Zistakis Jovana

Izgubljena u prevodu

zistakisj — Sun, 21 Mar 2010 23:56:32 +0100

Ah,kad smo se to otuđili, kad smo prestali da slusamo reči koje nam govore, kad da osećamo… Nestalo sve u trenu, ni da izdahnem nisam stigla i dok sam se okrenula oko svoje senkei ona pobeže negde i ostadoh sama. Sama da stojim na sred te vetrometine od ovog sveta, da se pitam gde je nestala ta nit koja nas je spajala, da se sećam vremena kada smo se razumeli, kada smo govorlili istim jezikom. Neki duboki jaz se u međuvremenu stvorio, umešali se drugi, tuđi, i sada smo sami, ti i ja. I pitam se osećaš li i ti tu prazninu, ili mi se samo čini da čujem da me dozivaš negde. Možda je sve to moja uobrazilja, mozda samo neka pusta želja što jos malo tinja dok i ja ne zaboravim da osecam…

Preispitivanje

zistakisj — Wed, 27 Jan 2010 23:08:50 +0100

Ponovo je počeo da pada sneg, u ono vreme kada se novi dan radja, a noć umire. Osetila je pod kožom kako su pahulje sve veće, i zagnjurila svoje prste na nogama medju njegova stopala. On je spavao, i lice mu je obasjavala mesečina i bela zimska svetlost koja je česta noću. Podigla se na laktove i malo nakrenula telo u stranu, da bi ga bolje videla, crna kosa mu je padala po čelu, dok su se oči migoljile pod kapcima. Verovatno je ponovo imao neki od svojih snova o čistoj duši bez grehova. Gledala ga je tako, tiho, samo se njegov dah čuo, a ona kao da je prestala da diše, i pokušavala da čuje srce kako kuca. Bio je nekako bled.

Legla je i zagledala se negde u mrak sobe. Te noći više nisu spavali sami...

Polako je izvukla svoje prste iz njegovih stopala i gotovo da se nije pomerila, odmakla se od njega. Shvatila je da se oni nikada neće razumeti, da njihovi jezici nemaju prevod. I neka tuga joj se skupila u tom trenu. Nije htela da uzdahne samo je zatvorila oči, iz uglova suze su potekle. Teško je shvatiti da neko ko je mogao da bude tako blizak, neko ko je mogao da bude ona polovina za kojom tragamo kako legenda kaže, neće to nikada biti. Skupila je oči još više i počela da se oprašta od njega, da svoju dušu cepa od njegove. U sobi je postalo još hladnije kao da se sve tuge skupiše u njoj i sve zime prošle. Htela je da joj san dodje, da prstane da misli i sve ovo odloži za drugi put... San nije dolazio, a misli su se gomilale, i on joj je bio sve dalji, kao da ga zapravo nikad nije ni poznalavala onako kako je mislila.

Te noći nisu spavali sami, izmedju njih se uvukla sumnja, i daljina.

Izvrnuta istina

zistakisj — Sun, 17 Jan 2010 14:57:35 +0100

Pitali su jednog čoveka, da li je ikada lagao u životu? A on bez mnogo razmišljanja reče da nije, samo uvek govori Izvrnutu istinu... I produži svojim putem.

Šeširdžinica

zistakisj — Mon, 11 Jan 2010 01:11:38 +0100

Imala je prašnjavu radionicu, sa teškim drvenim stolom na sred nje, makazama i šivaćom Singer mašinom. Na polici odmah do vrata stajalo je jastuče sa iglama, ranjeno hiljadu puta ubodima oštrim i složeni materijali po bojama i kvalitetu. Zidovi požuteli od vremena, dobili su patinu mušterija koje su ovde izlagale svoje želje. Krasilo ih je svega par fotografija uramljenih u starinske kitnjaste ramove. To su one fotografije za koje su se oblačila najbolja odela i svečane haljine. To su fotografije koje su uhvatile ozbiljna dečija lica, jer su ih celoga dana opominjali da se dobro vladaju. Fotografije gde žene imaju zabrinut izraz lica i stoje kao male figure kraj svojih muževa sa kajzerskim brkovima. U ćošku je čučao mali sto od orahovog drveta i na njemu glave, drvene bez lica. Manje i veće glave na postoljima. Ona je tu pravila šešire, svojim malim tankom rukama krasila je ove modele bez izraza i davala im život. Pravila je šešire velike i male, skromne i nakinđurene sa čipkom i perijem.

