Moja kreacija

I am still dreaming

, 19 2012 21:26:51 +0100

“I have a dream” ...rekao je crnac, ugrožen bojom koju i nije birao.

“Živite kao da ćete sutra umreti,učite kao da ćete živeti večno.”... rekao je čovek koji je tišinom oslobodio narode.

“Upamtite, nije zakrivljen prostor, već čovjekov um koji ne može da shvati Beskraj i Vječnost!” rekao je čovek koji je osvetlio planetu.

Mnogi svedoče sobom pokazujući, odgovarajući na najteže pitanje, najstrašniju moru, muku koja sakati, a izražava se jednom rečju, bode kao trn, žulja kao kamen: Kako?

Mladosti priliči pobuna. Nabujala reka ruši prepreke. Mlad duh hrani se promenom, živi snove, pomera granice. Širinom u sebi ne pristaje na zadata ograničenja. Veruje.

„U mladosti radikalni levičar, a u starosti konzervativni desničar“ rekao je čovek koji se nije branio uslovima.

Gubitak odraza, život maske budi krik, krik odustajanja, patnja nevino osuđenog, gospodske smrti bez blagodatne bolesti. Ništavilo. I zato opet borba, opet bubnjevi, poziv na boj, ustanak samo sada ne za sebe i svoje već protiv. Krivci su svuda, zavere ujedaju iz mraka, neprijatelj je zatvorio obruč. “Hod” dolinom plača zatupljuje oštricu, umrtvljuje čula, zatvara vidike, sužava prostor sve pod maskom tragača rađa izgovore odustajanja, parole opravdavanja, zamrzavanje hoda. Bolno odustajanje. Odumiranje zakonom: prirode, uslova, izbora, zakonom... svim sredstvima opravdavanja savesti od svesti: Kako?

„Ima li išta teško u Gospodu?“ (I Mojsijeva 18, 14)
Zaključak kojim se prekidaju sve pesme „junačke“ i prazne arene gluposti.
Zaključak kojim svaki argument prosnulog, nečijeg/ničijeg zauvek nestaje.
Zaključak „oko za oko, zub za zub“, biva nemoguć.

„I reče Bog: zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadjenućeš mu ime Isak; i postaviću zavet svoj s njim, da bude zavjet vječan sjemenu njegovu nakon njega.“ (I knjiga Mojsijeva 17, 19)

Ne pita kako. Devedesetdevet mu je tek. Veruje.

„I reče mu Bog uzmi sada sina svojeg, jedinca svojega miloga Isaka pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati.“ (I kjniga Mojsijeva 22, 2)
Izbor naslednika sveta.
Izbor pravednika.

“Tada reče Isak Avramu ocu svojemu: oče! A on reče: što, sine! I reče Isak: eto ognja i drva, a gdje je jagnje za žrtvu?”( I Mojsijeva 22, 7)

Hranio je Avraam Isaka verom. Budućim vremenom. Dolazećim.

„... ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini ništa.“( I Mojsijeva 22, 12)
odgovor odgovrnih odgovornima.

Borba, izraz je slobode čoveka, zamka izbora, zabluda pravde, slobodne volje. Izraz slobodne volje je borba, način borbe revolucija, cilj – potvrda. Potvrđeno postojanje. Ratne igre mogu da se nastave. Tužna istina palog i posrnulog. „jer ako su nasljednici oni koji su od zakona, uzaludna je vjera i propade obećanje“ (Rimljanima 4.14)

“Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.”(Matej 26, 39)

Zato boli odustajanje, zato borba više nema smisla. Sudnica neka ostane zaključana. Justicija neka skine povez. Pogledaj oči koje veruju, pogledaj oči iznad oštrice noža, vidi veru i reci joj da je pakao kraj, da živi da bi umro, da voli da bi patio, da mrzi da bi živeo.

Da li i dalje misliš: KAKO!

