna, jednom mu se u ponoc posrecilo - za ovaj zivot dovoljno...

Dete je pokusalo da napravi savez sa mnom oko Madagaskara, nase interne posalice (kad se naljutim ja kazem da cu sve da ih ostavim i odem na isti)...pa je ostao zbunjen mojim nelogicnim potezima u igri....

I sad..svi spavaju...

Samo ja sedim, cekajuci zoru...da vidim da li je ovde lepsa nego tamo...

Koliko god se ta zora potrudila na ovim Kanarski ostrvima, iz ove igre ce izaci kao i ja - TOTALNI GUBITNIK...

Naivna Kanarska zora ce dati sve od sebe da me ubedi da je mocnija i toplija od zore koja svane u Beogradu i ja postujem njen trud. Nije da omalovazavam igraca, daleko bilo, ali...

Ko je ikad sacekao zoru na nekom lepom splavu na Adi, tesko ce taj da se iscupa iz svojih cipela, ma kako one poderane bile i da nazuje mondenske svestke cipelice ( sa koznim djonom , koje nikako da nadjem za neke pristojne pare u Begoradu)...

Ovo lepo zaladjeno spansko vino meni, na moju zalost, ne magli vid ni blizu koliko moja ¨dedovaca iz dudovice¨ koju ispece moj dokoni otac na zemlji s koje je potekao...

Taj isti deda ceka da se vratimo, a lukavo je, kao i svaki Srbijanac, u nas kofer ubacio i ¨nanovacu¨...rakiju od pre dve godine sa recenicom: - Da me tamo ne zaboravis!

Znam...ima moj grad 1001 manu!

Izbezumljuje me svakodnevno, na salteru, u gradskom prevozu, kad izbacujem djubre nocu, a vidim da je komsinica svoje izbacila kroz prozor sa osmog sprata...

ALI TAJ ISTI izbezumljivac ume da me kupi sa malo pecenog kestenja u Knez Mihajlovoj u oktobru, sa gulasom u lepinji kod Spase u Skadarliji, sa ogromnim decembarskim pahuljama u mojoj speloj ulici, sa pozivom najbolje prijateljice posle ponoci da joj izdiktiram recept za princes krofne, i par isprosjacenih dana Miholjskog leta na Adi...

Jebes ga...ja sam prodana dusa...i prodala sam se za sitnice...koje zivot znace...

Ne neki zivot - MOJ ZIVOT...

I taj zivot ima 1001 bajku....pored 1001 mane....

A bajke se na mojoj price listi kotiraju daleko bolje od 1001 mane...

Sad me izvinite....idem da sacekam Kanarsku zoru...nije lepo da te domacin ponudi sa necim, a ti da se izbrukas i ne probas...

http://www.youtube.com/watch?v=4C69DEOiCR4

Od mrznje do mrznje i nazad...

bebili — Fri, 20 Aug 2010 23:54:30 +0200

I tako...ona moja prica "Put za pakao" sa mog bloga iz novembra ovih je dana dobila epilog...

Ona je uspela da svog princa svojim zakeranjem pretvori u zapca...

Zabac je jedne veceri progovorio i saopstio da ce da trazi drugu princezu za koju se nada da ce umeti da odcuti kad treba, da zagrli kad treba i da bude bar malo zahvalna za ono sto je on spreman da pruzi.

I tako je poceo finalni okrsaj!

Promatram i ne umem da pomognem, a gledam kako mi najbolja prijateljica prolazi licni pakao i ne dozvoljava da joj iko pridje ni sa vedricom vode i pokusa da smanji vatru prevrelih frustracija u jeku.

Njene prevrele frustracije nemaju bas mnogo veze sa ovim razvodom,ni sa ljubavlju...onom bezrezervnom, pogotovo... vise imaju veze sa njom, takvom kakva jeste.

Ona je od one vrste zena koje ne samo da se ne uce na tudjim greskama, ona se ne uci ni na svojim i to je konstanta.

Ima li ista mucnije od razvoda u akutnoj fazi?

Prisecam se svog i nesto se ne secam da je izgledalo ovako...tacnije, mogu krvlju da potpisem da nije...

Gotovo je, maske su pale, svi obizri su se otanjili kao farmerke na kolenima posle dugog nosenja.

Pocinje se sa sitnim, jetkim primedbama , a zavrsava se sa topovskom djuladi ravno u srce i bankovni racun.

Potezu se sve slabosti onog drugog, izrecene u nekim neznim trenucima, kao najsvetija priznanja, i bacaju se ka novostecenom neprijatelju, kao bumerang.

A zna se kako se bumerang krece kroz prostor...

Emotivne ucene prste na sve strane, kao kisa iz prekinutog oluka.

Pasivna agresija se proliva na vedrice. Samari vise u vazduhu i s kranjim naporom se vezuju za ogradu zdravog razuma, ako ga je ostalo u tragovima.

Zapocinje se ritual mentalne torture: volim-mrzim-volim-mrzim-mrzim-mrzim-mrzim

Uzdam u njegovu razloznost taman onoliko koliko se ne uzdam u njenu.

Od mene se trazi da izaberem stranu u ratu. S indignacijom odbijam da to uradim, jer imam solidan IQ i umem da selektujem ono sto mi se servira kao "apsolutna" istina.

U medjuvremenu , moje reci, izgovorene nekad u nekim prilikama, kad zene caskaju neobavezno, sad su izvrnute na hiljadu nacina i njima se manipulise u licnom obracunu "lepo mi je rekla moja prijateljica da treba da te ostavim"..."moje prijateljice su sve ovo vec odavno predvidele"...

Naravno , jos se nije osusila prva papirnata maramica od kad je odluka donesena, vec se poteze advokatska argumentacija i pravi se popis deobe imovine...

Ne gubi se vreme, iako je toliko vremena uludo izgubljeno u toj prici...

A sad..red tuge, red kalkulacije.

Pragmaticnost pre svega!

Izboriti se za svaki pedalj, po cenu toga da se danima i nedeljama (ne)srecu u istom prostoru i vredjaju, sto pogledima, sto recima...auh, kakva borba!

Podeliti novce, posteljinu i case.

Slike, diskove, tepihe, stoljnjake, pozlacene escajge...

Dovesti protivnika do belog usijanja, pa ko prezivi i ne eksplodira - nosi sve.

Bingo!

Moj auto, tvoja terasa, moja mikrotalasna, ti uzmi muzicki stub.

Kad sam probala da je na nezno "navigam" ka pravom izlazu i skrenem paznju da ne moraju da se bas valjaju po blatu, ozbiljni su ljudi, intelektualci, gladni nisu, bosi i goli nisu...i nikad to nece ni biti....... kad sam , greskom , pomenula da postoji i elegantan razvod...popila sam klasican nokaut.

U redu je, devojcice, znam da nisi kadra ni suknju nositi sa istom eleganicjom sa kojom to neki drugi umeju, a kamoli razvod!

Ne moras ujesti bas svaku ruku koja je probala da ti pomogne.

Do juce ste se lepo lagali i verovali slepo u tu laz....ok...neki malo duze...

I na kraju, zabac resio da bude ono dete s kraja price o carevom novom ruhu...i mogu da kazem da mu kapu skidam na hrabrosti.

A carica je sad smrtno uvredjena.

I kaze: - Ja njega volim.

Usudih se da kazem naglas:

-Ne, ne volis ti njega, ti volis sliku koju s njim mozes da napravis, da ga udenes u tvoj suvi kolaz zivota, kao parce 'artije s kojom mozes zamahati tamo nekima.

Ne mali broj puta sam prisustvovala njenom "voljenju" njega.

Kad su se upoznali i kad su izasli prvi put, ja sam pitala naivno : "Kakav je?"

Dobila sam odgovor koji je opisao ko je on u tehnickom smislu: "Lekar, ima stan, radi na toj i toj klinici!"

Ja umem da ucutim , za razliku od nje, pa nisam ponovila pitanje "Kakav je"...

I na zalost, ona ni posle cele decenije ne moze da mi da odgovor na to pitanje sve i da ga ponovim...

Kad prodje ova akutna faza, i smire se strasti, a jesenje kise speru ovo blato i mulj kojim se sad pune njihovi dani, ovaj ce razvod biti Bozji blagoslov.

Zar se sve to ne moze malo sofisticiranije, neznije?

Zasto ljudi pokazu do kraja svoja prava lica kad su saterani u coskove?

Zar moramo bas sve uciniti da se do kraja ogadimo onome ko je trebao da nam bude najbolji prijatelj za ceo zivot?

Za Boga miloga, zar nije lakse dovesti nekog u poziciju da mu okrenes i drugi obraz, ako te udari jednom?

Zar ne znate da ce samar boleti kratko, a ruka koja ga je zadala moze i da otpadne?

O, ljudi...o zene...mora li sve to bas tako?

Klupica carobnica

bebili — Mon, 02 Aug 2010 22:57:46 +0200

Svake godine u julu, dodje nasa prijateljica Milica iz Amerike u svoj rodni Beograd.

I nas cetri se nadjemo u gradu.

To je tradicija, a tradicija se ne prekida!

Da se vidimo, ispricamo i ne pogubimo nase dragocenosti davnih dana.

Pricamo o tome sta nam se dogadja, i nikad pominjemo zvezdu padalicu i jednu klupicu...

Sad vec nestvarno daleke 1988 godine smo se sedele na jednoj klupi, na nasem devojackom letovanju u Podgori.

Noc je bila zvezdana, more mirno, ponoc je prosla i ni jedna od nas tog leta nije izgubila svoju cipelicu.

A sve i da jeste, nijedna se ne bi mogla pohvaliti nekim princom, koji u zasedi ceka da je nadje. Ni cipelicu, ni nas.

Nesvrsena studentkinja medicine, komada 2, fitofarmacije komada 1, i jedna buduca violoncelistkinja komada 1 su sedele mirno na klupi i cutale.

Sve je bilo kao u decjoj prici koju bake citaju pred spavanje nemirnoj deci.

Cvrčci su se nesto zucno raspravljali u obliznjem zbunu, neki talasici su se nesmotreno zaletali na sljunak plaze sa nejasnim ciljem.

Jedna zvezda padalica je zaparala nebo. Sve cetri smo je videle.

Pomislih da predlozim:

-Hajde brzo da pomislimo po zelju!

A onda je buduca viloncelistkinja prekinula tisinu i izgovorila:

- Hajde da upamtimo ovo vece i ovu klupicu. Zamislite gde cemo biti za 20 godina i sta ce nam se sve dogadjati? Mozda sa ove klupice poletimo toliko visoko da mozemo da dotaknemo zvezde.

Ona buduca lekarka, nas glas razuma tih godina (i mnogih sledecih koje su nas podmuklo cekale na zicer) je zakljucila:

- Ne mozes stici do zvezda odavde. Zapravo, ne mozes stici do zvezda ni sa jedne polazne tacke. Zvezde su iluzija, to su vec mrtve planete, ciji sjaj samo magli stvari i daje zabludu da su jos zive.

Ja sam cutala, sto je bila retkost, i onda , i sad.

A viloloncelistkinja je dodala:

- Ali ako je ova klupica carobna i ako napravi magiju - mozda ipak...te zvezde...

I nekako uglas, sve cetri smo rekle:

- Znaci , ovo je klupica Čarobnica!

Sa te klupice Čarobnice smo ustale te godine i posle da trazimo zvezdu padalicu.

Samo zbog zelje, verujte mi!

Silno smo se namorile u tim trazenjima.

Na nasim diplomama koje smo stekle uskoro stajali su samo suvoparni potpisi raznih dekana da te diplome sad pripadaju nama.

Nigde zvezdice, cak ni u nagovestaju.

Na izvodima koje smo dobile od raznih maticara, stajali su suvoparni potpisi, takodje bez zvezdica.

Tu i tamo se pojavila po neka zvezdica u ocima tek rodjene dece koju su neke od nas radjale, ali iscrpljenost od decjeg placa i pelena onemogucavala je da se gleda u te zvezdice, a kad su prestale pelene i nocni podoji, vise nam nije ni bilo do zvezdica.

Na svim letovanjima koja smo imale posle ovog, zvezde su bivale sve dalje od nas.

Ove lekarke su se vracale umorne sa svojih dezurstava, toliko umorne da su gledale u zemlju, a ne ka nebu, te su sve padalice propustile od premora.

Fitofarmaceutkinja je pohranila svoju diplomu u najudaljeniji kraj svog ormana i prihvatila se kuhinje iz koje su ponekad izlazili keksici u obliku zvezdica, posutih prah secerom, ali te zvezdice su se u roku od dva dana topile u ustima njenih ukucana, a ona sama, nikad nije stizala da pozeli svoju licnu zelju.

Violoncelistkinja je zapakovala svoje violoncelo, 4 avionske karte, dvoje dece, muza i otisla do Amerike , sa nadom da ce tamo pronaci svoju zvezdu padalicu.

Tu i tamo, svaka od nas bi sela, sama, povremeno na neku klupu, da omori i sabere rasute misli.

Pocele su da nas pristizu dijagnoze...razne...reume, artritisi, poviseni ocni pritisci, srcani poremecaji, pa cak i one bolesti cije ime ne volis ni da izgovoris...a i na dijagnozama samo stoje pecati lekara i nema zvezde.

I tako....ovog avgusta, 4 ziteljke klupice Čarobnice sede u poslasticarnici "Kod spomenika" izmedju Narodnog pozorista i Narodnog muzeja.

Svaka bi mogla da postavi sopstvenu dramu u tom pozoristu i da se posle aplauza spokojno preseli u muzej.

Sedimo tako okupljene iznad nekih zamamnih kolaca i kafe i...razmenjujemo nacine trazenja zvezde padalice na koju smo potrosile vise od pola zivota...

Za stolom su pljustale suve cinjenice i olovo od zivota.

Papiri sa dijagnozama, brakorazvodnim parnicama,neke osmrtnice koje smo bile prinudjene da napisemo, jer na nas cetri ostalo - svega cetri ziva roditelja, neotplaceni krediti, nedobijene radne dozvole...

Onda violoncelistkinja pukne recenicu:

- Znate, ja misilim da sam blagoslovena. Posle one operacije i zracenja od pre par godina, sigurna sam da sam blagoslovena...jer sam sve to prezivela i sedim opet, ovde, sa vas tri i smejem se.

I odjednom, sve cetri pogledamo u nebo. Ni jedne zvezde nema.

Lagano ustajemo i sporo koracamo ka kolima koja su parkirana na meridijanu gde se gornji Dorcol naljutio na Donji dorcol, pa su se zauvek razgranicili i sad se samo povremeno pogledaju, kao dva nerazdvojna prijatelja.

Cetiri zene srednjih godina kojima se dobro raspolozenje vratilo ovaj put -zauvek , pre nego sto ce uci u auto, se znacajno pogledaju i bezglasno izgovaraju:

- Do sledece godine - u isto vreme!

Mozda je neka zvezda padalica negde i zaparala nebo u tom trenutku.

Mi je nismo videle.

Iskreno, nije nam vise ni potrebna.

Znamo da smo ipak, nekako, sa one klupice Čarobnice uspele da dodjemo do nasih zvezda.

Onih u koje violoncelistkinja nije prestala da veruje sve ove godine.

Do sledece godine - u isto vreme!

..........Now I think I know
What you tried to say to me....

Kalenic - pijaca sa dusom

bebili — Mon, 26 Jul 2010 09:17:58 +0200

„Kalenića guvno“
Jedna od najvećih beogradskih pijaca, „Kalenić“, smeštena je u središtu najmanje gradske opštine Vračar. Izgrađena je 1926. godine na „Kalenića guvnu“, jednom od brojnih zadužbina predratnog beogradskog bogataša i dobrotvora Vlajka Kalenića.
- Početkom dvadesetog veka vladao je drugačiji moral i način života nego danas. Vlajko Kalenić jeste bio imućan, ali i veoma skroman, radan čovek koji je veći deo svog imanja zaveštao svome otečestvu. Nakon njegove smrti, na delu njegove zemlje, Kalenića guvnu, izgradjena je pijaca – priča Ćorović.
Vlajko Kalenić je imanje nasledio od svog oca, papudžije po zanimanju. Kao vlasnik velikog imanja na tadašnjoj beogradskoj periferiji, svu svoju imovinu zaveštao je 1907. godine u dobrotvorne svrhe, a nakon njegove smrti formiran je „Fond Vlajka Kalenića, obućara i ekonoma iz Beograda“. Sredstva su davana kao pomoć siromašnim učenicima, humanitarim i kulturnim društvima. I danas se održala tradicija da se prodajno mesto na pijaci „Kalenić“ prenosi sa oca na sina."

Vise od dve decenije bar jednom nedeljno odlazim na tu pijacu s neskrivenom radoscu.

To mi dodje kao "izlazak u grad", malo veselje koj ne zelim da delim ni sa kim.

Ne ide se na Kalenic sa bilo kim, ides sam i uzivas u svakom minutu koji tamo ostavis.

Za svaku vrstu namirnice imam tezgu na kojoj kupujem.

Iznenadim se kad nekog od mojih "dobavljaca" nema duze.Znam da nesto ne valja.

Neke od njih je preuzeo svevisnji, ali neki i predaju svoj "zanat" mladjim generacijama.

Sunjam tako izmedju tezgi, raspitujem se za ovogodisnji rod, nasalim se sa prodavcima.

Postoji deo pijace koji vise lici na staretinarnice, na kojima mozes da pronadjes razlicitih detalja iz nekih drugih vremena...

Crni bakelitni telefon, nezaobilazni detalj svake socijalistticke kancelarije, neciji album iz 1936 sadelimicno poispadalim pozutelim fotografijama - jedini dokaz necijih malih sreca, komplet soljica za kafu "fali samo jedan tanjiric".

Sir iz Dalmacije se smeska pored 15 vrsta maslina, nesto dalje Ana Kolar prodaje svoju testeninu i poneku strudlu sa orasima ili makom.

Makedonac sa svojim korama za gibanicu proviruje iz svoje staklene kucice i mahne mi.

Tezaga sa "krompirom iz Ivanjice" koji je uvek za 10 dinara skuplji, jer je ivanjicki...a zna se da taj kraj daje dobar krompir...

Pekarica koja gleda na ulicu Maksima Gorkog nudi hleb "pecen na drva", malo nize grncarija i saksije neobicnih oblika, ali i glinene posude za spremanje hrane, retkost bilo gde u svetu, sem kod nas ( a mi se kunemo u Zepterove serpe!) ...