Noću je dugo sedela u polu mraku i tananim prstima šila obode, kačila cveće i ukrase na šešire gradskih dama. Razmišljala je o mestima koja će glava sa njenim šeširom posetiti. Zamišljala je kako se svi dive njenom radu, kako se raspituju za njenu radionicu i kako već prima novu porudžbinu. Samo ponekad spustila bi gotov šeširić na svoju malu glavu i stidljivo podigla oči ka ogledalu, tada bi ga brzim potezom skidala , jer njeno bledo lice i umorne oči šešir nije krasio. Ugasila bi svetlo i otišla na počinak, čekajući novi dan.

PRED STRELJAČKIM VODOM

zistakisj — Fri, 10 Jul 2009 19:55:15 +0200

Imam ponovo onaj osećaj praznine u utrobi, blagog presecanja. Dobro znan osećaj intuicije da se nešto loše, zlo sprema. Utom čuje se lupa i vika. Osećaj, to zlosutno životinjsko čulo koje opominje na opasnost, koje budi strah ni noćas me nije izdalo. Noćas je naš kraj, znam.
   Upali su u kuću kao zveri, kao razbojnici. Liče na vukove, gladne, iskežene. Kako se samo bahato šetkaju u svojim čizmama i vojničkim uniformama. Seljačka zadrigla lica, pogleda tupih. Tela su im koščata i kruta, kao kakva neoblikovana debla. To je slika i prilika novog poretka, novog sveta koji dolazi, očišćenog od kukolja kako nas nazivaju. Večeras ovi će vukovi, ove životinje doneti naš kraj.
   Šutiraju sve po sobi, i prevrću sto sa tek postavljenom večerom. U majčinim očima vidim strah, vidim kako joj je suza zasijala dok pruža svoje tanke ruke ka nama. Sateruju nas u ćošak, majku, moje tri sestre i mene. Ja sam najstarija i nekako instiktivno zaštitnički stajem ispred njih tri. - Kučko! - i osećam udarac na licu. Bol ne osećam, i pljujem to ruralno lice, na taj tup pogled. Sledi još jedan udrac.
   Brata i oca odvode vezanih ruku, a kundacima ih udaraju među lopatice. Znam da je brat ponosit i da će bol izdržati, ali otac vidim da posrće pod udarcima. Odvode nas.
   Mračna je ova prostorija u koju su nas kao pse zatvorili. Ne vidim od mraka kakva je tačno ali po memli osećam da je neki podrum. Moje male sestre jecaju, a majka ih teši tihom molitvom. Ne, nama molitva nije potrebna noćas draga moja majko! Potrebna je ovim životinajma što će nas noćas mučki ubiti, potrebna je našim dželatima. Bojim se i ja noćas, bojim da se sve ovo neće brzo okončati. Spremam se da će biti teško i mučno. Spremam svoje srce da ne iskoči iz grudi i da grlo ne zajeca, da ne pusti krik kada patnje počnu.
   Slutnje me noćas nikako ne izdaju, a po prvi put želim da se baš to dogodi. Vrata naše tamnice polako se otvaraju, i malo svetlosti se probilo, tek toliko da vidim da isto ono lice koje me je pre nekoliko sati oslovilo sa - kučko- ulazi i zatvar ih za sobom. Nisam sigurna da li je sam, mislim da nije...
   Osećam njegov dah na vratu, prišao mi je sasvim blizu i ruke mi stegao svojim šakama. Miriše na rakiju i ustajali vonj kože, dah mu je težak i opor koliko i sve ovo što će uslediti. Nije sam , drugi dok me ovaj panj drži cepaju moju odeću, kidaju je varvari. Čujem kako majka kuka i kako joj neko neda da mi pomgne. Žmurim i misli me vode daleko od tela koje će ovi psi noćas skrnaviti, to telo više nije moje, daleko je sada od mene. Misli me nose u neke druge dane, u neka druga vremena. Bol ne osećam, ni njihove udarce, ni njihova tela na sebi. Gotovo je, i sada samo nepomično mogu da ležim na kamenom podu koji me grli i uvlači u sebe. Majka se privila uz mene, i sada mi tako prija njen dodir, tako me hrabi. Suze me manje peku izmešane sa njenim. Plačemo zajedno , moje sestre , majka i ja, nas pet mučenica. Sklupčane i male, oplakujemo noćas naše duše, naša tela jer ih oplakati neće imati ko.
Brat i otac su se vratili. Teško ih prepoznajem u noći, lica im izobličena, glave teške. Pogled im je nekako beo, kao kakvim utvarama. Brat krije desnu ruku, a krv sa nje topla još, kaplje na hladan pod, na licu mu je grč bola i zubi stegnuti.
Kraj. Konačno je tu, noć je predugo trajala i svitanje će doneti mir. Srce mi lupa, bubnja toliko jako da mi uši zvuke ne razaznaju. Žile napete i hvata me vrtoglavica. Samo neka bude brzo. Čini mi se da je ova raka iz nas, nad kojom stojimo pitomija od užasa koji nas je snašao. Noć se teško spustila na nas kao kakav mrtvački pokrov pritiska naše glave. Naka svitanje donese mir.
Čujem onaj isti glas kako kaže -Pali!