Believe <3

Tanja

Blogograd alive

, 17 2012 12:21:45 +0100

http://www.youtube.com/watch?v=OyzrIwB-trg

Učesnici koji nisu na snimku gostovaće, ako su raspoloženi naravno, u emisiji "Kulturiška" gde će preneti reakcije posle uspešno završenog projekta.

Pozdrav

Tanja

SANJARENJE NA TV KCN

, 09 2011 14:32:11 +0100

http://www.youtube.com/watch?v=Oncukn-oJtQ&feature=youtu.be

БУДИ ХРАБАР...

, 29 2011 16:06:57 +0100

Не питај ме како знам

И не питај зашто сад

Не знам ни како ни зашто нити ћу... икада.

Још боли крик

Пече свежа крв

Цеди се гној

Није зарасло нити ће... икада

Бол душе жалац је

Овај терет крст је

Реке ће тећи невидљиве

Низ ове суве образе

Из сувих очију

Неће престати нити ће... икада

Могла сам...

Да дозволим облаку сивом

Сумраку дана

Тамној ноћи

Да собом прикрију

Могла сам

Под камен да станем

Каменом постанем

Ледом се окујем

Мраком сакријем

Могла сам, ал нисам.

Ниje тo храброст

Нити је хвала.

Јуче, умрло је

Данас, гаси се

Сутра... да ли смо?

Зато дижем рањено

Склапам сломљено

Будим уснуло

Стаћу на облак сиви

Изгазићу гадну таму

Подићи суви поглед

Обући светлост

Време је да прошетамo дугом

Време је да дишемо слободу

Време је да освојимо Васиону

Време је да кренемо

Заувек твој

Ратник светлости

Тања

Good morning Vietnam

, 18 2011 11:36:35 +0100

„ A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti: a kome je povjereno mnogo, od njega će se više iskati.“ (zač. 69)

Dobro jutro Srbijo! Tema - vršnjačko nasilje.

Ponekad, zaista, zažalim zbog potrebe da pre izlaska iz kuće čujem vremensku prognozu, stanje na putevima, eventualno prelistavanje dnevne štampe...

„Slučaj“ se desio 2008. Godine. Dečak je pre „dela“ pretučen osam puta u školskom dvorištu. Fotografija dečaka. Bože!!! Zemljo, otvori se da nestanem, da me nema! Izvršio je samoubistvo, podlegao...

Devojčica, 11 godina, nedelju dana ne pohađa nastavu, povreda kičme je posledica premlaćivanja (više puta) u školskom dvorištu.

Nema smisla nabrajati. Uostalom, čitate novine, zar ne?

U nastavku emisije, prilog od sinoć, iz školskog dvorišta. Zabrinuti roditelji pozvali su redakciju, javnog servisa građana, da bi se požalili na „ponavljača“ koji hara školom – no comment!

Novinarka, u potencijalu, ove slike, reportažu, deli sa nama gledaocima, poreskim obveznicima i načelnikom policije sa izrazom lica: „ I!? Šta sad!?“ i pitanjem: „Da li je moguće da mi, mediji, znamo pre vas i više od vas?“ Jeftini poeni – no comment!

Odgovor koji je usledio je odgovor svih odgovora, rešenje uzroka svih posledica...

„ Da, moguće je jer Vas obaveste i škola i roditelji.“ – DA JE PERA NA VREME OTIŠAO U POLICIJU!!!

Čistoću svog nacionalnog bića čuvamo, branimo u prilog toj borbi najčešći argument je da nismo kao prazni, debeli, retardirani, nezaintresovani Amerikanci koji ne veruju dok CNN ne objavi!

Licemeri!

Proširim malo rakurs, kad tamo, izbori u najavi.

Opet branimo čistoću bića!

Izdržite braćo na barikadama, ljubav prema Srbiji-Majci, nahraniće vas, ogrejati, evo i vojnik KFOR-a je shvatio pravednu borbu, samo još malo pa će shvatiti i NATO, ma... svi, samo ostajte, ne idite. Deca neka nastave da odlaze u školu, preživeće valjda, ako ih ne ubiju Šiptari... ma, pusti.