U prolece, kad na nasim balkonima od 3 kvm pokusavamo da napravimo svoje deminutivne oaze, raspukne se cvece svih oblika i boja na posebnom delu pijace...

"Slobodno uzmite kadifice, one vole sunce " i "Pa sto ste toliko zalivali cuvarkucu, ona ne podnosi vodu!".

Musule i sveze lignje stizu cetvrtkom.

Pecurke se bele kao sneg i mame da se od njih napravi sos.

Jagode, prve, skupe kao smrt, na kraju sezone se skoro poklanjaju.

Ni sa paradajzom nije drugacija situacija.

Nije retkost da sretnem neku mladu mamicu, koja se vesto provlaci izmedju tezgi sa kolicima u kojima se smeska krofnasta prelepa princeza, kojoj je o uvo okacen par tresanja. Na kolicima okacene kese sa povrcem i vocem.

Seljak kod kog mlada mama zastaje da kupi jos i kilo kajsija, razmeri voce na i uvek ubaci jos po koju kajsiju uz obavezno "da dete poraste".

Zna covek kako deca rastu, ima sedmoro unucadi od kojih je pola odusalo od vocnjaka i rasturilo se po istom ovom Beogradu gde im deda radi.

Leti kad uzeze zvezda i kad termometar pokazuje nestarnih 40 C, prodavci pukcu za svojim radnim mestima, seckaju luka i slanine, paradajz na kriske i lome 'leb na parce, da ne popadaju od gladi.

Zimi se raduju lokalnom "kafedziji" koji pronosi caj i kafu kroz pijacu i sipa je u plasticnim casama, da se ogreju.

S jeseni, dzakovi crvene paprike za ajvar samo se slazu jedan na drugi.

Domacice prolaze, muz tapka iza njih, zastaju i iskusnim okom zagledaju da li je dzakce dobro spakovano, ili unutra iza fasade ima i natrulih.

Kad odaberu svoj buduci ajvar, plate coveku koji se i dalje kune da su sve paprike zdrave, pogledaju u muza, on dzakce uprti i gaze ka parkingu da ga ubace u kola.

Te zene nemaju privilegiju da im majka posalje "juznjacku utehu" , kako bi moja drugarica to rekla, nego moraju same da ga prave.

One najskorije pristigle u ovaj grad ga kupe gotovog na ovoj istoj pijaci.

A one koje su zauvek nesrecno iscupane bez korena i zalutale ovde pod ko zna kakvim okolnostima imaju obicaj da potenciraju da one "taj ajvar uospte i ne jedu".

Planine naslaganih dinja iza kojih jedva proviruje prodavacica koja je zavrsila drugi razred osnovne skole i mama s njom. A za dinju zakacen natpis "slatka, medena, ananas dinja".

I tako...teku moji sati na pijaci, sto vreme odmice vise, ja sam sve srecnija ...i natovarenija...

Na kraju (da se ne ugnjece i ne skrckaju) kupujem jaja kod zene koja cesto ima bolje namanikirane nokte od mojih. Dodjem do tezge,ona kaze:

"Dvadeset, zar ne?"

Ja klimnem glavom, pokazem joj tasnu u kojoj mi je novcanik, jer vise nemam slobodnih ruku da joj izvadim novce i platim.

Zena uzme moj novcanik, izvadi koliko treba para, kusur utrpa u moj novcanik, vrati isti u pretinac, povuce rajsferslus i namigne...i tako vec godinama...

E sad....cula sam da ce ovaj nas Kalenic da renoviraju.

Da nisam videla kako izgleda Zeleni venac posle renoviranja, ja bih se tome jos i poradovala.

Ovako...budu li mi "renovirali" Kalenic, telom cu ga braniti! Novine ce pisati o tome!

I sigurna sam da necu biti jedina.

Man'te me vise vasih renoviranja.

Ceo grad nam lici na onu cuvenu "deder, jos da dogradim jedno odelenje".

Ti sto su resili da nam sredjuju grad, krenuli su sa pogresne strane.

Bez da ikog uvredim, mogu krvlju da potpisem da oni koji su smislili da napredak Srbije zavisi od renoviranja jedne pijace, nisu bili vise od 5 puta na istoj. Ili bilo kojoj drugoj u Beogradu!

Kao sto nisu uspeli da shvate vrednost njive sa koje su im dedovi i ocevi otisli, tako nikad nece uspeti da shvate vrednost ove pijace, njen duh i namenu. Za njih su neke fine bakice iz Krunske ulice sa maleckim cegerom i sesiricem na glavi samo "babetine koje se vucaraju po pijaci".

Za njih, to je samo mesto na kome se prodaje zelenis.

Koji oni licno ne jedu, nego se dave u pecenjima i omiljena zivotinja im je PRAGNJE,kombinacija praseta i jagnjeta, termicki obradjenog i natrpanog u tanjir neke kafane, gde sede i smisljaju kako ce da Srbiju uvedu u Evropu direktno preko Kalenica!

Oni kojima je vrhunac evropeizacije i gradjanskog nacina zivota otvaranje ona dva zalosna TC Delta City-ja i Usca, ni u sledecem zivotu nece shvatiti sustinu ispijanja kafe u kafani "Kalenic" gde dobijes, onako zbaldisao od bazanja po pijaci, ratluk i crnu, domacu kafu.

Ratluk je nesto sto je za njih - zov rodnog kraja, koji bi rado da zaborave.

Turska poslastica ratluk koja se u nekim krajevima Srbije zadrzala duze nego sami Turci, pored onoliko bezukusnih, plasticnih mafina i dvesta ljigavih oblika kafe u Kosta Kafeu za njih je - uvreda.

Ne brigajte, znam odlicno kako se zaista pise Kosta Kafe.

To je IN, shvatate? Mafini i sav taj stiropor !

Totalno je deplasirano odlaziti na Kalenic pijacu ( ili bilo koju pijacu) kad postoje Rodici, Familije, Tempo-i , pa i Merkatori i Idee, daleko bilo...

Totalno je deplasirano spremiti tortu od 12 domacih jaja po receptu koji ti je ostavila baka, kad postoji zilion nacina da tu tu tortu porucis.

Svet ce umesto da kaze: "Bio sam na buvljaku", komicno vaznim glasom saopstiti "Bio sam u OTC-u ( za neupucene, buvljak se pokrstio u Otvoren Trzni Centar, a mi koji smo godinama odlazili na taj buvljak se posle njegovog pokrstavanja u OTC smo se nekoliko puta prekrstili).

Postoji deo populacije u ovoj zemlji koji zivi sa podignutom nogom u vazduhu, a nisu balerine.

Taj deo populacije ce pozdraviti svaku besmislicu koja nosi etiketu koja pocinje sa Made by EU, ma koliko bila prizemna i plitka!

To su onaj svet koje ni mrtav ne bi kupio sebi parce garderobe u second hand-u, zene koje bez ikakvog blama kazu da nikad nisu smotale sarmu i koje ce na vratima svog doma obavezno okaciti plocicu sa svojim imenom, prezimenom i titulom.

I dok tako raskopavaju neki pijacu koja postoji vec 84 godine svojim malim, evropskim lopaticama, mene najvise brine ona noga podignuta u vazduhu...

Neko bi to morao da potkuje :)

Podhitno!

U protivnom, sve ukazuje na to da ce nam ovo postati himna:

Levanat u srcu, kosava u glavi...

bebili — Sat, 10 Jul 2010 21:27:12 +0200

Prodje pre neki dan covek pored mene u virtuelnom svetu i ....baci se na levu moju stranu sa grubom reci, podsmesljivom, vasljivom, teskom...

Udari gromada od coveka u moj levanat.

Vikipedija kaze:

Levanat je vrsta vetra koji duva na Jadranu. Duva sa istoka i genetski predstavlja "skrenutu" buru. Ravnomeran je i javlja se pri kišovitom vremenu i umerenim hladnoćama.

Tu mi je srce. Mislim, imam ja i druge delove tela koji su vredni, al cenim da mi je taj najznacajniji.

S te strane mi susti jedan morski talas sa splitske rive.

Sta da vam kazem..jebi ga, zalomilo mi se...nisam mogla da biram...mada i da jesam, opet bih odabrala tu kombinaciju DNK.

Hvala na pitanju, iako niste pitali..a ja retko i pominjem.

Nije da se ja nesto bas razmecem tim talasima, ali koliko god da ih ucutkavam, oni se nekako cuju drugacije od recnih, s kontinenta.

Kad se kod mene cuje taj levanat, to znaci da su mi iskrsle uspomene i da mi je tesko.

Da mi fali ziva rec,a da umesto nje imam jedan mutavi grob, ovde na domak Beogradu na jednom groblju.

Na OVOM GROBLJU, A NE NA ONOM. Tamo su cempresi, ovde....moze da bude i tresnja...

Ovakva, na primer:

I ako je moj dobri otac, cistokrvni sumadinac, polozio svoju zenu iz Dalmacije u ovaj grob OVDE i imao petlju da se toj zeni klanja skoro 30 godina na sred ove Srbije, ja ne mogu da razumem da ce neko, bilo ko, da ikad prema meni hitne prezriv kamen nacionalizma, kom u ovom slucaju bas mesta nema.

Ja ne znam da li ce ova Srbija biti manja ili veca ako u njoj pocivaju kosti jedne katolkinje, koja je kvalitetnije postovala svog muza od mnogih pravoslavki .

Zena koja je odbila mogucnost da ode pred svoj kraj i jos jednom vidi ulice svog detinjstva. Odbila tiho i mirno recenicom:

- Sve sto ja imam je - ovde. Ono tamo je uspomena na jedan grad i jedno drugo vreme.

Ja ne znam kome moze da smeta to sto slucajno poznajem Dioklecijanovu palatu malo bolje od samog Dioklecijana.

I sto znam da spremim lignje na dvesta nacina.

I sto mi je galeb bio domaca zivotinja.

I sto sam naucila koja je smokva najbolja.

Valjda ponekad sustim drugacije od kosave.

Ne znam. Stvarno ne znam.

Gde god da dodjem, ja sam "njihova".

To bi trebla da mi bude prednost. Valjda.

Kome je to vazno sto imam i neki gen nadaren za muziku, pesmu i klapu?

I jos se vise pitam, kome to moze da smeta?

A dok sam ziva , sa svojim levantom pod miskom, pitacu se koliko moze da bude velika gromada koja ce sa svoja tri prsta, makar i virtuelno, da pokusa da mi iskopa oko...

Nije ni vazno...dok god taj moj levanat razume razliku izmedju ljudi koji dizu tri prsta i onih koja ta tri prsta koriste da se prekrste...i oproste....

Akcija...pazi snima se...OPET

bebili — Sat, 03 Jul 2010 17:23:42 +0200

Eto nama opet zabavice za široke narodne mase !

Pala vrhuška sa klinike i to ne bilo koje klinike...nego one u koju ni greškom nećeš da pogledaš ako prolaziš pored.

Pu, pu, daleko bilo!

Pljušte naslovi po novinama...."Uhapšen načelik, primao mito"..."Farmaceutske kuće podmićivale lekare"..."Decu trovali bespotrebno citostaticima"....

Prosto ne znaš koje novine pre da kupiš da zadovoljiš patološku radoznalost.

Opšte je poznato da je radoznalost jedan od najrasprostranjenijih nacina da zavaraš svoj prazan stomak, pasoš i bankovni račun.

Jer ako narod bude počeo ozbiljnije da misli o te tri pobrojane stvari, afere vise neće biti potrebne.

A tek radni naslov akcije...vrhunac cinizma..."Kraba"...

Zamišljam kako medicinske sestice koje nisu uspele da se dovuku i probiju do kreveta gospodina Načelnika i svojim naložnistvom steknu sitne i krupnije privilegije na naznacenoj klinici skakuću u svojim belim "Borosanama" i čarapicama prepunim likre kroz bolničke hodnike od kad se ovo dogodilo i pevuše "Under the sea".

Za jednu zemlju koja je u očiglednom slobodnom padu, vrhunac cinizma je kad uhićeni gospodin Načelnik samo nekoliko meseci pre toga prijavi gospodju Manekenku koja se bavila humanitarnim radom kako kraducka.

Ona kraducka, a on, bogme, krade...onako...sa najvišom stručnom spremom.

Pokušavam da se setim superlativa za rec "krade", al' mi ne ide od ruke.

Ja sam toliko glupa i smotana da mi ne ide čak ni deminutiv od te reči.

Zato ja svom detetu i neću imati bog zna šta da ostavim. Ni bankovni račun, ali ni ljagu na prezimenu.

Moje oštro oko ne može da ne primeti da se ljaga sporije troši od para na bankovnom računu, mada od kad se živi po asfaltu, nema više ni one fine rečenice "ne brigaj, taj je iz časne kuće i od časnog roda".

Kad smo kod časti, zamisljam one čestite lekare koji na posao dolaze nekim raspadnutim Puntom koji ne košta ni blizu cifre koju je gospodin Načelnik izdvojio za svoj mobilni telefon.

Nema tu šta da se čudimo, Načelnik mora biti u svakom trenutku dostupan za "hitne" slučajeve. To se zove radna disciplina i predanost ...otud potreba za tako skupim telefonom.

Vi mislite on to iz pomodarstva ili zato što voli ?! Bože, kako ste naivni!

Aferu baš pratim i strašno sam se neprijatno iznenadila što će, ukoliko se utvrdi krivica ove grupice snalazljivih ljudi , neki od njih izgubiti dozvolu da se bave svojom profesijom.

Potresoh se onoliko...tolike godine studiranja, tolike godine stažiranja, onoliki kongresi, pa večere gde se iz zdravstvenih razloga toči samo najskuplji viski, te silni naučni radovi, i šta sad?!

Da izgube dozvolu?! Pa šta im ostaje, da otvore prodavnicu kikirikija na ćosku jedne od ulica gde poseduju nekretninu?

Da odu na prekvalifikaciju koju Biro za zaposljavanje predano organizuje poslednjih decenija od kad nam je stopa nezaposlenosti dva puta veca od stope zaposljavanja?

Takvoj se surovosti nisam nadala, zaista!

Mozda ipak, ona prodavnica kikirikija avanzuje i proširi delatnost na prodaju semenki.

Mislim, nisu ovi lekari bili samo lekari, vec i uspešni menadzeri, pa novi počeci ne bi trebali da budu problem.

I kad razrade novi posao, lepo da stanu na vrata svoje kikirigdzinice ( čik izgovorite brzo ovu reč!) i demostriraju svoje proizvode i polako pljuckaju semenke na roditelje one dece koja su ležala na njihovoj klinici...i lečila se...

Neka uspešno ...

A za onu drugu je davno Desanka Maksimović koja nije bila lekar, ali je bila čovek napisala:

"Na humčici jabuka, a detetu se ne jede"

Izvinite, ja u prolazu...

P.S. Jednom davno mi je na toj klinici ležala majka.

Nje nema vec petnaestak godina, ne njihovom greškom.

Imala je sreću, pa je Bog podigao na lakši način. Valjda nije imala ljage na obrazu.

Sitne duse, veliki gafovi

bebili — Tue, 22 Jun 2010 09:59:53 +0200

Pade mi na pamet od jutros ona mudra misao da je provincijalizam stanje duha, a ne geografski pojam.

I sto je najgore, ja protiv takvog sveta nemam oruzja.Mozda i imam, ali mi je ispod casti da ga koristim.

Nemam reci, nemam postupaka, nemam nacina da se izborim sa sitnim dusama koje svoje frustracije i komplekse projektuju , totalno neocekivano i kad mu vreme nije.

Takvi su ljudi uvek sitne secikese koje svoje rabote obavljaju makazicama za nokte, ispod zita, potuljeno, bez argumenata, bez stila, pod jeftinim vrlo glasnim parolama koje muzickom poznavaou tananih tonova zvuce kao rastimovan limeni orkestar na ciganjskoj svadbi.

Iza svake njihove dobrote, kezi se licna korist.

U njima nema sustinke velicine, dubine, sirine...

Njihov modni detalj je uvek kalkulator, nema odricanja, nema niceg epohalnog i kapitalnog.

Njihova dobrobit je uvek za bar milimikron ispred dobrobiti ostatka sveta.

Vadice trunje iz oka svojih bliznjih - sedeci na deblu sopstvenog ega i licnih zabluda.

Oci ce im pocivati na tudjem astalu, dok za svoj nikad vremena nece naci da sednu i pojedu tanjir zacinjen sustinskom ljubavlju.

Davace mleko na hektolitre, ali ce uvek na kraju sutnuti kantu.

Pozivajuci se na moral, vadeci metar samo sa jedne strane ( a ima i drugu, za koju se mogu do iznemoglosti praviti da je ne vide ), bivaju smesni u svom bespotrebnom cistunicavom magnovenju i proklamovanju istina...

A kad budu odlazili sa dasaka teatra, uradice to uz psovke, dramaticno, sirovo, ograniceno, bez stila, ljuti...o, tako ljuti sto su baveci se svojim kalkulacijama, prenegebli cinjenicu da pistolj iz prvog cina uvek, ali uvek i nepogresivo opali u trecem cinu i tako ih istera iz njhovih pozicija za koje su mislili da su cvrste i neoborive.

Bog im tad bio na pomoc...

A ja...ja cu dosledno i dalje sedeti iza svojih ruzicastih naocara i spokojno posmatrati svet oko sebe, baveci se svetom u sebi...uceci sobom neduzne duse kako se zivi ljubav.

Jer...ako cemo iskreno , tamo negde kad doletis, ne polazes ono materijalno sto imas pred suditelja...

Spustas ono sto si davao, a to - to stane u zrno soli, kojim si posolio pomfrit napravljan od poslednjeg kilograma krompira.

Ako si pametan i hrabar.

Beograde, laku noc IV

bebili — Sat, 20 Feb 2010 14:51:12 +0100

Zimi u Beogradu nose se samo tri boje : crna, siva i braon.

Ostalih godisnjih doba poneka duga posle kise popravi prosek.

Pometite ispred svojih vrata, ocistite sneg ispred svojih ulaza, zasadite neki cvetic u saksiji na stepenistu, operite acetonom zvrljotinu koju je nacrtao vas sin u liftu, nasmesite se svom komsiji i pridrzite mu vrata od ulaza.