NEOBIČAN SAN

zistakisj — Fri, 10 Jul 2009 00:41:00 +0200

Sanjala sam lubenice noćas. Bile su ogromne, tamno zelene sa puno svetlih pruga. Bile su zrele i mirisale su na sva letnja jutra, na noći svežeg vetra, na slatko. Jela sam ih, tolkio sam ih jela da je ostala samo jedna. I onda se san završio. Pred očima je bilo puno crnih tačkica sa pokojom žutom i crvenom. Teško sam otvorila oči i ugledala... Tako voljeni lik i znala sam da je to on, koga sam toliko priželjkivala. On je kao more koje je suviše duboko i strašno da bih mu se približila.

Načinila sam kulu od svih uzdaha i zagrljaja koje ti više ne mogu dati. Unutar te drhtave kule su sećanja na nežne reči koje si nekada govorio, na tvoje poglede i na dahove koje si mi nekada krao. Bilo je lepo, bilo je i više nego samo lepo, ali ja ovako sebe stišavam. U grlu i ispod u nabrekliom grudnom košu je užasna gužva emocija, plača koji se grči u krik koji neću ispustiti. Svi ti osećaji i uzdasi sada se u meni biju, kao prasci valjaju u blatu.... Ja ni da plačem nesmem, jer bojim se da te ne utopim u moru te slane tečnosti. Mislim da bi posle izvesnog vremena iz očnih duplji potekla mlaka, crvenkasta krv, kao razvodnjeno vino.

Ponovo sanjam.

Železnička stanica. Oko mene puno je prljavog sveta. Svi se nekud guraju, dotačinju me svojim ramenima i osakaćenim pogledima.

Otkazano! – čuje se sa jednog starog razglasa koji jedini medju svojom braćom još radi. – Ponavljam, otkazano! Više se tamo nikad neće ići!

Kod šaltera sam i čekam,uplakana, raščupane kose. Drhtim i pitam – Kako? Zar nikada...nikada više?

- Ali ja moram! Razumite da ja naprosto moram tamo....Ja sam verovala...Zar da sada sve zaboravim?

Čudno neko, bledunjavo, sićušnih očiju, lice mi prazno klima glavom.

Znači gotovo. Putovanja tamo više nema, ostaju samo lubenice i kula. Misliš da mi je to dovoljno... Lubenice i snovi?

SUSRET

zistakisj — Thu, 09 Jul 2009 11:18:23 +0200

Videh te kako sediš na klupi, duge kose i bosih nogu. Prišla sam ti. Dodirnula vrhovima prstiju, trepavicama te pomilovala po čelu i sela sam kraj tebe. Pogledaj... Ruke su mi ogrubele, lice požutelo kao listovi starih svezaka, samo oči ponekad sjaje.

TANGO I DVA NOĆNA LEPTIRA

zistakisj — Wed, 08 Jul 2009 17:12:49 +0200

Dim i mrak u prostoriji. Unaokolo je nekoliko stolova i stolica za kojima sede alkoholom opijeni ljudi. Njihova lica razvučena su u osmehe pod uticajem zagušljivog vazduha. Čuje se tango i njih dvoje plešu. Niko ih ne posmatra, sve kao da je u nekom magnovenju. Snimak tanga je loš.

