Since u've been gone...
http://okitza.blog.rs/blog/okitza
<p>...nothing's the same!</p>
Buby...<p> </p><div align="center"><strong><em><font size="2">Pročitaj me do zadnje strane</font></em></strong></div><p align="center"><strong><em><font size="2"> i znaćeš da si najbolje do sada što su prsti dotakli...</font></em></strong></p><p align="center"> </p><p align="center"> </p><p align="center"><strong><em><font size="4">MISS U </font></em></strong></p><p align="center"><img src="http://img376.imageshack.us/img376/3628/idiewithoutyoubyaznbabyig7.jpg" border="0" /> </p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/16/...
, 16 2007 05:15:07 +0100...<div style="text-align: center"><img src="http://img125.imageshack.us/img125/6163/108341fbcef75318906edfbsf3.th.jpg" border="0" width="116" height="150" /></div><p align="center"> <strong><em><font size="2">MILION RAZLOGA NAS DVOJE RAZDVAJA </font></em></strong></p><p align="center"><strong><em><font size="2">A DA LI JEDAN STVARNO JE VREDAN</font></em></strong></p><p align="center"> <strong><em><font size="2">DA ŽIVIMO </font></em></strong><strong><em><font size="2">KAKO ŽIVIMO,</font></em></strong></p><p align="center"><strong><em><font size="2"> JEDNO BEZ DRUGOGA</font></em></strong><strong><em><font size="2">.</font></em></strong></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/16/ti...
, 16 2007 05:02:19 +0100Ćuti...<p><img src="http://img174.imageshack.us/img174/3862/usnedesnoos5.jpg" border="0" align="left" /><em><strong>Molim te nemoj pitati šta mi je, kako mi je i zašto mi je. </strong></em></p><p><em><strong>Kad bih htela i kada bih i znala...</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>Ne bih mogla reći ti sve.</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>One reči što bi ih Ti mozda i razumeo</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>uvek mi ponestanu,</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>a one iz duše ispale...</strong></em></p><p><em><strong>Molim Te nemoj pitati...</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>Ćuti!</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>Lakse je...</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>Tebi...</strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>i </strong></em><em><strong><br /></strong></em><em><strong>..Meni!</strong></em></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/16/cuti...
, 16 2007 04:47:44 +0100Nestajem...<p> </p><div style="text-align: center"><img src="http://img245.imageshack.us/img245/238/throughvi5.jpg" border="0" width="300" height="210" /></div><p> </p><div align="center"><strong><em>Ostale su želje i isčekivanja</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>gola poput mjesečine...</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Jer kada se ruše snovi poput igračaka</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>i zemlja puca pod nogama...</em></strong></div><p> </p><div align="center"><strong><em>Ja stojim sama u pjesmi</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>i trazim te...</em></strong></div><p align="center"><strong><em>Svaka me pjesma na tebe podsjeti... </em></strong></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/16/nestajem...
