Cice

, 02 2007 15:17:16 +0100

Zvezde grada

Znate onu situaciju kada odete sa društvom na pljesku, a ljubazna gospođica iza pulta vas pita šta biste želeli od priloga. Ako ste se u međuvremenu zapričali, nađete se u nebranom grožđu i ko iz topa ispalite „ Može od svega po malo“.

Fenomen „od svega po malo“ ozbiljno preti da postane moto današnjih gradskih frajlica. Ili je već postao. Naravno, sada ne govorim o prilozima uz pljesku nego o komadima odeće.

U prirodi je čoveka da mora da izađe iz svoje kuće. To je prosto tako. Evo, na primer ja, kao savesni student, moram svakoga dana da izađem iz kuće da bih stigla do fakulteta. U autobusu sretnem, čini mi se, barem dvadesetak identično obučenih devojaka. I sve se vode geslom „od svega po malo“. Naime, sklapaju se mini suknjice sa perjanim jaknama, belo sa žutim, lakovana torbica sa patikama na štiklu...Razmišljam, dobro, ajde, u svoj toj žurbi da na vreme stignu na popravku nadograđenih noktiju nisu možda imale vremena da razmišljaju šta vade iz ormana. Biće bolje kad stignem na fakultet, tamo je valjda pristojan svet. Međutim, već na samom ulazu na fakultet ugledam očigledno veliku poštovateljku lika i dela Seke Aleksić kako, sa dekolteom do pupka optočenim zlatnim lancima , stoji pred vratima i pokušava da shvati šta znači obaveštenje da je predavanje iz toga i toga otkazano. Prilaze joj drugarice koje su svoje najmodernije dlakave čizme ( obavezno bele ili svetlo roze!) prošetale kroz najveću bljuzgavicu koju su usput srele, i zajedno pokušavaju da reše enigmu obaveštenja. Sa blagom mučninom odlazim u kantinu ne bih li unela u sebe preko potrebnu dozu kofeina. A tamo-parada. Tri sveže izblajhane vile Ravijojle sede i proučavaju najnoviji broj nekog idi-mi-dođi-mi-super-star časopisa, inače omiljenog im štiva.“ Pa zar na fakultetu“, pitam samu sebe, al’ džaba, nemam njihov mozak, te mi odgovor ostaje nedokučiv. Sednem za sto pored njihovog i izigravam Velikog brata, trudeći se da uhvatim po koju pametnu iz njihovih sjajem namackanih usta. Neuspešno. Zapitam se da li sam ja luda, glupa ili bilo šta što nije baš sasvim normalno kad ne razumem takav (ne)ukus. Sa takvim mislima napuštam fakultet i krećem se ka već pomenutom autobusu ne bih li stigla do centra gde treba da se nađem sa devojkom koju sam skoro upoznala.. U momentima prispeća autobusa u stanicu, na sreću, odlučim da ne želim da izlažem sebe ponovo torturi koju izaziva boravak u malom autobuskom prostoru ispunjenim roze-belim svetom. Ulica mi svakako pruža mnogo više prostara za manevrisanje između veštačkih trepavica, rasklimatanih štikli ( jer bitno je da ih ima, kakve-takve, dobre su), i narandžastim puderima oslikanih lica. Još kad vidim okovratnik belih jaknica umazanih istim tim puderom, zaista se zapitam imaju li ogledalo. Stižem na zakazano mesto i čekam. Čekam. Kako minuti prolaze, uviđam da ja tu devojku ustvari nikada i neću pronaći. Nisam uzela broj telefona jer sam smatrala da ću je prepoznati. Međutim, ko bi prepoznao original u moru klonova. Sve jedna za drugom ređaju se devojke koje izgledaju kao da je jedino što su u životu naučile komanda „sa drugog kopi, na sebe pejst“. Sada su u modi male čupave životinje umesto čizama, bele jaknice „kad bi zimi bilo toplo“ i još belja sjajna kosa, da se slaže sa šljokicama na pantalonama. Eto. To je to.

Bioskop ili pozorište mi preostaju kao jedino utočište. Odlučujem se za bioskop. Zaista sam bila u pravu kada sam ga imenovala utočištem. Nema ih. Nije igrao neki najnoviji holivudski film i u tome pronalazim opravdanje za odsustvo u sred zime osunčanih zvezda grada. Ko će se još setiti da ode u bioskop kada igra neki film u kom ne glume Bred, Anđelina i ostala škvadra? To jednostavno nije u modi...

Na putu do kuće nailazim na gomilu, ili da se bolje izrazim krdo, devojčica koje ponosno šetaju svoje najnovije ultra mega giga moderne originale kopija kopije Luj Viton torbice, nesrećno nakalemljene na već pomenute patike na štiklu. Gradom odzvanja neka nedefinisana mešavina Seke i gusala ( bez da vređam gusle), a cice se njišu u ritmu, a poneka, bome i zapeva. Pravo poselo, nema šta!

Znam da me u mom toplom domu očekuju mir i tišina i užurbanim koracima stižem u sklonište. Već po navici uzimam daljinski u ruke i vrtim kanale... Grand šou, Bravo šou, Zvezde Granda. Zaista željno iščekujem da se pojavi naša verzija Ratova zvezda, naravno, sa pevaljkama u glavnim ulogama. Uslov: 3 grama mozga, par imenica u vokabularu i naravno čista petica u majci.

Ležem u svoj krevet, sasvim mirna, jer sam svesna da sam na sasvim suprotnoj strani priče. Ali, muči me jedno pitanje...Šta da obučem sutra?

Čestitamo!

, 02 2007 15:16:26 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem

Vreme

Cice

Čestitamo!