Njena kosa se plete oko nogu i ruku, oči joj sijaju kao fenjeri malih ulica nekog primorskog mesta. Oni ne govore, samo čvrsto drže jedno drugo. Nokte su zarili u kožu i curi iz tih rana pomalo krv. Kao da se smeše, ili možda oboje plaču. Ove noći oni poslednji put plešu tango, poslednji trzaj strasti polako nestaje, zalazi za glave posmatrača. Tela im se gibaju, savijaju i sve liči na igru neka dva usamljena noćna leptira, na senke ruku koje se prepliću kada dvoje ljubavnika u mraku igarju svoji igru.

Noći su umotane u vrelinu letnjega sunca, mirišu bube noćni šetači, lupaju svojim krilima i pozivaju na greh. Ja bih sa tobom bila i grešna, činila bih sve ono što se prezire i ne smatra pristojnim. Sedela bih na tebi sva rasčupana, slomljena od tvojih dodira i mazala crveno na usne. Ti ne voliš ništa što je prljavo, ni prljave reči, ništa ali, opet u tami postaješ jedan od najprljavijih igrača. Misli ti iskoče iz ležišta i usne pričaju bezobratno. Volim kada si takav, jer jutrom kada se probudiš sve kao da biva zaboravljeno, a noću ponovo dobija svoj život. Ti si prevarant, živiš dvostruko, noćni leptiru! Telo ti miriše na letnji pljusak...

DOK PLOVIMO

zistakisj — Tue, 07 Jul 2009 20:39:51 +0200

Kiša je padala danima. Padala je po noći u potocima, lila niz prozore, ulazila u sobe i kvasila postelje i podove. Ako bi iko noću ustao usled nesanice ili kakvog košmara koji dušu uzbuni, zagazio bi u hladnu vodu do članaka koja se ulila kroz pukotine stakla. Jutrom je kiša na tren prestajala da pada ali čim bi se iko okurazio da naparavi i prvi korak u spoljni svet, začula bi se grmljavina, nebeska opomena i kiša bi ponovo počela da pjušti i sliva se niz oblake. Prošao je skoro čitav mesec u tim neprilikama nebeskim dok sunce nije ponovo našlo svoj put i prigrlilo svet svojim rukama.

Tog jutra sam se probudila sa osmehom na licu, znala sam da je došao dan kada ćeš ispuniti svoje davno dato obećanje. Dolaziš na lađi, beloj sunecm okupanoj, da putujemo po okeanima, hladnim morima, da istražimo svet do same njegove ivice. Kofere sam već u zoru spakovala, dobro ih zatvorila, i ostavila kraj vrata da čekaju. Sedela sam na hoklici uz prozor i virila kao dete iza zavese da li dolaziš. Već sam te zamislila kako prolaziš kroz kapiju, sav odeven u svečano belo, kao pravi kapetan mog broda. Kako sam samo bila nestrpljiva, toliko da srce nije htelo da prestane da bubnja u mojim grudima. Mislila sam da ako se uskoro ne pojaviš da ću izgubiti svest. I na sreću, ugledah te kako ulaziš , kako šprolazis pored trešnje, bereš jednu od njih i kako njeno rumeno telo puca pod tvojim zubima. Pre nego što si zakucao, pre nego što si i podigao ruku, ja sam već stajala pred tobom.

Ukrcavanje nije dugo trajalo, samo jedan treptaj oka i već smo bili daleko na pučini. Noć se polako spuštala, zvezde nicale polagano i pravile dobro znane slike. Povetarac se provlačio kroz moju kosu, dok si me ti gledao iza kormila. Jedra smo spustili i odlučili da prenoćimo .

Gledam u daljinu dok me plavetnilo okružava i nebo je veličanstveno. Gledam u daljinu i razmišljam kako sam sićušna pred ovom plavom vodom, pred dubinama morskim, pred tamom i pred svetlošću kosmosa koji je sve ovo iznedrio. Dišem i udišem mirise koje mi pruža ova noć, na tren zatvaram oči i stapam se sa iskonom . Misli mi lutaju negde daleko, i kao da više nisam sa sobom ovde, ležim i telo mi je potpuno opušteno, gotovo da ga više ne osećam daleko sam. Letim preko ovih voda, kroz vazduh do zvezda i nazad.