, 16 2007 04:23:02 +0100Uvek sam mislila kako ima vremena.. ALI GA NEMA<p><img src="http://img77.imageshack.us/img77/7523/699d62430e2c90fcty6.jpg" border="0" width="256" height="320" align="left" /></p><p><strong><em>Nekad naš um ne može shvatiti da smo na ovoj planeti zapravo veoma kratko vreme. Može li uopste ikada naš um shvatiti tu vremensku dimenziju, pojam da jednom nećemo biti tu?</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Da će u nečijem hodniku biti samo jedna kutija puna nekih beznačajnih sitnica…..</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I posmatrala sam ovih dana ljude oko sebe. Njihove ciljeve, želje, ambicije... Tako beznačajni ciljevi.</em></strong><strong><em><br /></em></strong></p><p><strong><em>Tako P R O L A Z N I ciljevi.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Posao, kuće, automobili, skupi nameštaj.. A sve će se to jedan dan u prah pretvoriti.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Novčanici, rokovnici, skupi satovi, prstenje, nakit…A sve će to jedan dan biti u nekoj kutiji.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I uplašilo me to. Izbezumilo me. Neke stvari naš um zaista ne može shvatit… Jeza prođe kroz čitavo telo i hladan znoj oblije vrhove prstiju… </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I shvatih… Ništa od materijalnog ne uzimamo dalje. Uzimamo samo ono što se ne može stavljati na vagu… Ono što smo stvorili; osećaje, ljude, dodire, mirise, poljupce….</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I shvatih…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Mi se ne sećamo naših predaka. Niti na njih ne mislimo. Zato se ne moramo zavaravati da ćemo i mi živjeti u njihovim mislima. Možda nekad, u retkim trenucima...</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I fotografije će živjeti na tavanu. Stari antikviteti u prodavaonicama. Dnevnici na dnu ormara ili u plamenu vatre…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I sve će to izbledeti…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Ali osećaje i osobine koje prenesemo dalje u ljude živeće večno.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Stvari koje naučimo ljude oko sebe, tople osećaje koje prenosimo i menjamo svet u kom živimo, kvalitetne navike koje usađujemo svojoj deci, toplinu koju dajemo…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Jer mi UČIMO druge ljude, a da to nismo ni svesni. </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I to će živeti večno. Mi ćemo u njima živeti večno, a da toga oni neće niti biti svesni…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Ni ne shvaćamo zapravo da mnoge naše osobine, pogled na svijet, stavovi i ponašanja su izgradili dragi ljudi oko nas, kao i naši roditelji. Da su u nas prenijeli i usadili određene karakteristike i uneli toplinu ili tugu u naš život…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I shvaćajući to zapravo nismo ni svesni da gradeći svet oko sebe u kom žive naši bližnji zapravo možemo strahovito uticati na njihove licne karakteristike kao i osećaje.. Stvarajući svoj mali svet u kom živi toplina, neizmerna ljubav u kom se poklanjaju osmesi, a ne tužni pogledi, mi smo zapravo u mogućnosti ljudima oko nas potpuno učiniti njihov život sretnim i naučiti ih toliko pozitivnim osobinama, a da toga oni nikad zapravo i neće biti potpuno svesni… </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Ali će iste osobine zadržati i prenositi dalje…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I ne shvatamo da će jedan dan naša deca i njihova deca u sebi nositi delove naših razmišljanja, stavova, pokreta, ponašanja...</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I mi ćemo u njima zapravo živeti večno!</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Samo smo tako prokleto glupi nekada! I ponos i ego nas nikad ne vodi napred, već dva koraka unazad; i stavljajući sebe i svoj ponos na prvo mesto možemo samo biti nesrecniji… A ljubav je jedino što nas sve povezuje i svi samo želimo biti voljeni… </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Svi grešimo, pa ljudi smo… Ako to ikada uspem naučiti svoju decu i ako ona bar to prenesu dalje na svoju decu, već i time moja misija na ovom svetu bice uspešna.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I ja onda nikada neću biti samo par beznačajnih sitnica u kutiji…</em></strong><br /><br /></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/16/uvek-sam-mislila-kako-ima-vremena..-ali-ga-nema
, 16 2007 03:43:42 +0100Tebi...<img src="http://img213.imageshack.us/img213/5259/2boxee4.jpg" border="0" /><img src="http://img213.imageshack.us/img213/8208/3boxlf9.jpg" border="0" width="200" height="150" /><strong><em><br />Mlada duso mojih snova, i danas i sutra i sve dok disem ispod plavog neba, sve zore i tamne noci pripadaju tebi.<br />Neka leptiri nase srece grle tvoje tijelo, dusu i misli.<br />Ucine da samoca zauvjek zaluta u lavirintu izgubljenih, i nestane sa pupoljka mladosti.<br /><br />Ranjive staze nasih nevinih ociju, tek rodjenih andjela djece, bice pocetak nase vjecnosti ispod tvoga krila ljubavi.<br /><br />Neke greske neka ne opravdavaju tugu koja ne sme gledati srce ispunjeno nadom, zivotom...<br />Zivotom koji luta niz krivudavu dugu vjere, topline i tvojih tamnih dijamanata prosivenih u svakom pogledu.<br />Zivotom koji veze tebe i mene negde daleko van ovih svjetova koji piju hrabrost sa izvora ljubomore i smrti.<br /><br />Mlada duso mojih snova… <br />Danas i sutra, i sve dok disemo ispod istog neba, nijedna zvijezda okupana prasinom sumnji nece dotaći bijelu haljinu vjere i naseg dodira.<br /></em></strong><em><br /></em>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/11/tebi...