Mada, ponuda od „1.000.000 rubalja“ – Sibir, zaista zvuči primamljivo. Neće ni Rusi u Sibir, ali za braću sa Kosova – obećana zemlja. Uostalom, spremni ste, Rusi će spremiti samovare i vodku. Majka Srbija ionako ne zna ni šta sa sobom, a ne još i sa vama. Guverner je lepo savetovao zatvaranje vrata i prozora pred dolazeću 2012. Aktuelni urušavaju sami sebe – strah ih invalidirao, a ovi drugi... težak slučaj, ne bih o njima. Grobarima ne verujem, Cigani su mi porodična tradicija.

Hajte vi braćo u Sibir, dok mi ne smislimo šta sa sobom.

Gujini porodi!

Sa globalnog na lokalni.

Edicija koju sam relativno skoro pročitala potvrđuje da na zapadu nema ništa novo.

Zajednica živi od sećanja, dele sećanje, način je sećanje, održavanje vrste obezbeđuje sećanje, sve je u sećanju, samo je jedan iskoračio iz sećanja. Samo jednim iskorakom iz sećanja vidi da se krug zatvorio, krug poznatog što znači kraj poznatog, iskorak u nepoznato.

Dovoljno je reći, a shvatiće:

NE, nemam nameru da odustanem i

DA, možda i deluje da nemam ništa na šta bih se oslonila, ništa vidljivo da me održi, vidim obrise još uveke ne sliku, ali iako nemam ništa imam nekog.

Keep on wallking!

„ Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želio da se već zapalio!“ (Luka 12.49)

Tanja

POLITIKIN ZABAVNIK

, 08 2011 21:25:30 +0100

“Verovali ili ne”... jedna od omiljenih mi rubrika Politikinog zabavnika. Rasli smo, petkom, uz Politikin zabavnik, ah sećanja... ali stvarno verovali ili ne, dugo se već borim sa sobom da ne svedem svoje razmišljanje na danas. Sada je već bilo, danas je već juče, uostalom pišem danas, objaviću sutra. Vreme je irelevantan faktor. Borim se da skrenem, ne! okrenem pogled, ali ovo danas neće da spava, hoće da priča.

Slaba sam, gubim bitku i eto mu papir i ruka i olovka pa neka govori.

Počelo je naivno, gotovo simpatično smešnom teorijom da su hajduci sutrašnjim-današnjim Mitrov-danom započinjali svoju “all inclusive” sezonu i tako do Đurđev danka “momačkog sastanka”. All inclusive for free! Stvarno smo spremni da od svega, aktuelnog, ispričamo vic. Samo, nisu mi vicevi tema razmišljanja, nego oni, tačnije one službe koje jedine i imaju portfelj vaspitavanja, savetovanja, učenja: lekar, sveštenik, roditelj. Nema potrebe objašnjavati.

O sopstvenoj avanturi sa zdravstvenim sistemom-ne želim, već sam se ižalila i uspešno potiskujem stečeno iskustvo.

Prva izgubljena bitka je je današnji/ jučerašnji status fb prijatelja. Stvarno, ne mogu da prestanem da se čudim nad činjenicom koliko su ljudi spremni da sebi uzmu slobode. Da se razumemo, slobodni smo samo do mere koja preti da sobom ugrozimo. Tada sloboda prestaje, prestajemo da budemo slobodni-napadamo. Sloboda nije prilika da nekoga otramo u rodno mesto, a on ide gde hoće, ne, ne – tada prestaje. Sloboda-reč kao i ljubav-reč, nažalost malo se “fucnula”, malo smo im dojadili i slobodi i ljubavi u želji da smo u stanju istih dajemo gadan alibi za prostakluk. To su bajke, u koje 40+ veruju kada popiju čašicu više i posle obavezne priče i sećanja o vojničkim danima kreću, u “light” varijanti, priče o mestu selektora fudbalske reprezentacije, generala, obavezno pominjanje predsednika, uže mu i šire familije-obavezna tema šbb-kbb, sada ima i novih likova: sveštenici, Episkopi i naravno Prvi među jednakima – Patrijarh. Nikada se nije više pričalo, a manje bivalo. Sve je, logično, delo stranih plaćenika i domaćih izdajnika (zvuči poznato?!), Vatikan-neizbežno itd.

