NeZnamStaMiBi

Etiketiranje

neznamstamibi — Tue, 14 Jul 2009 08:11:16 +0200

- Sta ti je to: ADHD? pitaju me cesto

- Narodski receno: hiperaktivnost tj poremecaj usmerene paznje

- Aaaaaaa, toooo, ono: zivo dete, neposlusno. Vidi, bolje nego da je neki tuta-muta, a sad, verovatno je razmazen, pa zato ne slusa. Pusti, bre, dete da trci, a kad pretera: 10 po turu i da vidis kako ce sve da fercera.

Takvima obicno nema smisla objasnjavati, probala - uverila se. Zadivljeni su svojom mudroscu, poznavanjem pedagogije i one cuvene "batina je iz raja izasla". Beta i teta mozdani talasi - ma ne budali, sta ti je!

Nema veze, toga je uvek bilo i bice. Najvaznije je da moj plavutak ume da uziva u zivotu, da pocinje da stice prijatelje, da uziva vise u hranjenju nego u plasenju golubova, da sve lakse savladava vestinu: udahni duboko, smiri se i pokusaj ponovo, da ume da voli i bude voljen ......

Tako je malo potrebno

neznamstamibi — Tue, 14 Jul 2009 08:09:37 +0200

Moje Baklavce nikako nije moglo da prestane da juri golubove. Vrebao ih je, ako macka u lovu, prikradao se i onda mahnito trcao, skako, mahao rukama, vikao, dok ih sve ne rastera. Molila sam ga i molila i pricala kako golubovi imaju maleno srce, koje moze puci od straha, da nije lepo plasiti, proganjati, muciti ni jedno zivo bice, ma kako nam bilo nesimpaticno. Uzalud.

Onda smo otisli na reku. Ponela sam dosta starog hleba. Vltava se prelivala preko ivica, labudovi i golubovi su jedni drugima otimali zalogaje. Moje Baklavce me je upitao:

-Mama, a mogu li ja samo golubove da hranim?

- Naravno, mili. Eto, a ja cu labudove, i bas smo se fino podelili :-)

Pocela je kisa. Navukli smo kabanice i sedeli dalje na klupi kraj same vode, drobili hleb i bacali pticama, koje su nam prilazile bez straha. Baklavce me je zagrlilo:

- Mama, sve smo potrosili. A ja sam tako srecan i nikad vise necu juriti golubove. Mnogo je lepse i lakse hraniti ih i biti njihov prijatelj.

Eto, tako je malo potrebno ......

Kad se mnogo malih sloze

neznamstamibi — Tue, 14 Jul 2009 08:02:01 +0200

Oooo, da, ja jesam jedna pateticna lujka i od te bolesti nikako da se izlecim. Vrlo malo treba da mi izmami suze, koje onda krisom brisem, da se ne bih bas svakih par minuta blamirala :-)

Leto je sasvim sumanuto ove godine, tako da se planirani boravci napolju kosmickom brzinom pretvaraju u besomucno traganje za toplim i suvim sklonistem. I tako smo u subotu zavrsili u mega-igraonici Beckiland (za zainteresovane: http://www.beckiland.cz/index.php?id=10).

I samo po sebi se nametnulo pitanje: sta se desi s potrebom da pomazemo drugima? Gledala sam klince svih uzrasta kako se veru uz "vulkan" i "zelatinsko brdo", jedni druge guraju, vuku, zajedno se onda raduju kad stignu do vrha , a da ne stizu cak ni da se upoznaju u tom opstem metezu.

I, kako vec dolikuje jednoj pateticnoj lujci, rasplakah se kad je moj trogodisnji sestric cvrsto zagrlio oko vrata nepoznatog desetogodisnjaka. Priljubio se uz njega kao malo majmunce, deckic je njega zagrlio i stustio se niz "vulkan".

Sta se desi s ljudima pa nestane ta spontana potreba da se "mnogi sloze" pa da bude "sve se moze"? Zasto vremenom postaje sve jace: "da komsiji crkne krava", "ne vidim, ne cujem - ne dodiruje me", "ja imam svoj mali svet"? Da li je utopisticki zeleti da se malo vise te decje solidarnosti, razumevanja, humanosti ocuva u nama?