, 11 2007 00:47:47 +0100Bez tebe...<p><img src="http://img408.imageshack.us/img408/7983/childhoodmemoriesbyscadvs9.jpg" border="0" align="left" /><em><strong>Ako te izbrisem iz sebe plasim se onog praznog prostora koji ce biti prepun gladi za tobom.<br />Bio si moj vazduh, moja voda, moja hrana, moj dah.<br />Bez tvoje sjenke svi moji snovi izgubice svoj oblik.<br />Postace sivi i uzaludni.<br />Bez tvog prisustva ostace samo dodiri zauvjek nesigurni u vjecnost odrastanja i nedokuciva potreba za njeznoscu.<br />Bez tebe postacu vjecita lutalica nastanjena na trgovima patnje.<br /><br /></strong></em><strong><br /></strong><br /></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/09/bez-tebe...
, 09 2007 17:43:21 +0100Nikada vise... :-(<p><img src="http://img444.imageshack.us/img444/6438/aa3aafcab8d8cd58mi1.jpg" border="0" width="400" height="267" /></p><p><strong><em>Ne zelim da diras prstima tuge ove razbacane misli, tamne kao biseri mraka i sumnje. Necu da te boli…</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Da te proganja dok ne izgovoris moje ime, sasvim glasno i sasvim tiho.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Na tvojim milim usnama je davno rodjeno i ne smijem dopustiti da sada umre. </em></strong></p><p><strong><em>Pretvoreno u prah nekih pogresnih slutnji. </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Sve mene zivi, dise, nada se, krije...</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Bas kao i mi, živimo, u našim slutnjama!</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Sve oko mene zivi a ja ne znam imam li pravo na osmeh, na suzu I molitve, jos jedan postidjeni pogled ka raju.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Modrice sumnji me tako bole.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Modre su kao ove oci, i miluju me, dave, bude i uspavljuju.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Oprosti mi.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>U ogledalu istine mojih ociju nema!</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Ne.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Nikada vise!</em></strong></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/09/nikada-vise...
, 09 2007 17:35:51 +0100Trebam te...<p><img src="http://img359.imageshack.us/img359/4062/dodirnd8.jpg" border="0" width="180" height="224" align="left" /><em><strong>Danas sam suzama lijepila misli za dušu.<br />Nikog nije bilo. Pustinja moga straha je postajala sve veca.<br />Kao da se izgubljeno nikada ne vraca, proslo nikada sanja.<br />U ovim trenucima mi tako ocajno treba nas san, nase jutro bez krvavih zubi sumnje. Osobe koje su znale zbog cega disu.<br /><br />Ne. Ne postoji vise!<br /><br />Nijedna nada. Ni izvor mladosti pored kojeg sam razgovarala sa prirodom i upijala svaki tvoj pokret, i tiho sasvim tiho te dozivala.<br />Trebala sam te kao sto i sada vapim za svakim delom tvoga bica.<br />Tvoj otrov me cini srecnom.<br />Tvoj osmjeh da zastanem na cas i pogledam bistrinu zelenila tvoga oka.<br />Bio si svjestan svega sto je pripadalo tebi a ja nikada necu saznati sta sam zapravo posjedovala, cime sam se ponosila i zbog cega umirem na minute.<br />I sada, kad srce vise nije srce nego samo komadic leda koji nevoljno pluta na povrsini tvojih rijeci, kada nijedan dodir ne moze izljeciti rane, i dusa ne vidi i ne cuje nikog pored sebe…<br /><br />Zovem tvoje ime…<br />Vise ne sapucem.<br />Smjelo te dozivam sasvim glasno i sigurno, kao da je tako zapisano u knjigama sudbine. Da u svakom teskom trenutku ti sanjas pored mene.