luckasta — Wed, 15 Jul 2009 23:39:19 +0200

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Generalna Znam, sve je prošlo.. Više nije to to.. Više nismo deca.. Ti hoćeš više, ali ja još nisam spremna za to. Ti tražiš nešto drugačije, ti hoćeš nešto neobavezno sa mnom, dok ja to ne želim sa tobom, ti hoćeš korak dalje, ali ja bih da ostanem gde jesam.. Nije više to to.. Znamo se dugo, nije više zanimljivo počinjati ispočetka, postali smo stara priča, koja se non-stop iznova priča I uvek ima isti kraj, samo što taj kraj u ovoj bajci nije lep… Ovde ostaje neko povređen, ali to sam uvek ja… Pokušavala sam na drugi način ali nije išlo, nije uspelo, sada odustajem jer nije vredno više, ti me ne zaslužuješ, mada mi teško to pada… Zašto sam morala da te upoznam tog dana pre skoro dve godine, zašto si morao da me pogledaš tim tvojim očima, zašto sam morala da padnem na njih? Koliko pitanja sa zašto.. Ali I dalje ne vidim razlog, mozda je tako suđeno, da se nađemo, vidimo, završimo kako završimo da bi smo izvukli pouku iz svega toga… Možda se sve dešava sa razlogom… Jednom ću taj razlog shvatiti, ali sada ne .. Sada ga ne razumem, deluje mi tako dalek I tako nedokučiv, ali ću se možda za godinu dana smejati I reći.. Eto zato sam ga upoznala, eto zato je on morao da prođe kroz moj život I ostavi tragove kakve je ostavio, on je bio tu da me pripremi za ovo.. Možda ću reći hvala, možda ne...

Nista nisam znala o njemu, ni kako se zove, ni koje je godište, ni kakav je ni da li on zna ko sam ja, znala sam da jednostavno neće da odvoji pogled od mene da neće da prestane da me hipnotiše njime… Samo nisam videla svrhu, nisam tada znala šta taj pogled može da učini, I koliko ću puta posle tog dana razmišljati o njemu, nisam znala šta on može da učini, šta može da napravi, I nisam znala koliko treba da ga se klonim, da pobegnem od njega.. ali tad je tako bilo, možda da sam drugačije postupila u nekim trenucima ne bi bilo ovako.. Ali nisam I tako je kako je.. Sada je gotovo, nema vraćanja, ali nema ni početka iznova, ne više, umorna sam od toga…

Sve je počelo tog dana, tog dana na terenu za atletiku I moje prve I jedine štafetne trke… Bila sam toliko uplašena da mi ne ispadne štafeta da nisam primetila te oči kako me gledaju, kako me znatiželjno posmatraju, kao vuk kada gleda svoj plen.. Kako se smeju mojim strahovima I posmatraju kako me nastavnica fizičkog hrabri I priča da ne moram da se brinem I da će sve da bude u redu… Tada sam ih videla… Te plave oči kako me posmatraju.. Kako mi se smeše I gledaju me tako posebno.. Kao da nema nikog drugog… Bila sam osmi razred, nikad do sada nisam bila preterani predmet nečije pažnje.. Nikad me niko nije tako posmatrao.. Bila sam I u isto vreme I začuđena I polaskana.. ali takođe I zbunjena.. zašto ja? Šta ja imam?? Ali on me je gledao I nije skidao pogled sa mene.. Mislila sam da sam umislila to, da me on gleda jer mu je zanimljivo kako se ja plašim jedne trke , a on ih je toliko da sada istrcao da mu je to čudno..