Ne moze ni gradonacelnik bas svuda da stigne.

Jedan ucenik je ispravio svoju profesorku iz engleskog da je pogresila u prevodu i bio je u pravu. Dobio je jedinicu. Kad se vratio kuci, dobio je cusku sto jei bas on morao da se pravi pametan i i ispravlja profesorku.

Eto kako se detetu lako ogadi strani jezik !

Kad odem u Tasmajdanski park, sednem na klupu i zatvorim oci, ja pomislim da sam negde u belom svetu.

Mame dozivaju svoje male, rumene Anastasije, Sergeje, Andreje, Ana-Marie, Ive, Lore, Lare.

Pitam se da li se jos uvek negde radja neki mali Spasoje, Natalija, Radomir i Nikolija ?

Kafane su nevoljno kapitulirale i ustupile mesto bankama, kladionicama i parfimerijama. Gde ce sad da ode i uziva onaj svet koji nema para, ne ume da se kocka i ne sminka se?

Najvise glista, crvica i sitnih insekata ima na dva mesta u Beogradu : ispod Pancevackog mosta i u Skupstini. Prve kupis za sitne pare i na opste zadovoljstvo.

Drugi su se odavno prodali za velike pare na licno zadovoljstvo.

Ima da ima sve sto ja nisam imao u detinjstvu – rece jedan nadobudni otac i dade svom sinu kljuc od najnovijeg motora.

Neduzna i tiha majka, koja nema pravo glasa u porodici ostane da strahuje da uskoro ne dobije i grobnicu na Novom groblju.

Nije tesko da se donese naredba da se posece drvece po Beogradu. Taj koji donosi naredbu nema emotivan odnos prema drvecu. U njegovom kraju i danas bukva do bukve.

Prodje covek pored pudlice i sutne je uz opasku:

- Ja sam dete sa sela i mislim da zivotinji nije mesto u stanu.

Prodje gazda psa pored coveka i zalepi mu samar:

- Ja sam dete iz grada i mislim da seljaku nije mesto u gradu.

Smrt sve na kraju izjednaci. To najbolje znaju ona dva groblja, jedno do drugog u Ruzveltovoj ulici.

Nekoliko starih pekara koje su zadrzale prave kifle , zadrzale su i pravo radno vreme - do podne. Ko je jos video da postena pekara sa reputacijom radi celu noc?

To ove nove, dobro fasadirane namiguse love u mraku.

Prave pekare otvaraju u zoru, kad se razdani, da moze da se vidi ono sto prodaju i da se gvirne iza paravana kad majstor iznosi novu tepsiju vrelog bureka.

Normal 0

Prolazi sasuseni, zgrbljeni stracic i zamice u zgradu, a iza njega se dvojica podgurkuju:

- Gadan tip, taj je nekad vedrio i oblacio!

Sad bi mogao da se svuce i okupa, ta nekadasnja velicina.

Bar toliko duguje onima koje je srusio i strpao tamo gde se kupalo obavezno jednom nedeljno.

Beograde, laku noc III

bebili — Sat, 20 Feb 2010 14:43:28 +0100

Normal 0

Svaki put kad prodjem pored renovirane pijace « Zeleni venac » ja se setim pesme « Beogradski mali pijac potopila Sava ». Budu li tako upropastili i ostale male pijace ovog grada, izgubice se i ono malo velike beogradske duse po kojoj je Beograd bio poznat.

Poredjali se vrapci na zicama bandere u jednoj uskoj ulici na periferiji grada, kao stipaljke na susilu.

Svetli hram Svetog Save nocu iz aviona , kao vrh okicene jelke pred ponoc u zamracenoj decjoj sobi, dok detence mirno dise i ceka u snu da mu Deda Mraz ostavi poklon.

Ima ljudi koji kazu « zivim u krugu dvojke » bojom glasa koji obecava opasnu i neizlecivu dijagnozu.

Na vrhu Skadarlije postoji pekara u kojoj se vec godinama spravlja po istoj recepturi gulas, kao u apoteci.

I dokazano je da ima lekovita svojstva, narocito kod obolelih od nostalgije.

Zilav je ovaj nas Beograd.

Svaki put kad prodjem pored rusevina u Kneza Milosa, stresem se i pomislim da me to potseca na zaustavljenu metastazu neke davne bolesti.

Kad je vedro, sa Kalemegdana se lepo vidi Fruska Gora. Neke se tako tese da nema potrebe ni putovati, kad se iz Beograda sve vidi.

U Beogradu sve cesce cuveni beogradski duh potseca na fantoma. Retki su trenutci kad ga mozes ugledati, a jos redji su oni koji ti veruju da si ga video i osetio.

Niko se vise ne ljubi u ulazu zgrade. Svi sad imaju kola.

Beograd je pun domacica. Neke od njih imaju privilegiju da ne rade, nego da budu samo domacice 24 sata na dan.

Neki lokali u centru grada nepristojno brzo menjaju svoju namenu. Kao da smo u sred snimanja nekog filma, danas snimamo scenu u pekari, a sutra u frizerskom salonu.

I da su kulise, pa je to bas dosta novca. Ili jesu kulise ?

Mora u Beogradu da bude neka parada. Bez parade ovaj grad ne bi bio to sto jeste. Od onih nekad, pa do ovih danas – samo se menja vrsta egzibicije i uniforma.

Samo nek je veselo!

Mlade Beogradjanke su uvek pomalo ljute i napucene iza svojih suncanih naocara. Ove druge su uvek ispršene.

U jednoj agenciji za nekretnine musterija sa juga urla u slusalicu :

- Ma kakve, Sumice ! Ne predlazite mi te vukojebine.

Jedan Beogradjanin se takvoj rigidnosti ne nauci za ceo svoj vek.

Niko bolje ne razume nostalgiju beogradjana za proslim vremenima od novopridoslih. Znaju oni kakva je njihova nostalgija za svojim krajem.

Na beogradskom aerodromu lete avioni, po beogradskim parkovima lete golubovi, po beogradskim radnjama lete cene, a sa pojedinih beogradskih solitera lete crne kese za smece. Svako se drzi svoje tradicije.

U Beogradu postoje dve vrste udovica, one koje idu na groblje i one koje idu na splavove.

Neko u Beogradu mota duvan, a neko mota duvan cvarke.

Beograd ima srce, ali ga retko pokazuje da mu ga ne povrede. Samo prvog dana u godini, u Ulici otvorenog srca.

Jedna golubica je doletela na jednu beogradsku terasu i pokusava da svije svoje gnezdo. Ljut domacin je tera, jer se boji da mu ne uneredi kacu sa kiselim kupusom i dzakce krompira.

Na prolece mnogi beogradjani pokusavaju da naprave veliko spremanje i ciscenje svojih stanova i zivota. Komsija sa petog je ispred ulaznih vrata zgrade ostavio staru fotelju. Ona ce tu da stoji par nedelja. Taman da komsija sa osmog sedne na nju pri povratku s posla i razmisli da li i on da napravi svoje veliko spremanje i vise nikad ne udje kod svoje zene.

Ko kaze da Beograd ne lici na ostale svetske metropole ? I u starom Rimu je Arena bila atraktivna lokacija ! Doduse, sa manje zrtava…

Vise ni beogradski bioskopi nisu sto su nekad bili. Ko hoce da place dok gleda film, mora u Kinoteku. Tamo jos moze da izvadi maramicu, a u ovim novim bioskopima mora da vadi 3D naocare.

I ovog leta ce doci nasi ljudi iz belog sveta da se u Beogradu zale kako je zivot tamo tezak ljudima ovde koji ih galantno ugoste sa poslednjim para od svoje plate.

Nigde matura nije tako teska koliko je u Beogradu. I ove godine ce roditelji cija su deca zavrsna godina srednje skole da dugo i krisom nocu da vecaju kako da podignu kredit za maturske haljine i cipele.

Niko Beograd ne voli koliko ga vole oni koji vise ne zive u njemu. I niko ga vise ne ogovara i nalazi mu zamerke od njih.

Ucite deco, to je lakse nego da stalno slusate oca kako vam ponavlja da je on do skole morao da pesaci 12 kilometara, kako je maturirao na panju i studirao u kupatilu na kadi.

Pojedine zene okace na sebe Max Marine naocare, Gucijevu tasnu, Pradine cipele, Diorovu haljinu i podju u grad. Toliko etiketa visi na njima da potsecaju na prekicenu jelku u malo boljoj kuci.

Druge zene se zagrnu muslinskom maramom koju su same sasile, nazuju japanke kupljene kod kineza, vezu indijsku maramu oko glave, stave bakin veliki prsten od cilibara, kupljen na medenom mesecu u Veneciji , okite se vedrinom , pa i one podju u grad.

I izgledaju kao da su sisle sa naslovne strane modnog magazina.

U lose organizovanom nocnom prevozu kroz Beograd ne vazi djacka ili radnicka markica. Kad najzad docekas autobus, moras platiti karticu 100 dinara. Pomalo me to potseca na kaznu sto si se usudio da izadjes nocu iz svog kreveta i resio da se negde lepo provides, tako siromasan i bez kola.

Plati globu, pa se provodi. Ne moze nekaznjeno !

Kalemegdan je nocu osvetljen o krupnijim praznicima i svecima. Stranci, vodite racuna o tome kad se resavate da nas posetite. Nabavite nas crkveni kalendar, pa kad vidite crveno slovo, vi pravo u Beograd. Sletite nocu i uzivajte u osvetljenom Kalemegdanu prelazeci Brankov most. Ako bas morate da dodjete kad nije praznik, gledajte da doletiti po danu.

Beograde, laku noc II

bebili — Sat, 20 Feb 2010 14:36:13 +0100

Normal 0

Jedan skolarac krece ranije u skolu i pita ga majka zasto.

- Imam predcas iz veronauke. Moglo je i gore, zamisli da je iz fizike. Bolje da dan pocnem s Bogom, nego sa Arhimedom.

Neke mame stalno zveckaju po kuhinji, tiho i dobrocudno gundaju, slazu serpe, kuvaju neke zamamne ruckove, a onda jednom mesecno, namazu nokte i izadju s drugaricama na kafu.

U kuci se zeljno iscekuje njihov povratak.

Neke druge mame vise vremena provode kod manikira i kozmeticara nego u kuhinji. Njihov nestanak iz kuce se ni ne primecuje .

A ni povratak !

Nedostatak para u porodicama koje se vole bude problem, a nedostatak ljubavi u prodicama koje imaju para bude stil zivota. Na prvi pogled, ne zna se kome je teze !

Idem tako Jovanovom ulicom, od Francuske ka Kalemegdanu.

Ko me posmatra sa strane, rekao bi da sam se vratila u detinjstvo i da igram “skolice”, a ja samo skakucem izbegavajuci kupice koje su napravili kucni ljubimci onih koji vise vole zivotinje od ljudi.

Ko god kaze da je Beograd netolerantan grad – masno laze. U Beogradu toliko toga pocinje na slovo B: Bemus, Belef, Bitef, Belvil, a na svakom cosku mozes cuti uzrecice: Bolam , Ba, Bezbeli. To je bogatstvo ovog grada.

Kad bi svetac kog jedna kuca slavi mogao da progovori, prvo bi zamolio domacicu da otkaze slavlje. Ako svaki put toliko gundj sto mora da sprema zito, sarme i sitne kolace, postenije je da otkaze gostima dolazak, ode u crkvu i upali svecu.

Ne znam sta ko mi je komicniji, oni koji se upinju da mi dokazu da su zaista postali Beogradjani ili oni koji mi stalno ponavljaju da su treca generacija rodjena u njemu!

Na jednoj tezgi na Kalenic pijaci prodaje se album crnobelih fotografija iz 1936, a pored njega nekoliko knjiga o samoupravljanju. U mnogim kucama u zelenim delovima naseg grada to je I dalje scenografija koja ne izumire.

Beograd je odavno postao tesan za beogradske biznismene. Nigde nema dovoljno prostra da se parkira i prizemi helkopter.

A opste je poznato da je on najbrze prevozno sredstvo.

Opasno je gubiti vreme kad si beogradski biznismen.

Nedavno je umro jedan stari Beogradjanin. Navise je to pogodilo moljce koji su panicno izletali iz bundi starih Beogradjanki koje su mu dosle na poslednj ispracaj.

Ovo pregovaranje oko posecanja platana u Bulevaru Kralja Aleksandra lici na lukavo pregovaranje dva klinca u skolskom dvoristu pri razmeni slicica za album.

- Dacu ti ove cetriri male, ako mi das tvoje dve velike.

Probudio se jutros covek, zmuri u krevetu, a kroz prozor cuje s ulice konjski kas i zaprezna kola, pa se zbunio. Ne moze da se seti gde je zanocio, kod majke ili kod zene. Onda zaprezna kola obidje autobus broj 16 i vrati ga u stvarnost.

Nista ne moze toliko da ugrozi jedan brak kao najobicniji moblini telefon.

Zemunci i Dorcolci se i dalje gledaju preko nisana Ratnog ostrva.

Beogradu poslednjih godina nedostaju kafane. Narociti zimi, u vreme slava.

I to je resivo, ovi sto slave slavu po restoranima ce caskom otvoriti lanac nekih restorana, pa ce tako resiti svoj problem, a Bogme i problem grada.

Niko o Beogradu revnosnije ne brine od novih Beogradjana.

Najvazniji prirucnik o Beogradu jos nije stampan, a neophodan je.

Plan grada sa nazivima ulica je nesto sto se svakom ko dodje u Beograd o bilo kom poslu mora dati u ruke.

Ali sa svim nazivima jedne ulice !

Nije lepo da dosljak ide ulicom Kraljice Natalije i da na desnoj strani to lepo pise, a na levoj strani i dalje stoji prkosan natpis « 27.marta ».

U Lisicjem potoku odavno nema lisica, ali su neki vukovi preko noci podigni neke cudne jazbine. Kad kazem preko noci, mislimm bukvalno. Naselje za sad izgleda kao da su ga zidali po mrklom mraku, sve zgrade razlicitih stilova, boja, a svaka neukusna na svoj nacin.

Ne samo da izumire stari Beograd, nego umiru u secanja na njega.

Srecom, Kalemegdan odoleva.

Dok god i tamo ne nikne neka stambena zgrada.

Kad neka reputativna, stara beogradska kafana neoprezno sedne za neki sto, obavezno se pretvori u kocakarnicu.

Razvojni put nekih nasih sugradjana:

prvo pune svoje dzepove,

onda pune novine,

a onda zive tiho, mirno i spokojno, kao konsultanti u nekoj stranoj firmi dok u cetrdesetpetoj ne odu u zasluzenu penziju.Ovo je grad velikih mogucnost i brzo se zivi. Skratio se radni vek !

Kad Beogradjanima u Beogradu dolaze roditelju u posetu onda « stizu cale i keva », a kad neBeogradjanima u Beogradu stizu roditelji u posetu onda « stizu gosti ».

Pamti Beograd i malo drugacija vremena. Sad se uglavnom u kuce unosi hrana za “poneti”, a ranije se iz kuce ispracalo sa kolacima “za odneti”.

U Beogradu postoje mnoge podvojene licnosti. Zimi su mravi koji vredno rade, a leti se pretvore u cvrcke koji veselo sede na svojim splavovima i kuvaju riblju corbu.

Nalaktio se oblak na jedan soliter na Konjarniku i gviri kroz prozor sta domacica kuva taj dan. Kad ga domacica spazi, vec je kasno. Sav ves na terasi je vec iskisao od letnjeg pljuska.

U Beogradu se poslednjih sto godina neke stvarni nikako ne menjaju.

Oduvek je bilo vazno samo jedno, ili jesi ili nisi podoban.

Samo je bilo neznatnih razlika u tome kome.

Nekad su se Beogradjani smejali samo « Gospodji Ministarki » u pozoristu. Sad, sad su se vremena promenila. Skupe su pozorisne karte, a glumci su lose placeni. Vise ne moras da kupujes kartu.

Beograde, laku noc...

bebili — Sat, 20 Feb 2010 13:34:54 +0100

Balkanskom ulicom, pa ko dokle dobaci...

Normal 0

Nemojte ici kod lekara koji nece da prime mito. Takvi su ljuti na svoje male plate i slabo placena dezurstva. Sta ce vam lekar koji ne ume ni o sebi da se brine?!

Neke zene su znale od pocetka kako treba.

Neke druge su naucile tokom vremena.

Neke trece nikad nece nauciti, mada se trude.

A nekima je svejedno!

Iz nekih stanova u Beogradu mirise nedeljni rucak.

Iz nekih smrdi kuvana hrana.

Kad mi najbolja prijateljica nacedi kroz zube :

- Dobro izgledas.

Ja znam da tad izgledam savrseno !

Pita muz zenu :

- Zasto li si ti toliko neporavdano nesrecna ?

A ona mu dogovara :

- Zato sto si ti toliko neopravdano srecan!

Ona zna da je niti voli, niti primecuje i nije njoj tesko njega da ostavi, ali joj gubitak njegovih platnih kartica nedostaje, a to joj vec pada znatno teze od nedostatka njegove ljubavi.

Nekim zenama vise smeta ono malo koje druge zene dobijaju od svojih muzeva, nego sto se raduju onom velikom koje im obezbedjuje sopstveni.

Ako vec ne voliti svoju zenu, kupite joj dobru haljinu. Opste je poznato da vesto odabrana haljina sakriva mnoge nedostatke.

Neka deca vrat razgibavaju gledajuci cas levo, cas desno dok se roditelji svadjaju. Bilo bi korisnije da se roditelji pomire, pa majka ode levo, u kuhinju da spremi pilecu supu sa domacim knedlama, a otac ode desno ka vratima i odvede dete na trening.

Neki se ogreju na letnjem suncu, neki zimi pored kamina, a retkima je toplo cele godine pored zene koju vole.

Na malim belogradskim balkonima smese se saksije sa cuvarkucom i muskatlama. Na velikim se mrste susilice za ves, sivkaste potkosuje i jedna crna carapa.

Napravite svojoj deci nedeljom palacinke. Od njih kasnije mogu da naprave pragove malih sina kojima ce otici u veliki svet, srecni, siti I puni toplih mirisljavih uspomena na detinjstvo.

Finalne presude brakorazvodnih parnica i dalje pocinju recenicom “ U ime naroda”.