Svest

neznamstamibi — Sun, 12 Jul 2009 00:04:02 +0200

- Aaaaa, ja to moje neslusanje stvarno jednom necu izdrzati i onesvesticu se :-)

Eto, da ne bude da njih to ne muci i da ne bude da ne slusaju namerno :-)

Plavetnilo

neznamstamibi — Sat, 11 Jul 2009 09:57:29 +0200

Moj plavutak je malo drugacije dete. I jedini je zasluzan sto sam i ja naucila da svet gledam drugim ocima. Samo je neizmerna steta sto je nemoguce zivot provesti slobodan, bosonog, s iskrenim opustenim osmehom na licu, na nekoj plazi pod palmama. Civilizacija nam stavlja okove i mi moramo nauciti i ovu nasu decicu kako da prezive i budu srecna u njima.

Ne volim kad neko pokusa da upotrebi rec "hendikep" u nasem slucaju, zato sto biti drugaciji ne znaci obavezno biti hendikepiran. Ne volim kad nam nude lekove, jer lekove bi trebalo dati onima koji istrajavaju u svojoj uskogrudosti i strahu od razlicitosti.

Kazu i pisu da ih se od neke 1996 radja sve vise i da ce, za 50-tak godina, danasnji "normalan" covek biti isto sto su oni danas: manjinska kategorija. Neki ih zovu "indigo deca", deca novog doba, deca koja ce menjati svet.

A ja samo zelim da moje Baklavce nauci da bude srecno, da voli i postuje sebe i da shvati da biti drugaciji ne znaci obavezno da si los. Zelim da zna da ga neizmerno volim upravo takvog i da verujem da se u zivotu nismo sreli slucajno .......

Pariz sa decom - za decu

neznamstamibi — Fri, 10 Jul 2009 15:49:25 +0200

Majsko vece. Sa CDG 3 nas je ispratila kisa. Baklavcetu su suze lile niz lice, zeleo je da ostanemo u Parizu i bio je i ljut i tuzan sto je to u ovom casu nemoguce. Ne treba da naglasavam da smo se proveli divno i da sam ga tesila recima: " Moramo da odemo da bismo mogli opet da dodjemo"

Zelim da moje Baklavce voli putovanja, jer je moje srce srce lutalice. Ode, vrati se, odmori ususkano u poznate mirise doma i onda bi opet dalje. Baklavce je ove godine napunilo 6, ispao mu je prvi zubic i po drugi put je imao prilike da upija sjaj i mirise grada svetlosti.

Boravak u Parizu sam maksimalno prilagodila njemu. I nekako se samo nametnulo neko otkrivanje Pariza za decu sa decom. Posto smo tamo boravili punih 9 dana, bilo je vremena za sve: i za zabavne parkove i za lagane setnjice, gluvarenje pored Sene, jahanje ponija u parku izmedju Konkorda i Luvra, ispitivanje pariske kanalizacije, slikanje pariskih mansardi, setnje po njihovim pijacama - carstvu mirisa i ukusa

Otkrili smo i da obicna voznja metroom moze biti jedan izuzetan dozivljaj, druzili se s pariskim brejkdenserima i uverili se koliko su ljudi u tom gradu ljubazni, topli, kulturni i prijateljski.
Baklavcetov dozivljaj Pariza: ovo je divan grad, toliko svacega zanimljivog ima

1. Turisticke setnje (klasicne) Baklavce nesto bolje podnosi inace od svojih vrsnjaka. Voli crkve (na primer), fasciniran je Ajfelovim tornjem. Medjutim, njega smo apsolvirali u septembru, pa nije bilo neophodno da ponovimo iskustvo - srecom, posto su sada guzve bile znatno vece. Posto smo stanovali na 7-8 minuta pesaka od tornja, vec prvog dana smo dosetali do njega, prosetali Marsovim poljem, otkrili divno igraliste medju rascvetalim kestenovima, prepuno dece sirokog osmeha i svih boja . Igralista su im postavljena tartanom, tako da roditelji zaista bezbrizno mogu da prate s klupe decje akrobacije.

Poseban dozivljaj je voznja na starinskom ringispilu u podnozju tornja, s pogledom na Senu, brodove, pariske krovove . Osim marketinskog poteza, da daju popust na 2 pa na 4 pa na 6 voznji (kako gde i kako ko), dozivecete i gest tipa: na 3 voznje dobijete besplatnu cetvrtu, pa jos recimo plisanu igracku pride isl.