Vidim te kraj sebe, oči ti tople. Samo želim da se sklupčam uz tebe da osetim tvoju kožu na mojoj, da stopim svoje dlanove sa tvojim. Gledam te i pokusavam da zapamtim svaki detalj sa tvog lica, svaku boru, i davno nestali trag osećanja koje ju je napravilo. Prstima ću kao čovek u večnom mraku prelaziti preko tvoje kože i u svoje sećanje ucrtati anatomiju tvojih kostiju lica, tvoju kožu, tvoju toplotu. Tako brzo padam u san, i tako željno iščekujem sutra, sa tobom.

More je danas mirno, kao da spava po ovom sunčanom danu. Nema oblaka, nema vetra sve je u uzvišenom miru, tišini koja opčinjava svojom veličinom. I naš brodić, mali naspram okeana , i neba iznad nas, utonuo je u taj mir. Lagano klizi sa otvorenim jedrima ka horizontu. Nema ptica, samo mi i ribe i morske nemani ispod nas. Jeza od pomisli na sve to me lagano hvata i uzbuđenje što ću taj put proći sa tobom.

Dani tako lagano prolaze. Više ih ne brojim ili sam se negde zabrojala, možda su prosše i godine. Tišina i tvoj glas podjednako su mi dragi. I danas nas sunce ne izdaje, sa nama je i uz nas, osećam se zaštićeno kao lane pored srne, kao dete pored majke. Osećam da sam sa prirodom jedno.

Jutro je danas sa sobom donelo neku čudnu jezu, hladan dah sa dalekih kopna, i sunce se nekako psotidelo. Čini mi se da će nas napustiti, vidim zabrinutost na tvom licu. Ne pitam ništa i uzdam se u tvoje iskustvo i moći, koje imaš nad morem. Bili smo poslušni prema bogovima voda, pred zvezdama, neće nas kaziniti. Ostaje mi da se nadam. Tišinu koja nas je svih ovih bezbrojnih dana pratila, sada su oterali udari talasa o bokve nase lađice. Čini mi se da su talasi sve veći, da sve jače se lome o nas i neki mrak se spušta. Baca nas sa jednog boka na drugi, jedra su podivljala.

Ne sećam se šta se tačno dogodilo, ali nas je more nadigralo i za tren je razbilo naš san, razbilo u paramparčad čitav naš svet ovih poslednjih meseci. Voda je bila hladna i nekim magičnim rukama me je vukla ka dnu, ka svojoj utrobi. Videla sam tebe kako te odnosi, i htela sam za tobom, zaista sam htela, ali nesto me je vuklo na drugu stranu. Opet sam oči zatvrorila i pustila da sudbina odluci, da me ili povede tvojim putem ili me ponovo ostavi samu bez tebe, ali sada zauvek. Sunce kada bude ponovo izašlo tebe neće doneti.

Oči sam otvorila i osetila pesak i kamenje u kosi i ustima i plućima. Čudne poglede na svom telu i licu. Samo tvoj nisam osetila, nije bio tu, sudbina me nije za tobom poslala. Suza je sama krenula, i sećanje tvog lica pod mojim prstima zaživelo je. Sunce nije važno da li će doći, ti nećeš.

NEĆEŠ MI REĆI NOĆAS

zistakisj — Tue, 07 Jul 2009 20:38:03 +0200

Ponovo si se ušunjao u moju noć, došetao se tiho. Lećiću u vodu koju si doneo u dlanovima, možeš mi zmarsiti kosu. Ja sam potajno priželjkivala tvoj ponovni dolazak. Dugo o tebi nisam čula ni reči, dugo te niko nije video i pomislila sam možda da si i zauvek otišao. A, ti si ipak posle toliko noći i jutara okupanih plavom maglom i kapljicama crvene rose, ipka došao.

Osećaš li koliko je ova noć lagana, naliik na one naše? Kao onda kada smo na tvojim krilima jurcali po šumama. U vazduhu ponovo osećam miris boja i trube ponovo sviraju našu pesmu.

Juče sam potpuno iznenadno napravila kolač od cimeta, jabuka, posula ga prahom ljubičica da bi bio slađi. Možda te je to poslalo k meni noćas. Oči su ti nekako drugačije, čudno sjaje. Ti nešto kriješ. Znam da mi nećeš reći noćas, nećeš mi reći nikada. Znam.