http://myonlinediary.blog.rs/blog/myonlinediary <p><span style="font-size: medium">Како кашичица материје може да тежи као милион супертанкера?</span></p><p><span style="font-size: small">Одговор је кратак - да је део једног од најчуднијих и најмање разумљивих објеката у васиони - неутронских звезда. Како оне успевају да спакују толико материје, друга је ствар.</span></p><p><span style="font-size: small">Неутронске звезде настају у драматичним условима током супернова, у којима се огромна звезда, када истроши своје гориво, урушава и експлодира. Тада својим сјајем краткотрајно надмашује и целе галаксије. Средишњи део звезде бива здробљен од остатка који није већи од 15 километара у пречнику, али је два пута тежи од нашег Сунца. Другим речима, кашичица ове ствари тежила би 100 милијарди тона. Под таквим условима чак ни атоми не могу да преживе. Њихови саставни делови, честице, дробе се док се међусобно не сједине и претворе у неутроне - дајући чудном објекту име.</span></p><p><span style="font-size: small">Приближно 2000 неутронских звезда до сада је откривено у нашој галаксији и око ње. Али, упркос непрестаном проучавању, њихове особине настављају да збуњују астрофизичаре.</span> </p> http://myonlinediary.blog.rs/blog/myonlinediary/nauka/2009/07/10/naucnicke-muke-2.-deo , 10 2009 17:10:48 +0200 <p><span style="font-size: medium">Да ли је одлазак на посао немогућ?</span></p><p><span style="font-size: small">Замислите да једног јутра напуштате дом и крећете на посао. Пре него што стигнете до установе у којој радите, морате да пређете половину пута. Али, пре него што то урадите морате да пређете половину те половине - четвртину пута. Међутим, чак и пре тога морате прећи половину половине половине...и тако у бескрај.</span></p><p><span style="font-size: small"></span></p><p><span style="font-size: small">Невоља је у томе што у овом преполовљавању не постоји граница, тако да је свако путовање састављено од бесконачног броја полурастојања. Зато ће, да би се прешло, за њега бити потребно и бесконачно време. Другим речима, теоријски ми никада не би требало да стигнемо до наших одредишта. Па, како нам онда то ипак успева?</span></p><p><span style="font-size: small">Овај проблем познат је у филозофији као Зенонов парадокс, назван по грчком филозофу из петог века који га је смислио. Током година била су предлагана различита решења парадокса, али најједноставније се показало као најбоље - постоји граница до које може да се дели простор!</span></p><p><span style="font-size: small">На први поглед то изгледа смешно, јер захтева постојање атома простора који не могу даље да се деле. Ипак, теоријски физичари сада верују да ови основни делови простора заиста постоје. Спајајући Анштајнове теорије простора и времена с квантном теоријом, теоретичари су нашли основну границу&nbsp;до које може да се дели простор.</span></p><p><span style="font-size: small">Позната као Планкова дужина, она је невероватно мала. Толико мала да би могла да се види једино при таквом повећању при коме би&nbsp;податомске честице изгледале велике као галаксије. Али и то&nbsp;је довољно да би се прекинула математичка бесмислица да је Зенонов парадокс нешто што важи у стварном свету.</span></p><p><span style="font-size: small">Дакле, нема оправдања - крените на посао.</span>&nbsp;</p> http://myonlinediary.blog.rs/blog/myonlinediary/nauka/2009/07/03/naucnicke-muke-1.-deo , 03 2009 12:09:05 +0200