<br />Oprosti za sve sto sam ukrala, odnela i sakrila.<br />Slobodno uzmi jos vise ali nikada ne odlazi!<br />Zauvjek…<br /><br />Bol nije krivudavi put pun okuka i vjesala zelja.<br />Bol je kada si daleko sa druge strane mojih mastanja a dises duboko u meni.<br />Bol je kada te sanjam budna a tebe nema…<br />Tebe nema…<br />I nema te…<br /><br />Tako lako mogu povrijediti samu sebe a druge nikako koliko god pokusavala. Ili samo tako mislim.<br />Da…<br />Nedostaješ mi!<br /><br />Naše ljeto, planovi, dodiri i nade. Žar u tvojim očima…</strong></em><br /><br /><br /></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/09/trebam-te...
, 09 2007 17:25:51 +0100Koliko...<p><img src="http://img337.imageshack.us/img337/2107/444444444444444444pwb3.jpg" border="0" width="250" height="300" /></p><p><em><strong>Koliko vremena mora proći da shvatimo da vrijeme ne prolazi, već samo ljudi?<br />Koliko puta moramo pasti da shvatimo da uvijek možemo ustati?<br />Koliko puta nam leptir mora izletjeti iz ruku da shvatimo da ga možemo zadržati?<br />I koliko moramo biti mali da shvatimo da možemo biti veliki?<br />Koliko puta moramo voljeti da shvatimo da ljubav ne nestaje?<br />Koliko dugo moramo biti tužni da nas osmijeh pobijedi?<br />I koliko dugo moramo čuvati zid prije nego shvatimo da može biti srušen?<br />Koliko ljudi mora nestati u vremenu prije nego shvatimo da neki neće nikada?<br />I koliko se zvijezda mora ugasiti da shvatimo da ih ipak ima dovoljno?</strong></em></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/06/koliko...
, 06 2007 02:52:38 +0100Izgubili smo se<p><img src="http://hal.blog.hr/slike/07792.jpg" border="0" width="200" height="150" align="left" /></p><p><strong><em>"Sv</em></strong><strong><em>ijet slijepoga ograničen je granicama njegova dodira; svijet neznalice ograničen je njegovim znanjem; svijet velikog čovjeka ograničavaju njegove vizije." - E. Paul Hovey</em></strong></p><p> </p><p> <em><strong>Izgubili smo smisao za traženje<br />zbog tuga koje su nas saplitale<br />preko kojih smo padali<br />i dizali se uvek slabiji i umorniji.<br />Imali smo i želje i snove<br />koji su nam izmicali<br />brže nego smo ih mogli odsanjati.<br />I kad smo im na dohvat bili</strong></em><br /><em><strong>košmar smo dobijali<br /> (kao medalje oko vrata)<br />umjesto njih.<br />Izgubili smo se na kraju<br />ne znajuci šta tražimo<br />snove ili sebe same.<br />Dozivanja nam nikada nisu licila na uzaludnost kao sada.</strong></em></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/06/lost
, 06 2007 01:52:29 +0100Noć, mjesec iznad Lima...<p> <img src="http://smisao.blog.hr/slike/102036.jpg" border="0" width="200" height="150" /></p><p><strong><em>Noćas nemam sna zbog tvojih usana <strong><em>i bledog mjeseca iznad Lima.</em></strong></em></strong></p><p><strong><em>I samo ovo nebo zna koliko patim ja <strong><em>zbog bolnih tragova!</em></strong></em></strong></p><p><strong><em>Koliko volim ja...</em></strong></p><p><strong><em> </em></strong></p><p><strong><em>Zapjevajte sada sva srca slomljena <strong><em>modrim suzama mojih zenica.</em></strong></em></strong></p><p><strong><em>I ništa nemam ja osim sjećanja <strong><em>i ovih stihova lošeg pjesnika. </em></strong></em></strong></p><p> </p><p><strong><em>Padaju li zvijezde sa oblaka, <strong><em>kao nekada dok si me ljubio? </em></strong></em></strong></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/05/noc-mjesec-iznad-lima...