Nisam trebala da mu dozvolim da mi se približi, da mi da broj telefona… Nisam trebala da ga pustim da mi kaže ime.. Da mu dovolim da me prska I da me valja po travi, da mi pokloni svu tu pažnju.. jer je na taj način uticao na mene… Ostavio mi je neke lepe uspomene koje je teško zaboraviti I posle loših… kojih je tesko ne sećati se bez osmeha… bez poneke suze jer je moglo biti lepo, samo da sam dozvolila, samo da sam bila pametnija, samo da sam bila starija… A ne klinka koja nije ništa nije znala, koja se plašila poljubaca, koja se plašila da otkrije osećanja, koja se plašila da uopšte bude voljena… Ali ipak mi je bio prvi decko, prvi kome sam dozvolila da me poljubi, da me zagrli da me drži za ruku, da mi ukrade poljubac u noći I da sa njim sedim na klupi u parku.. Prvi kome sam dozvolila da me otprati kući, da me brani od bilo koga… Ali nisam umela to da cenim, nisam znala sta imam, nisam bila svesna toga.. Bio mi je prijatelj bio mi je dečko, sve što svaka devojka može da poželi, ali meni je to bilo previše.. Bilo je suviše lako doći do toga, previše lako..

Bili smo zajedno nekoliko dana, izašli nekoliko puta.. Sve drugarice su mi zavidele, bilo mi je lepo uživala sam u toj pažnji koja mi je pružena… Ali nije dugo trajalo… Počeo je da me nervira… Sve što mi je slao, svaka reč mi je išla na živce, svaka njegova greška.. U svakoj sam tražila nesto loše, nešto što neće da mi se sviđa, nešto što meni ne odgovara… Nisam mogla više.. Gušio me je porukama, zvao me je non-stop, morala sam da stanem na kraj tome… Zašto?? Sad se pitam zašto?? Zašto sam bila tako glupa, tako slepa, I dozvolila da zbog sitnica izgubim nešto, zašto?? Zbog čega sam dozvolila da dođe do toga, da I dan danas pamtim njegovu facu kada sam mu rekla da ne mogu više, da mi se svidja neko drugi, da to nije on.. A nije ni bilo drugog!!!! Njegov pogled tad, njegove prelepe oči, nisu više bile nasmejane, nisu više bile srećne, nisu više bile MOJE, ali ja to tada nisam znala I nije me bilo briga… Nisam znala šta sam učinila.. Kakvu sam grešku napravila… Ali to je sad gotovo, nema povratka…

Celo leto ga nisam videla.. celo leto nisam čula ništa o njemu, nisam pomislila na njega.. Provodila sam se u Vincima I na Dunavu.. Sticala nova prijateljstva I nova iskustva.. Naučila sam da se ljubim, više mi to nije bilo strano.. Više se nisam toga plašila, više nisam bila klinka, više mi nije bio problem da šetam sa nekim držeći se za ruke.. Ali dalje nisam naučila da pokazujem osećanja, I dalje mi se nije sviđalo ono što je lako dobijeno, I dalje nisam želela one koji žele mene, a ne verujem da se to I sada promenilo.. Ne verujem da će ikad… Ne verujem da ću uspeti da predjem preko toga… Leto je prošlo, počela je škola, a sa njom I novo društvo nova sredina u koju se trebalo uklopiti.. Novi nastavnici, novi drugovi, nove muke I ocene.. Nedovoljno vremena za razmišljanje o njemu, nedovoljno vremena za vraćanje u prošlost.. Možda se I ne bih vraćala da nije bilo nje..

Pozvala me je tog dana I rekla mi: “Hajde sa mnom na rođendansku žurku druga iz mog odeljenja..” Rekla mi je hajde sa mnom, hajde da se provedeš malo, dosta je bilo samovanja u kući, hajde da te vidi svet I ti da vidiš njega.. Svidelo mi se, prihvatila sam.. Možda nisam trebala, možda nisam smela, ali jesam… Možda sam trebala da ostanem kući, kao što sam radila vikende pre toga, gledajući televizor.. Jer sam bila umorna od svega, od izlaženja, od ostajanja do kasno, od provoda,.. Imala sam čitavo leto za to, sada je počela škola I nemam ga više..