2. U neposrednoj blizini tornja, na drugoj obali reke je Aqua cinema, carobni svet riba i filma. Medju dzinovskim akvarijumima u podzemlju deca mogu da odgledaju predstavu, razumljivu cak i deci koja ne znaju francuski. Glavna kulisa je ogroman akvarijum i desetine raznih riba koje pilavju iza ledja glumaca. U samom centru postoji i gomila malih sala gde mogu da gledaju crtace (za nas ipak nerazumljive), da razgledaju detalje, kostime i delove kulisa iz raznih filmova, ucestvuju i sami i snimanju fotomontaze, rone rukama u bazen pun zlatnih riba i dodiruju ih ili stoje u tunelu-akvarijumu i posmatraju ajkule, kako jure iznad i ispred njih.

3. Ono sto nas je vec u septembru apsolutno ocaralo je Muzej nauke i tehnike. Ovog puta smo mu posvetili ceo dan i uspeli da vidimo:
- podmornicu (setnja kroz pravu podmornicu)
- ekspoziciju za decu od 2 do 7 godina
- ekspoziciju za decu od 5 do 12 godina
Sve je bazirano na tome da deca sve dodiruju, aktivno ucestvuju i ispituju. Priznajem da na istrazivacki zanos nisam ostala imuna . Ko ono rece da dete vecno zivi u nama? Ovo moje skriveno jedva doceka svaku priliku da se probudi.

Ostalo nam je:
- ekspozicija za 11+
- planetarijum
- i jos neke sale sa vise video-efektima, pogledacu tacno kakos e zovu

Park oko muzeja nismo stigli da prodjemo, cuvamo za sledecu turu

4. Trasa od Konkorda prema Luvru je za klince sjajna. Siroko setaliste, puno zelenila, fontana, decje igraliste i negde na sredini: 3 ponija i magare Karamela . Za 3 voznje smo dobili i popust i 4-tu voznju gratis

Poslednja fontana pred samim Luvrom je opet namenjena decjoj zabavi: pustanje drvenih brodica, koje guraju drvenim motkama.

5. Preporucujem da neizostavno sokirate klince voznjom na liniji metroa 14: kompjuterski vodjen metro. Ako uspete da udjete na prva vrata prvog vagona (sto najcesce nije problem), dete stoji uz prednje staklo, drzi se za sipku i veruje da je vozac metroa .

6. Preporuka za sve s trunkom avantursitickog duha je setnja pariskom kanalizacijom. Upozoravam da neki delovi nisu za slabije stomake, jer je smrad neverovatan, a ni pogled na ono sto tece kanalima nije bas romantican. Ali za jednog decaka Beklavcetovog uzrasta sjajan dozivljaj, pun tajanstvenosti, jer treba savladati setnju lavirintom kanala . Vodic prica na francuskom, daje gomilu zanimljivih informacija (prevodila mi je drugarica), a pored nekih izlozenih eksponata postoje objasnjenja i na engleskom.

Zabava van Pariza:

- obilazenje znamenitosti i zabavnih sadrzaja van Pariza nije nikakav problem, zato sto zaista imaju sjajno organizovan i prevoz i sistem informisanja putnika (mi smo 95 posto svega obisli sami). Naravno, bez problema sredita recimo sedmodnevnu legitimaciju ili uzmete petodnevnu Pariz visit kartu, i vozate se do mile volje svim dostupnim prevoznim sredstvima do destinacija na 50-tak km od Pariza. Uz kartu Pariz visit dobijete i brosuru sa raznim mestima na kojima imate, na osnovu nje, popust na ulaznice, na primer.