, 05 2007 20:22:27 +0100Anđele...<p><img src="http://smisao.blog.hr/slike/91607.jpg" border="0" width="200" height="150" align="left" /> </p><p><em><strong>Voli me...</strong></em></p><p><em><strong>Ne voli me... </strong></em></p><p><em><strong> </strong></em></p><p><em><strong> </strong></em></p><p><em><strong> </strong></em><em><strong>Gdje je sada moj dobri anđeo? Da li je zaspao?</strong></em></p><p><em><strong>Ili se samo spotakao o još jednu prepreku?</strong></em></p><p><em><strong>Dotakao zemlju... Evo ga. Leži na njoj.</strong></em></p><p><em><strong>Zadovoljava se mrvicama jer i ne zna za bolje.</strong></em></p><p><em><strong>Anđele, budi se!</strong></em></p><p><em><strong>I ovog puta si me izdao.</strong></em></p><p><em><strong>Anđele, bitku smo izgubili!</strong></em></p><p><em><strong>Nema više ljubavi. </strong></em></p><p><em><strong>On me ne voli... </strong></em></p><p> </p>voli...
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/05/andjele...
, 05 2007 20:10:35 +0100I... Pravi se da ne postojim!<p> </p><div align="left"><img src="http://zutaminuta.blog.hr/slike/51691.jpg" border="0" width="200" height="150" align="left" /><div align="left"><div align="left"><div align="left"><strong><em>Uzmi me kao krpu i obriši sa mnom monitor svojih misli.Odbaci me kao pokidani omot čokolade u kojoj si jednom uživao. Iznosi me kao staru odjeću dok se moji pokušaji da zadržim tvoje zanimanje potpuno ne izližu.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Pljuni na mene kao na pločnik kojeg si već sam Bog zna koliko puta pregazio, bez imalo milosti. Ti uopšte na razmišljaš o tome ima li taj pločnik osjećaje. </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Prožvači me kao žvaku koju toliko dugo nosiš u ustima da je potpuno izgubila okus. Udari me kao boksersku vreću što snažnije možeš, ispolji na meni sve svoje frustracije. Pusti vodu u kadi i gledaj kako se rastapam i odlazim kroz odvod. </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Zagrli me strasno i poljubi tako da osjetim žmarce kako mi prolaze kroz kosti, a onda me zaboravi, izbriši moju sliku iz svoje datoteke.</em></strong></div></div></div></div><p><strong><em>Pravi se da ne postojim! Nek ostanem tek samo neka školjka koju je jedan tihi talas doneo na obalu tvoje duše... Nosi me na njoj!</em></strong></p><p><strong><em>Učini bilo što sa mnom, samo molim te, učini to što prije.<strong><em><br /></em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>p.s. Slaži sebe... Nađi mi manu. Reci da me ne voliš.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Sakrij me od svih. Pravi se da ne postojim!</em></strong><br /><br /><br /></em></strong></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/05/i...-pravi-se-da-ne-postojim
, 05 2007 19:45:51 +0100Butterflies never dies...<p> </p><div align="left"><div align="left"><img src="http://zutaminuta.blog.hr/slike/43208.jpg" border="0" width="200" height="150" align="left" /></div><div align="left"> </div><div align="left"><em><strong>Tragom svojih snova vrata otvaram... <br />Ja sam kao leptir, svjetlost me mami,<br />a sjaj u oku tvom vidim u tami...</strong></em></div></div>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/05/butterflies-never-dies...