Prošetam do bloga, u želji da izvršim dekontaminaciju, kad ja tamo-a ono međutim! Umesto dogovora o knjizi koju zajedno izdajemo, tema No. 1 – džipovi ispred Patrijaršije! WTF!!! Pročitam i shvatim da je najveći problem slika sveštenika, kaga naravno oslovljavaju sa POP , ispred računara, ne! lap topa, a neki su čak videli neke koji koriste mobilni telefon!!! Hej!!! Da li je moguće!!! Lap top, auto, mobilni telefon... kuda srlja ovaj svet!? Zacario je “onaj čije se ime ne spominje”, kažu i čude se kako će se očuvati “tradicionalne vrednosti” kada voze kola, telefoniraju, koriste “sokoćala”, a Patrijarh je sin... ma ne, ne mogu ni da ponovim. Pa, da zamrznemo te tradicionalne vrednosti i odmznemo ih zajedno sa Walt Disney – em, onim što je smislio ove satanske crtaće?! Uostalom, čemu se čudim kada oni i sami odbijaju realnost. Odbijaju upravo ignorisanjem stanja u kom se kao Crkva nalazimo jer su upravo socijalne mreže, mobilni telefoni našoj Crkvi uradili ono što su svi oni koji se okupljaju i obaraju vlade po belom svetu uradili-napravili mrežu oko iste stvari “Istine”. Ignorisanje stanje, pojave nije pomoglo, naprotiv. Najteže mi je palo saznanje da Papa ima fb profil, stranicu na twiteru, a beogradski Nadbiskup druži se sa mladima ponedeljkom. Samo da još neko javi nekome da sokoćalo ne ujeda, ali može itekako da pomogne, pozove, usmeri, objasni, privuče ove ispod 18 pa da eventualno kao anonimni pitaju bez bojazni da će ispasti smešni u društvu ili eventualno da pregrme stid. Znam! Hodam po ivici noža. Znam! Odakle mi ideja da ikome išta zamerim. Znam! Slaba sam, čovek sam, ali sam i roditelj. Otud uzimam sebi pravo. Egal smo. Ne samo to, nego zajedno činimo Telo, zajedno smo udovi istog Tela. Svoju ulogu sam ozbiljno shvatila i prihvatila, ulogu-život carskog sveštenstva. Stefan mi je za rođendan poklonio knjigu oca Nikolaja Afanasejeva “Crkva Duha Svetoga” čitam, učim, učestvujem, činim zato i govorim. Na jednoj od lista-foruma pokrenuta je ponovo bolna tema, tema zastarevanja. Govorio je roditelj. Javno je patio. Javno! Rekao je: “ Odgovornost mora da postoji”. Rekao je jer očekuje, očekujući gleda i ne vidi i svoju bol izgovara jednom rečenicom, svoju tugu i razočarenje izražava jednostavno. Svedoči. Hej! Svedoči. Nije to malo, hrabro je, on je hrabar.

Dođosmo i do uloge koju smatram životnim pozivom-roditelj. Neću ulaziti u dnevno-politička dešavanja, ali sećam se kako je moja bajka odlučivala kako će devedesetih da glasa na izborima. Pitala je nas, svoje unuke. Na Filozofskom opet biju decu. Neki. Moja ćerka bori se već nedelju dana sa gadnim osećanjem da treba samo da ode na Srebrno jezero na seminar/ ekskurziju, plati tričavih 60eur-a na državnom fakultetu da bi jednostavnije položila rimsko pravo. Legalna naplata ispita. Sve je cool! Idemo na državne fakultete da nas legalno orobe, legalno premlate. Cool! Zamislite samo za 1 sekund situaciju, zamislite samo 1 sekund nas koji smo odlučili da ostanemo, svoju decu obrazujemo u svojoj zemlji ne bi li oni ostali, uradili nešto za sebe, svoju zemlju... Ovca Dolly je u neuporedivo boljoj poziciji. Zamislite samo na 1 sekund kako ste celog sebe dali da im pogled ostane čist, zdrav, napredan i tada u toj istoj sekundi jednostavno shvatate... Užas!!!