Postoji li ikakav zvanican document koji pocinje recenicom: “U ime ljubavi” ?

Da smo toliko snishodljivi, tolerantni i trpeljivi prema nasim supruznicima koliko smo prema nasim sefovima, retko bi se ijedan brak u Beogradu ikada razveo!

Vlasnik ozbiljne beogradske firme oko podneva sedne u svoj dzip da ode i kaze svojim radnicima da ni ove nedelje njihova plata kasni. Popodne ti isti radnici sednu u tramvaj, odu kuci da proslede tu informaciju svojoj deci. Od tacke A do tacke B sve je isto , sem prevoznog sredstva.

Nekima dan pocne STRESNO. Probude se, pogledaju na drugu polovinu kreveta i STRESU se.

Odbauljaju do ogledala u kupatilu , pogledaju u njega i STRESU SE.

Na prvoj pauzi na poslu, popiju prvi viski i STRESU SE.

Od podneva se zagrnu ravnodusnoscu i ostatak dana im vise nije ni hladno, ni STRESNO.

Jutros u pola 6 su se u jednom stanu na Karaburmi sreli otac i sin u hodniku. Klepnuli dlanovima jedan drugom kao dva rudara koja menjaju smenu. Sin odlazi u krevet, a otac je upravo izasao iz njega i ide na posao. Oko cetri popodne, scena se ponavlja.

Ima ljudi koje je sramota da igde priznaju da imaju prijatelja koji su im nekad u zivotu pomogli, ali ih to ne sprecava da tu pomoc od istog prijatelja i dalje traze.

To sto su nekima od nas bake prodavale sir na pijaci nije razlog da sir prestanu da jedu zauvek!

Razgovaraju dva prijatelja na klupi Tasmajdanskog parka:

- Ja sam posten I castan covek

- To je zato sto ti se do sad nije nikad namestilo da budes neposten.

Godisnjice mature su idealna prilika da saberes sta sve nisi uradio i postigao, iako se tamo najcesce prica o onome sto jesi.

Pametni muskarci na vreme ulazu u svoju strarost.

Svako jutro poljube svoju zenu za « dobro jutro ».

Doci ce vreme kad ce se svaki poljubac pretrvoriti u jednu solju caja i nekoliko raznobojnih pilula koje ce im se doneti u krevet.

Da nema svekrvinih ruckova, mnoge zene ne bi ni znale kad je nedelja.

Zimi Beograd ponekad lici na mladu. Osvane u beloj vencanici koja ce se vec sutra pretvoriti u zamazanu, sarenu kuhinjsku kecelju.

Beogradjani su zabaoravan i jako zauzet svet. Ne stignu da obidju stare roditelje, jer su zaboravili ko ih je naucio da vezu pertle i tim cipelama podju u svoj prebukiran zivot.

Danas rodjendanske torte i sendvice prave samo mame koje su otvorile ketering agenciju. Najduze se pamti mamina torta, makar bila i tudja mama.

Zene ne budite skrte, pozajmite svoje muzeve na kratko onim zenama koje ih nemaju.

Vi ionako odavno ne znate sta biste sa svojim primerkom.

Ranije su postojala ognjista koja domacin upali u oktobru i zgasi na prolece. Sad postoje radijatori. Vise nista ne zavisi od glave kuce.

Neko ceo vikend prespava, a neko samo vikendom zivi.

Pre nego sto pocnete da ogovarate koleginicu iz susedne kancelarije, setite se da i vi u toku dana morate da izadjete iz vase, da piskite ili da doruckujete.

Jedni subotom idu na Kalenic ili na Bajlonijevu pijacu, drugi idu kuci. Obe kategorije idu po hranu za sledecu nedelju. Ove prve prodavci lazu da su kupili domace pile i neprskano voce. Ovi drugi su u bliskom srodstvu sa proizvodjacem i nema lazi, nema prevare.

Na jednom drvetu na Miljakovcu kosava je okacila necije gace. Taj ce danas bez grize savesti otici na posao gologuz – kriva je kosava. Postoje kvartovi Beograda koje ni kosava nece.

U jednom dvoristu na Donjem Dorćolu iz četriri dvorišne kućice izašle domaćice i peku paprike za ajvar, pa miriše cela ulicičica. Na Dedinju ima prostranih dvorišta sa po jednim vlasnikom, ali ništa ne miriše.

Čak ni Chanel 5.

A nema ni domaćice.

Iz kuhinje iskace ljuta zena. Iz TV-a ljut politicar . Iz ormana gladan moljac. Onda moj komsija uzme stapove I ode na pecanje. Ako iz Dunava iskoci nesto – bar ce se obradovati.

Ima zena koje nikad ne dobiju nista na sviju pamet, lepotu ili dobrotu, vec samo na kuknjavu. Njima muzevi uture u usta neke cipelice, putovanjce ili nov model mobilnog telefona . Tako ih uspesno ucutkaju. Bar na neko vreme, kao mame svoje bebe cuclom.

Pa bas dugo nisam...

bebili — Thu, 17 Dec 2009 01:40:29 +0100

Eto, dodjes u neke godine kad cesce odlazis na pijacu i da ti mere pritisak, umesto u kafanu.

A nije da ne volim.

I nije da ne umem.

I namirisu me muzikanti.

Ako nas za stolom sedi desetak, nekako o'ma se zalepe iza mene. Pojma nemam zasto.

Skoro mi jedan prijatelj pomenu u nekom kontekstu plavu suknju, kao neukusan modni detalj, a meni sasvim druga asocijacija pade na um.

Ih, sto su to bili lepi provodi...

Secam se jedne julske subote, bas davno bilo, da se ne brukam sad sa decenijskim retroaktivnostima.

Al cika Pera Varenika jos bio ziv. I nasmejan, a bo'me i deb'o!

I gostoljubiv kako vec umeju Lale da budu.

Tamo se stize oko podne, ako si pametan i imas kakvu takvu kilometrazu po kafanama da procenis da je ova u koju ides ta zvana "Tacno u podne".

Stignes ti, a odmah za tobom stize zaladjena dudovaca. Bilo bi nepristojno da naglasavam da je domaca.

A jos nepristojnije da pominjem da je odlicna.

A kafance "Na kraju sveta" opravdava svoje ime.

Bude tu i camac, pa ti sasijes dudovacu i masis se za vesla.

Ako imas srece, camdzija ti nabere lokvanje, a ja sam nekako imala tih godina i malko srece.

Jos negde cuvam taj presovan lokvanj.

Nije to bio legalan lokvanj, pa sam ga u povratku kuci krisom prosvercovala u tasni.Usunjala se u kuci, da ne probudim ove legalne ;)

Ali nije to tema, osim da naglasim da su sve nelegalne stvari prilicno pamtljive.

I kaznjive, na ovaj ili onaj nacin.

To sam znala i onomad, a nisam zaboravila ni do sad.

Posto sam u to doba bila solidan vozac, kako na drumu, tako i u zivotu, nikad mi mrsko nije bilo da platim svoje pogreske. A i zadovoljstva.

Narocito ako sam znala jos na startu da su pogreske- samo pogreske i nista vise.

A zadovoljstva - sve!

Ne mari - ne zalim. :)

Dapace, merak nekad nema cenu. U stvari, merak nikad nema cenu!

Nema kod gos'n Pere Varenike stuje, a i najmanja prostorija u koju se navraca s vremena na vreme uglavnom je od dasaka.

Ne znam kako je sad, nema tamo gos'n Pere odavno, a nema ni mene.

I onda, negde taman kad se primaknes opet obali , potseti te Pera da bi mogli pokusati i riblju corbu.

Nije da ga hvalim, ali i Beclije su mu za istu dodelile nagradu 1986.

A onda se pojave cigosi, oni pravi, a tebe vec drmnuo koktel dudo-vanj ( specijalna vrsta opojene droge sa dve ubistvene komponente: dudovaca + lokvanj), pa ti lepo.

Bas ti lepo.

Negde oko ponoci, kad je vreme da se vracas odakle si dosao ( ako cemo da cepidlacimo - nisi ni trebao da dolazis, tako kaze zakon) , gos'n Pera ti uturi u ruke vizit kartu sa licnom posvetom ( treba uramiti pod stare dane tako nesto) , cvrčci terciraju, a ovi glavni garavi svirci sa srebrnim zubom te kulturno isprate do kola pa recimo, uz neku kao ona Zvonkova...

Tako potrosis jedan dan zivota... odes...i vratis se.

I onda komotno mozes da kazes da si bio na kraju sveta.

I nije tamo lose!

Samo sto sve to pije vodu u prvoj polovini zivota, tad mu je vreme.

Mislim...kraju sveta ;)

Udvaranje - arhaicna privilegija ljudi sa stilom

bebili — Sun, 13 Dec 2009 14:04:58 +0100

Zale mi se povremeno oni koji su singl na svoje stanje.

Naravno da se zale, kad je uginuo pojam udvaranja.

Zavodjenje je pojam koji se koristi redje od atomske bombe.

Sve je postalo na sat i na hvat.

Sve se dogodi za dan ili dva i potpuno je logicno da za dan-dva i propadne. Toliko se i zali "slucaj" -dan-dva...

Udvaranje - sta je to?

Ove danasnje generacije za udvaranje misle da je cist gubitak vremena, nemaju cak ni najblazu predstavu ili bar maglovitu sliku kako to ume da bude dobro.

Prvo, mobilni telefoni su pokvarili svaku vrstu zadovoljstva u cekanju kod kuce da nam se javi taj neko ciji glas zelimo da cujemo.

Drugo, pogled uhvacen nasumice i onaj sekund koji je tom pogledu dodao i poskakivanje negde oko solarnog pleksusa - danas je nezamisliv.

Trece, "slucajan" dodir u prolazu za koji ti, ipak, nekako znas da nije bio bas toliko slucajan, koliko se vlasnik dodira potrudio da izgleda - danas deluje toliko apstraktno nekim generacijama koje se srecu i vode ljubav i sve to urade za sat vremena.

Instant cup of love! Fuuuuj!!!

Ne volim nista sto je instant. Volim da se neizvesnost drhtaja razvuce.

Nezamenjiv osecaj!

To je ono kad znas da ima uzajamnosti u emociji i u pocetnom titraju , ali odlazes zbivanje.

Lepo ti je i tako, da ustanes ujutro i da pomislis na tamo negde nekog.

Ceo ti dan bude magnifico! :)

Znas da je sve tu, da ce se dogoditi, ali eto tako...cekas jos malo...

Malo po malo, udvaranje i zavodjenje su postale kategorije non grata.

Danas, muskarci vise nemaju potrebu da zavode, zene ne zele da budu zavedene.

Nekad slatka igra izmedju dvoje se pretvorila u prostu i jednostavnu kalkulaciju "ona hoce,a on ima".

Zavodjenje vise ne postoji , a ako se i pomene, to se uradi sa impozantnom kolicinom podsmeha.

Nema se vremena za takve gluposti od jurnjave za pametnim, velikim situacijama.

U ovom vremenu koje komotno moze da se zove i "daj jos", zaboravili smo na " nemam vise".

Nikom ni na pamet ne pada da gubi vreme na "besmislene" rabote koje ne donose profit.

Ko ima vremena sad da gubi vreme?

Sve je na tacni "daj- dam".

Sutradan, vise se ne pamti ni ime, a kamoli nesto drugo.

Nasumicni susreti dve koze, ali ne i dve energije.

Znate onaj osecaj kad vam se med razlije po srcu i kad se nasmesite toliko malo da taj osmeh primeti samo onaj koji ga je u vama i izazvao?

Secate li se vremena kad su vam malko drhtale ruke i kad ste zamuckivali ili se ponasali do iznemoglosti glupo ubedjeni da vam na celu pise sta osecate?

Kad prodazite negde namerno, jer je mogucnost da nekog tu sretnete veca?

Ili vam se iz kola ucini poznat korak, gest? Pa se razocarete, jer nije.

Kad igrate s nekim "pupak na pupak" i pokusavate da osetite miris koze, jer nista drugo o njemu ne znate?

Ne, a?

E pa, sta da vam kazem...

Ako vec ne ucestvujete u tome, bar upamtite da postoji.

Ako ni ne upamtite - vreme je da podvucete crtu u svom zivotu.

Ovom ulicom vise necu da prolazim...

bebili — Wed, 09 Dec 2009 12:53:08 +0100

Ma uopste nisam trebala taj dan da se zateknem tamo!

Jednom kad odes iz svog kraja u kom si odrastao, treba da ga zaobilazis u sirokom luku.

U protivnom moze da ti se desi da ne vidis uglancano staklo, satkano od uspomena i da se zaletis...

I sta onda?! Razvalis nos i skoci ti cvoruga na celu. Gledajte mene...Vidite?

Znaci, dosla sam do, za mene "granicne zone", coska Kralje Petra i Zmaja od Nocaja.Dotle je za mene bezbedno, a odatle... uvek se upropastim.

Ima tu jedan frizer Kole, kod kog se , eto, sisam vec skoro 30 godina.

Takva sam vam ja, sve ti stane u onu narodnu " sto dika svikla".

Nije da hvalim coveka, ali za mene ( a nisam jedina) drugi ne postoji.

Nisam mu bas bila verna sve ove godine, desavalo se da ga tu i tamo prevarim sa nekim drugim. Ali jedan je "Kole"...i uvek mu se vratim.

Ajd' sto za taj period kad ga varam, hodam sa uzasnom frizurom na glavi,nego sto kad mu se vratim, on sa jos sa vrata pomirljivo kaze:

- Opet si me malo varala?

Onda me on i njegova zena smeste u udobnu stolicu i srede haos na mojoj glavi. Takav je Kole, oprasta. Moze mu se kad je najbolji u gradu.

Dakle, odoh taj dan do granicne zone i uopste ne znam sta mi bi, umesto da udjem kod "Koleta", ja ispustim busolu i krenem desno.

Niz moju Jaliju...

Pa znam da mi nije trebalo, ali sta cu sad!

Kotrljam se tako do coska, kao list na vetru i dodjem do "mog" coska.

Zaustavim se, al kukavicki ne podizem pogled.

A znam, gore , na trecem spratu sigurno gori svetlo. Srce mi poskoci, naivno i decje. A onda splasnem. ..

I iza tog prozora sede sad neki drugi ljudi, a ne mi.

Gore vise nema nista od nas, u tom stanu sad mirisu neki dsrugi kolaci, dise se drugacije, misli se drugacije, tka se neka zivotna prica u kojoj mi nisamo cak ni statisti, a kamoli glavni glumci, pevaju se neke druge pesme...

A meni tog casa pada na pamet ova:

I pada mi na pamet moj drug iz pelena Nebojsa, koji ce mozda i jedini razumeti ovu danasnju pricu, pa je njemu i posvecujem.

Prozivis tako cetvrt veka i jace negde, prohodas i progovoris u istoj ulici, dobijes prvog keca i prve batine, zapalis prvu cigaretu, poljubis se u nekom ulazu prvi put, kad te majka nalupa resis da pobegnes od kuce, al' dobacis do najbolje drugarice ulicu nize, pa se predvece vratis dok ne primete da si "pobegao".

A kad pocnes da kupujes cigarete, normalno da ih u kucu ne unosis, nego ostavis na postanskim sanducicima.Posle ti to nadje otac, donese u kucu, stavi na sto, zovne te iz sobe, naruci majci kafu, izvuce jedan cigar iz tvoje kutije, pripali, pa onda, ko gospodin covek - ponudi i tebe.

I ceka kako ces da reagujes!

Prvi put sednes na motor Babeta, svake godine ti majka u isto vreme spremi tortu, da, da, bas tu, koju ti najvise volis za rodjendan. Sta god da ti se dogadja, znas da imas svoj azil, svoje mesto pod suncem i nekog ko ce za tebe da pogine.

I to bude samo dok si u tvoj , svojoj kuci. Posle napravis neke nove domove, ali kao taj - nije ni jedan.

Krene mi tako misao, naslonim se na jedno drvo i gledam ka Kalemegdanu, tamo negde na pocetku ove ulice.

Tamo sam sa tri godine tako zviznula da mi je napukla nosna kost, a moj me otac trceci odneo u obliznji dom zdravlja u Siminoj, sav upanicen, ne toliko zbog mog nosa, nego zbog toga sto ce moja majka da ga udavi kad dodjemo kuci.

Pa mi pogled padne na dzamiju, jednu i jedinu preteklu iz onih doba. Kad je moja majka prvi put dosla u nas stan i prenocila, ustala je ujutro sva otecena od nespavanja i pitala mog oca:

- Ti mislis da ja mogu da se naviknem na ove jutranje molitve sa dzamije? Jesi li ti normalan?!

Navikla se brze nego sto je mislila. Posle nije ni zapazala. To ti je sa svim zvucima iz kraja.

Glednem dole ka Dusanovoj. Cuje se ono blink-blink...tramvaj se cuje, bas kao i onda.

Ih...koliko sam puta prosla tuda, a u Jovanovoj na cosku bio jedan od prvih kafica otovrenih u gradu - "Arkade", gde su se skupljali lokalni...pa...ajd sad..."drugari".

Bilo to neko casno vreme, nema sanse da ti neko tad dobaci neku prostotu, pa taman da je to jutro izasao s robije ( a mnogi i jesu ) ,nego te jos pita da li ti treba pratnja do kuce.

A kad se vracamo iz gimnazije, nas par se uvek vracalo zajedno, pa kako ko dodje do svoje kuce,mahne i zamakne, a grupica se polagacke osipa.

Secam se, njih troje zivelo u Strahinica Bana.

A na cosku Strahinica Bana i Kralja Petra bila stolarska radionica gde sam uzimala piljevinu za svog kucnog ljubimca. Dodjem ispred radionice, kucnem, cika stolar otvori i namocasto kaze:

- Udi! KAd ce taj tvoj hrcak vise da ugine?

To kaze, a u kesu mi trpa suske i piljevinu.

- Evo ti posteljina za tvoju zivotinju. A sad me pusti da radim!

A kad nam dodju mamine prijateljice, otac bude glavni dzek, pa se spustimo do kafane "Mars na Drinu" (sad je to, po mojim poslednnjim saznanjima jedna od pet 'iljda kladionica u Beogradu, kreativno, nema sta!) .

Tamo se glavni dzek iskaze i vise nego sto treba, pa nam upropasti kucni budzet za tu nedelju,a majka samo seva ocima. Odatle se presetamo do Skadarlije, pa se nastavi u " Tri sesira".