, 05 2007 19:39:05 +0100Kada snovi dotaknu pepeo...<p> <img src="http://img404.imageshack.us/img404/9850/65wzs9.jpg" border="0" width="320" height="427" /></p><p><em><strong>A imala sam toliko planova, pogleda ka nebu, zelja da dodjem do kraja gledajuci samo jedne oci koje me pozivaju da disem, zivim, i onda kada je smrt najsladja...<br />Ti si jedini razlog zbog kog nisam poklekla pred oltarom daljine,<br />mrznje i vatre zlobe.<br />U jutru ovoga dana vise ne prepoznajem nijedan odraz.<br /><br />Ne!<br />Vidim samo jednu osobu koja se nije promjenila, zaboravila voljeti, udariti jako u srce i zagrliti najtoplije. Sve ostalo je tako drugacije.<br />Ne znam zasto da pisem, mislim, mastam, koracam po zemlji gde leze tudje suze... Suze nevinih i zaboravljenih.<br />Da me pokusavaju pretvoriti u santu leda koja nema milosti ni za tanani drhtaj na kraju staze slabosti.<br /> Pokusavaju me pustiti duboko na dno tuge tu, da sanjam i hranim se bolom.<br />Znam svaku namjeru, misao, rijec a da nije ni izgovorena.<br /><br />Opet ce igle mojih slova ostati nerazumljive, tudje, hladne...<br />Opet ce se svi pitati zbog cega se plasim ljudi, njihovih pogleda, usana tako tankih i dubokih, koraka promisljenih.<br /><br />Uvek sam htjela biti tvoja vila... Dobra vila...<br />Andjeo koji ce doneti osmijehe, srecu i samo medene dodire zbog kojih ces voljeti svijet onakav kakav on nije.<br />Pokusavala sam tebe dovesti do neba za koje nekada si i znao, <br />a sebe sam pokopala u groblju dalekih i nerazumljivih.<br /><br />Nemoj me ni gledati!<br />Uprljaces oci jer je mnogo zemlje i pjeska vjecnih gubitnika ispod mojih noktiju.<br /></strong></em><font size="2"><em><strong><br />Kao da to neko gore sve vidi!</strong></em></font><em><strong><br /></strong></em><br /><br /><br /></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/05/kada-snovi-dotaknu-pepeo...
, 05 2007 18:30:55 +0100Prava ljubav<p align="center"> </p><div style="text-align: center"><img src="http://zutaminuta.blog.hr/slike/43236.jpg" border="0" width="200" height="150" /></div><p><strong><em>Vezala me tuga svojim koncima, tražila sam ljubav na krivim mjestima.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Što samoća čini, ja najbolje znam, čovjek nije rođen, da bi bio sam.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Zarobi me svojim usnama i ne daj mi da potonem do dna...</em></strong></p><p><strong><em><br /></em></strong><strong><em>I RECI DA ĆE OVOG PUTA BITI SVE ŠTO ŽELIM JA, </em></strong></p><p><strong><em>KAŽI DA SI MENE ČEKALA I RECI KAKO OVOG PUTA NEMA ROKA TRAJANJA </em></strong></p><p><strong><em>PRAVA LJUBAV NIJE POTROŠNA</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Lomio sam grane, od života svog.</em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>Ko da neću umrijet, da sam iznad tog, </em></strong><strong><em><br /></em></strong><strong><em>bilo me je svuda, a sad sam kraj tebe...</em></strong></p><p><strong><em><br /></em></strong><strong><em><font size="2">JOŠ VJERUJEM U ČUDA I U NAS OBOJE!</font></em></strong></p>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/05/prava-ljubav
, 05 2007 14:28:22 +0100Volim te<div align="left"> </div><div align="left"><div style="text-align: center"></div></div><div align="center"><div style="text-align: center"><img src="http://img378.imageshack.us/img378/2671/i105082980475076hd7.gif" border="0" width="328" height="166" /></div></div><div align="center"> </div><div align="center"><em><strong><font size="1">Samo zato sto t</font></strong></em><em><strong><font size="1">e neko ne voli<br />onako kako bi ti zelio,<br />ne znaci da nisi voljen cijelim njegovim bicem!</font></strong></em><br /></div>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/02/volim-te