1. Dizniled - naravno, najpoznatiji zabavni sadrzaj za decu i one koji se tako osecaju

Mi smo ovog puta obisli samo park, studio smo ostavili za neku drugu priliku, jer Baklavce nije pokazivao interesovanje. Dizniled je carobni bajkoviti svet, sa manjim procentom adrenalinskih atrakcija u odnosu na one bajkovite, sto mi se bas dopalo. Nismo uspeli sve da obidjemo (treba imati razloga za jos koju posetu, zar ne), ali ono sto je dobro je postojanje FAST PASS karata za najposecenije atrakcije. Navedena karta vam omogucava da setate po ostalim atrakcijama i vratite se do zeljene u odredjeno vreme (raspon oko 30 minuta), kada ulazite preko reda i cekanje se svodi na nekoh 10-15 minuta, umesto 45-60, pa i jace. Ne pitajte me zasto svi to ne koriste

2. Parc Asterix: zabavni park do kog se stize busom sa aerodroma CDG, oko 40 km van Pariza. Ja strip i filmove izuzetno volim, pa mi je bilo jako primamljivo da odemo i tamo, ali sam bila malo razocarana. Ambijent je sjajan ali je prostor tj atrakcije losije organizovan od Diznilenda, pa ima dosta lutanja pri trazenju ulaza i prilaza.

Cekanje je bas dugacko, i tesko predvidljivo, posto su atrakcije u zelenilu i vode do njih krivudave stazice, cesto vidljive tek kad se pomerite u dubinu. Vecina atrakcija ima veze s vodom. Posle prvog polivanja na raftingu smo otrcali da kupimo kabanice i bez njih vise nismo prilazili nicemu

Predstava sa delfinima je sjajna prilike da se svi malo odmore. Baklavce je odlazio teska srca, uz: „Mamice, molim te, molim, nadji gde mogu da plivam s delfinima“

Da, jos da dodam: losija hrana u odnosu na Diznilend

3. Mijaturna Francuska

Park isto na oko 40-50 km od Pariza, u kom su napravljeni minijaturni modeli najvaznijih, najlepsih, najimpresivnijih Francuskih gradjevina i znamenitosti. Baklavce se satima igrao fotografa.

Ostalo nam je:
- treci zabavni park: park avantura (moram da procucim, ali lici na avanture Indijane Dzonsa ili tako nesto)
- vec pomenuti Dizni-studio
- zoolski vrt i neki parkovi na periferiji, Bolonjska suma isl
- Versaj isl smo ostavili za kasnije
- aqua-park smo preskocili (prevagnula potreba za spavanjem)
- katakombe (kosturnica) - tek za koju godinu
- voznja po Seni: Baklavce je odbio
- muzej evolucije
- latinska i kineska cetvrt

Uzivali smo u:
- cokoladnom i kesten musu
- creme brulee
- terrinama
- punjenim palacinkama sirom i sunkom
- kineskoj hrani za poneti (mada moze i konzumiranje na licu mesta)
- jogurtu sa ukusom kokosa
- sirevima
- budjenjima u okrilju jedne divne pariske mansarde

I tako: Pariz u nasim srcima i nasa srca u Parizu. Suvisno je reci da jedva cekamo oboje sledecu priliku da, makar par dana, tamo opet budemo kod kuce“ , zar ne?

Vase karte, molim

neznamstamibi — Fri, 10 Jul 2009 13:30:13 +0200

Ovu recenicu sto godina nisam cula. Cuvam karte svih vrsta, mozda mi nekad neko zatrazi koju. Baklavce voli da ih skuplja, otima mi i njih i racune i pakuje sve u svoju carobnu kutijicu.

Nekako su mi tuzne ove moderne elektronske avio-karte. Nedostaje mi ono uzbudjenje kad preuzimate sareni omot u agenciji, koji jos mirise na stamparsku boju i odrediste.

Moje Baklavce ima svoje koferce. Pazljivo u njega spakuje jastucice za spavanje u dalekim krajevima, trenutno omiljenu knjigu i igracku. Cuva ga, nosi ga, vozi ga i postane tako nekako skoro pa odrastao.

Obuvamo nase carobne cipelice-hodalice i krecemo ..... nekuda .....

Bas tako - ne znam sta mi bi

neznamstamibi — Fri, 10 Jul 2009 11:50:30 +0200

Hocu ...... necu ..... hocu .... necu ...... - ma hajde da probam. Povremeno cu mozda i imati sta da kazem. Za sad razmatram s mojim Baklavcetom kako cemo se prezivati jednog dana, kad budemo mogli da biramo. I svidja nam se da kazemo recimo: Pozdravljaju vas sve vasi Veselinovici

Mmmmm, daaaa, i da ne zaboravim: imajte razumevanja, mi smo pocetnici.

Čestitamo!

neznamstamibi — Fri, 10 Jul 2009 09:47:46 +0200

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.