Tu se kucni budzet dokrajci. I vise niko ne seva ocima.

Podjemo na more, voz "Dioklecijan" polazio sa prvog perona u 20 h i 20 minuta, moja predostrozna majka, kao i sve majke tog doba, natanta nas da krenemo na zeleznicku stanicu vec u 18h, sa sve komentarom "nikad ne znas kad ce tramvaj da se pokvari".

Zalud razumnih dobacivanja moga oca da postoji i taksi za hitan slucaj, da dvojka ide redovno i da do tamo taman da je guramo ne treba vise od pola sta.

Jok! Dzaba!

Ne popusta majka i sve nas izguruje iz hodnika dok vrsi poslednju proveru da je sve zatvoreno i pogaseno po stanu. Izlazi i tiho gundja mom sirotom ocu:

- Neka te sad, kad mi nisi dozvolio da polazem voznju i kad si vratio uplatu za kola. Eto ti sad, gospodine, pa se vuci po prevozu, umesto da idemo k'o ljudi kolima na more.

Moj dobri, ali prilicno sujetni otac, sertifikovani srbijanac po manifestaciji autoriteta, antitalenat za voznju, fakat je prigovorio mojoj majci da nece da mu se smeje cela ulica sto ga zena vozi, a da on nema polozen vozacki.

Na to je moja , takodje, sujetna majka pustila da joj proradi ona cetrvrtina svajdalacki nastrojenih italijanskih gena i nepromisljeno otisla da otkaze svoje casove voznje.

I uplacen auto!

Slatke su bile te svadjice izmedju njih. A ne pamtim da sam ih ikad cula da se ozbiljnije posvadjaju. Mozda i jesu, ali nije bilo za moje usi.

I dak ja tako stojim na tom "mom" cosku, gledam parking ispred zgrade nacrckan, nemas gde iglu da spustis, a kao da je juce bilo kad sam kupila svoju prvu od tri Bube i ponosno je parkirala tacno ispod svoje terase...pa malo malo, ja na terasu i gledam da li je tu.

A ispred zgrade bila samousluga, znate onu sto ima u njoj svega na 6 kvm, prodavacica uvek zakidala, al' smo joj prastali, da se ne zameramo sa komsilukom.

U to vreme se kralo nekako manje, ili se meni tako cini, pa kad uvatis da neko krade, jos tako na sitno, prosto ti dodje ispod casti da ga opominjes.

Samo par metara nize vidim parfimeriju "Sava".

Au, jos je tu!

Znate ono , parfemi na tocenje i one najgore nijanse karmina, koje kad namazes izgledas kao da si pred infraktom. A karmini skroz mat!

U parfimeriji gazda sa stucovanim brkovima da se na njih poseces, u belom mantilcicu ceka musterije.

Svaka mu cast, ne dade svoju radnju pod najam nego gura nekako, a ko mu kupuje sad - sam Bog zna.

Pa cak i tad, ja sam kupovala karmin marke Samanta br 5, ali mi je bilo milo da neko sam proizvodi kozmetiku. I uvek sam se javljala cika Savi.

Mislim se da je pitanje minuta, a ne dana kad ce i parfimerja "Sava" da kapitulira i pretvori se u piceriju,petnaestu u tom kraju. K'o kocije u bundevu oko ponoci!

I dalje ne dizem pogled prema "svojoj " terasi, nego pogledam udesno...

Preskoci mi pogled Vukov i Dositejev muzej i Muzej pozorisne umetnosti , pa se zakaci na skolsko dvoriste.

Igraju se neka deca dole, a ni ne slute ko je bila Madame Vaja.

A Madame Vaja nam zagorcala zivot sa svim svojim francuskim recenicama koje smo morali da znamo nepogresivo.

Tad sam mislila da na hijerarhijskoj lestvici Madame Vaja stoji odmah iza Hitlera, Napoleona i Henrija VIII, ako cak i ne dele neko mesto!

I na kraju...skupim svoj kovitlac misli i malko hrabrosti, pa nekako podignem pogled ko tom trecem spratu.

A gore ........ugasena svetla, nema nikog.

Nekako bi mi bilo lakse da sam videla nove stanare kako se baskare u mojoj sobi !

Ovako sam imala utisak da je sva radost mog detinjstva i mladosti ostala u tom mraku, okacenom na okna mog bivseg stana.

Kad smo se iseljavali odatle, secam se da sam celu noc plakala kao da mi je neko umro.

Otac je izasao prvi iz stana i dao mi kljuc u ruke. Promrmljao samo: - Ti zakljucaj!

I pobegao niz stepeniste.

Ja sam se jos jednom prosetala po ispraznjenom stanu, koraci su odzvanjali kao u zatvorskom hodniku. U tom stanu nije vise bilo niceg sto smo bili - mi!

Ostao je samo jedan stari, zidni sat koji se cuo o mojoj glavi. Njega nismo hteli da ponesemo.

Sve je izgledalo prazno, zavrseno i znala sam vec tad - nikad vise onih dana.

Bice drugih, mozda i boljih i bogatijih i radosnijih, ali onih nasih vise nikad!

Tu , dok sam gledala lica podignutog na gore u crne prozore moje mladosti , shvatih da je pocela kisa.

Verujte mi, kisa.

Malo sam pustila da pada po mojim obrazima, da ljudi lepo vide da se nisam rasplakala, nego da je to kisa.

Ali taj dan sam resila...ovom ulicom vise necu da prolazim....i u sumrake vise necu da dolazim...

Bar neko vreme....

Nedelja nasa nasušna

bebili — Sun, 06 Dec 2009 22:45:34 +0100

Nedelja.Decembarska nedelja.To u Beogradu obicno znaci da je dan cmoljav, siv i turoban.

Da vidimo sta ko radi ove decembarske nedelje....

Neki pametan i organizovan svet koji ne ocajava nad takvim trivijalnostima kao sto je lose vreme odlazi u neku finu, dugacku setnju na Adu.

Neko ide u nabavku, stoji u redu i preracunava se koliko kosta "nedeljni izlazak u lov".

Neki se vracaju s pijace, neki postavljaju sto za porodican rucak.

Neko veselo preslisava svoju decu lekciju iz istorije.

Neki su ocajni sto moraju da odu na porodican rucak kod svekrve.

Neki sede iznad kafe i sabiraju utiske iz predhodnih sest dana i cede snagu za sledecih sest.

Neki se sudare se samocom vec kod cetkice za zube.

Neki kolutaju ocima u krevetu dok ih iz susedne sobe zovu deca da se igraju.

Neki kuckaju krisom sms nekome ko od jutra pogledava na displej svog mobilnog i zamislja kako tece tamo neka porocidna idila, zamisljajuci sebe u istoj.

Neki na podu slazu pazle sa onom istom decom koja su ih nekoliko redova pre ovog dozivala da se igraju.

Neki se golicaju, neki cekaju neke na aerodromu. Neki su stavili svoju omiljenu pesmu na "repeat" i tope se, zajedno sa cokoladom koju grickaju.

Neki citaju umotani u cebe i srkucu caj.

Neki sumnjaju, neki ne sumnjaju.

Neki se kriju od sebe i ukucana zadubljeni u ekran kompjutera.

Neki sredjuju podrum, neki kace slike po zidovima koje na to cekaju par meseci, neki peglaju, neki sanjare, neki placu, neki se nerviraju zvog poslovicno loseg TV programa, neki treskaju vratima, neki zaneseno uce za ispit ...

Neki su dohvatili album sa starim slikama i plove po brzacima proslosti.

Neki zeljno iscekuju posetu.

Neki se ljube prvi put, neki se ljube poslednji put.

Neki se gliste po krevetu sa najmilijima i gledaju neki film na DVD-u i grickaju kokice.

A ja...

Ja ovu nedelju trosim tako sto se namrstim pogledavsi kroz prozor kad ustanem, pa se nasmesim vec spremljenoj nes kafi na stolu.

Saopstim teatralno odluku ukucanima da sam od danas na dijeti.

Muz se ubije od smeha, napravi przenice, nasecka prsutu.

Izadje na terasu da nadje neki deo alata koji mu treba za kola.

Ja za njim zatvorim vrata, stanem s druge, toplije strane okna i strpljivo sacekam da napravi "onu" molecivu facu koja bi trebala da znaci "necu ti se nikad vise smejati".

Pustim ga u kucu.

Napravim pilecu supu i umesim "mantije".

Presadim cuvarkucu iz zelene u zutu saksiju.RAzmestim drugacije magnete na frizideru.

Cujem se sa prijateljicom koja je na ivici nervnog sloma.

Cujem se sa jos jednom koja se vratila iz sopinga.

Cujem se i sa trecom koja je doputovala pre pola sata iz Njujorka.

Prosetam psa. Presvucem posteljinu i ukljucim masinu, uz obavezan komentar:

- Kao da zivim u pansionu! Aman, kad uspes ovoliko da napunis korpu sa vesom?

Prebrkam po biblioteci i izvucem knjigu.

Sednem na tepih i krenem da citam "Jevandjelje po Judi", taman se udubim,

a moj muz pusti ovo:

i kaze: - Ustaj, it's time to dance!

- Ma bezi, ne pada mi na pamet!

- Ajde dizi se, dobro je za dijetu. Ajdeeeeee...

- Ma pusti me, ludace!

*****************************************

I eto....ova moja nedelja prolazi sasvim zadovoljavajuce.

Cakli se na sred dnevne sobe, mirise na svez hleb, cuje se kao oni zvoncici koje okacis na terasu da zvone kad se vetar provuce izmedju njih, slozila se kao bela i bez, dve moje omiljene boje za kombinovanje.

Za avanturiste - ova moja nedelja je dosadna vise od uciteljice u penziji.

Za ove sto preziru harmonicne odnose - cista patetika.

Za namcoraste mrgude koji ne znaju zasto su takvi - ova moja nedelja je idealna da je gadjaju paradajzom.

Za mizantrope - da je gadjaju iz vazdusne puske, onako...sporta radi.

Za vecite nezadovoljnike - ovakvu nedelju bi trebalo prespavati, jer je nedovoljna po svim osnovama za njih.

Racionalisti - racionalno zakljucuju da je ovakva nedelja neracionalna.

Cinici - se cinicno smeju i pitaju sta ima u ovakvoj nedelji zanimljivo.

Ironicari - podizu levi deo svoje tanke usne i otpuhuju kroz svoj spicasti nos...sa naznakom "da, i? "

Kako god, meni je ova moja nedelja dobra i za sad je ne bih menjala.

Mozda bih uradila neke kozmeticke korekcije, pa je smestila na lokaciju gde u decembru sija sunce.

Ostalo - ne bih dirala.

Varanje ili samozavaravanje...nije vise vazno....

bebili — Thu, 03 Dec 2009 02:10:52 +0100

Sms koji mi je danas stigao ima ukupno "kljucnih" 16 reci.

One reci pre tih 16 - bile predigra,a one posle - pljuga posle loseg seksa.

Ejjjj, 16 reci u koje staje ceo svemir!

Kad nestane ljubav- ostane postovanje!

Kad ode i to, ostane - zavaravanje okoline!

A onda, na kraju.... ostane - samozavaravanje...

Bi mi je nesto zao ....ali onako...iskreno....

Ih.... otkad sam ja tak'e njive preorala!

Al' kako da to kazem najboljoj prijateljici...ne ide...nije po bukvaru...

Put za pakao

bebili — Tue, 01 Dec 2009 00:13:41 +0100

Jedne zimske noci pre ravno 20 godina na putu ka vrhu Brezovice, u kolima u kojima je ozvucenje kostalo vise nego sama kola sam mirno sedela.

Sedela sam na mestu suvozaca i nemo gledala pahulje koje su se zaletale na sofersajbnu legendarnog i za mene do danas neprevazidjenog modela Buba 1302.

Sa tog istog ozvucenja prilicno glasno je gruvalo:

Slusala sam i cutala, na trenutak umirena naglom spoznajom da je vozac pogresan, suvozac takodje, trenutak isto, ali da sam bar toga potpuno svesna, iako sam se kasnije za vozaca i udala.

Put do pakla uvek je poplocan najboljim namerama...

Urezala mi se ta noc prilicno u secanje.

Od tad mnogo je vode proteklo i razblazio mi krv, prilicno snega napadalo po kosi, zvezda se pogasilo, sto na nebu , sto u ocima, plavetnilo nocnog neba te noci se pretvorilo u mastilo koje se brzo osusilo na papiru koji je u nasem narodu poznat po tome sto presuda da je brak okoncan pocinje sa "U ime naroda"...

I juce, dok sam se vracala autobusom za Beograd sa znatno nize i prilicno pitomije planine od Brezovice na mom MP4 je svirala ista pesma.

Road to Hell.

Nasmejla sam se u sebi i pomisila kako sam ja do tamo bila i vratila se, prilicno neostecena za nekog ko se iz pakla vratio.

Do mene je sedela moja prijateljica, snuzdena zbog raznih razloga od kojih je jedan zaista razlog sa velikim R.

Nesto kasnije, prisustvovala sam susretu dvoje ljudi koji se vise ne prepoznaju, ne osecaju, ne drhte, koji su odavno na razlicitim frekvencijama i ...vratio mi se onaj tupi osecaj od pre dve decenije...osecaj da je sve pogresno i da su putevi za pakao razlicite duzine, ali istog ukusa, mirisa i boje.

Dvoje ljudi koji su u negaciji svoje trenutne promasenosti i nedostatka ljubavi,dvoje ljudi koji bi trebali da su jedno drugom blizi od svih ostalih koji ih okruzuju. Dvoje koje sede jedno do drugog i gledaju se sa bolesne udaljenosti i ja koja sedim iza njih u kolima.

U ovim njihovim kolima koja su me vracala sa autobuske stanice kuci visili su nevidljivi smetovi sitnog snega zvanog "pršić" izmedju njih dvoje i na zalost, pitanje je trenutka kada ce se taj pršić pretvoriti u opasnu lavinu.

Ja to znam, znaju i njih dvoje.

A onda...onda ce sve to da postane road to hell...

A uvek pocne ovako:

Ne znam kako se to desi...ali se desi nekako da od Sade i "Paradise" dodjes na kraju do "Road to hell "...

Gde se to zapne izmedju kuhinje, dnevne, radne i spavace sobe, o koji se to stepenik spotaknemo i oderemo kolena i srca?

U kom trenutku reci ljubavi predju u govor mrznje pun prezrenja?

Kada to servisi za rucavanje i svilene posteljine postanu vazniji od slucajnog ponocnog valcera u hodniku na putu do kupatila?

Kako se desi da radost zbog zajednickog budjenja zameni zajedljivost u dijalozima iznad mlake supe po kojoj se dave rezanci?

Ne znam, samo znam da sve na kraju postane road to hell :(

Bila, vratila se.

Znam sta pricam.

Pogled u daljinu

bebili — Mon, 23 Nov 2009 11:48:35 +0100

Nalaktim se tako jutros na svoj prozor na poslednjem spratu.

Leti mi pogled dobaci do Zvezdare levo i Dunava desno. I odjednom mi daljine budu blizu.

Probam ovog novembarskog jutra da se zagledam u daljinu.

A napolju ....magla...

Ili su mi se daljine priblizile ili imam staracko slepilo.

A i ova Alison bas "ne ume" to sto ume ;)

I naprosto se tuga desi....

bebili — Mon, 23 Nov 2009 00:26:21 +0100

Nema bas nekog razloga koji bih mogla da navedem.

Pitam jutros muza: - Desi li se tebi vaki dan?

Kaze: - Desi!

- Pa sta radis kad se desi?

- Cekam da prodje! - kaze on.

- Pa koliko cekas? - pitam ja.

- Pa cekam dok ne prodje!

Da nas neko slusa, rekao bi da se ne razumemo uopste. A ne bi bio u pravu...

Ne samo da se odlicno razumemo, nego nekako...kao bih vam kaz'la da vas ne uvredim...mi se bas volimo...

A napolju - magla...teska, gusta, kao testo...kao ove smutne godine koje smo pretutnjali, nekako...kako je ko umeo, mogao, znao...a pre svega odabrao...

A juce...juce nam je slava bila.

Dodju k'o i svake godine, majka mog muza i moj otac.

Bude slavski rucak.

Ujutro poranimo do crkve, a posle skupi se to malko roditelja sto nam je ostalo i proslavimo.

I pravila sam londosnke stanglice.

Pravila ih moja majka najbolje na svetu. Ja nasla recept i po njemu napravim.

I moj dobri otac, vec 15 godina udovac, masi se za stanglicu, iskusno gricne, pa tiho doda:

- Skoro kao njene!

Niko nije cuo, sem mene komentar.

Valjda sam samo ja i trebala da ga cujem.

I prodje slava...

I osvane magla danas.

I negde se zeznem danas u koracima, pa napipam "plitkog" Djordja i vrtim ga ceo dan.

Mogla sam da se masim i za nesto "ozbiljnije", nekog Keith Jarretta ili nekog Wagner...al' nije mi danas dan za "duboko oranje", bar sto se muzike tice...

Danas sam na plitkim brazdama, pa mi oprostite na toj jednostavnosti.

"'Bem mu misa" ...jednom sam cula pokojnu mati da je tako "opsovala" kad joj londonske stangle nisu uspele. Nije ona bila zena od psovke,pa si siroti misevi najvise nastradavali kad se to desi...

I na kraju, pamte se one stangle koje su uspele, a ove koje nisu...odose s njom...

Al sto bi kaz'o Djoka..."danas vise ne bih trebao psovati"...

I dok ovo pisem,stigne mi sms.

Muz odavno legao, spava.

Otvorim sms:

- Malko sam ...'nako...pa ako bi dosla da se zalepis za mene u sobu, rad sam ostati jos malo budan da sacekamo zajedno da prodje vaki dan... Londonske su ti bile prva liga. U potpisu "ne planiram da jos psujem" - tvoj muz!

Stari Beograd - onaj kog vise nema

bebili — Wed, 18 Nov 2009 01:37:45 +0100

Za sve one koji vole , poznaju i uzivaju u Beogradu, zive u njemu ili to planiraju,

zive van njega, a pomalo ga se secaju ili ga se previse secaju

- predlazem da nabave ovaj CD.

http://www.zizstudio.com/Stari%20Beograd/Stari%20Beograd.htm

Pod A: Mozete prvo vi malo da napunite dusu ovim raritetnim fotografijama Beograda - ima ih preko 1000 ! Mozda nadjete vasu ulicu iz 1935-te, ili se zagledate u tramvaj koji izgleda kao iz bajke...