, 02 2007 18:01:11 +0100Zamisli...<p align="left"> </p><div style="text-align: center"><img src="http://i3.tinypic.com/wko9dk.jpg" border="0" width="200" height="150" /></div><p align="center"> <strong><em><font size="1">Zamisli dvije duse slivene u jedno...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Zamisli i tuguj...</font></em></strong></p><p align="center"><strong><em><font size="1">Jer jednu sansu u zivotu imamo, </font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">a prepoznati je nismo znali...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Zamisli zivot ispunjen srecom</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1"> jer volis... i... jer si voljen...</font></em></strong></p><div align="center"><strong><em><font size="1">Zamisli,</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">kako se to desilo da si okrenuo glavu...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Krenuo dalje...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Onda kada si se trebao zaustaviti.</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong></div><div align="center"><strong><em><font size="1">Zamisli… Susret... Pogled ociju koje su se trazile i nasle</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">u jednom trenutku beskrajnog vremena,</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">dok je vjetar mrsio nase kose i milovao nasa lica... </font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Sudbina je dosla po svoje, ali smo joj okrenuli ledja.</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Zamisli... Mogao si biti...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Prvi, jedini i posljedni...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong></div><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><div align="center"><strong><em><font size="1">Zamisli... Mogao si biti...</font></em></strong><strong><em><font size="1"><br /></font></em></strong><strong><em><font size="1">Ali nisi...</font></em></strong><strong><br /></strong><br /></div><br /><br />
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/02/zamisli...
, 02 2007 17:12:18 +0100Oproštaj...<p> </p><div style="text-align: center"><img src="http://i1.tinypic.com/v6n382.jpg" border="0" width="245" height="280" /></div><p> </p><div align="center"> <em><strong>Kao da je kisa donijela prividno olaksanje u tmurne uglove sobe gde poslusno cekam da se desi proslost i zaboravi sadasnjost.<br />Danas sam ponovo osjetila ono od cega bezuspjesno bjezim satima i satima unazad. <br />Ne prolazi sve! <br />Prolazi samo ono cega se odricemo.<br /><br />Necu ti oprostiti sto si se odrekao nas.<br />Ni ti meni nemoj prastati. <br /><br />Ne vrijedimo onoliko koliko drugi misle. Vrijedimo koliko smo sposobni oprostiti.<br />Izgleda da smo ipak na dnu svake ljestvice. <br /><br />Pa sta? Ne posmatram svoju dusu kako drugi hoce.<br /> Da znaju koliko misli prodje kroz tek procvalu ruzu mladosti i koliko se puta u jednom danu zamislim nad smislom zivota, dodjem do zadnjeg koraka prema smrti pa se tromo i kukavicki vratim; ne bi pricali da nisam sposobna osjecati, disati i stvarati.<br /><br />Ti. Vazduh si, za koji se neumorno borim; sunce koje ozeblo cekam; zora koja me raduje i pjesma koja me uspavljuje.<br />Da. Sve si sto imam i sto postoji!<br />Hvala na ljubavi, dodirima, lijepim i ruznim recima.<br />Hvala i na kamenju koje bacas prema mom srcu, uvjeren da ne vidim i ne razumem.<br /><br />Uzecu svaki kamencic zla, jutro ljubavi i srece.<br />Uzecu ti sve!<br />Bezpovratno, krhko i s ponosom.<br />Jer sve sam ti zeljela i dati!<br /><br /></strong></em><strong><br /></strong><br /><br /></div>
http://okitza.blog.rs/blog/okitza/generalna/2007/03/02/oprostaj...
, 02 2007 16:57:30 +0100