suncica

Labud

Ema se probudila rano. Besna na petlove što kukuriču, i na sunce što tako jako sija, i na sve one junakinje iz knjiga koje su zaljubljene veselo trčkarale po savršenim livadama dok je njihov voljeni bio tu, tik do njih... Balon entuzijazma je probušila noćna mora od sinoc, i dok je brljala doručak po tanjiru, razmišljala je da uopšte ne ode danas da ga vidi. Ali pomisao da ga ispali, i da ga povredi, i da joj se on nikad više u životu zbog toga ne javi, prestravio ju je.
Neki čudan vetar je zaduvao. Obukla je trenerku, duks, vezala kosu u rep, i krenula je, sigurnija nego prethodnog dana. U glavi je vrtela dijalog, hrabrila sebe, kao reći ću ja njemu, sve ću da mu objasnim, ja nisam igračka, i ne može samnom tako, ali hrabrost je splasnula kad ga je ugledala. I on je bio u trenerci i duksu, i taj parfem, osetila ga je izdaleka. Prišla mu je, nasmejala se, a on joj je pružio ruku, i rekao : "Vodim te na jedno mesto, super što si u duksu, ovaj vetar nešto pojačava"

Dala mu je ruku, a on je poveo do obližnjeg brda, sa kog se pruža predivan pogled na jezero. Hodala je pored njega, smešeći se u sebi, i osećajući svaki milimetar njegovog dlana na svom. Opijena tim dodirom, nije ni primetila kad su stigli. Iz ranca na ledjima, je izvadio malu prostirku, raširio je i pokazao joj da slobodno sedne. Seo je pored nje, i ćutke se zagledao u savrsen prizor.
"Jesi li nekad bila ovde?"
"Ne, nisam" odgovorila je.

"Odavde je najlepši zalazak sunca. Još malo, pa ceš ga videti"
Zagrlila je svoja kolena i čekala. Vetar je malo jače dunuo i ona se stresla. A zapravo je drhtala od njegove blizine, od siline svojih osećanja, od nečeg novog, sto prvi put doživljava, od romantike, od treme.
"Hej, pa tebi je hladno? Dodji ovamo..."
Seo je iza nje, tako sklupčane, i obgrlio je, i rukama i nogama, povukao je da se nasloni na njegove grudi. Mirisao joj je kosu, kao krišom. A ona je bila na sedmom nebu. Od uzbudjenja nije mogla ni da udahne. Ovo je bilo bolje nego u svim ljubavnim romanima. Purpurno nebo, narandžasta vatrena kugla čiji odsjaj se razlio po glatkoj površini vode, i On. I ona u njegovom zagrljaju. Osećala je ritam njegovog srca. Skroz se opustila, jer se tada, u celom svom zivotu, osećala najsigurnije.
U njemu se odvijala teška borba. Mirisala je tako slatko, i tako nežno. I to krhko tanano telo što drhturi tu, u njegovom zagrljaju. Neodoljivu želju da je poljubi prekinula je misao: "Da li se već ljubila? Šta ako joj to bude prvi poljubac, a ja večeras putujem, ostavljam je. To bi joj slomilo srce. Ne, ne, sigurnije je ovako. Doći ću za par meseci opet, samo da očistim godinu. Tada cu ostati duže, pa ćemo videti u kom pravcu će ići sve..."
Sunce je već zašlo za horizont, što ju je vratilo u stvarnost. Ovo je kraj ovog savršenstva, njegovog zagrljaja, mirisa. Vreme je bilo da krenu nazad. Kad su došli do mesta susreta, poželela je da pobegne, da ode sto dalje od njega, samo da ne moraju da se opraštaju. Rekla mu je: " Ne moraš me pratiti do kuće, nije jako kasno" i kao da mu je izbila sav vazduh iz grudi. Pa zar da mu uskrati tih desetak minuta još.

"A ne, nikako, neću te pustiti samu..." Ma koliko teško, ipak joj je bilo drago. Ni sama ne zna odakle, smogla je snage da ga pogleda u oči, i da mu se zahvali za predivan zalazak. Opet je dobio neodoljiv poriv da poljubi te malene usne. "Stigli smo" izgovorila je kratko. I dok je hvatao dah, već je ulazila u svoje dvorište.