Diogen je davno sve objasnio : “Tražim čoveka”

Budemo li pristali na ćutanje, scenario je očigledan: krdo lavova koje vodi magarac, samo... niti vidim lavove, sem naravno ove dece kojima su se smučile sve maske, ali pitanje je vremena kada će pristati na svoje, a nema ni magarca... makar ne jednog, ima ih više...

Zato, sa ivice noža kažem: magarac je OK, hoću lava.

ILI JESI ILI NISI!

Tanja

У времену...

, 25 2011 11:27:08 +0200

Да ли због година, већ виђеног, сусрета са системом здравствене заштите, промене времена ( сандале-чизме), мањка разумевања... тек нови термин у родитељској ми служби је... у времену.

Све је било другачије некада, пре само двадесетак година. Били су мали, питања једноставнија. Док смо, тако, стајали у реду за млеко (беба у „кенгуру“ – ћерка), синчић увек заинтресован за шарени свет око себе, нису много ни питали. Она је била беба-то значи чекање у реду за млеко и хлеб је фина шетња, мама је носи-коначно излазак из досадног креветца, он-мало старији од ње, опасан мачем Хи-мена и епизодом Нинџа корњача у глави, а дрвеће око Це маркетаодличан полигон да се коначно реши Кранга. Људи, који их окружују и нису важни, имају своје светове. Ту, у реду за хлеб, млеко, празан раф... Почетак са Газиместана, нове air-maxi-це преношењем гајбица...

Прича да је још једна старица, из реда, извршила самоубиство, скоком са 13-ог спрата(по сведочењу комшија из реда, у фризу је пронађена велика количина замрзнутог хлеба и млека, а гурала се да узме још), посмртни остаци НН, иначе сина комшинице из улаза који се водио као нестао, а оверио у лифту улаза до, она слатка девојчица, из паркића, коју је одгајила бака, управо је изашла из аудија, затамљених стакала, у броју 18 нова драма од синоћ-отац који је силовао ћерку, пуштен из затвора(примерно владање-адвокат-земљак), покушао је насилно да уђе у стан, док је девојка вриштала... Као трећа група, то вече нисмо имали струју... крај су осветила ротациона светла са кола Хитне помоћи и полиције.

Она гугуче у „кенгуру“, он спашава новинарку April O Nil. Били су мали. Ове слике нису биле њихове. Дечије очи то не виде. Немају тај вид.

Сећам се, радио је тада у Хитној помоћи, редовно је био у Београдском програму, који је тада водио Бане Вукашиновић, у рубрици „црна хроника“, дошао је тог дана и рекао: „ Жено, идемо одавде.“ Деца су спавала. Није хтео ни да вечера, а успела сам да из празног рафа, од плате 5 марака, купим брашно и квасац за уштипке. Воли то, са џемом од кајсија, који ми се толико огадио да га ни сада не једем, а уштипци топли (они на масти-уља није било), он нећа. Туп поглед. Мртав човек, а дише. Питам „Куда?“

Одговара ми: „Нису нам дали ни воде да им дамо.“

Знам, колоне избеглица које сам тог дана гледала са прозора док су прелазили Плави мост. Колоне зомбија Велике Србије. Био је дежуран. Нису смели да им приђу ни прву помоћ да им укажу, ни воде да дају, кордони полиције обезбеђивале су колону...

Жено, идемо!

Порасли су. Хвала Богу да нас је сачувао. Њих сачувао дечијим видом.

Нисмо отишли.

Остали смо овде.

Хвала Богу здрави су, уче...

Остали су.

Добра су то деца. Боља од нас.

Оно што ми нисмо знали зна Црква, свештеник.