Pod B: Mozete u ovo vreme slava, umesto vina i cveca odneti nesto po cemu ce vas se domacini rado secati.

Pod C: Mozete ovaj sajt proslediti svim svojim prijateljima koje postujete i pretpostavljate da ce znati da cene vrednost ovakve kolekcije!

Pod D: Mozete nekom strancu "otvoriti oci" ovom kolekcijom .

A ko je autor istog, mozete videti na ovom snimku:

www.youtube.com/watch?v=Y8j3T9thre0

Kako da te vole kad se sam ne voliš...

bebili — Wed, 28 Oct 2009 20:50:23 +0100

Ne znam da li sam ja glupa , pa ih ne razumem .

A možda je to pitanje stava i karaktera. Možda jačine i lične sposobnosti.

Trudim se da razumem žene pristaju na različite kompromise najcrne vrste samo da bi živele u braku.

Kakvom takvom – ali braku!

Stvarno se trudim iz petnih žila, ali mi ne polazi za rukom.

Ponekad se pitam šta može da motiviše ženu kojoj muž otvoreno permanentno pokazuje da za nju ne oseća ništa, šta je motiviše da sa njim ostaje i pristaje da vegetira na način na koji on to odredi?

Zar je samoća toliko strašna da ćemo lako pristati na doživotni nedostatak ljubavi i poštovanja - nego na samoću?

Novac, osnovni pokretač mnogih odnosa i izbora govori zaista mnogo jezika, ali nekako mi se čini da se lakše izlazi na kraj sa monetarnom nego sa emotivnom nestašicom.

Gledam žene koje su u stanju da naglas izgovore očigledne neistine i da nađu najneverovatnija opravdanja za ponašanje svojih muževa .

U tim objašnjenjima nema njihove lične ljubavi i zaštitnickog odnosa, vec gotovo materijalizovanog samozavaravanja.

One će bacati sebi i okolini prašinu u oči sve dok se može, dok ih taj isti muž ne ostavi, ne baci u blato i ne pospe po njima kofu pomija. A hoće, kad tad.

To je ta fela, a postoji i druga.

Druga je ćutljiva, kad ih pitaš kako su, uvek odgovore šture da su dobro.

O mužu iznesu samo najosnovnije i posle prve rečenice razgovor okreću u pravcu toga da ti one postavljaju pitanja, da na ista ne bi morale da odgovaraju.

Postavice ti najličnija pitanja, želeće da znaju sve o tebi, tvom braku, tvojim odnosima, tvom novčaniku, ali o sebi će samo reci « dobro sam, radim ».

Takve žene okolo hodaju stisnutih usta, smrknute , nevesele, ali rešene da istraju u svom naumu da zauvek ostanu u tom braku zbog koga iz njih nesreća, očaj i led cure, kao iz probušenih vreća.

Ako slucajno pokažeš da ti je jasno da tu ništa nije lepo, savršeno i idealno kako bi one želele da bude, postaju ljute što ne uspevaju da stvari drže pod kontrolom.

Znate, ja nikad nisam razumela rečenice « u ovom braku ostajem zbog dece » ili « neka ga, neka lunja, kad ostari – smiriće se ». Aman, šta će ti kad ostari i kad se smiri, ako u snazi i mladosti nije bio tvoj onako kako si ti želela?!

Mnoge se vade i na samoću, kažu da je se boje.

I to mi je tanak izgovor za ličnu propast u dvoje , pravo da vam kažem.

Svaka od nas ima neku dobru, neudatu drugaricu s kojom bi mogla da živi , pa tako reši problem usamljenosti. To je sasvim konstruktivno rešenje.

Svakako konstruktivnije od toga da s nekim ćutis u četri zida i pitaš se zašto nemaš snage da izađes i odeš ili da tog nekog ispratiš?

Zamislite sve parove koji se mrze, preziru jedno drugo, a žive pod istim krovom, jedu u istoj prostoriji , spavaju u istom krevetu.

Ima li ista mučnije?

Postoji li veci stepen ljudske bede od te?

Siromaštvo? Ma ajte molim vas!

Samoća? Ejjjj, dajmo malo samopoštovanja!

Jedeš za stolom i sikćeš na onog preko puta.

Svaki ti zalogaj preseda, ali ostaješ za tim stolom.

Uveše ćutite ispred ekrana.

Kad su tu prijatelji, prepucavate se preko naoko bezazlenih rečenica.

Bezvoljno se odvlačite svako na svoju stranu kreveta, odavno zaboravili na početke.

Jedno veliko NIŠTA !

Ko zna na čemu su ti počeci utemeljeni kad vam se život pretvorio u ustajalu, mokru smrdljivu krpu za brisanje kupatila?

A toliko je ljudi spremno da živi u svom ništa.

To tako poražava i rastužuje , bar mene…

I samoća je bolje nego NIŠTA

I razvod je bolji nego NIŠTA.

Samo to NIŠTA je zaista NIŠTA….kao da nisi ni živeo…

Od ovih gore pobrojanih žena koje pristaju na SVE da bi zadrzale NIŠTA, jadnije su mi samo žene koje su se preračunale i ostale same, a na to se nisu nikad navikle, niti to suštinski prihvataju kao stanje koje je normalno.

Zbog toga su sirovo nadrndane, neprijatne i žalosno histerične u svojoj zaboravljenoj i povređenoj ženskosti.

Te žene se prepoznaju na kilometar vec u trećoj rečenici.

Iz njih isijava nezadovoljstvo druge vrste, neka specifična osornost i grubost u ophođenju.

Ispituju granice dokle mogu da idu kod svog okruženja, priklještene između moranja , htenja i mogućnosti . Pre bi umrle nego priznale da im je teško sto su same.

Pomoć ne traže nikad, jer im je to « ispod časti », ali je uredno očekuju i ljute se kad je ne dobiju.

Ostaju zarobljene u sopstvenu mrežu arogancije i prezira prema svemu što je nežno, toplo i ispunjeno.

Podsmevaju se svemu što nisu dobile ili uspele da zasluže.

Umesto da nađu način , traže i dobiju, zatvaraju se u oklop zvani « samoživost » i nikad ne dobijaju ono što zapravo žele i što im je najpotrebnije.

Osornost je njihovo srednje ime, žive svoju negaciju i ne prepoznaju ni u tragovima koliko su neprijatne po svoju najbiližu i usputnu okolinu...ali to je vec neka druga tema

Što ja volim goste…

bebili — Tue, 20 Oct 2009 21:16:48 +0200

Dakle, cela Srbija je danas na nogama.

Jedan deo je, doduše i u žbunju, na krovovima, u šahtovima, kako je koga zapalo.

Stiže nam gost !

I to kakav! Veliki ruski gost…

Pre nekoliko meseci, isto smo imali gosta.

S druge strane planete.

Kod nas k’o na svadbi…. prošli put je gost bio s mladoženjine strane.

Ovaj put je gost sa mladine strane.

Poznato je da se mladini i mladoženjini gosti ne mirišu baš, pa jos na samom venčanju počne da varniči,a onda se sve posle pretvori u hladni rat.

Ovako, mi smo bili mudri, pa smo pravili svadbu sa odvojenim gostima, u različito vreme – da se mladini i mladoženjini uopšte ne sretnu.

Predsednik jedne velike države skoknuo do prestonice jedne male zemlje.

A mala zemlja u stavu mirno,čeka.

I spružila svoju smrznutu ručicu i naivno čeka! Da zatapše, naravno.

Moj muž je jutros krenuo na posao cela dva sata ranije i uspeo je da stigne na vreme. Wooow !

A radi na nezgodnom mestu po današnji trenutak.

Takorekuć, mogao bi prvi da pozdravi gos’n Medu , da mu mahnem na pisti, samo kad bi znao ka kom prozorčicu aviona da maše…

Medjutim, posto su na snazi posebne mere bezbednosti, moj muž je odustao od mahanja.

Izgleda da se gos’n Meda plaši.

A ne treba da se plaši.

Medo, Medo, nemoj da se plašiš, nemamo mi tradiciju da ubijamo tudje vladare po našim ulicama. Franc se ne računa.

Mi smo više nekako poznati po tome da to radimo sa našim vladarima, a i tu smo selektivni. Okasnimo za jedno 1o godina, pa ubijemo pogrešne.

Mi smo dobro domaćini, Medo, da znaš, dzaba ti sva predostrožnost.

Mi one koji su bili prema nama mnogo zlonamerniji od tebe, šaljemo kod tebe da im pružiš utočište.

Pa ide li, za Boga, da te geknemo u prijateljskoj poseti?!

Mada, ‘bem mu miša, Medo, ja sam zbog tebe danas u gubitku.

Pola mojih mušterija koje su trebale danas da dođu da se neguju su naprasno otkazale dolazak, pa ja danas imam višak vremena.

Koji god program na TV-u okrenem veliča se majčica Rusija.

Curi sa ekrana patetika u mlazevima.

Takvi smo mi - mi volimo da preterujemo u svemu, srećom pa nas to preterivanje vrlo kratko drži !

Između dve emisije o Rusiji, cuje se dzingl ruske muzike.

“Nas i Rusa 300 miliona”…tjah!

Što ja volim matematiku, naročito ovako smislenu.

Gornji podatak mu više dođe kao statistika, a opšte je poznato da statistika nije baš najpreciznija metoda utvrđivanja činjeničnog stanja na terenu.

Zamislite kad bi tako uparili Kineze i Ruse, pa Kineze i Amerikance I Ruse?!

Pa onda grande finale: nas i Zemljana…zamislite cifru!

Što samo mi da se uparujemo sa Rusima?

Nama stvarno nikad nije dosta iskustva.

A ono je do sad potvrdilo da se Ruski meda uvek povuče u zimski san u sigurnu pećinu kad snegovi ozbiljno počnu da veju, a nama zalupi vrata pred nosom…

Kao…nije nas primetilo…bilo je nevreme…kao u crtanim filmovima.

I danas, gos’n Meda stiže u nasu malu avliju i kažu da ce posetiti Puškinov spomenik.

Puškinov spomenik se nalazi kod Vukovog parka.

Izvini Medo, Vuk je za nas učinio više nego svi pesnici diljem Rusije…

Dakle, čika Meda u tuđoj zemlji obilazi spomenike matičnih pesnika i ne pada mu na pamet da se slučajno okrene ka Vukovom spomeniku.

Doš’o čovek o svom poslu, očigledno.

Ali je zato nama danas izmenjen red vožnje, zatvorene su ulice, zatvorene su radnje, spuštene su roletne, kroz rodni grad danas ne mogu da prođem gde mi je naum i savetovano nam je da budemo strpljivi.

BINGO!

Strpljenje je naše srednje ime !

Već skoro dve decenije !

Govorim o skorijoj istoriji, da se baš ne vraćam na onih turskih pet vekova…

Kad je strpljenje u pitanju – tu smo svoj na svome !

Mame će danas strpljivo putovati nekoliko sati da pokupe svoju uplakanu decu iz obdaništa, službenice koje su zakasnile na posao će strpljivo da otrpe šefovsku kritiku, a kola Hitne pomoći u kojima leži čovek sa infarktom će strpljivo da se povuče u kraj i sačeka da čika Meda prođe u svom blindiranom autu , vrednom 2 miliona dolara i ode do groblja da položi vence.

Za dva dana ce možda i čovek sa infarktom da ode na groblje, ali u drugom svojstvu, ne kao posetilac, vec kao glavni akter.

Meda sigurno nije gledao našu najbolju komediju « Balkanski špijun », pa ne zna za istorijsku recenicu Ilije Čvorovića : - Pa koji je to auto bolji od Moskviča ?

Od istorijskih rečenica, kad smo mi u pitanju , možda pamti ono odsečno istorijsko « NE » od pre šezdeset godina.

Kud li i tad rekosmo, jer ovo što su tad ćutali su već odavno članovi EU.

Gledam ruskog ambasadora na B92, zvali ga danas da gostuje. Zanimljiva koincidencija.

Na njemu nekako baš ruska kreacija : prugasto odelo, prugasta roze-lila kravata, crveno maramče u reveru ( ovo jedino pravdam kao nacionalno nasleđe i obeležje) i vrhunac : svetloplava košulja sa belom kragnicom.

Pa ne kaze se za dzabe : kao da je utekao iz ruskog cirkusa !

A onda prebacim kanal i ugledam čika Medu kako maršira pored našeg preCednika.

Izgleda da čika Meda ima boljeg stilistu od svojih ambasadora .

Mada ja sve Ruse nekako volim da zamišljam u kozačkom odelu kako jedu ruske kape…

Prilicno je simpati;an čika Meda za svoje godine, reklo bi se cak i zgodnjikav. Nema kapu, ali ima lep , dubok glas. Skoro kao Boris Godunov!

E sad, jest za glavu niži od našeg Borisa, ali imaju iste kravate.

Što ti je politička solidarnos’, k’o da su se dogovorili.

Verovatno sam ja jedina koja ce danas i gos’n Medu da gleda kao muškarca, kako se smeje, dok mu svi ostali , razumljivo gledaju u novčanik.

Međutim, koliko se ja razumem u promatranje muškaraca, a nisam tu baš tanka, cenim ovaj muškarac neće pokazati novčanik, ali će očekivati da svima oko spadnu gaće.

Dakle, čika Meda je pravi muškarac ! Kanješno !

I dok odmiče dan u kome « mi imamo gosta » , ja dižem ruke od svega i idem da dam svoj doprinos opštoj ruskoj euforiji.

Pustim Kalinku u izvodjenju Hora Crvene armije.

Znate kako zvuče – da se smrzneš. K’o da si u Rusiji.

Negde posle Dnevnika na RTS 1 oko 20 h ću da pustim i pesmu « Večernji zvon ». Nekako mi je simbolična.

A u tom će nekako valjda i muž da mi se vrati s posla.

Izmožden, iscrpljen i sigurno mu neće biti do toga da zaigra kazačok.

Njega nisu, kao gos’n Medu vozali ceo dan, a nije dobio ni neku dodatnu dnevnicu zato sto smo imali gosta. Samo je dobio dodatan posao i par sati prekovremenog rada.

I dok gos’n Meda odlazi, počašćen nekim srbijanskim specijalitetima, ja se dogovaram za sutra sa svima onima koji mi danas nisu došli, zato sto smo imali gosta.

Oni nisu došli, ja svoj novčanik nisam napunila, a gos’n Medin , kao što već rekoh, videti neću.

Skoro da zaboravih da je se danas u Beogradu slavi i Dan oslobođenja.

Mada, nekako se ne osećam baš oslobođenom.

Autobusi ne idu, kola sam sa parkinga morala da maknem, zatvorili su mi radnju sa cipelama u Bulevaru, Ruzveltovom ne smem da prođem. Na snazi su visoke mere bezbednosti.

I mi slavimo oslobođenje ?

Pa posle kažu za Srbe da su ksenofobičan narod….

Znam te pusko dok si pistolj bila….

bebili — Mon, 19 Oct 2009 22:07:24 +0200

Taman kad pomislim da nista ne moze vise da me iznenadi, nesto il’ neko se nadje da obavi taj castan zadatak.

Da ne ulazim u licne detalje - nisu zanimljivi , ali cudim se kako se to neki svet promeni i poleti u nebesa kad zaradi malo ili malo vise para.

Padaju mi razne asocijacije na pamet, od zabe koja dize nogu da se potkuje, do opanka na kom je izrasla stikla…

Dodjes u poziciju da si nepozeljan u necijem zivotu, jer si svedok vremena kad nam prijatelji nisu bili « neko i nesto ».

Nije lepo da se secas vremena kad su ti prijatelji u ormanu imali tri suknjice i dva dzemperica i z »Beteks »-a , vremena kad se natezu oko toga da li prvo da plate telefonski racun ili struju, kad se jela pasuljica i kad nije moglo da se odvoji ni za vikend na Divcibarama.

Ih, ko jos pamti ta vremena…

Ja pamtim, sta cu, al’ zamislite ovog sto si mu u zivotu nepozeljan. Zamislite situaciju :

Uspeo si u zivotu i taman se napenalis da nekom ispricas , sav vazan kako si kupio neku Max Maru i dosao sa Ibice, a onda se setis da taj neko ne pada na Max Maru.

Nikad i nije, voli Armanija i nosio ga je jedno dve decenije pre nego sto si ti i cuo za Max Maru.

Dignes nos, zauzmes stav « ne dodiruj,uspeo sam i bogat sam », nadobudno pustis pogled po okolnom roblju i nizoj vrsti kojom si okruzen…ceo se Suncev sistem vrti oko tebe.

Taman kad pocnes da iskreno verujes u to, sretne te najbolji prijetalj, koji te poznaje tries’ godina…

To vise nije prijatelj nego svedok!

I to nepozeljan!

Krenes sa verbalnom folirazom, ton ti je na pocetku opusten,trudis se, a prijatelj te gleda…sav u cudu…

Podbocio se i ceka da prodje uvodni performans, pa da se izgrlite i izljubite kao nekad dok je sve bilo egal.

Mi’sim…ako cemo posteno… nikad nije bilo nista sustinski egal, jer si ti vazda bio ruzno pace koje je cekao svoju priliku. To znas i ti i svedok.

I svaku priliku koja se pojavila si pomno pratio, proucavao i ni jednu nisi propustao, a taj tvoj prijatelj se « bahatio », uvek postizao sa malim prstom ono sto ti nisi ni sa obe ruke.I istim tim malim prstom prijatelj – svedok sve to ispustao i bacao, dok si ti na svoje ostvarene planove legao.

I pokrio se sifonjerom.

Napunjenim ovlovom.

I sad, tvoj bahati nepozeljni svedok te gleda.

Do skoro samo prijatelj, gleda te onako kao i uvek, prijateljski i ceka da pocnes opet da se ponasas normalno, ali jok !

Ti si uspeo da se uzveres na neke pozicije, fali ti samo malo da sve bude savrseno, ali ajd’sad da ne cepidalacis.

Puni ti dzepovi i prazno ti srce.