"Vidimo se na leto, kad mi prodju ispiti". Odmahnula mu je i uletela u kuću, kako ne bi video Suzu i njene sestre, kako se kotrljaju niz rumene obraze.

Labud

Sledeći dan, prošao joj je u magnovenju. Želela je da zaspi i probudi se predveče. Nije išlo baš tako. Pokušala je i da čita, ali ni jedna reč joj nije dopirala do glave. Kao da je po celoj knjizi samo njegovo ime ispisano, i samo njegov lik vidi. Tresla se, nije imala apetit, roj leptira joj se izlegao u stomaku, da su već na uši počeli da izlaze. Približavalo se to famozno predvečerje. Obukla je svoju omiljenu haljinu, sa sitnim tufnicama, i krenula je nesigurnim korakom. "Šta ako ne dodje? Šta ako dodje ali odmah ode. Šta se uopšte iza svega krije, i zašto je pristao da šeta sa njom?" Hiljade pitanja bez odgovora se kovitlalo u malenoj glavici, a leptirići su se pretvorili u mrave koji su joj mileli po koži. Približavala se mestu susreta, tiho drhteci, spuštene glave. On je stajao ispod ogromnog drveta, oznojanih dlanova. Bukvalno je udarila u njega, i tek onda je podigla glavu, i pogledi su im se sreli. Varnice su sevnule, a ona je stidljivo spustila pogled.

"Zdravo devojčice, gde me večeras vodiš u šetnju?"

Nespretno su hodali jedno pored drugog, pazeci da se slučajno ne dodirnu. Započeli su razgovor, koji je sve više smanjivao tenziju medju njima. On je njoj pričao o gradu gde studira, o fakultetu, profesorima, ljudima. Ona njemu o svojoj školi, o knjigama. O ljubavi prema životinjama, i da bi jednog dana želela da postane veterinar. Šetali su više od sat vremena, i nije ni primetila kad su lagano skrenuli u njenu ulicu. To je značilo da ce je otpratiti kući, i da će se ovo veče završiti, pa se nekako rastužila, i zaćutala. I on, shvativši to, predloži joj da se i sledeceg dana prošetaju, samo malo ranije, jer uveče mora da ide, ima ispite, pa mora da uči... Iskrica joj je zasjala u oku, zbog sreće što će se opet sutra videti, i zbog tuge što on posle toga ide. Nije bila sigurna u to sto oseća, jer ma koliko on bio njen Bog, njena prva ljubav, njena prva čežnja i prva suza, nije joj bilo jasno zašto je želeo da je vidi,zašto je bio fin prema njoj. Ona je i dalje klinka, a on tamo na faksu ima lepe, moderne gradske devojke... Sa tim mislima je zaspala, i imala košmare, kako joj se najlepše devojke sveta, i on iza njih, smeju i cere u facu, jer ispada glupa, što uopšte išta oseća prema njemu....
Njemu je noć bila besana. I dalje fasciniran njom, njenom lepotom, pameću, razboritošću, tananom i divnom dušom, nije želeo da je povredi, nije želeo da joj daje lažnu nadu, jer znao je, još odavno, dok je devojčurak bila, da joj se dopada, i video je kako ga gleda... Ali nešto ga je vuklo, nešto mnogo jače, kao iskonska glad. Nešto ga je vodilo po toj stazi, po kojoj nije bio siguran da li želi da ide. Budan je dočekao svitanje, kakav predivan prizor. Utonuo je u san, zamišljajući njihov današnji susret.

Labud

Miris lipe je obavio celu ulicu. Obožavala je te večernje šetnje, kad je sama sa svojim mislima, sa svojom dušom, koja je tek naslućivala širinu kosmosa, i svega onog, nama nevidljivog. Udubljena u taj novi osećaj, u radost bez razloga, u mladost, magicnu i lepršavu, nije ni primetila da joj neko dolazi u susret. Već su se skoro mimoisli, kad je čula poznati glas, i jeza joj se spustila od temena do pete.

"Ema, jesi li to ti?"