Оно што нама мањка даје Литургија, сви они са којима учествују у Чаши.

Младост има свој поглед, расту очи, ври крв. Тражи јер хоће да да. Гледа јер види. Прерасле су се БАРБИКЕ, Хи мен, Хихџа корњаче. Скратило се време, мого траже јер много хоће и имају да дају. Схватам да, понекад желећи да их умирим, да не изгоре у сопственој ватри, не могу до краја да објасним и не желим да собом кварим њихово, па се упустим да се испразне и када својим младим очима траже јасно, одговорим... полако, доћи ће, схватићете... у времену, дајући простор да сазри, мисао, они.

Сада мени треба да ми неко каже... у времену и да му верујем. Ко, питам се. Ко, када поново горе ватре, када бубањ у глави најављује већ виђено, када организам попушта пред брзим возом са почетног перона лажи, ко када опет чујем ако ниси самном-против мене си!

Како да верујем било којој барикади!? Како!? Тада им ни воде нисмо дали!

Шта се променило?

Ми? НЕ! Нисмо се променили јер нисмо научили. Вечити понављачи који неће да науче лекцију него их мрзи професор.

Шта сада да радим? Немају више вид детета него вид човека.

У времену...

Биће јасно у времену, а до тада, као онда пре двадесет година шерпом и пиштаљком сада овако папиром и оловком...

У времену.

Тања

Госпа

, 21 2011 15:17:45 +0200

Пусти ме да тишином

Храним изгладнело срце

Док зраком невидљивим

Милујеш ми лице.

Пусти ме да сваким удахом

Исписујеш ми душу

Цртајући, само нама видљиве знаке

Да до ногу твојих дођем.

Узми ме од земље

Сузом натопљене

Свој ми лик утисни.

Пусти ме да додирујем стопе

У песку вечности да проходам.

Напој ме извором себе

Нахрани ме речима

Обуци у непролаз

Осветили ме миром мириса

Жрвњем љубљави прах да сам

Мачем огњеним ватра да сам

Водом изворском Госпа.

Слабо моје утихне пред силином твојом

Слабо своје дајем ти да га собом окрепиш

Слабо моје сила с тобом је.

Тања

Ko razume - shvatiće

, 19 2011 11:52:31 +0200

„... postojiš, znači da si to ti, a ne neko drugi, odnosno znači da jesi (=da postojiš) kao zasebna ličnost.“

(ko razume – shvatiće)

Srbija danas, nekom majka – nekom maćeha. Postojiš! Da li postojiš Srbijo?

Ko je Srbija?

Potrebi postojanja prethodi svest o postojanju, otud pitanja upućena Srbiji majci, maćehi.

Ko si?

Srbin

Kako to potvrđuješ?

Kletvom Kneza Lazara.

Jedino, po čemu danas pominjemo velikog Kneza je kletva. Da li je zato „kupio“ Carstvo, nama, da ga kletvom pominjemo?

Potvrda jednog Srbina, danas opet je Kosovo. Knez je tada okupljao, spremao sigurnu smrt. Cena je plaćena unapred. Znao je ili će svi poginuti ili nas neće biti.

Srbovanje iz fotelje, danas je ta nasušna potreba postojanja.

Srbin sam dakle postojim.

Srbuje se sporta radi. E-republika Srbija u svom sastavu ima Kosovo. Živela e-Srbija!

Šta je uzrok ovom apsurdu? Da li su klipovi sa you tube-a jedini način da se sećamo slavnih nam predaka?

Da li je e-Srbija ostala jedina uteha?

Ne!

To nije moj narod. Ne jer smo krvlju nahranili svaku stopu zemlje Srbije.

Zašto?

„ Udariću pastira i ovce stada razbjeći će se“(Mt. 26, 31.)

Istorija naroda je istorija lidera. Naš narod, danas, zaista je stado bez pastira. Evo, bez želje da se bavim dnevnom politikom, dovoljno je pogledati program državne televizije. Kraj.