Otišle smo..Tamo je bilo skoro celo njeno odeljenje i još po neko.. Igrale smo provodile smo se, ludovale, po malo pile, ali ništa preterano... Toliko sam se dobro provodila da nisam ni primetila ko je ušao u prostoriju, ko je bio iza mene i posmatrao, ko je tražio nekog , našao ga i pre nego što sam primetila on je bio iza mene... Čula sam iza mene neke reči, neke nejasne reči... Znao sam da ćeš biti ovde... Okrenula sam se i imala šta da vidim.. Te oči, te oči koje nisam videla čitavo leto, te oči na koje nisam ni pomislila već duže vreme, videla sam njega... Nasmejao mi se kao da me vidi svaki dan, sagnuo se da me pozdravi.. Bila sam zatečena.. Otkud on ovde? Šta on radi ovde? Nije čak ni iz gimnazije.. Nasmejao mi se i rekao vidimo se posle, polako se okrenuo i otišao među ljude do slavljenika.. Pozdravio ga je kao da su stari drugari, i otišao do šanka uzeo piće i okrenuo se da me pogleda i podigao čašu.. Podigla sam i ja moju... Misli su mi bile uzburkane.. Šta da mu kažem, šta uopšte da pričam sa njim.. Kako da ga pogledam, ne znam ništa o njemu, ni da li ima devojku, ni da li je imao koju posle mene, mada sumnjam da nije...

Nastavila sam da igram praveći se kao da se ništa nije desilo mada su na meni počivale te oči i opet me znatiželjno posmatrale, ali nisu bile jedine oči tu su bile i njene, ona me je gledala kao da pita, ko je on? Ko je taj zbog koga si se ukočila, zbog koga si se zamislila, ko je taj dečko koji te je naveo na razmišljanje i sa koga ne možeš da skineš pogled... Šta on tebi znači, da li je to neko bitan, da li je to neko o kome mi nisi pričala, da li ti se svidja.? Nisam više mogla da trpim sva ta pitanja, sklonila sam pogled sa nje i pogledala ga.. Stajao je za šankom onako opušten sa njegovom dobro prepoznatljivom frizurom, i gledao me pratio je svaki moj pokret i uz to pričao sa drugom, ali ga nije gledao, nije ga čak ni pogledao.. Gledao je mene, ni jednu drugu devojku u toj prostoriji nije ni okrznuo pogledom, bila sam jedina, jedina koju je gledao, jedina kojoj je posvetio pažnju i bila sam mu dovolja.. Šta sam više htela, šta sam više mogla da dobijem, šta sam više tražila.. Ništa više, tražila sam manje, manje pogleda, manje pažnje, više muke da stignem do njega... Ali sada kada imam to žao mi je što sam to uopšte i htela, da sam znala kao će da bude ne bih ni tražila to.. Obgrlila bih to što sam imala oberučke i ne bih dala da ode, ne bih dala da se izgubi, ne bih dala da nestane, ali jeste... Sklonila sam pogled sa njega, i rešila... Neću se vraćati na staro, neću biti Lesi.. ali nisam znala koliko sam grešila nisam znala koliko nisam u pravu, nisam znala da ću biti jedina koja se toliko puta vraćala na staro da je više prestala da broji, da ću biti ta koja ne zna za novo...

Veče je prolazilo u igranju i pričanju, povremeno sa njim, povremeno sa drugaricama... Igrale smo se, smejale, ludovale, dok sam ja povremeno bacala pogled na njega, na njegove oči koje se nisu sklanjale sa mene i posmatrale me kako igram.. Otišla sam po piće, kod onog šanka gde je on i on kao da je samo to čekao stvorio se iza mene... prošaputao mi je nešto kao mogu i ja tako da igram... Izazvala sam ga i počeli smo da igramo zajedno... Igrali smo, zezali se kao pre i razgovor je počeo.. Pitala sam ga šta ima novo.. Rekao je da ima devojku, ali koliko sam ja videla to ga nije sprečavalo da mene muva.. Trebalo je to da me odbije, da mi kaže, ne sa njim, vidiš kakav je, ima devojku a muva okolo, trebalo je to da mi to bude znak, beži od njega nije dobar.. Ali ja te znakove nisam videla, nisam ih opažavala.. Videla sam samo njega i kako sam mu ja toliko posebna da je spreman da prevari devojku sa mnom... Ali nisam razmišljala da će možda to isto uraditi meni kasnije..