Podigla je pogled i ugledala poznati osmeh. Bio je još lepši nego što se seća. Samo se blago osmehnula a on joj je sklonio pramen kose sa čela.

"Čovece, pa ti si prava devojka." Nije znala sta da kaže, nije bila spremna na ovaj susret, na ovo pitanje, na konstataciju. Nespretno je odgovorila

"Pa nisam momak sigurno", na šta je on prasnuo u smeh. Onaj njoj dobro poznati smeh, koji je večerima slušala ispod prozora.

"Šta radiš sama na ulici?"

"Šetam, mirišem lipu, maštam... Otkud ti ovde? Rekli su mi da si se odselio..."

"Jesam, studiram, što ne znaci da sam zaboravio rodno mesto, i da ne mogu ponekad da dodjem"

Sada se ona nasmejala, tako slatko, da je on poželeo da je zagrli. Ipak nije. Samo je gledao, i pokušavao u njoj da vidi onu žgoljavu devojčicu, koja juri mačke po ulici. Ali nema je, porasla je i odrasta u jednu prelepu devojku. Sopstvene misli su ga žacnule na tren, jer shvatio je da bi čak i mogla da mu se dopadne, ali ona je klinka, do juče detence....

Sekund neprijatne tišine prekinula je kad ga je umilnim glasom pitala:

"Ako se već brineš što sam sama napolju uveče, zašto ne bi šetao samnom?" Progutala je voliku knedlu kad je izgovorila ove reči. Ni sama ne znajući odakle joj hrabrosti.

Zatitrala mu je gornja usna, pa je sa radošću prihvatio njen predlog.

"Sad cu te otpratiti do kuće, a sutra se nadjemo ovde, predveče pa šetamo..."

Želela je da vrišti, da skace, da ga zagrli. Ipak je ćutke pošla sa njim, ne mogavši da dočeka sutrašnju šetnju...

Labud

Gledala ga je svojim velikim smedjim očima.

Svaki dan je dolazio u njen komšiluk, sedeo sa drugarima. Dugo su pričali. U toplim

letnjim noćima, ležala je mirno u svojoj sobi, i slušala njegov glas.

Kako je samo maštala da je on primeti. Kako je samo želela da joj se makar obrati tim lepim glasom,

da joj se osmehne. Tog leta, prestajala je da bude dete, počinjala je da bude devojka. Žgoljava, sa oskudnim oblinama,

u sred transformacije iz ružnog pačeta u labuda. A on, mladić već, stasao. I lep. Lep kao Bog. I bio je njen Bog,

centar njenog univerzuma.

Jednog od onih dana, vijala je svog sivog mačora, koji se nije želeo maziti. Istrčao je na ulicu, ona za njim, i bam,

pravo na Njega. Od šoka nije uspela da progovori ni reč. Grlo joj se steglo, noge klecnule. Gledala ga je svojim velikim očima.

Zurila je u njega, sve dok joj se nije osmehnuo, široko i toplo.

Gde si ti mala? Vidi kako si porasla?! Do juče si se igrala u pesku... Malo uvređena, malo postiđena, samo je dunula kroz stisnute

zube, i pobegla glavom bez obzira. Na oči mu nije smela, a noćima je sanjala taj njegov osmeh, samo njoj upućen. Prosli su meseci.

Jesen je otkrila sasvim nove osećaje.Neke dubine, koje nije ni slutila da postoje u njoj samoj. Knjiga joj je bila drug. A njega

nije videla od tog susreta. Već je i počela da ne misli na njega svaki dan. Nove misli, nove želje, okupirale su je iz dana u dan.

Zima je prolazila iznenađujuće brzo. Proleće je došlo u svoj svojoj punini, donelo punu korpu sasvim novih emocija, spoznaja, misli.

Ona se razvila u prelepog labuda, mada uvek zamišljena, mnogi su se pitali šta se krije iza tog tajanstvenog pogleda, i zagonetnog

osmeha. Krala je uzdahe tek stasalim momcima, mamila poglede, i poneki zvižduk. Nije se osvrtala. Čula je da je otišao u veliki grad,

da studira. Sve nade koje je polagala u njihov susret su se rasprsile. Želela je makar još jednom da mu čuje glas.