Najslikovitije će objasniti citat iz predstave Kralj Ibi „ Narode moj! Mi gore – vama dole!“ – jasno je. Opet sitni, mali intresi sitnih, malih feudalaca. Gadne, male hijene iz štrikanog džempera u Đani-buvljani. Kraj. Glavna tema, malih hijena, velikih boraca za čoveka-bez čoveka je teritorija. Ne narod. Teritorija!

Šta bi sa narodom? Kako bi ga nahranili, ugrejali, obukli, napojili, izlečili? Kako, kada ni ovaj u skupljenoj zemlji na minimum, ne mogu. Kako? Pitam se ima li kraja laži? Ne, naravno jer kao bolest, rak širi se, hrani zdravim uništavajući ga.

Daj bre, da im kupimo taj Đani-buvljani pinkle, spremimo ih pa da se sklone, vrate na svoja ognjišta, u svoje zavičaje i urade nešto. U svom zavičaju. Na svojoj njivi.

Srbiju su danas popisali popisivači. Lepo i korisno. Posle popisivača kreću plenioci.

Devedesetih sam poznavala neke opasne momke koji su radili neke opasne, nelegalne stvari. Zvali su ih „uterivači“. Simpatični, uredni mladići. Danas je to, u ime borbe protiv sive ekonomije, legalan posao.

Plašite se čipa! Smešno. Uskoro kreću sa narodnom policijom, obijaju stan, obeleže ga žutom trakom(kao mesto ubistva) i nose sve dok ne naplate dug. Naravno, uključiće se i privatni sektor. Legalno i transparentno. „ ... i sve po zakonu...“ – kaže pesma.

Pevaj Srbijo!

Nismo mi kao onih nekoliko stotina hiljada, izdajica vere i roda. Ne! Ostali smo ovde jer „... Sunce tuđeg neba neće nas grejati kao što ovo grije...“. Preživeli diktaturu, bombardovanje, promene... porasli i mi i naša deca... I, šta!? Ratar ostavio njivu, radnik na zavodu za zapošljavanje, profesor predaje i u državnom i u privatnom sektoru – spava u prevozu od-do.

Srbija danas.

Osećaj živog blata pri samom pokušaju da se identifikujem – postojim u okviru granica zemlje u kojoj sam rođena, u kojoj sam rodila. Nije taj način nahranio moju potrebu postojanja. Jesam – Srpkinja sam, ali molim vas razumite me, ne mogu da pristanem na ove okvire, ne spadam u ove granice i nisam spremna da lažem da bi me prihvatili. Dveri mog postojanja ne mogu se ovako zatvoriti. Ne mogu jer bih lagala.

Žena sam svog čoveka, majka svoje dece.

Ne umem drugačije. Zbog njih i sa njima znam da postojim. Tada, kada nas kapetan povede na novo putovanje, kada vidim Jelenu, Mirjanu, Stefana, Vesnu, Vasilija... znam da postojim.

Nisam otišla, niti ću, ali hajde da podignemo čelo, hajde da vidimo čoveka, tog do sebe i nikada nećemo pristati da iko ikada bude topovsko meso bilo koje granice.

Čovek nije glineni golub.

Tanja

Jedan fado

, 13 2011 21:37:18 +0200

Uzburkao je strune nevidljivog bića sakrivenog od pogleda

Čuvanog u tišini

Pomalo izbledelog od mraka

Jedan fado

Otključao svu nežnost

Čarobnom kičicom pozlatio niti

Rasuo bisere suza

Jedan fado

Probudio usamljenu Divu

Podigao prkosnu grivu

Otvorio pogled oholi.

Jedan fado

Probuđen pokret pauna

Udarac potpetice za preokret vasione

Ispružen dlan sunčani.

Jedan fado...

Odgovor čežnji daljine

Ratniku svetlosti

Vitezu slobode

Jahaču milenijuma

Struni ljubavi

Harfi nežnosti

Dodiru večnosti.

Raspukla tuga govora.

Rasuta čežnja dodira.

Razbijena magija mirisa.

Jedan fado

Diva

Konji vrani i

Daljina.

Tanja