Al , jebes srce, ionako se moze presaditi, ako imas dovoljno kinte…

I tako stojis sa svedokom, a svedok stoji sa prijateljem, tj. Tobom I odjednom dele vas kilometri…eoni…galaksije…

Ti se cudis sto ti svedok ne zavidi na tvom uspehu.

Po tvom kriterijumu, za zavist su se stekli svi uslovi !

Svedok - Prijatelj se cudi sto pokusavas da budes ono sto nisi.

Ako je pravi prijatelj, nece te izneveriti i uspece da prepozna situaciju I da ti kaze:

- Ih, bas ti zavidim!

Ali ti negde tacno osecas da ti ne zavidi i da ne moze da ti zavidi, jer primecuje ono malo sto ti nedostaje da sve bude savrseno.

Sreli ste se i sta sad?!

Ti imas uspeh i novac, prijatelj- svedok ima osmeh u ocima i zadovoljstvo u srcu.

Ako cemo posteno – svako je dobio ono sto mu je s pocetka bilo vazno.

I svako je svoje « imovanje » platio cime je mogao.

Ili cime je hteo…I za sta je imao stila. Ili belih bubrega.

Ja stvarno razumem da se nisu svi rodili sa zlatnom kasicicom ispod jezika.

Ali sto mnogi pokusavaju naknadno tokom zivota da stave ceo zlatni escajg za 12 persona pod jezik – to mi nikad nece biti jasno.

Ako si gladan – mozes jesti i prstima, pa escajg gubi na znacaju.

Zanimljivo je kako ti ljudi nikad ne pominju svoje poreklo , kad najzad do’vate svoje snove.

Mozete ih cuti kako do najsitnijih detalja opisuju diiiivan Samsonite kofer koji su doneli iz Bazela (“Ah , sreca je bila na mojoj strani, jos je bio i na popustu”), opisuju neverovatne slike iz Luvra (“Ali nemas pojma kako to izgleda uzivo” ), ali ih nikad necete cuti kako pominju dedu koji je imao lepu stalu, strica kog su iskolovali tako sto su prodali 2 njive preko reke, kucicu u kojoj nije bilo vode, da im se pradeda zvao Spasoje.

Ja ne razumem zasto se mi u seljackoj zemlji stidimo da se prisetimo svojih korena, nego nabavimo koji hektolitar herbicida da ih do kraja zatremo?

Dodje mu sramota sto uopste imas korene…

Pa ako ih ne upamtimo i ne negujemo – sta ce nas drzati za majcicu zemlju?!

Najnoviji model mobilnog telefona, koji ce za dva meseca biti proglasen za tehnoloski raritet?

Napostenije bi bilo da svi imamo dugmence koje mozemo da pritisnemo kad resimo i izbrisemo iz secanja te neke nepozeljne detalje iz biografije, u nasem secanju , a narocito u secanju nasih bliznjih.

A u tim secanjima nasih bliznjih, dok smo bili mi-mi zivimo i dalje veseli, neoptereceni i sa malo para u novcaniku, ali sa mnogo duse , nadanja i zelja…

Mozda smo sebe zaboravili iz tog perioda, a mozda smo tad bili bolji

i spontaniji nego sto smo sad, kad imamo kreditne kartice, pune pasose i nekoliko pozlacenih servisa za rucavanje ?

Hm…mozda ipak, vise nista ne moze da me iznenadi?

Veliko spremanje - ne nasedajte uzalud

bebili — Mon, 19 Oct 2009 22:05:35 +0200

Dodje meni dva puta godisnje napad feng shuia, pa je jedan od ta dva puta bio danas.

Krenula sam bombasticno, resena da pobacam svaki visak u kuci, da otvorim prostor za neku novu energiju i da se ratosiljam svih nepotrebnih stvari.

Pocela sam ujutro sa komodom u spavacoj sobi, a zavrsila sam pred ponoc sa TV stocicem i vitrinicom sa diskovima u dnevnoj sobi.

Medjutim….

Prvo sam pronasla svoju clansku plavu liru – kartu Muzicke omladine iz 1981 za koncert na Kolarcu.

Naravno da sam se skoro rasplakala!

Tad sam mrzela iz dna duse te koncerte ozbiljne muzike na koje sam morala da idem, a sad, evo vec sesti Bemus zaredom protice bez mog prisustva.

Ne zato sto mrzim ozbiljnu muziku , vec zato sto je moj novcanik uvek nekako praznjikav pocetkom oktobra.

Onda sam pregledavala knjige i resavala se koju da izbacim. Auuu, sta se tu nakupilo bespotrebnih i tugaljivih naslova ! A hocu da umrem sto sam par kapitalnih knjiga ostavila tamo negde...gde moje naslednice jedva da umeju da sricu...

Medjutim, kako sam koju od ovih uzimala u ruke i citala posvete, tako sam ih vracala u police. Taman resim da mi bas ta vise ne treba, kad ono – otisak necije ljubavi na prvoj stranici. Sta god da je posle posvete pisalo, meni vise nije bilo vazno.

Izbacila sam svega nekoliko tanjusnih knjigica recepata – « Zdrava ishrana », « Salate » i Orvelovu « 1984”. Za slobodu je pao i prirucnik “Svet biljaka”. Salate – ne jedem, Orvelovu sam prezivela nekim cudom, a bilje sto sam gajila – gajila sam.

Onda sam nasla svezanj starih pisama.

To sam se BAS nameracila da bacim.

Pre nego sto sam ih ubacila u crnu, plasticnu kesu, rekoh sebi

– Daj da procitam bar neki redak!

Jaooooo, kud sam pocinjala?

Ih, zlatno vreme kad si pisma pisao rukom.

Zanimljivo, sad vec godinama saljemo jedni drugima mailove, ali ni jedan mail nisam sacuvala.

A sad u ruci drzim pismo iz 1991.

Poslato je iz Dizeldorfa , oko 23.novembra i u njemu me moj tadasnji momak nesto tesi.

Posle toga sam se naglas smejala izlivima ljubavi jednog dvadesetpetogodisnjaka. Koliko drame zbog par meseci razdvojenosti!

Kad ti decko u ljubavnom pismu napise “mali moj”, znas da za njega ne treba da se udajes, jer ti nista veliko ne moze ponuditi!

Ipak, totalno sam se vratila u to vreme i raznezila do koske. Nisam ga gadura koja pljune na proslost. Poslazem lepo, pedanto i umotam masnicom secanja. I ne dopustam da se to iz kuce izbacuje. Izvin'te, kome se ne dopada, ne mora da bunari u bas tom delu ormana!

A onda sam naisla na prospekte sa putovanja…

Ju, kakva divota….Venecija, Stokholm, Split…

Kad vec ne mogu sad da putujem, bar prospekte mogu da sacuvam. Koliko je davno bilo, prosto se pitam da li sam te gradove ikad videla.

Pokupila sam fotografije sa razlicitih strana stana i pokusala da ih slozim po godinama. Probala, ali posle 3 minuta sam odustala.

Otkud znam kad sam imala crvenu , kratku kosu, a kad sam nosila leviske i spenserice?

Uh, na jednoj slici pouzdano znam da nemam vise od 25 godina, ali sam obucena kao iz doba kralja Tvrtka I.

Ali ubijte me, ja to ne mogu poredjati hronoloski, pa sam sve slike smestila u dve velike koverte i obecala sebi da cu razviti sve slike u poslednjih sedam godina , te time upotpuniti kolekciju jednog ludaka.

Odem da revidiram diskove.

Tu stvarno ima svega i svacega.

Pre 10 godina sam imala prilicnu opsesiju na tu temu. Probudim se nedeljom u pola 9 , popijem kafu, pare u dzep i pravac SKC.

A tamo, milina…tezga do tezge, izbor da se zaledis, a diskovi dzabaka.

Posto mi se to vreme poklapa sa brakorazvodnom parnicom, mozete misliti kakav je to miks diskova bio.

Kao da ih je birao sizofrenik sa trostruko podeljenom licnoscu!

Tako sam danas pronasla Lorenu MCKennitt zajedno sa “Najvecim hitovima” grupe Abba, a odmah iza Abbe Jarrettov “Koln concert”.

Vagner, do Petra Grase, a iza Grase otegla se Nina Simon.

Kad bi svi zajedno zapevali i zasvirali, ma kakav Band Aid…

Setim se da mi je taj razvod bas konfuzno pao, pa kaka razvod – takav i muzicki izbor!

E, mali moj…

Od 475 diskova koliko sam ih jutros imala, posle revidiranja je ostalo 470.

Izbacila sam komada 5, uz tesku muku i premisljanje, a i preskakali su. Abbu sam zadrzala. Izgleda da nekih trauma ne mozemo da se lako oslobodimo !

Najduze sam se zadrzala sredjujuci dokumenta.

Tu sam mogla sita da se nabacam, ali nisam…

Posebna fascikla za Ugovore o kupovini stana, pa posebna fascikla sa izvodima iz maticne knjige rodjenih, drzavljanstvo i brakorazvodne parnice, pa onda fascikla sa diplomama od osnovne do faksa i pride 4 kursa, zute diplôme sa Instituta za strane jezike iz Jovanove.

Dakle, kao sto rekoh, tu sam bas mogla da se nabacam i oslobodim prostor za jos vecu promaju u svom zivotu , ali sam odustala.

Kad je sve to stajalo mirno deceniju i duze, moze jos par meseci.

Fakat, nista od gore pobrojanog mi ne treba i bas nicemu ne sluzi, ali sto da taj sektor nastrada vise od ostalih koji su potkaceni feng shui manijom od jutros?!

Pogledam u malecku kesu do pola napunjenu ( uglavnom slipovima od bankomata , starim novinama i ponekom hemijskom koja na kojoj je uginula mina, a zamenu nemam), pa shvatim da nikad ja necu dobiti Nobelovu nagradu i necu se udati za direktnog potomka Rokfelera, dok god cuvam ovoliku kolicinu gluposti.

A mozda to i nisu gluposti ?

Mozda je to sam moj zivot, poredjan na police, spakovan u fioke, povezan satenskim trakama, pomalo prasnjav, ali MOJ.

A nije lepo da mi MOJ zivot zavrsi u kontejneru prerano.

Ionako, svako dan gledam neke stare ljude koji u kontejneru traze malo hrane ili nesto sto mogu da prodaju na buvljaku za neku sicu.

Ne bih da ih jos i ja razocaravam sa bezvrednim i neupotrebljivim diplomama I pismima “mali moj”. Nije nista sto se moze pojesti...

Bas je dobar taj feng shui napad!

Skapiras da imas zivot. I onda, i sad....a za buducnost nek se pobrine onaj odozgo! Ja mu na nevidjeno verujem!

Koliko kosta ziveti pristojno

bebili — Mon, 19 Oct 2009 22:00:12 +0200

Kaze mi juce prijatelj koji zivi u Zajecaru da je nas zajednicki poznanik, fin covek, obrazovan, dobar i vredan kupio kucu u selu pored Zajecara.

Lepa kuca, trosobna, sredjena na par ari placa, sa vodom, strujom i bunarom, za ne daj Boze.

Obradujem se ja sto se covek stambeno obezbedio i pitam koliko ga je kostalo sto sto je kupio, a prijatelj mi kaze:

- 1500 Eura.

Znam da su kuce po Srbiji jeftine, ali ovoliko…

I onda pocnem da racunam.

Pola kvadratnog metra mog stana kosta koliko i trosobna kuca. Pa stvarno sam slepica!

A u toj kuci kojoj mozes sledece:

- da skuvas rucak u kuhinji

- da ga serviras u dnevnoj sobi

- da prilegnes u spavacoj sobi posle tog rucka

- pa kad se odmoris, odes u radnu sobu i krenes da radis

- na kraju dana se istusiras u kupatilu

- i opet odes da prilegnes u spavacu sobu

- ujutro popijes kafu na tremu

- pa odes iza kuce da pogledas bastu, koju ako si razumen i vredan mozes da posadis i poberes plodove od kojih ces da …

- pravis rucak u onoj istoj kuhinji sa pocetka ovog nabrajanja

Ako ti nestane voda iz gradskog vodovoda, ne moras da cekas cisternu, nego odes do bunara, pa se napijes.

Hm…i stojim ja tako uspravno u svom stanu na pola kvadratnog metra i mislim se sta mogu da uradim u tih pola kvadrata ????

I shvatim da mogu samo da prdnem u cabar ( koji nemam, kao ni bunar, ni bastu, ni trem ).

Al ovi sto su pisali pravila i definisali kriterijum kvalitetnog & snobovskog zivljenja, pa rangirali prestizne i pozeljne lokacije za zivot su me inficirali tim svojim stavom.

I dok god postoje budale kao ja, koje ne sagledavaju razlike izmedju prezivljavanja i kvalitetnog zivljenja, biraju samo prezivljavanje - kuce po Srbiji ce se prodavati u bescenje.

Kupovace ih onaj mudar svet koji te razlike sagledava.

Ceo dan sam razmisljala o tome i jos po malo imam osecaj da sam u masi onih koji imaju spicaste usi i dugacak, barsunasti rep.

Nije za stoku da se siri u lepoti prirode i prostora.

Bar ne za dvonoznu stoku koja nece mozak da ukljuci!

Ne bih vas vise zadrzavala, idem da nadjem cabar, mada je neizvesno gde cu da ga odlozim.

Kratka sam sa prostorom.

Fešta od smokava v.s Mica građevinka

bebili — Thu, 24 Sep 2009 15:44:30 +0200

Kad kreneš iz Beograda na letovanje i najzad stigneš na crnogorskog primjorje, pogužvan od godine koja isisala poslednji atom iz svake tvoje mitohondrije, insistiraš na apartmanu bez TV-a, po mogućstvu na 3 metra od mora.

Terasa se podrazumeva.

Tako smo moj muž i ja imali sreće i pronašli jedan takav kod gospa Nade, divne lalinke u mestu preko puta Tivta, gde najcešće beograđani i novosađani imaju svoje kuće.

U Bokokotorskom zalivu ne možeš da se osećaš loše.

Nikako.

Sve je nekako mirisno, lepo, starinsko i miroljubivo.

Posle nekoliko dana ,muž i ja smo razvili neverbalnu komunikaciju do savršenstva.

Mah glavim u levo – idemo li na plažu , a mah glave u desno – da malo dremnemo?

U neka doba, videsmo na bilbordu u Budvi da se u Reževićima održava FEŠTA OD SMOKAVA.

Jba-da-ba-du !!!! Radost, radost, sreća !

Nema tu šta da se premišlja – takva se manifestacija ne propušta , ako imaš imalo mozga.

I tako, obresmo se mi na fešti !

Znala sam , kao dete s mora , da ne može biti loše, ali da može da bude toliko dobro, stvarno se nisam nadala.

Dan k’o upisan, lepo letnje popodne.

Ispred Spomen doma u Reževicima vri od naroda.

Neke lepe primorske žene, visoke, počeše da pristižu, doterane, diskretne i sa sobom donose spremljeno posluženje.

Od smokava – naravno !

Na kamenim stolovima bljesnuše kroštule, mafiši, patišpanji, punjene smokve sa sirom i pruštom, fritule, rižota sa svačim, salate od rukole, rolati…

Na ulazu, sluzi se rakija , malo dalje toči se crno vino.

Mirisi, boje, ukusi decentno izmešani i osmesi žena koje su za taj dan umesile svoje specijalitete, postavile ih na srebrne, izglancane pladnje koje su nasledile od svojih baka i iznele pred naše oči , sa toliko dobrote i duše, da sam ostala ganuta .

Na malom dvosedu sedeo je domacin fešte, slikar Savo, delimično obučen u bokešku nošnju, sav važan i nasmejan odmahivao gostima glavom.

Dve prelepe bokeljske devojke, obučene takodje u nošnju tog kraja su nam delile flajere, obelezivače za knjige ( o, divnog li sveta koji se seti da ti pokloni nesto tako korisno) .

Vidim ja na tom stolu se prodaje i neka knjiga, mašim se.

Naravno , kupim je.

Tradicionalna jela iz Crne Gore!

Recepti !

Sednem na zidić preko puta i na brzinu prelistam…istopim se od miline…sve neke zamamne recepture…

Zamislim već sebe kako u nekom mrčnom beogradskom decembru mesim bjelopavlicki kukuruzni hljeb, ili gotovim pašticadu.

U neko doba, zapeva i klapa.

Tu se raspadnem totalno.

Ana , moja trudna drugarica nosi neki tanjir u ruci, natovaren svim i svačim i smeska se, kaže :

- Zaustavila me jedna ovdašnja žena i dala mi ga u ruke, kaže, valja da trudnica pojede smokve !

Sunce, more, smokve, neke fini bokeski svet koji je izneo deo svoje duše i rasprostro je pred nas, obične male turiste …a svuda se zene osmehuju svojim zdravim belim osmesima, stoje pored ili korak iza svojih muškaraca, a oni, ne bez ponosa, zagledaju čija je žena lepse umesila.

Otišli smo sa Fešte napunjeni kristalizovanom srećom, kojom su nas posuli ti dobri ljudi kao prah šećerom.

Hvala tim nekim ljudima koji su napravili Feštu od smokava !

Nekoliko dana kasnije siđosmo na plažu.

Moja prijateljica Ana, u sedmom mesecu trudnoće se jedva nekako spusti do plaže. Pokretna je trudnica, ali dzaba ti pokretnosti kad si u sedmom mesecu.

Gelja, sirota, kao pingvin, ali nekako uspeva.

Plaža pusta, gotovo nikog na njoj sem nas dve.

Rasprostrem ja Ani peškir na jednom stepeniku da može lakše da ustaje i seda, zabodem suncobran u jednu od 17 ( i slovima :SEDAMNAEST) rupa koje su napravljene u tu svrhu. Kasnije sam ih izbrojala – nije me mrzelo!!!

Metar niže rasprostrem svoju ležaljku .

Turim MP4 na uši , zatvorim oči i otplovim.

U jednom trenutku , osećam da je zaslo sunce.

Otvorim oči i zapanjim se!!!

Jedna kabasta, iznad svega nesimpaticna , ogromna žena, koja neodoljivo potseća na pit bula, svojih , pa recimo… sedamdesetak godina (zasto se ružnim ljudima nikad ne mogu godine odrediti, pitam se !?) se nadvila iznad mene i Ane i progovara.

Očekivano dubokim, metalnim, nadmenim glasom:

- Mi smo ovde skupili pare da se napravi taj stepenik da bi MI mogli da sednemo na NJEMU.