Sve ono sto su prećutali

...

Osmeh je preleteo preko njenog lica, kao lagani dodir usnama. Obrazi su se zarumeneli od navale emocija. Dobro je, ipak je voli. " Zar zaista misliš da je tvoja tama jača od mog sjaja? I da postoji nešto, bilo šta na ovom svetu, što može biti jače od ljubavi. Čiste. Iskrene. I zar zaista misliš da ću tek tako da odustanem? Ne bojim se ja tvog mraka, niti pakla, niti karme. Bila sam tamo, i pobedila. Mogu to i opet. Ova stopala su planine bosa prelazila, pa sta je jedan potočić. Ludice. "

Nije znao da li da je zagrli, i poljubi najjace sto moze, ili da pobegne sto dalje od nje. Stajao je skamenjen, i opcinjen, i fasciniran njenom snagom, njenom hrabroscu, njenom ludoscu. Srce mu je tuklo toliko jako, da ga je osecao u svim delovima tela, pretilo je da ga udavi, i da iskoci napolje kroz grudi, kroz vrat. U usima mu je odzvanjala svaka njena rec, pomesana sa njegovim strahom. Ovo je taj trenutak, koji odredjuje sudbinu. I da li sudbina uopste postoji. Da li moze da se preokrene. Da se prevari karma? Da li postoji i najmanja mogucnost da budu srecni. Da se vole, da se imaju.

Roj pitanja bez odgovora, u sekundi mu je prolazio kroz glavu, dok je gledao njene oci kako se sjaje. Mogao bi i ovog trenutka da umre, gledajuci u te oci, i ne bi zalio, naprotiv. Bio bi joj jedan zivot blizi.

Duboko u dusi znao je odgovor, i prvi put posle dugo vremena osetio je mir. Lagano joj je prisao, stavio svoj ogrubeli dlan na njen barsunasti obraz. Poljubio je. Onako kao prvi put, prvi ikada, i onako kao poslednji put. U taj poljubac stalo je sve. Svaka rec koju je izgovorio, i sve ono sto je precutao. Privio je uz sebe, zeleci da je ustisne u svoje telo, da upamti svaki mili sekund. Jer taj trenutak, i taj poljubac je sve sto u ovom zivotu moze da joj da, i da ima od nje...

Bio je to savrseni poljubac i savrseni trenutak, a onda je uzasnuta hladnocom, koja se uvukla medju njih svatila. To je to. Samo to. On odlazi....

Sve ono sto su prećutali

...

"Ako ti kažem da te volim, odavde do beskraja, malena....., hoćeš li pobeći putem do netraga?

Ako ti kažem da sam te voleo, mnogo pre no što si se rodila, u nekom od prošlih života, hoćeš li mi verovati? I da li ćeš shvatiti? Ti si mi i san i java, i krst ovaj koji nosim stolećima. Da sam ti blizu, da te gledam, da te disem a da te nemam. A ono što me najvise boli je šta ako odlučiš da ostaneš, ponosna i lepa, pa te moja tama uprlja i obeleži za sva vremena. Zato ćutim. Jer si mi utočište u paklu svih emocija, i beg od stvarnosti. Jer moram da se strpim, još par vekova, da okajem grehe davnih predaka, da karmu preokrenem. Ali imaš me znaj. Imaš me sad. Imaćeš me uvek. Samo malena, ne plači, zbog mene nikad, nikako, to mi produžava kaznu. Svaka suza po jednu godinu." izustio je u jednom dahu.

To be continued...

Sve ono sto su prećutali

...

A znao je on. Ubila bi ga čežnja, ako joj da da živi. Ubilo bi ga saznanje da je nema. Da se uplašila, pobegla. Da su je prestravile reči duše crne kao ugalj. I da je zapravo, ona jedini tračak svetlosti, što ga drži gore, iznad vode. Želeo je sto duže da je zadrži, jer obećala je da će čekati. Samo da istraje, da ne pobegne pre kraja. Da istraje, a da joj dusa i telo ostanu čisti, kao što su sada. Da je ne uprlja njegov pakao, njegova tama. Toga se on bojao, a ne pustih reči. A strah ga je samo jos više gurao u tišinu, u mrak.