Niko nam nije prilazio, niko nas nije ništa pitao.. Ali su mnoge oči počivale na nama, i pitale se, šta smo nas dvoje, šta to imamo pa smo tako zaokupljeni nama da ne vidimo nikog drugog?? Nismo obraćali pažnju na njih, mada oni jesu na nas.. Nije trebalo da obraćaju pažnju, nije trebalo da vide ono što se desilo kada sam odlazila, kada je bilo vreme da krenem, kada sam se okrenula da se pozdravim sa njim.. Nisu trebale da vide taj trenutak moje nepažnje i njegove usresređenosti da uradi to.. Da me opet kao i prvog puta na kvarno poljubi, da mi opet ukrade poljubac i ostavi me, zatečenu i nedovoljno usreseđenu da bih se odmakla.. Nego sam, a nisam trebala.. Tu pred svima njemu uzvratila poljubac.. Ljubili smo se.. Nisam bila svesna šta radim.. Samo sam razmišljala o tome kako se dobro ljubi, kako dobro idemo zajedno.. Nisam razmišljala o njegovoj devojci, nisam razmišljla šta će da bude sutra, uživala sam u tom trenutku kao i u mnogima posle ne razmiljajući o posledicama... Na kraju sam ga gurnula i rekla mu šta to radiš? Nasmejao se i rekao, kada ti nećeš da mi daš morao sam da ukradem...

Otišla sam ne osvrćuči se.. Nisam htela da ga pogledam.. Šta on zamišlja da može tek tako da me poljubi kada se njemu ćefne?? Hey, a ja budala još sam prihvatila to, još sam uzvratila.. Vraćala sam se sa njom... razmišljajući šta se upravo desilo... Sa svakim njenim korakom koji je odzvanjao ulicom zbog njenih čizama vraćale su mi se slike mene i njega i cele te večeri... Njegovog upornog muvanja, mog odbijanja zbog saznanja da ima devojku, njegovog upornog pogleda.. pogleda drugih, posebno njenog.. Ništa me nije pitala, znala je da ću da joj kažem kad tad.. Da će da sazna ko mi je on, ko je taj kome sam dozvolila da me poljubi, ko je taj zbog koga je morala celo veče da igra sama, ko je taj koji me je naterao da opet razmišljam o njemu... Sva ošamućena sam otišla kući, legla u krevet i pokušala da ne razmišljam o njemu.. Ali nije uspelo, nije uspelo da se ne setim njegovih pokušaja da me osvoji, da me natera da ga poljubim, njegovih pokušaja.. i na kraju njegovog uspeha u tome.. Nisam tada razmišljala o tome kako on uvek dobije ono šta hoće od mene.. Nisam razmišljala da će kasnije da mi se to obije o glavu.. Ne, samo sam razmišljala kako sam ja ta koja je možda upropastila jednu vezu, koja je razdvojila jedan par, koja je dovela do raskida... i uopšte nisam osećala kajanje, čak mi se svidelo kako sam se osećala.. kako sam u ustima imala ukus pobede... Kako mi je bilo drago što sam uspela u tome da nekom ukradem dečka, kako ja imam nešto više od nje, kako mu ona nije dovoljna... ni jedan jedini put nisam pomisalila kako se oseća ta devojka.. kako je njoj, kako će da joj bude kada bude saznala da ju je dečko prevario, kako ju je ostavio zbog neke leve devojke.. a trebala sam, jer bi bih se onda pripremila za osećaj koji me je strefio kasnije.. Možda bih bila pripremljena i to ne bi bio toliki šok, ne bi me toliko povredilo...

On i ja