Ajde?

Lepa množina , a lep i rečenični sklop!

Da bi mi mogli da sednemo na njemu…

Auh ! Ovo boli !

Pridignem se i osmotrim kabastu kupačicu malo bolje.

Znači – standard !

Spuštene bretele kupaćeg kostima - da pocrne i ramena, donji deo kostima srolan i pozadi uvučen u već…..jelte…da ne budem baš eksplicitna ( bretele još i da razumem, al' taj donji srolani baš nikako )

Po naglasku kojim mi se obratila, rekla bih da mi je sugrađanka. Na žalost !

Po načinu na koji mi se obratila, rekla bih da je iz veoma udaljene galaksije od moje. Na sreću!

Neko ko mi se obraća sa “MI” , a stoji sam , po difoltu upada u kategoriju onih koji su onomad zadihano dojahali, zaboli svoje crveno koplje u nečiji trešnjev parket ( koji su već iste zime revnosno podložili) i izgovorili :

- Mi smo Vas oslobodili od VAS samih da bi MI uzeli ono sto VI imate, a onda cete VI NAS moliti da VAM dozvolimo da se ispruzite na VASEM.

Amin.

Žena koja bi (samo po godinama ) mogla majka da mi bude je toliko očigledan primerak « drugarice čija je plaža » da je bespredmetno da ulazim u dijalog.

Drugarica je je jedna od onih koja je duž ulice imala sa svakim od partijskih rukovodilaca aferu, a kad je stigla do poslednjeg, uspela je da ga nagovori da je oženi. To sto je poslednji za glavu niži ne menja na stvari.

On će se tokom godina još smanjiti za bar glavu od njenog zlostavljanja i zahtevanja da drugar’ca dobije najbolje.

Dotična, mogu da se kladim, pored kuće koju ima u ovom « beogradskom » vikend naselju u Crnog Gori, izvesno ima i neku vikendicu na Zlatiboru, Kosmaju ili Divčibarima ( tipujem na poslednje od nabrojanog). Tad se to kupovalo na sat i hvat !

Zaimalo se tih nesrećnih godina, pa da se ne baci…

Živi na Vračaru ili Dorćolu, možda čak i Senjak, ima unuke koji se školuju negde u inostranstvu ili bar u privatnoj školi u Beogradu. U međuvremenu, pošto nije mogla više od stida pocrveneti , pobelela je devičanski i prešla u ogorčene pristalice demokrata. Nikad neće dobaciti do liberala. Zavađena je sa svim komšijama u zgradi, jer je na postojeći stan adaptirala i tavan, a za to vreme su se tone šuta i peska razvlačile po zgradi.

Njoj nije padalo na pamet da slučajno to pomete, obriše ili nekome plati, ne daj Bože, da to uradi umesto nje.

Od kasirke očekuje da joj vrati 2 dinara kusura, kod frizera uvek zanoveta da je voda ili pretopla ili prehladna, a u prodavnicama obuće glasno negoduje upirući prstom u nedužne prodavačice zašto ne prave sve modele i u njenoj velicini 42, nego taj broj postoji samo na muškom odeljenju.

Zimnicu ne bi napravila ni mrtva. Na pijacu šalje onog za glavu nižeg sa dugačkim spiskom. Taj se vrati sa rukama do poda, slobodnih samo ušiju i ne sme da pisne.

Na prozorima ima heklane zavese, koje se divno slažu sa već u stanu zetečenom secesija garniturom.

Na dnu ormana i danas cuva Stanimira i Stanimirku, groteskne kasice prasice, par u narodnoj nošnji od gume, pune petoparaca. Vadi ih povremeno, uvek kad je sama, zvecne u vazduhu i vrati na mesto.

O maj gad, ja se sa ovom necu svadjati!

Ne danas, ne na ovoj plaži, ne na ovom godišnjem odmoru !

Sa ovakvima se zapravo ne svađam nikad …

Polako smotam svoju ležaljku i pomerim je samo 5 metara dalje, jos sporije smotam Anin peškir i pomerim ga samo 4 metra dalje.

Tako oslobodim beogradskoj verziji morža njen teškom mukom izbetonirani stepenik da rasprostre svoje ogromno telo na plaži crnogorskog primorja.

Da morž ima obaz, otpao bi mu kad je pomerio trudnicu da može on da sedne na stepenik prazne plaže.

Medjutim, ovaj morž je nazuo peraja i oteturao se da se baci u more.

Ejjjjj, peraja !!!!

Kad smo se vratili popodne u apartman, pitam, onako izokola gospa Nadu , našu gazdaricu da li slučajno zna zenu ovih dimenzija i mentalnih gabarita, a dobrodušna Nada će kao iz topa :

- Aaaaaaaaaaaa, Mica građevinka…kako da ne, kuća do naše, vidite ova bela….

Grohotom sam se smejala!!!

MICA GRADJEVINKA!!!

Moje letovanje je dostiglo vrhunac kad sam se sutradan vraćala kući sa Kotorske pijace.

U ruci mi kesica, u njoj kilo i po mušula, 200 grama maslina, 300 grama slanih sardela i mali hleb.

Penjem se uz ulicu, dolazim do svog apartmana i ne izdržim da ne pogledam u dvorište Mice građevinke…

A Mica ….sedi za stolom u svom dvorištu sa pogledom na more u pola deset izjutra u crnom , čipkanom korsetu (!) i tamani gulaš sa pire kromirom.

Vreo!

Što bi rekli slični njoj:….. ‘leb ti ne yebem…

Kako boluju bolesni...

bebili — Tue, 25 Aug 2009 20:35:46 +0200

Zadesila sam se juče na VMA.

Nije baš da sam se zadesila...odvela sam nekog ko čeka svoj red na zračenje.

Red se otegao, odavde do večnosti...čak i bukvalno.

S obzirom da sam čekala ravno 2 sata i 24 minuta da predamo knjižicu (?!) , imala sam vremena da se malo pobavim licima u čekaonici.

Ne bih da opisujem detalje, mučni su i za opisivanje, a kamoli za čitanje.

U jednom trenutku dobijamo informaciju da je aparat za zračenje pokvaren i da se NE ZNA kad će ga popraviti.

Hm...

Prvo smo od početka juna do kraja avgusta čekali na termin, a kad smo ga dočekali, aparat se pokvario.

Ne znam da li su ćelije ljudi koji su došli na terapiju prestale tih par meseci da se dele.

Znam da su neki bolesnici umirali i za manje od 3 meseca, uz svu terapiju.

Šta li se zbiva sa onima koji bi možda imali neku šansu da je aparat za zračenje dostupan odmah?

Kako to da jedna zemlja koja je nazula D&G srebrne sandalice i rešila da krupnim koracima umaršira u Jevropu nije uspela da se organizuje i nabavi nekoliko aparata za zračenje i smanji ovolike redove pred njima?

Zar donacije nisu jedan od osnova civilizovanog i uredjenog društva?

Da li će most na Adi sa sve pilonima biti zadovoljan kad mu za koju godinu opusti klijentela?

Šta je preče, izgraditi garaže ili nabaviti aparate koji leče ljude?

Ko će kupovati na renoviranim tezgama Kalenića guvna , ako pomermo po čekaonicama zdravstvenih ustanova, sahranjeni pre vremena?

Izlazeći iz zagušljive, pretrpane čekaonice i ostavljajući tužna, bleda, bezvoljna lica iza sebe, pomislila sam da jedan pošteni infarktu ovoj zemlji dodje kao blagoslov.

I znate...jasno je meni da sve male, siromašne zemlje jedu svoju decu,

ali sam nekako pomislila da moja zemlja to radi sa posebnom vrstom sadizma...

Ne samo da ih jede, nego ih pre toga reš ispeče u fritezi i polije po njima kečap, da delujemo krvavi do kraja...

Danas sam gospođa Ministarka...

bebili — Tue, 25 Aug 2009 18:53:00 +0200

Danas sam kao gospođa Ministarka.

Samo iz moje kuće ( u kojoj su dva pismena stanara) smo kupili današnji "Blic" ' dva primerka, a javila sam svima koje volim, a naročito onima koje ne volim, da kupe po jedan.

Htedoh samo da kažem da sam danas ponosna tetka.

Ništa ono "odana supruga", "dobra kćerka", "zla maćeha"...samo PONOSNA TETKA.

Sin moje sestre je danas zauzeo skoro dve cele strane dnevnih novina.

S obizrom na to da je sinoć u nas gostovala Madona, te se imalo šta pisati,

računam kao svoj zivotni uspeh što je moje gore list potukao gore pomenutu blondi dupetaru na više polja :

pod A: izašao na četvrtoj strani tih novina, a ona tek na osmoj

pod B: svako je ispao prirodniji i lepši na slici od nje

pod C: uradio je korisniju stvar od nje

pod D: uradio je to for free, a ona se za svoje bacakanje nagumala para koje cela naša ' vamilija za svog veka neće zaraditi

Da me ne s'vatite pogresno, nemam ja ništa protiv Madone ( bar ne ništa efikasno) i njoj sličnima.

Radi žena ono što misli da je njen posao i radi to verovatno najbolje.

Radi i ne osvrće se.

Toliko se ne osvrće da je verovatno već zaboravila sve očeve svoje dece i sve muževe koje je kupila i na kraju isplatila.

Možda pamti kako joj se zovu deca...

Dobro, možda ne baš sva deca, ali ova sto ih je baš ona rodila - toliko sigurno pamti.

Radi svoj posao i ovaj momak sto sam mu ja tetka, a izašao je danaske u novinama.

I znate šta, postoji jedna krucijalna razlika između Madone i njega.

Ona moze da plati svoje pojavljivanje u novinama.

Može da kupi nove novine koje bi mogle samo o njoj da pišu.

A on ...on je morao da uradi nešto jako dobro, da bi kao anonimus, bez ikakve veze dobio dve strane u dnevnom listu u zemlji Srbiji.

Ili nesto jako loše...

Posto naša ' vamilija ne beleži slučajeve serijskih ubistava u svojim redovima,niti nekih mentalnih falinki koje bi bile solidna podloga za serijska ubistva ( bar dokle smo uspeli da dosegnemo i raspitamo se) , znači ostalo nam je da samo radimo jako dobre stvari ako pikiramo na dve strane dnevnih novina.

Nikad mi necemo uspeti da okupimo baš toliki svet kao Madona, ali ćemo uspeti da označimo ovaj nas Beograd negde na nekoj svetskoj mapi, da ga nadju, ako neko resi da ga traži.

Ovaj moj momak ga je baš lepo obelezio na Google Earth-u.

Stavio mu sve malo viđenije građevine - kao ordenje.

Da smo bili pametniji narod, a pre svega manje bahat narod,

imao bi on što šta da zelepi na mapu Google Earth-a kad je Beograd u pitanju.

Ovako, okačio ono što je preteklo od silnih bombardovanja.

Šta će, nije ni njemu bilo lako da preskoči da stavi toranj na Avali , ali nije lepo da laže po belom svetu da ga imamo, kad ga jos uvek nemamo.

Ih, kao da jedna Madona i njoj slični imaju vremana da se udubljuju u to da li nam je toranj na Avali ceo ili smo ga tek do pola...

Da li nam je do pola , trebala bi da znaju gospoda iz Turisticke organizacije Beograda.

Možda oni i znaju, ali neće to svoje znanje da podele sa ostatkom planete.

Što da ostatak sveta uopšte zna da postoji Beograd!

Možda kriju to iz taktičkih razloga.

Nikad ne znaš 'oće li te opet spucavati za recimo...četrdeset godina.

To kod nas ide ciklično, na svakih pola veka.

A po mojoj računici , prošla je decenija od poslednjeg spucavanja.

Možda se gospoda iz Turističke orgtanizacije jednostavno nije setila da da nas na Googlu mapiraju.

Zato Beograd ima svoje volonetere, ljude koji ovaj Beograd zaista vole i paze, koji se o njemu brinu na jedan specifičan nacin, a za to ne traže platu.

Mozda nas neće u svetu ni traziti, ali mi smo se označili.

http://www.blic.rs/beograd.php?id=107709

Hoću da kažem, da oni koji bi da nas opet spucavaju... oni već mape imaju,

ali mi računamo na onaj fini svet koji nema tih pretenzija,

nego vole da dođu u nove krajeve,samo da ih obiđu.

Ako ništa , valjaće te oznake ovima što krenu preko Čačka, Gornjeg Milanovca ili iz okoline Leskovca.....

Da nas nađu lako, da dodju do Beograda, zavole ga i ostanu u njemu.

Samo ih jedno molim, kad vec dođu i ostanu u njemu, pa ako se i kad se do'vate nekih fotelja :

setite se da vam je jedan beogradski anonimus označio lokaciju o kojoj bi trebali da se brinete malo bolje kad počnete da živite u njoj.

Prestanite da se brinete samo za svoje palate i plate.

Necete ostati gladni.

Nemojte krasti za osam generacija unapred, računajte da će one možda imati malo više obraza i poštenja, pa neće troštiti te novce koje povremeno otimate od ovog grada.

Ako nista drugo, uvek ce vas čekati komad zemlje sa koje ste pošli.

Do tad, pamtite one koji su vam pomogli da dodjete ovde , u ovaj grad i koji su ga mapirali.

Vratite se jednu rečenicu unazad - odmah!

Rekla sam PAMTITE, a ne platite...

Ima stvari koje se ne mogu platiti, znate?

Pitajte Madonu :)

Koliko košta tuga....

bebili — Mon, 27 Jul 2009 12:36:44 +0200

Ako ocekujete kukacki i srceparajuci tekst, odma zgasite stranicu.

Eto...što bi rekao Đorđe Balašević....moralo se i to jednom desiti...

Danas je smrt skupa.

Pri tome sad pričam bukvalno samo o novcima .

I običajima.

Kad smo se sabrali, stavku po stavku, ispade da ne možemo da je sahranimo bez jedno hiljadu eura. Nekako se nakupi taj novac i bili smo razumni u svemu.

Mi smo skromni ljudi, nismo baš vešti s parama, više smo vešti da volimo, poštujemo i pazimo za života.

A stavki na popisu šta je za sahranu potrebno - ko telefonski imenik da sam prelistavala...

Velečasni 4500 dinara da dođe i održi misu...posle smo čuli da je pravoslavlje - još skuplje i to značajnih 30%...kako god, reč Božja u oba slučaja nije besplatna. Šteta - trebala bi biti!

Dalje....dušek, jastuk i pokrivač (!?) osam i po 'iljada ...bog te molov'o, skoro kao da smo kupili komplet Dormeo...

S obzirom da do sahrane telo mora negde biti smeštena, u ovom slučaju mrtvačnica, noćenje se naplaćuje hiljadarka.

Došlo mi da vrištim i pitam da li je i doručak uračunat u cenu !!!

Sanduk 'tries 'iljada, komšinica koja ne izbiva dodaje: - Da se ne brukate sa nekim jeftinijim.

Ne mogu da se ne pitam zašto je nekim ljudima važno da sanduk bude baš onaj sa zlatnim ručicama, da čitulje izlaze na pola strane, da se za onog ko se rešio ovozemljske bede kupuje nova garderoba.

I to još birkaju boju....."lepo mu je stajalo zeleno"...

Pa neće da se šeta Knez Mihajlovom svako veče, majku mu !

A običaji, majko sveta... tu idiotlucima , s moje skromne tačke gledišta kraja nema...

"Stavite mu pare u ruke pred zatvaranje kovčega". Svašta, ko da će uz put da kupuje sladoled!

Pa dalje..."stavite u sanduk ono što je najviše voleo, češalj, ogledalce, naočare"...

Zaustih da pitam da li i četkica za zube dolazi u obizir ?

Mislim, ako već stavljamo češalj, valjda će i četkica za zube da posluzi nečemu.

"Prekrijte sva ogledala u kući" ...

Tu više ne izdržah i pitah komšinicu, očiglednu lokalnu savetnicu za sahrane, zasto se to radi.

Sledi odgovor koji se graniči sa dijagnozom..."da se ne uplaši ako šeta kroz kuću, pa vidi svoj odraz u ogledalu"...

Ko , bre, da se šeta kroz kuću i ko da se uplaši svog odraza u ogledalu ????

Moja tetka je svakako je već negde na nekom oblaku, lagana kao perce, oslobođena svih zemaljskih idiotluka i ako ikako može da nas vidi , garantujem da vrti glavom s neodobravanjem.

Dodjem zbaldisala kući sinoć, s vrata se zaletim , ni "dobro veče, ni pomaže Bog ", nego stanem ispred muža sa rukama na bokovima i kažem mu ovako:

- Nemoj da bi ti palo na pamet da mi, kad krepam, kupuješ neku garderobu za ukop, da daješ čitulje, i akcijašiš sva ova sranja koja prate capnjavanje .

Što se mene tiče, slobodno možeš da me spakujes u moj deo ormana, koji ionako više neće biti od neke koristi , sumnjam da ćeš da nađeš posle mene snajku baš iste konstitucije da preuzme i moju garderobu i moj orman.

Čitulja nipošto! Ko treba da zna da sam odletela - znaće i bez čitulje.

Za ostale - nek se iznenade naknadno. Neki neprijatno , neki - prijatno.

Odradiš lepo kremaciju, daju ti moj prašak (najzad ću jednom dostići idealnu težinu ),

kupi najobičniju urnu , nemoj da bi se isprsiv'o za tu prilicno beskorisnu kutiju,

ništa ne fali ni onoj od šecera, ple'anoj što mi ostala od one avangardne babe ,

zovi drustvo, najmi splav na vodi, mene pustite me da se brčkam u Savi,

a vi lepo , ko ljudi, sedite uz neke tamburice i vince, pa se malo zaćaskajte o nekim danima od pre i svima lepo.

Ja se brčkam i najzad idem da vidim malo sveta slivnim tokom Save,najzad bez vize,

vi se lagano ucvrckavate nekom kajsijevačom...

I nemoj da bi neko nosio nesto crno, užasavam se te boje.

Jedino crno što tolerišem je mala, crna haljina, a sumnjam da bi dobro stajala našem kumu Milanu , Saletu i Vukašinu.

I pozovi taxi da te vrati kući, a sutra dođi po kola.

Ja posle ne mogu da te vozim kad ti cvrcneš, nemoj to da zaboraviš !!!