Slutila je da se iza njegovog ćutanja krije nešto više. Mislila je da mu nije zanimljiva, da mu je dosadna, da ga je previše stisnula za tu priču. Ali tako je vešt sa rečima. Tako ume da miluje dušu.

Svaki put kad je htela da odustane, nešto ih je spojilo. Nešto ih je uvek vraćalo onom drugom. Gledala ga je kroz zlatni okvir naocara. Njene oči su molile. "Priču mi napiši", izustila je sa pola daha, a suzica je skliznula preko rumenog obraza. I to ga je slomilo. Sve će da podnese, i put do pakla i nazad, ali njenu suzu, zbog njega nastalu, nikako. Lavina reči je potekla, preteći da pohara sve pred sobom, i ono zrno razuma, zatrpalo je emocijama, skrivanim kroz nekoliko života.

To be continued...

Sve ono sto su prećutali

....

Zaslužili su, oboje, makar jednu noć. Jednom samo da daju sve, da budu sve. Zaslužili su da se pred nekim ogole i otkriju. Kao reset, kao energija za dalje. "Da, komplikovano je, znam" rekla je. "Veliki je ulog. Ali, možeš li živeti sa sobom, znajući da nisi dao sve, da nisi uradio sve što možeš i sve sto treba? Vidiš ne tražim ti puno. Samo priču da mi napišeš, znam da umeš."

Molila je, iz dana u dan. Ma koliko strpljiva bila, žudela je, nagovarala ga da se otvori.

Što je ona više navaljivala, on je ostajao tajnovitiji, povlačio se u sebe." Čega se to plašiš? Reci mi. " molila je." Eto, i otićiću ako želis. Nestaću iz tvog života..." Te reči su ga pecnule, i pojavila se malena iskrica u njegovom oku, znak sreće što će ga konačno ostaviti na miru, ili zaledjena suza, zbog mogućnosti da je nikad više ne vidi, nije mogla da dokuči. Još jednom ga je ozbiljno, i preozbiljno pogledala u oči, u dušu : "Molim te. Napiši mi priču. O sebi, o meni, o nama. Napiši šta god hoćeš, samo napiši, tih par redaka. Zar bi te to ubilo?"

To be continued...

Sve ono sto su prećutali

...

"Znaš mili, duše planiraju susret mnogo pre no što tela naslute." Osećala je nesigurnost u njegovom glasu, a nije znala zašto. Htela je da pronikne duboko, jos dublje, najdublje, tamo gde je mrak crnji od noći. Tamo gde prestaje ego, tamo gde nema ničega osim golog instinkta. Bockala je, provocirala, peckala. I nije odustajala. "Čekaću, koliko god treba. Samo, napiši mi tu priču, o skrivenim strahovima, o patnjama malog dečaka, koji se jos tu negde krije" Maštala je da baš ona da bude ta, koja ća ga spasiti, jer nemoguće je da ta količina energije ode u nepovrat. Nije prihvatala mogućnost da im se svetovi tek okrznu, i nastave različitim pravcima...

To be continued...

Sve ono što su prećutali

"Napiši mi priču" molila je. "Hoću da znam sta se krije u najdubljim lagumima tvoje duše. Hoću sve one reči koje ne izgovaraš, sve one čežnje koje skrivaš i od sebe samog. Hoću reči, i one koje nisu lepe, hoću ono sto kriješ."

Udobno se zavalila u fotelju i čekala je. Strpljivo. Sa puno razumevanja. Čekala je njegove najiskrenije i najdublje reči, duboko zadirući u najveće dubine sopstvene duše. Rekla mu je: "Ako ne mogu da podnesem tvoje najgore, ne zaslužujem ni tvoje najbolje."

Čekala je, čini se već predugo, sa jednakom strašću, kao onaj prvi put, kad su je njegove reči dotakle. Čekala je, a on se snebivao. Nije bio spreman da joj se otkrije. Nije bio spreman na ono posle, kad ogoli dušu, mada ona mu je duboko u dušu vec virnula, kad ga je pogledala preko ruba naocara....

To be continued...