My online diary

Живи отирач

myonlinediary — Sat, 21 Nov 2009 08:53:45 +0100

Један средовечни имигрант са Малте редовно проводи време у разним баровима у Њујорку, али увек на поду, да би могао да ужива у својој највећој страсти - да га људи газе. Ђорђо Т. рекао је за "Њујорк тајмс" да је у тој необичној радњи уживао још од малих ногу."Моји пријатељи имали су обичне дечачке снове. Једни су желели да постану лекари или астронаути, други столари, али ја сам одувек једино сањао да будем тепих! Не знам зашто." И тако он сваког дана носи са собом посебан тепих који закачи за леђа (и знак "Згазите на тепих") и, у зависности од гужве, по неколико сати проведе лежећи на поду, док случајни пролазници у чуду пролазе поред њега и понекад му испуне снове. Тако се, у поређењу са људском глупошћу, и свемир понекад чини тако мален. Али, ако ова прича има нешто да каже, онда то једино може бити ово: Сањајте, и можете бити шта год пожелите. Чак и тепих.

Објављено у "Политикоином Забавнику" 20.11.2009.

Научничке муке 2. део

myonlinediary — Fri, 10 Jul 2009 17:10:48 +0200

Како кашичица материје може да тежи као милион супертанкера?

Одговор је кратак - да је део једног од најчуднијих и најмање разумљивих објеката у васиони - неутронских звезда. Како оне успевају да спакују толико материје, друга је ствар.

Неутронске звезде настају у драматичним условима током супернова, у којима се огромна звезда, када истроши своје гориво, урушава и експлодира. Тада својим сјајем краткотрајно надмашује и целе галаксије. Средишњи део звезде бива здробљен од остатка који није већи од 15 километара у пречнику, али је два пута тежи од нашег Сунца. Другим речима, кашичица ове ствари тежила би 100 милијарди тона. Под таквим условима чак ни атоми не могу да преживе. Њихови саставни делови, честице, дробе се док се међусобно не сједине и претворе у неутроне - дајући чудном објекту име.

Приближно 2000 неутронских звезда до сада је откривено у нашој галаксији и око ње. Али, упркос непрестаном проучавању, њихове особине настављају да збуњују астрофизичаре.

Otvorena vrata ''zabranjenog grada'' - Sećanje princa Tomislava

myonlinediary — Sat, 04 Jul 2009 08:37:29 +0200

Duže od sedam decenija, vladarske palate na najlepšem brdu Beograda bile su dostupne samo odabranima. Sada su kapije prelepih zdanja otvorene i za „obične“ posetioce.

Takve demonstracije Dvorski kraljevski kompleks na Dedinju nije zapamtio. Mala grupa protestanata, naoružana motkama, kantama i transparentima, kretala se od Starog ka Belom dvoru kličući caru Etiopije, Hailu Selasiju. Protesti protiv italijanske agresije na siromašnu zemlju istočne Afrike, te 1936. godine, nisu nikoga iznenadili. Bilo ih je širom sveta i Evrope, pa čak i u samom Beogradu. Ipak, na dvoru ih niko nije očekivao. Još manje da će ih predvoditi maloletni, ali ipak službeni kralj Jugoslavije, Petar II Karađorđević.

Petočlana grupa demonstranata, u kojoj je najstariji učesnik imao 13, a najmlađi svega sedam godina, nije ni slutila da demonstrira upravo ispred salona u kome se zatekao i ambasador Italije. Zgranuti diplomata je shvatio poruku, a njegov ništa manje zbunjeni domaćin, knez namesnik Pavle Karađorđević, morao je da objasni da je reč o nevinoj dečjoj igri i običnom nestašluku. Srećom, izostala je oštra diplomatska nota, ali su svi učesnici nereda, počev od kralja Petra i njegove braće Tomislava i Andrije, pa sve do Pavlove dece, Aleksandra i Nikole, bili strogo kažnjeni: dobili su novu guvernantu koja ih je naučila da članovima kraljevske porodice nije dopušteno ono što i običnom narodu. Lekcija koju niko od njih neće zaboraviti.

Zahvaljujući sećanjima princa Tomislava Karađorđevića, ovo je jedna od retkih zanimljivosti sa Dvora koja je uspela da probije tešku ogradu od kovanog gvožđa i izađe u javnost. Duže od sedam decenija kraljevski kompleks je bio „zabranjeni grad". Osim kralja i potonjih vladarskih glava, članova porodica, posluge i visokih državnih i partijskih funkcionera, ograđeni zabran na najlepšem delu šumovitog brega bio je dostupan samo odabranim gostima. Za običan svet, Dedinje je bilo i ostalo mesto tajni, nedokučive raskoši, političkih spletki i državničkih intriga.

Научничке муке 1. део

myonlinediary — Fri, 03 Jul 2009 12:09:05 +0200

Да ли је одлазак на посао немогућ?

Замислите да једног јутра напуштате дом и крећете на посао. Пре него што стигнете до установе у којој радите, морате да пређете половину пута. Али, пре него што то урадите морате да пређете половину те половине - четвртину пута. Међутим, чак и пре тога морате прећи половину половине половине...и тако у бескрај.

Невоља је у томе што у овом преполовљавању не постоји граница, тако да је свако путовање састављено од бесконачног броја полурастојања. Зато ће, да би се прешло, за њега бити потребно и бесконачно време. Другим речима, теоријски ми никада не би требало да стигнемо до наших одредишта. Па, како нам онда то ипак успева?

Овај проблем познат је у филозофији као Зенонов парадокс, назван по грчком филозофу из петог века који га је смислио. Током година била су предлагана различита решења парадокса, али најједноставније се показало као најбоље - постоји граница до које може да се дели простор!

На први поглед то изгледа смешно, јер захтева постојање атома простора који не могу даље да се деле. Ипак, теоријски физичари сада верују да ови основни делови простора заиста постоје. Спајајући Анштајнове теорије простора и времена с квантном теоријом, теоретичари су нашли основну границу до које може да се дели простор.

Позната као Планкова дужина, она је невероватно мала. Толико мала да би могла да се види једино при таквом повећању при коме би податомске честице изгледале велике као галаксије. Али и то је довољно да би се прекинула математичка бесмислица да је Зенонов парадокс нешто што важи у стварном свету.

Дакле, нема оправдања - крените на посао.

Čestitamo!

myonlinediary — Thu, 02 Jul 2009 17:17:09 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.